Naziv 'demon' (lat.: daemon) u rano antikno vreme nosio je 'božanski duh', 'genij',... Može se reći: stari Heleni su mnoga nebesnička bića nazivali demonima; ponajprije ona bića koja su bila na liniji razdvajanja između bogova i smrtnih ljudi, bića koja su bila podložna strastima i životnim promenama. Tako enciklopedista Plutarh u svome traktatu 'O izumiranju proročišta' iznosi i sledeće: »Od Helena, Homer je izgleda još upotrebljavao oba imena bez razlike, nazivajući ponekad bogove demonima /Ilijada, III, 420; XI, 702; XVII, 98/. Hesiod je prvi jasno razgraničio četiri roda razumnih bića: bogove, demone, heroje i najzad ljude, a među ovima razlikuje one iz zlatnog doba, koji prelaze u rod mnogih dobrih demona, i polubogova, koji prelaze u rod heroja.« (10 )

Teogonista Hesiod ih predstavlja kao bludeće duhove koji su »obavijeni maglom«. ('Poslovi i dani', 125 ) - On iznosi i sledeće za njih: »Smrtnika ljudi su oni na zemlji dobri čuvari.« (ibid., 123 )

Sokrat svoga duhovnog čuvara, koga je mogao ponajprije čuti preko glasa savesti i intuicije, naziva 'božanstvo'. Sokratova 'demonija' je se, dakle, ogledala u moći da razgovetno čuje unutarnji glas koji ga je odvraćao od negativnih dela. Platon 'prenosi' njegove reči: »Vi ste mene često i na mnogim mestima čuli gde govorim da se u meni javlja nešto božansko i demonsko, neki glas; /.../ to je neki glas koji mene prati od rane mladosti; i kad se javi, uvek me odvraća da ne činim ono /loše/ što nameravam da činim, ali me nikada ne navraća.« ('Odbrana Sokratova', XIX) - A Ksenofont (rodio se između 430. i 427. g. s. e. u atičkom selu Erhiji) u 'Uspomenama o Sokratu', izveštava za svoga učitelja: »... Bilo je rašireno kako Sokrat govori da mu božanstvo /= daimonion, izgovor: demonion/ daje znakove. Zato ga, zacelo, najviše i okriviše da uvodi nova božanstva. (Lib. I, 1; v.: IV,

U literalno-filosofskim razmatranjima između Sokrata i Diotima prezentira se koncepcija demona kao glasnika bogova (- pandan anđelima u hrišćanstvu), koji su širili mantičko-orakulske veštine, koji su ljudima prenosili i tumačili volju bogova: »... Sve demonsko leži u sredini između boga i smrtnog stvorenja. /.../ Njegovim posredstvom širi se i sva veština proroka i sveštenika, i onih koji se bave žrtvama, i posvetama i bajanjem, i svakim gatanjem i čaranjem. A bog se ne meša sa čovekom, nego preko ovoga vrši se sav prenos i razgovor bogova sa ljudima, i na javi i u snu. I ko se razumeva u takvim stvarima, to je demonski čovek.« (Platon: 'Gozba ili o ljubavi', pogl. XXIII, v.: 'Fedar', XX) - U dijalogu 'Epinomis' (984-5 ) Platon iznosi da se demoni (i druga bića) oblikuju od različitih elemenata: jedni od Vatre, drugi od Vazduha, zvezde (vidljivi bogovi) od Vatre, te polubogovi od Vode, a ljudi i životinje od Zemlje.

Helenska mitološka religija demonolika bića susreće kao divinizirane utvare i čudovišna bića: tu su atiri, sileni, koribanti, kureti, eroti, kabiri, daktili, telhini, te ženska čudovišta: sirene, kere, graje i gorgone.

Mnogi drevni mitovi govore o božanskim bićima koja su pala, odnosno bila proterana sa Neba, iz duhovnog Carstva. Sam Isus Hrist, koji će doći poput munje, ukazuje da je video Satanu kako je poput munje pala sa Neba.

