Srpska pravoslavna crkva i Srbi širom otadžbine i rasejanja danas proslavljaju praznik posvećen rodonačelniku srpske duhovnosti i kulture, osnivaču srpske crkve i prvom arhiepiskopu i prosvetitelju - Svetom Savi.
Rođen je 1169. godine kao najmlađe dete velikog srpskog župana Stefana Nemanje i njegove žene Ane, dobivši ime Rastko. Malog Rastka vaspitavali su najbolji učitelji iz Soluna, Dubrovnika, Venecije i Carigrada. Bio je bistro, pametno i veselo dete, brzo je naučio da čita i piše. Međutim, Rastka svetovni život nije mnogo zanimao, već je interesovanje pokazivao za duhovne lepote. U vreme njegove mladosti, kada je uveliko pripreman za život budućeg vladara, na Nemanjinom dvoru boravili su svetogorski monasi, među kojima je bio i jedan Rus. Zaokupljen razmišljanjima o motivima iz žitija svetih, koje je svakodnevno čitao, sedamnaestogodišnji Rastko dugo je s njima razgovarao. Zadivljen pričama o lepoti Svete gore, doneo je odluku koja će mu potpuno izmeniti život - rešio je da ode u ovu monašku državu. S obzirom na to da nije mogao da računa na roditeljski blagoslov, odlučio je da pobegne s monasima. Slomljen od bola, Stefan Nemanja odmah šalje poteru za sinom. Rastko se nalazio u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona (Rusik), gde je pod pretnjom obećao Stefanovim ljudima da će se narednog dana vratiti u dvor. Ali, svetogorski monasi, na Rastkov predlog, pribegoše lukavstvu - spremiše bogatu trpezu i vino, pa gonioci posle obimne večere zaspaše. Mimo manastirskih propisa, dotadašnji princ se zamonašio. Sutradan se kao monah Sava obratio nadmudrenoj poteri: „Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi. Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali, Bog moj na koga se uzdah i izađoh bio mi je pomoćnik, kao što vidite, on će i ubuduće voditi moj život po svojoj volji. A vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga, niti da ste skršeni, nego bolje sa mnom pohvalite Boga, koji me je udostojio svoga obraza, za kojim sam oduvek žudeo.

NAJSTARIJA SVEČANA PESMA
Svečana pesma ispevana tokom 18. veka u slavu Svetom Savi, najstarija je himna u Srba. Napisana je na crkvenoslovenskom jeziku i imala je četiri strofe. Javno je izvedena 1839. godine u Segedinu, a posle toga je često izvođena u Srbiji. Prvi notni zapis ostavio je Kornelije Stanković, posle svetosavske proslave u Beču 1858. godine. Himna Svetom Savi kasnije je doživela nekoliko verzija. Ovo je jedna od njih.
Himna Svetom Savi
Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi srpske crkve i škole svetiteljskoj glavi.
Tamo venci tamo slava gde naš srpski pastir Sava.
Pojte mu Srbi pesmu i utrojte!
S neba šalje blagoslov Sveti otac Sava sa svih strana svi Srbi s mora i Dunava k nebu glave podignite  Savu tamo ugledajte. Savu srpsku slavu pred prestolom Tvorca!
Blagodarna Srbijo puna si ljubavi prema svome pastiru svetitelju Savi.
Bosna i Hercegovina Svetog Save dedovina s tobom slave slavu Svetitelja Savu.
Da se srpska sva srca s tobom ujedine, sunce mira, ljubavi da nam svima sine.
 Da živimo svi u slozi Sveti Savo ti pomozi. Počuj glas svog roda srpskoga naroda!
Pet vekova Srbin je u ropstvu  čamio svetitelja Save ime je slavio.Sveti Sava Srbe voli i
za njih se Bogu moli.Pojte mu Srbi, pesmu i utrojte!
Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao ikona - Sava je ime moje“.
Tako je Sava ostao u manastiru, gde se revnosno molio, učio i služio. Posle kratkog vremena, prešao je u grčki manastir Vatoped, takođe na Svetoj gori, gde je nastavio strogi monaški život.
Za to vreme u Srbiji, posle prvog očajanja, Stefan Nemanja se pomirio sa sinovljevom željom. Često mu je slao novac, da bi mu u manastiru bilo udobnije, ali je on sve delio siromasima ili svetogorskim manastirima. U jednom pismu, Sava kaže svom ocu: „Prezri zemaljsko carstvo i bogatstvo kao nepostojano i ništavno, ostavi svet i krasote sveta i sva vidljiva blaga kao tašte i kratkotrajne i pođi za mnom krstonosnim putem smernosti koji sam ti pripremio u ovoj pustinji...“ I zaista, Stefan Nemanja ubrzo je poslušao savet i, posle trideset godina vladavine, preneo je upravu na drugog sina Stefana. Na Blagovesti, (7. aprila) 1196. godine Stefan Nemanja i njegova žena Ana primili su monaški postrig u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Starom Rasu. Nemanja je dobio ime Simeon i otišao je u svoju zadužbinu Studenicu, a Ana je postala Anastasija i povukla se u manastir Presvete Bogorodice kod Kuršumlije. Godinu dana kasnije, monah Simeon pridružio se svom sinu Savi u Vatopedu.
U međuvremenu, dok je Sava na Atosu živeo mirnim životom, u otadžbini je došlo do nesloge između njegove braće Vukana i Stefana. Nezadovoljan Nemanjinom željom da mlađi Stefan bude naslednik prestola, stariji Vukan krenuo je da vojskom ostvari svoje pravo. Sukob se završio na bojnom polju u korist Stefana, zemlja je opustošena, a narod osiromašio. Sava odlučuje da posle dvadeset godina privremeno napusti monaški život i doprinese učvršćivanju i napretku srpske države. Sa posmrtnim ostacima svoga oca, koji je umro 1199. godine, Sava dolazi u Srbiju i nad njima miri svoju zavađenu braću a zatim svog oca ponovo sahranjuje u Studenici. Posle izmirenja braće, na Stefanovu molbu, Sava ostaje u Studenici i u njoj stvara novi duhovni i kulturni centar srpske države. Narednih osam godina Sava će biti iguman ovog srednjovekovnog hrama. Za to vreme je pisao i prevodio srpske spise, poučavao braću i prosvećivao narod. U Studenici otvara prvu školu srpske pismenosti i školu za sveštenike i kaluđere - postaje duhovni voda i ustrojitelj srpske države.

