Iskustva koja doživljavamo i sećanja koja posle njih ostaju kao komadići mozaika prave portret života svakog od nas. Ono što smo doživljavali, čega se sećamo, bilo da je prijatno ili ne, neizbrisiv je deo naše ličnosti. Ljudi su skloni da pamte uglavnom lepe stvari koje su im se događale, dok ona neprijatna sećanja "zakopavaju" negde duboko u podsvest, trudeći se da ih zauvek zaborave, tvrde psiholozi. Ponekada je dovoljna i najmanja sitnica da nas podstakne na sećanja. Stih, reč, misao, čežnja, miris... i ponovo proživljavamo ona ista osećanja koja su pratila događaj iz prošlosti. Čini se ponekada da je sve što činimo na neki način posledica sećanja, koja na mnogo načina oblikuju našu sadašnjost. Jednom je neko zapisao da su "sećanja jedini raj iz kojeg nas niko ne može proterati", pa ono lepo što je nekada bilo treba koristiti kako bi sadašnjost izgledala lepše. Jednostavnije rečeno, jednom proživljene, prijatne emocije možemo osetiti svakog puta kada nas nešto ili neko podseti na to.
Ali, koja to sila neizbrisivo u našu podsvest urezuje događaje iz prošlosti i koji su to faktori koji određuju šta ćemo pamtiti i na koji način?
Naučnici tvrde da je za sve "kriv" deo mozga u kojem se sećanja "skladište". Bilo da je u pitanju neprijatan ili lep događaj, sve se "čuva" u delu mozga čiji receptori prihvataju našu impresiju nekog događaja, i onda nas, po podsećanju na isti, "teraju" da reagujemo na određeni način.
Da li je onda moguće sprečiti da neprijatna sećanja izbiju na površinu? Postoji li nada da zaboravimo scene iz prošlosti koje nas proganjaju?
Stručnjaci kažu da ova veština najviše zavisi od ličnosti, karakternih osobina, vaspitanja. Neki ljudi su sposobni da potisnu ono što ih muči, dok drugi konstantno proživljavaju neprijatna sećanja i sve što im se događa povezuju sa njima. U prvom slučaju mozak izvodi "brisanje", a delovi zaduženi za viđenje i osećanja ostaju sasvim mirni – jednostavno se isključe područja koja podržavaju pamćenje. U drugom slučaju u mozgu je zabeležena izuzetna aktivnost, koja često blokira sve ostale.
Naučnik iz oblasti neurologije Brendan Depju, sa Univerziteta u Koloradu, napravio je eksperiment koji je odgonetnuo šta se događa u mozgu kada sećanja preuzmu kontrolu. Ispitanicima je pokazivao parove slika – jedno lice i emocionalni odgovor (na primer, automobilska nesreća i ranjeni čovek). Kada su videli uparene slike pokazao im je samo lica govoreći da pokušaju da misle na prateći prizor ili da ne misle. Za to vreme glava je snimana magnetskom rezonancom, što je omogućilo da se dobije "slika" onoga što ispitanici osećaju. Pojedincima koji su namerno "isključili" sećanje na neprijatne događaje mozak je bio opušteniji, jer delovi moždane kore nisu pokazivali nikakvu aktivnost. Drugim rečima, dobrovoljci su sopstvene misli preusmerili i trudili se da upamte samo slike koje su želeli. Potiskivanje sećanja odvija se u pretčeonom delu moždane kore koji se smatra centrom za kontrolu misli. Najpre se "umirilo" područje za obradu viđenog, a potom se "stišalo" i ono za obradu osećanja.
Kada su ponovo ispitani, učesnici su se manje sećali neprijatnih stvari, čime je dokazano da ljudi mogu da "odluče" da se ne sećaju loših stvari „isključenjem mehanizma za ponavljanje”.
Proteklo je više od jednog veka od kada je prvi put saopšteno da je moguće namerno potisnuti uspomene, ali stručne rasprave na tu temu još traju. Najnovije istraživanje neće okončati prepirku, ali može olakšati da se shvate u to uključeni mehanizmi. Dakle, ljudski mozak obdaren je nesvakidašnjom sposobnošću da svesno izbriše uznemirujuća sećanja. Naučnici smatraju da će istraživanja na tom polju uskoro doneti nove mogućnosti u lečenju depresije i anksioznosti.
Prema postojećim validnim teorijama, gušenje sećanja je opasno, bilo da je reč o prijatnim ili traumatičnim iskustvima, jer ona, kad-tad, izbijaju na površinu i prave haos u emocijama.
Međutim, u oba slučaja sećanja nas mogu prevariti, jer nije se uvek sve desilo baš onako kako se mi sećamo, tvrdi bečki psiholog Julija Umek. Kada oživljavamo neka stara iskustva ubeđeni smo da naša sećanja odgovaraju stvarnosti, ali niz faktora utiče na naša sećanja i menja ih, nekada čak i u potpunosti. Doktorka Umek navodi najčešće faktore koji utiču na promene sećanja.
Dežavi
Ne postoji čovek koji nije imao tzv. dežavi doživljaje. To je situacija u kojoj nam se čini da smo događaj iz sadašnjosti već jednom preživeli i doživeli. To je najčešća obmana sećanja, koju naučnici različito tumače. Neki tvrde da su u pitanju umor i iscrpljenost, dok drugi tvrde da je u pitanju "šesto čulo". U svakom slučaju, to je očigledan primer koliko se sećanja ponekada "igraju" sa nama.
Mozak nam priča priče
Američki psiholog Elizabet Loftus dokazala je još devedesetih godina prošlog veka koliko je lako da se ljudima usade lažna sećanja, na primer pomoću montiranih slika na kojima su ispitanici sebe videli kao dete u balonu. Polovina njih je kasnije verovala da su zaista leteli balonom. Naime, samo verovanje da smo nešto određeno doživeli još ne znači da se to zaista i desilo.
Trening pamćenja preko osećanja
I prijatni trenuci kao i negativan stres pojačavaju sećanje. Traumatična ili lepa osećanja čoveku se mnogo jače utisnu u podsvest nego ona neutralna. Umetnici koriste ove faktore da bi zapamtili ogroman broj informacija, odnosno povezuju ono što treba da upamte sa predmetima, mestima i mirisima. Osećanja koja su sa njima povezana olakšavaju "povratak" sećanja. To je veština koju svako može da nauči i vrlo često se koristi za učenje ili pamćenje velikog broja informacija.
Flešbekovi
Koliko jako sećanje i emocije mogu da se urežu u pamćenje očigledno je kod pacijenata sa traumom. Kod njih već kod minimalne asocijacije dolazi do fenomena koji odvija slike pred njihovim unutrašnjim okom i ponavlja traumatični doživljaj. Ovaj faktor ujedno je i najveća otežavajuća okolnost kod pokušaja da nešto zaboravimo.
U svakom slučaju sećanja su ono što nas čini onakvima kakvi smo i od njih ne treba bežati, jer kako kaže stara italijanska izreka "Sećanje na patnju udvostručuje sreću koja će doći".