Za helensko božanstvo Apolona Eshil kaže da je »bog prognan sa neba.« ('Pribeglice', 214 )

Bog Hefest svojoj majci Heri na blagovanki bogova zbori:



»... Veoma je mučno protiviti se olimpiskom Divu. On me je nekad, kad htedoh da odbranim tebe, za nogu dohvatio i bacio s nebeskog praga. Ceo sam padao dan; a kada se već smirilo sunce, padoh na Lemno, a malo još duše beše u meni. Onda me otud gde padoh odnesoše Sinćani ljudi.« ('Ilijada', I, 589-594)


Helenski tragičarar Eshil kroz usta oborenog i okovanog Prometeja govori za Tifona, koji je u svojoj oholosti strovaljen u Podzemlje:


»U samo srce kako beše pogođen /Divovom ognjevitom strelom/, u prah i pepeo snaga mu se prometnu. I telo onde protegnuto, nemoćno, kraj morskoga tesnaca sada počiva, a Etne gore pritisli ga temelji, na vrhu sedi Hefest i kuje železo.« ('Okovani Prometej', 361-366 )


Drevna duhovno-opservaciona misao često i za duše kaže da su otpale sa Neba. Platon u 'Fedaru' iznosi: »Kao ishod oslabljenog razumevanja sazercanja duši na nebesima otpadaju krila i ona se survava na zemlju.« - Zemaljsko telo tako, po toj egzistencijalnoj opservaciji, postaje 'grob' i 'zatvor' za duh, za dušu.

Filosof prirode - Empedokle (V. stoleće s. e.), rodom iz Akreganta na Siciliji, inspirisan orfičko-pitagorejskom mišlju, iznosi: »Plakao sam i zapomagao, ugledavši tuđinsko mesto. O, s kakvog vrhunca, s kakvog carstva blaženstva padoh na nisku zemlju, živeći sad među smrtnim! Mračno mesto u kom caruju ubistvo i zloba. Duhovi zlodela ovejavaju gomilu i šire se u mraku; suše, trulenje smenjivanjima, poplava i svakakve bede.« ('O prirodi', 26 )

Monaški pisac Evagrije Pontijski (rođen oko 345. g. u Maloj Aziji) u svome doktrinalnom delu 'Gnostičke glave', u duhu origenizma sagledava poreklo duše na zemlji: »Duša je um koji je nemarom otpao od Jedinstva.« (3, 28)

Demoni se najčešće vide kao otpali duhovi, kao anđeli koji su se, predvođeni Satanom, u Nebu pobunili protiv Boga, koji su želeli da budu kao Bog i iznad Boga. To tumačenje je blisko istini, ali ne i istina sama. Kao što je središte svega Bog i Božiji Zakon, tako je i koren svih zala bogoborstvo i bezakonje, zanemarivanje i gaženje Zapovesti Života.

U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' Hrist ukazuje učenicima i svima nama: »... Nekima od anđela Bog dade vlast nad tokom ovoga sveta, dužnost da upravljaju u Mudrosti, i Pravednosti, i Ljubavi. Ali oni zanemariše Zapovesti Preuzvišenog, i ustadoše protiv valjanog Božijeg poretka. Tako svirepost, i patnja, i jad behu ulazili u svet do vremena Majstorovog Povratka i uzimanja vlasti nad svim stvarima, i pozivanja slugu na obračun.« (68:14) – Možemo ovaj ukaz i ovako rekonstriusati: Satana, Stara Zmija, otpavši iz Večnog Neba, zavela je i pridobila je za svoje bogoprotivne projekte veliki deo anđela koji su bili postavljeni kao nadglednici nad čovekovim razvojem na Zemlji. Demoni su tako anđeli koji su izgubili svoje mesto na Nebu dok su nemarno stražarili nad Zemljom, oni su otpali Nebeski Posmatrači, koji su, umesto Dobru da upućuju čovečanstvo, počeli da mu donose plodove prokletog znanja, da ga podstiču i uče raznim negativnostima, kao što je lov, pravljenje oružja, prinošenje krvnih žrvi, interventni pobačaj, skrnavljenje zemlje, ... U drevnoj 'Prvoj Enohovoj knizi', koja je u vreme makabejskih ratova doživela veliku redakciju, a koju su koristili i eseni, reflektuje se taj tok. Tako se u 8. poglavlju kaže: »Azazel je, staviše, podučavao ljude izradi mačeva, noževa, štitova, oplećaka, izradi ogledala, upotrebi boje, ulepšavanju obrva, upotrebi svakog i probranog kamenja, i svim vrstama boja, te svet beše izmenjen. Bezbožnost se širila; bludničilo se posvuda; i oni su grešili i pokvarili se na sve načine. Amazarek je podučavao sve vračeve i delitelje korenja; Armers je podučavao razrešenje vradžbina; Barkajal je podučavao posmatrače zvezda; Akibeel je podučavao o znakovima; Tamiel je podučavao astronomiju; a Asaradel je podučavao kretanju Meseca. A ljudi, budući upropašćeni, plakahu; i njihov glas ođeknu do Nebesa.« (8:1-9) - Babilonske glinene tablice govore o tome da su njihovi sveštenici svoja kosmogonijska znanja primila od bića džinovskih telesnih dimenzija. U egipatskoj mitologiji takav donosilac 'znanja' je bio bog Seth, a kod Arapa Sed al Ben-ad. Po Qur'an-u Šejtan (Satana) i ostali demoni su duhovi džinnovi koji su stvoreni iz Vatre, i vatra Džehennema, paklene provalije Sekar, biće im večna tamnica (7:36-41, 74:26).