Izvor:Glas javnosti

---

Светосавска беседа 



У Сава центру
Крај реке Саве
Недалеко Храма Светог Саве
У Савиној земљи
И Савиној држави
Савина школа
И Савина црква
Деца Светог Саве
И сав Светосавски народ
Славе Савиндан
Прослављајући свог духовног родитеља,просветитеља и препородитеља
И с њим онога кога је он прослављао и који је њега прославио…
Из семенке коју је Свети Сава посадио у Богородичном врту израсло је стабло српске цркве чије су гране обгрлиле глобус с храмовима Светог Саве,од Сент Андреје до Сан Франциска,од Јоханесбурга до Ванкувера,од Јапана и храма Светог Саве који је гроф Сава Владиславић подигао на руско-кинеској граници до Сиднеја и Стокхолма…


Али највећи и најважнији храм Светог Саве је живи храм живога Бога озидан од живога камена његовог народа.
Савиндану се радују све српске богомоље,јер нема ни једне без лика Светог Саве и сва места јер нема ни једног на коме није остала Савина стопа,Савин лакат,Савино ребро,Савино око,Савина вода,Савин бор,Савин лукац,Савин штап,Савино почивало - од Савиног поља код Хиландара до Савине и Савиног извора на врху Дурмитора.
Прича о Светом Сави је најдужа прича коју прича српски народ и она вековима не стаје ни ти се умара а нема ни почетка ни краја.Као што Творац није свет створио па оставио него га и даље неуморно ствара и прествара,тако се до данашњег дана,на небу и на земљи, међусобно стварају и престварају српски народ и Свети Сава.
Светом Сави је његов народ дао пресудан значај не само у својој историјској судбини него и у историји универзума.То није само улога културног хероја и хероја цивилизатора,него демијурга и космотворца,тако да култ Светог Саве нема парбеника међу националниим светитељима других народа.
Српска земља је видљиви животопис Светог Саве.Српска географија опредмећена Савина биографија.Историја једног народа постала је живот једног човека.Српски народ живи на земљи његовог тела и под небом његове душе.
Свети Сава је једно од имена Исуса Христа,а прича о Светом Сави посрбљено Јеванђеље.Отуд је српски народ одан свом светитељу колико и Спаситељу света.Ни једна друга личност није тако широко заснована,толико свестрана и пространа да у себе обједини све мисли и покупи све вредности једног народа обезбеђујући им вечност, висину и дубину.Зато значај Светог Саве превазилази границе једне нације и проблеме једног народа.Као што је икона,како каже песник,израз чежње да видимо Бога тако је све српско у Светом Сави само зато да би се боље разумело свељудско,све земаљско да би се досегнуло небеско.Зато Свети Сава није само национални светитељ већ небески представник људског рода. Живот и дело Светог Саве предање је и антидатирало и трансцендентирало.Савина сен и Савине стопе прве су слике и скулптуре на српској земљи,али он је у Србију довео и прве велике сликаре и мраморнике.Отворио је ћелије за ћутање али су те ћелије биле и прве наше учионице,болнице и библиотеке,а ћелинаши писци и преводиоци.Увео је обавезан пост,али о бавезно читање.Утврдио колена монасима,али поставио темеље државно-правним прописима.Научио ткаљу да не кида потку,али учинио да не усахну народни изданци и пресуше почела и искони.Поучио шваљу да шије кратким концем,али и писао по вишој унутрашњој синтакси.Прекрстио је млеко да буде бело,али и душу да не буде црна.
Свети Сава је симбол свих српских тежљи ка добру. Било је Срба и пре Светог Саве али је Свети Сава при Србин који је знао ко је. Било је и пре Немање српске државе и пре Светог Саве српске цркве,али је Немања постао оснивач српске државе,а Свети Сава духовни отац српске цркве.А та црква и та држава биле су такве да од њи и њихове славе српски народ живи до данашњега дана и што је бивао угроженији више се поносио својим наслеђем и чвршће држао темеља свог народног и духовног бића.
Било је манастира и пре Хиландара,али је Хиландар постао најдоњи камен нашег духовног постојања.
Било је писаца и пре Светог Саве и то стотинама година уназад, али је Свети Сава први српски писац коме знамо и име и презиме,а све што му је претходило у њему се поново родило и препородило.