TABLETA BRIŠE LOŠA SEĆANJA?

Ideja prikazana u SF filmovima u kojima jednostavnim uzimanjem pilule sva loša sećanja postaju prošlost, uskoro bi mogla da postane realnost. Naučnici su otkrili da fobije i posttraumatski stres mogu da budu zauvek "izbrisani" iz memorije naših malih sivih ćelija, i to uz pomoć običnog leka za pritisak. Naime, kada ljudi doživljavaju traume, njihovo telo luči adrenalin koji deluje na deo mozga koji je povezan sa emocijama. Na taj način stvaraju se sećanja ispunjena intenzivnim emocijama, strahom ili teskobom. Ali, takva sećanja mogu da se ublaže uzimanjem leka za pritisak, koji blokira receptore adrenalina.
Ranija istraživanja pokazala su da ljudi koji su doživeli traumu, kao što je silovanje ili saobraćajna nesreća, pokazuju manje znakova stresa ako su pre prisećanja na te događaje primili dozu beta-blokatora. Da bi istražili da li pilula može dugoročno da zaustavi vraćanje emocije straha, Merel Kindt i njeni saradnici na amsterdamskom univerzitetu sproveli su istraživanje na dobrovoljcima. Prikazivane su im slike pauka dok su u isto vreme primali blage električne šokove kojima je izazivano osećanje straha. Rečeno im je da dobro zapamte slike i vrate se sutradan. Tada su ih podelili u dve grupe i jednoj dali lek za pritisak. Oni koji su primili lek ređe su treptali kada su ponovo gledali fotografije, što je bila indikacija za manji nivo njihovog stresa. Isto testiranje sproveli su nekoliko dana posle uzimanja pilula, kada je lek izašao iz njihovog organizma, i rezultati su bili isti.
Ali, da li to znači da je loš deo njihovog sećanja zauvek izbrisan, ili barem ublažen dovoljno da ne uzrokuje nikakve merljive fizičke reakcije? Istraživači su zaključili da ne mogu da dokažu da li je sećanje potpuno nestalo, ali da su sigurni da je dovoljno oslabilo da se više ne može fizički detektovati.
U teoriji ova metoda bi mogla da iskoreni sećanja na traume, ali i da pomogne pacijentima da savladaju fobije, opsesije, poremećaje ishrane, pa čak i seksualne probleme. Ipak, istraživanja se odnose samo na emociju straha, dok stanja poput posttraumatskog stresa često uključuju i složenije emocije, kao što su ljutnja, sram, bes. Da li je njih moguće eliminisati na isti način, još nije poznato.
Međutim, ova istražvanja podstakla su niz rasprava o etičnosti čitavog projekta, jer pojedini teoretičari smatraju da uklanjanje loših sećanja nije isto što i uklanjanje ožiljka ili mladeža. Naime, brisanje trauma menja naš identitet, jer sve što mi jesmo, zapisano je u sećanjima.

PRISEĆAJTE SE SREĆNIH TRENUTAKA

Kada se prisećamo lepih događaja iz prošlosti, lučimo povišenu količinu adrenalina, što dovodi do pojačanog osećaja sreće i opuštenosti. Zbog toga mnogi psiholozi savetuju osobama sklonim depresiji da se svakodnevno prisećaju srećnih trenutaka. Nije važno kakav događaj je u pitanju, važno je samo da prisećanje na njega izaziva prijatne emocije. Srećne događaje treba prepričavati što češće, a po mogućstvu i na vidno mesto staviti fotografiju koja asocira na lepe trenutke ili drage ljude.



Izvor: Novosti

Parfemi i pesme znaju da me podsete na neke bivse ljubavi .Setim se ,uzdahnem i zapitam sta sam mnom nije bilo u redu .