Sa razmnožavanjem čovečanstva, u otpalim Posmatračima se bude čulne želje neprimerene božanskim duhovima, i oni se utapaju u svet materije. U etiopskom 'Enohu' se izveštava: »Kada su se u te dane sinovi ljudski namnožili, rodiše im se kćeri, ljupke i lepe. Kad ih ugledaše anđeli, sinovi Neba, zaljubiše se u njih, međusobno govoreći: 'Izaberimo za se žene iz čovečijega roda i začnimo decu.' - Njihov vođa, Samjaza, na to reče: 'Bojim se da ste možda nesposobni za taj pothvat, te da ću ja sam patiti zbog vašeg teškog zločina'.« (7:1-3) - Možemo lako shvatiti da se božanski duh može materijalizovati, to najbolje pokazuje Hrist koji prolazi kroz zidove Gornje odaje a učenici ga ipak opipavaju, no ukaz o reproduktivnom kontaktu duhova i ljudi već je teže predstaviti i osmisliti.

'Biblija' govori o rodu divova koji su nastali ukrštanjem otpalih nadglednika Neba i čoveka; tako se u 'Knjizi Postanka' iznosi i sledeće: »Kad su se ljudi počeli širiti po zemlji i kćeri im se narodile, opaziše sinovi Božiji da su kćeri ljudske pristale, pa ih uzimahu sebi za žene koje su god hteli. /.../ U ona su vremena, a i kasnije, na zemlji su bili Nefili, kad su Božiji sinovi opštili s ljudskim kćerima pa im one rađale decu. To su oni od starine poznati glasoviti ljudi.« (6:1-2.4 ) - Sam izraz 'nefili' verovatno se javlja u značenju 'duhovi-magle', 'nebesnici'. Možemo napraviti etimoloske paralele: na hetitskom jeziku 'nebo' je se zvalo nebish; helensko nephele je 'oblak' (na latinskom: nebula), a u nemačkom Nebel je magla. Po tibetanskoj teosofiji 'Sinovi Ad' ili 'Deca Vatrene Magle' bili su delatni nekoliko stotina hiljada godina pre ledenog doba. (Oni se javljaju i kao utemeljivači bogoprotivne hijerarhije majstora kvazimudrosti, Hijerarhije vezane za Istok prevashodno.)

Uhode koje su izviđale Obećanu zemlju vrativši se od nje izveštavaju Mojsija: »Videsmo onde i divove - Anakovo potomstvo od divova. Činilo nam se da smo prema njima kao skakavci.« ('Knjiga Brojeva', 13:13) - 'Ponovljeni zakon' ukazuje da je bašanski kralj Og bio jedan od preostalih divova - Refaimovaca: »Njihov krevet, odar od gvožđa, još se nalazi u Rabi, gradu sinova Amonovih: deset je lakata, običnih lakata dug / - jevrejski lakat iznosi 48,4 cm/, a četiri lakta je širok.« (3:11) - U 'Knjizi Ben Sire' ukazuje se da je potop došao i zbog zlodela koja su činili gorostasi: »Bog nije oprostio divovima u staro doba, kad se pobuniše pouzdavši se u svoju moć.« (16:7)