Било је молитви и пре Светог Саве али је прву молитву на српском језику написао Свети Сава и доказао да је молитва свака поштена мисао и свака јасна реченица.
Било је и пре Симеона и Саве и очева и синова ,али су њих двојица постали Света двојица прелазећи пут од оца до Свеоца и Оченаша.
Било је деце и пре Светог Саве али ни једно није „заволело Бога као што је он заволео нас „идући од Растка, храста,Раса,до Христа,небеског градитељства и небеског држављанства.
Овај највећи појединац,стуб српске културне и моралне свести, који се „одрекао свега да би стекао све“ извадио је прву личну карту српскога народа с веродостојним портретом,својеручним потписаом и печатом , да знамо и ко смо и чији смо и коме припадамо.
Реч да је Србија Исток Западу и Запад Истоку извучена је из суштине његовог дела мада није канула с његовог пера.Самосталност и самосвест виде се у свему што је градио, у бојама и писменима,насталим из укрштаја где се исток и запад нису помешали него дали нешто треће,особено и самосвојно.Трећа рука је симбол стваралаштва,епоним Светог Саве.
Ниједан Србин пре њега није видео толико страног света,а више ценио своју земљу и волео своје људе.Разговарао је са царевима и султанима,али се дружио са пастирима и божјацима.Радо је виђан по дворовима,али је стигао да причува стадо Перу чобанину док је Перо боловао.Више пута је био у Јерусалиму,али се појављивао по српским забитима,у воденицама и колибама,као путник намерник,рођак и комшија,с којим се могло“као човек с човеком разговарати.И увек их молио“да не презиру своје по крви.“Принц који је само привидно јео,суви хлеб и то помало,с мером воде пио,а увек жеднео.Ишао бос по оштром камељу док га је отац преклињао“Помилуј ме,чедо,срце моје бијеш камењем које додирујеш босим ногама твојим.“Цркву је назвао српском,али је није разорио већ утврдио и учинио вечном тако да је српска душа опстајала и кад је држава пропадала.
Као Христов заступник Свети Сава је и симбол страдања српског народа.Као што се Христос појављивао на земљи и пострадао под многим именима тако се јављао и страдао Свети Сава.Његово посмртно мучеништво траје до данашњега дана.Онај који је умирао за овај свет служећи Богу а не људима, свлачен је с неба на земљу,онај који није знао за стране и странке накнадно је у њих уписиван,увек у оне који су страдали Христа ради.Завађали су нас с помиритељем,делили с ујединитељем.Савременик и сапатник свих нараштаја прешао је пут од врачарскске ломаче до гасних комора,електричних столица и масовних гробница.Зато је данас већи него што је икада био.И над оним што се у наше дане догађа на Косову и са Косовом лебди лик Светог Саве.Косовско питање је исувише судбинско да би било само дневно и политичко.Најскупља српска реч на светској берзи достигла је у ове дане највећу цену.Толико је поскупела да нам за њу нуде целу Европу.Истина,Косово,та Богу и људима најдрагоценија српска земља, и раније је одвајано од Србије, проглашавано независним и једнострано признавано али увек за време окупације, а та независност и такво признање трајали су колико и окупација.Чему се чудити ако само гледамо вечно понављање истог.
Кад су на целом свету,каже Патријарх Павле,живела само четири човека,Адам и Ева са синовима Каином и Авељем,
кад су били сами на земљи и цела планета била њина,кад је читаво човечанство чинила једна породица,родитељи и њихова деца,опет им је бил тесно на земљи и мало земље, па су се убијали око међаша,камоли неће сада кад на земљи живи неколико милијарди људи и нељуди,Каина и Авеља.
Ономе који је спаљен зато што је излечио једног бесом мученог иноверника, коме ни једна земља није била туђа,који је састављао планине,сумаседше дозивао памети,на 800 годишњицу откада је донео тело свога оца у Србију и над њим помирио своју завађену браћу и данас се обраћамо молитвом:
-Пожури се,Саво Свети,и пакости избави нас,јер јади многи и ратни,рабе твоје држе,телесни и духовни.

Матија Бећковић

Савиндан, Сава центар, Београд 2008. године