Delovi skeleta megaantropusa otkriveni su na mnogim lokacijama: na Javi, Malti, Andima, Mongoliji, južnoj i istočnoj Africi, u južnoj Kini,... Moreplovac Magelan na svom putu oko sveta, u Patagoniji naišao je na diva asimiliranog u pleme u inače visokih Patagonaca. Opisao ga je rečima: »Čovek je nadvisivao dva najviša člana moje posade postavljena jedan na drugog.« Poveli su ga sa sobom, ali je ovaj u kratkom roku umro od gladi. - Mikrelijus u 'Istoriji Pomeranije' prezentira: »Kod Kestina u Pomeraniji otkriveni su: veliki rog, džinovski mač i kosti neobično velikih ljudi.« U Pretpomeraniji, prema podacima koje iznose istoričari i paleontolozi, živeli su divovi. Na nalazištu u rejonu Grajsvelda otkrivene su kosti ljudi čija bi visina rekonstrukcijom dostigla i 4 metra.

Za nas je to možda čudnovato, ali drevna misao govori o opštenju duhova-titana i zemaljskih žena, opštenju koje je proizvelo gorostasni rod antropusa, čije mnoge primerke su nadolazeće katastrofe i ambijentalna neadaptiranost redukovali. Na istoku pohotni otpadnici od Boga nazivaju se asure; na judeo-latinskom Zapadu oni su poznati i kao inkubi (inccubus).

U 'Knjizi proroka Isaije', za Lucifera, anđela oblikovanog u Zori Stvaranja, iznosi se: »Kako pade sa Nebesa, Svetlonošo, Sine Zorin? Kako si oboren na zemlju ti, vladaru naroda? U svom si srcu govorio: 'Uspeću se na Nebesa, povrh zvezda Božijih presto ću sebi dići. Na zbornoj ću stolovati gori na krajnjem severu. Uzaćiću u Visine Oblačne, biću jednak Višnjemu.' A sruši se u Podzemlje, u dubine provalije!« (14:12-15) - Mnoge otpale zabludele posmatrače esoterično-hrišćanska misao vidi svezane u dubinama Podzemlja (Hada, Šeola). Tako se u 'Judinoj Poslanici', koja se poziva i na 'Enohovu knjigu', ukazuje za Boga: »... I anđele, koji nisu sačuvali svoje dostojanstvo, nego su napustili svoj /Nebeski/ Stan, sačuvao je u večnim okovima pod mrakom za Sud Velikoga Dana.« (6 ) - U 'Drugoj Petrovoj poslanici' se slično iznosi: '... Bog nije poštedeo anđele koji su zgrešili, nego ih baci u mračne jaruge Tartara, da se čuvaju za Sud.« (2:4) - Ako je Nebo Zemlja Svetlosti, 'podzemlje' su Podnebesa, a 'tartar, grotlo podzemlja' sama bezakonjem opustošena Zemlja je, Zemlja predata u ruke Kneza Tame. Kada Gospod demonu oduzme snagu, odnosno kada ovaj istroši od Boga udeljenu životnu snagu kroz greh, onda se zloduh, metaforično rečeno, svezuje u bezdan, u dubine Zakona setve i žetve. Još teže ogrešen demon pada potpuno u provaliju Bezdana, Podzemlja, pada u Tartar, Gehenu, među plamene jezike vlastitih laži koje je širio (up.: 'Jakov', 3:6 ), u oganj zla koje je razgorevao.

Apolodor (Apollorodos) iz Atine, značajni naučnik svoga vremena (II. stoleće s. e.) govori o pobuni giganata protiv Zevsa zato što je ovaj zatvorio njihovu braću titane ('velike') u najdublje odelenje Hada, u Tartaros. ('O bogovima', I, 6,1 ) - Po teogonisti Hesoidu gigante je rodila boginja Geja (Zemlja) iz krvi koja je kanula na zemlju iz rasplodnog organa Urana (Neba), kada ga je Hronos (Vreme) uškopio. Giganti su ustali protiv vladavine Zevsa (Zeja, Diva), ali ih je ovaj uz pomoć Atene munjama savladao i brdima u podzemlju pokrio, gde se ovi gorući od vatre Zevskovih munja trzaju od bolova i izazivaju vulkanske provale i trusove. - Hefest, kao bog vatre (sin Zevsov i Herin), javlja se kao hromi kovač čiji pomocnici su džinovski kiklopi. - Tifon je kod starih Helena važio kao najstrašniji vulkanski div, koga je nekada Zevs savladao i zakopao pod nekakvim brdom u Arimskoj zemlji. Tifon je nastao tako što je se Majka Zemlja, iz osvete što su uništeni divovi, podala Tartaru, i rodila ovog u Korikskoj pećini u Kiliki. Tifon je predstavljan kao čudovište koje je od bedara naviše bilo samo splet zmijurina, imalo je ogromne šake koje su se završavale zmijskim glavama, svojim ogromnim krilima je zamračivalo sunce, magarećom glavom dopirao je do zvezda, dok mu je vatra izbijala iz očiju.

Demone prepoznajemo kao duhove države smrti, kao tužitelje i krvnike ljudske, kao paklenike koji žive u Tami pustoši; jer oni nose Tamu i Propast u sebi. Iako deluju prevashodno iz Podnebesa, njihov poligon dejstva i njihovo glavno uporište sa koga podižu rog protiv Neba, koje hoće rastočiti, je prevashodno Zemlja. Apostol Pavle u 'Poslanici Efescima' ukazuje: »Naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na Podnebesima.« (6:12) - Kod 'Enoha' se još iznosi za potomke otpalih posmatrača: »Sada će divovi, koji behu rođeni od duha i tela, na zemlji biti prozvani zlim duhovima, i njihovo će prebivalište biti na zemlji. Zli će duhovi izaći iz svoga mesa, jer bejahu stvoreni Odozgo; njihov početak i prvobitni temelj bejahu od svetih Stražara. Zli će duhovi biti na zemlji, i biće prozvani duhovima zlih. Prebivaliste duhova Neba biće na Nebu; ali, na zemlji će biti prebivalište zemaljskih duhova, rođenih na zemlji. Duhovi divova će biti poput oblaka, koji će tlačiti, kvariti, zaposedati, ratovati i ranjavati zemlju. Oni će prouzrokovati očaj.« (I, 15:8-10 )

U patmoskoj 'Apokalipsi' Jovan opisuje kako u Podnebesima vidi u gnevu razgorenu Satanu (hebr.: ha-ssatan = 'tužitelj, tlačitelj, protivnik'), Staru Zmiju, koja će na kraju staroga sveta, od anđela predvođenih Arhanđelom Muhaelom, biti oborena iz Podnebesa: »I gle: velika aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep vuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju.« (12:3-4 ) - Dok zvezde stajačice simbolišu svetle anđele, vojnike Gospoda nad Vojskama, zvezde padalice se javljaju kao simbol otpalih duhova, zloduha, demona. Ova slika i ove naznake nam kažu da je lažni Svetlonoša (lat.: lucifer = 'svetlonosan'; grč.: ho phosphoros), onaj koji se samo presijava bez da iznutra zrači Svetlo Istine, podložio sebi, zaveo i pridobio trećinu Nebeskih anđela.

Stara Zmija, Otac Zla i Laži, zvan đavo/Diabolos i Satana (‘Otkrivenje’, 12:9, 20:2) se slika sa sedam glava i deset rogova. To kaže da na čelu države smrti, paklene hijerarhije, uz ‘Lucifera’, predvodnički stoje sedam Kneza (Baala) i deset Vojvode (deset učitelja pseudomudrosti), deset Učitelja Hijerarhije Laži. Kao što Bog u Nebu ima sedam Arhanđela (sedam Princa/Kneza, sedam Zastupnika sedam Svetih Zraka Duha Svetog), tako je i Lucifer, izvrnuti Bog, sebi podložio i kao knezove postavio sedam najstarijih i Zlu najodanijih otpadnika. - U traktatu 'Izida i Oziris' veliki helenski enciklopedista Plutarh prezentira kosmogonijski-dualističke mitove Persijanaca: »Ormuz je rođen u najčišćoj svetlosti a A(h)riman je nastao iz tame. Njih su dvojica u stalnom sukobu. Ormuz je stvorio šest bogova: prvi je bog dobrostivosti, drugi istine, treći pravednosti, a od preostale trojice jedan vlada mudrošću, drugi obiljem, dok treći ima povlasticu stvaranja ugode dobroćudnosti koja prati dobra dela. Ariman je sa svoje strane stvorio jednak broj bogova koji bi trebali predstavljati suprotnost Ormuzovim bogovima.« (47 ) - I kod Haldejaca je bila poznata sedmorka 'bogova': »Haldejci svoje bogove nazivaju imenima planeta koje su ih stvorile. Dvojica su dobrostivi, dvojica zloćudni, a za trojicu preostalih bogova kažu da su posrednici između četiri suprostavljenih božanstva.« (Ibid., 48 )

Demonski kneževi bili su mentori i 'anđeli čuvari' svih velikih osvajača, despota, tirana, tokom istorije: Nerona, Aleksandra Velikog, Heroda Velikog, Antioha Epifana, Napoleona Bonaparte, Hitlera,... Na kraju staroga sveta, u liku gvozdene svetske vlade, Krvnik ljudski opet će podići sedam svojih velikih zemaljskih pomagača, 'giganta' (Otk. 13:1), davši im vlast nad celim čovečanstvom koje će potonuti u bezdan greha. - Demonski poglavari se, kako sledi iz izloženog, javljaju i kao patroni velikih despotija, tiranija i imperija, kakve su npr. bile Babilonsko, Persijsko, Grčko i Rimsko carstvo. U Babilonskom sužanjstvu Hrist Božiji ukazuje vidiocu Danielu: »Knez carstva persijskoga protivio mi se dvadeset i jedan dan, ali Mihael, jedan od prvih /Božijih/ Knezova, dođe Mi u pomoć.« (10:13)

Simbol ljudske gordosti, Drevnu Babilonsku kulu, njenu kapelu i njenih sedam paviljona ('Postanak', 11:1-9 ), možemo videti i kao svojevrsnu rezidenciju i presto Satane, Velikog Tiranina, i njenih sedam Kneževa. Helenski istorik Herodot koji je Babilonsku kulu, Etemenaki ('kuća kamena temeljca neba i zemlje') video samo u ruševinama, piše za taj cigurat, zdanje od opeka: »U sredini ovog svetilišta /Zevsa-Bela/ sagrađena je masivna kula, široka i duga jedan stadij /= 92 m/, a na njoj druga, a na ovoj još jedna, i tako redom: svega osam kula, sve jedna na drugoj. /.../ Na najvišoj kuli nalazi se veliki hram i u njemu veliki i raskošan krevet, a kraj njega stoji zlatan sto.« (I, 181 )

U koptskom gnostičkom spisu 'Pistis Sofia', koji reflektuje 'gnozu' iz Valentinove škole, Isusu Pobedniku se pripisuju sledeće reči upućenje učenicima: »... Izveo sam Pistis sofiju iz Haosa /u koji je pala/, dok je gazila Autadesovo stvorenje s zmijskom glavom. Nogama je zgazila i sedmoglavo stvorenje baziliska i snage s lavljom i zmajskom glavom.« (Pogl. 66)

U drevnom vizionarsko-apokrifnom spisu 'Prva Enohova knjiga' opisuje se porobljenost sedam demonskih poglavara u ognjenoj pustoši: »... Videh sedam nebeskih zvezda zajedno svezanih, poput golemih planina i plamteće buktinje. Viknuh: 'Zbog kojega su zločina one svezane, i zašto su onde smeštene?' - Uriel, jedan od svetih Anđela koji bejaše sa mnom i koji me vodio, tada odgovori: 'Enoh, zašto pitaš; zašto u sebi razmišljaš i znatiželjno zapitkuješ? Zvezde su to koje prekršiše zapovest Svevišnjega Boga; stoga su onde svezane sve dok beskonačan broj dana njihovih zločina ne bude dovršen'.« (21:3 - Sedam demonska poglavara se slikovito prikazuju i kao sedam pustošne, goruće planine: »... Videh sedam zvezda, poput golemih plamtećih planina i poput duhova koji me preklinjahu.« (Ibid., 18:14, cp.: ‘Otkrivenje’, 17:9 ) - U 'Apokalipsi' se ukazuje da će sa Hristovim Slavnim Dolaskom i nastupom Hiljadugodisnjeg Carstva Mira Ognjena Aždaja biti svezana u Bezdanu pustoši, a na kraju Hiljadugodišnjice, nakon ponovnog svog razgorevanja protiv Boga, biće bačena u ponor Bezdana, u Ognjeno Jezero, među ognjene jezike vlastitih laži i rušilačkih nadahnuća.

U gnostičkim spisima i kodeksi pronađenim kod Nag Hammadija, takođe se govori o sedam arhonta, vladara Tame, koji su ljudima doneli pogubna umeća: »Kada je sedam vladara bačeno s njihovih nebesa na zemlju, načinili su sebi sluge, mnoštvo demonskih anđela. Ovi su ljude podučili raznim vrstama greha, te magiji, čarobnim napicima, obožavanju idola, prolivanju krvi, svetilištima, hramovima, prinosima, te žrtvovanjima svim zemaljskim duhovima, imajući sudbinu njihova suradnika koji je došao u život sporazumom između bogova nepravde i pravde. Svet je, dakle, od početka gresio. Jer, svi ljudi na zemlji, od postanka do svršetka, obožavali su duhove, kako pravedni anđeli, tako i nepravedni ljudi. Tako je svetom vladala zaluđenost, neznanje i nepomičnost. Svi su grešili, sve do pojave Istinskog Čoveka.« ('O poreklu sveta', 27 ) - A u 'Evanđelju po Mariji' govori se o sedam oblika Gneva (- zapaziti da se u 'Apokalipsi' Protivnik Božiji slika kao razjarena, crvena (ognjena) Aždaja!): »Prvi je oblik tama, drugi žudnja, treći neznanje, četvrti ushit smrti, peti kraljevstvo tela, šesti varljiva mudrost tela, sedmi gnevna mudrost. To su sedam moći gneva.« (8:19 ) - Gnostička 'Tajna knjiga Jovanova', pod uticajem egipatskih predstava opisuje arhonte-kneževe slepog boga Saklasa ('blesana'): »I arhonti stvoriše sedam sila za sebe, i te sile stvoriše svaka za sebe po šest anđela sve dok tako ne bejaše stvoreno 365 anđela. I oni su tela kojima pripadaju imena: prvi je Atot, koji ima obraz ovce; drugi je Eloaju, koji ima obraz magarca; treći je Astafajos, on ima obraz; četvrti je Jao, on ima obraz sa sedam glava; peti je Sabaot, i on ima lice aždaje; šesti je Adonin, i on ima lice majmuna; sedmi je Sabade, on ima obličje sjajna plamena. Ovo su sedam dana u nedelji.« (11 ) - Sumerski ep 'Sedam zlih duhova' vodeće sile mraka prikazuje u liku nekih životinja, te kao vetrove.

Kao što Gospod ima sedam Nebesa-Sfera, kojima vladaju sedam Arhanđela, tako i Lucifuge, Knez Podzemlja, ima sedam svojih 'svodova': »I on postavi sedam kraljeva - svaki od njih odgovaraše nebeskom svodu Raja - iznad sedam nebesa, i pet iznad dubine bezdana, kako bi mogli kraljevati.« ('Jovanov apokrif', 11) - Sumerski epovi 'Gilgameš' i 'Ištarin silazak u podzemlje' opisuju podzemni svet kao sedmerostruki.

Od Krvnika ljudskog nahuškani fariseji optužuju Isusa: »On izgoni demone pomoću demonskog kneza.« ('Dvanaestorica', 24:8 ) Najvišeg demonskog poglavara, u Feničana znanog kao Ba‘al-Zebul - 'Baal-Knez', Jevreji su posprdno i pogrdno zvali Beelzebul ('Matej', 10:25 ), Ba‘al-Zebub - 'bog muva' ('Kraljevi', II. 1:2-6.16 ), te Boshet - 'sramota'. U starozavetnoj 'Knjizi o sudijama' ukazuje se za idolopoklonički otpad u Izraelu: »... Sinovi Izraelovi su počeli činiti ono što Jehovi nije po volji, i služili su Baalima« (2:11 )

U apokrifnom 'Eevanđelju mira' Beelzebul se predstavlja kao grotlo svih laži i svih zla: »Beelzebub, vladar svih đavola, izvor svakog zla, vreba u telima svih sinova čovečijih. On je smrt, gospodar svake bolesti, i uzevši na se ugodnu vanjštinu, kuša i mami sinove čovečije. Bogastvo on obećava, i moć, i sjajne palate, i odeću od zlata i srebra, mnoštvo slugu, - sve to on obećava; moć i slavu, blud, pohotnost, proždrljivost i prekomerno opijanje, razuzdan život i lenjost, i dangubenje. I on mami svakog onim čime je njegovo srce najviše sklono.«

Priredio: brat Vasa