" Sta vredi coveku ako zadobije ceo svet, a dusu svoju izgubi ? " 
Mozak nista ne zaboravlja, sve sto ste ikad mislili, videli, culi, svaki izbor ste napravili, nista ne propada, to je jedini  kapital koji imamo za vecnost, skupljajte blago dok mozete   

hahaha e da znas , da sam i mislila da cu ja biti sledeca koja u paklu lozi vatru.

Верујем да све на крају дође на своје,односно да ти се све врати...

Имам неки сличан трип ко и Сандра на крају сваке/почетку нове године кад подвучем црту,погледам се и резимирам протеклу годину,себе и своје поступке.

Ове године ће ми дефинитивно бити најтеже,ове године не могу себе у огледалу да видим,претерао сам,погазио све своје принципе и уништио себе психички....

Онај осећај да као да ми је неко кофу гована сручио на главу...

Не верујем у то чудо на к, ја сам хришћанин. Ја сам устројен тако да тежим томе да се понашам како Бог заповеда.

Рече Мунка да нас је бог створио грешне. А такве нас је створио због оне фрке са јабуком, ставио нас је у свет пун разних искушења. Е сад ко заслужи иде десно ко не лево и здрао. Ту се долази до оног да свако сам себи поставља границе. Ја мислим да когод је смислио религију смислио ју је са циљем да се оформи једно универзално правило о томе како се понашати. У суштини све се своди на то да не будеш ђубре већ добар човек.

Ја верујем у то, и тако се понашам откад сам почео да размишљам о неким озбиљнијим стварима, мада далеко од тога да мислим да су фудбал и женске груди неозбиљне

Е сад код мене лично проблематика је што је то неко моје инсистирање да не подлегнем неки лошим стварима само из разлога јер то друштво намеће и што је то општи тренд довело до тога да постанем литл ејлијен инглишмен ин њујорк. И са тиме живим већ скоро 10 година.

Тако да се то лукинг бек и помисао о казни своди на то каће се мени вратити све то што сам издржао а што није вредело ничему. Тј. лажем, поносам сам што сам то остварио, али скоро 10 година мене прогони то докле сам дошао тим чврстим ставом да се приджавам неких ствари. И то ме је довело до дна, самог дна и жестоке психичке дисторзије, тако да се код мене у последње време ствар своди на то докле овако. Јер ментална снага код сваког има границу. Паднеш ал се подигнеш, и то је кул, људи тако издрже гомилу ствари. Ал колко пута је просечан човек у стању да устане? Ја сам после 10 година достигао свој лимит. И сад се, као и на нкрају сваке године, треба окренути и још једном схватити да сам се трудио и жртвовао до изнемоглости ал нисам добио ништа. И понављам, нигде не пише да то треба да се врати у току овог живота, рачун се не своди сада већ кад дођеш Богу на истину. Е ту се онда подвлачи црта. Фрка је што треба издржати до тада, а тешко је трпети вечито ударце, људима треба и мало радости да напуне батерије.

Начи генерално гледано то 'све се враћа' се код мене своди на Светог Петра. Ту се подвлачи црта. Ал примећујем да људи данас то тумаче тако да ураде нешто добро да би им се вратило у овом животу, фактички траже награду јер ето редовно дају кинту оном деди испред цркве за пиво и оној циганки за леба, и редовно плаћају цркви свој део. Не иде то тако.



Још једна ствар - Бог је свако за себе. Ти треба сам себи да поставиш границе, ал пошто смо овакви какви смо и понашамо се ко стока и допуштамо себи у тренуцима слабости да радимо све и свашта онда се неко сетио да нас ради страхопоштовање и створи религију. Сад више не ограничаваш самог себе већ удовољаваш неком Богу да те овај не би послао да ти разни РејвенДаркови глођу месо на живо. И то има логике, јер би свет без билокаквих граница био паклена анархија.
У суштини поента религије је да будеш добар, што уствари треба сваком да буде циљ, а религија је само средство да се то постигне. И кад се каже да Бог све види то значи да кад даш оном 50 кинти да купи кифлу само да би удовољио том Богу ти у ствари лажеш тог Бога, трампиш се, а у суштини лажеш самог себе да си урадио добро дело. И свега тога си свестан ал потискујеш лагањем. Е аал зато кад стигне овако неки период онда те све стигне. Осим ако си ђубре па те заболе за све лоше што радиш.

Vidim da mi na ovoj temi, manje - vise, imamo neko svoje gledanje Kosmickog Tasa. Dakle svako od nas misli da ce se nesto vratiti ili naplatiti.

Zamislite ....jednog tog famoznog dana ...kad budemo sklapali svoje oci ..ne bude nista, mrak, crno, rupa, goodbye...Zamislite - nigde nista. Zamislite - nema svetla, nema jarkog tunela, nema drugog zivota , nema nicega , I sta onda?
Da li to moze biti opravdanje nekim pojedincima da se u ovom jedinom zivotu ponasaju beskrupulozno?
Sa druge strane mi koji imamo neke moralne vrednosti, mi koji imamo savest - jesmo li mii glupi?
Pre nekoliko godina nisam ni smela da postavima ovo pitanje ispalo bi da bogohulim. I malo me bilo sttrah. Daleko sam sada od Boga. Bar onog Biblijskog. Ako me jednog dana Pera sretne - ugasila sam.

Ма није то до тога дал смо глупи или нисмо. Шта сад да се докаже да нема бога и да те нико неће казнити ако се понашаш бахато ти би се понашала бахато? Бог је твоја савест само названа Бог. Скапирао неко да ми као врста нисмо способни да се одупремо неким стварима па је успостављена религија. Лакше нам је да нек ествари поштујемо из страха него да се сами због себе натерамо да их поштујемо.

Суштина свега је да будеш добар човек. Ео нек није битан Бог, гомила људи не верује у њега, теби треба да буде циљ да будеш добар човек и ако ти то јесте циљ онда треба да га оствариш због себе саме да би увече пред огледалом рекла да си се трудила то да оствариш. Неко кога боли уво увече легне и заспи без проблема иако је тог дана кокно човека због неке дроге. Свакаквих људи има. А ти (не ти конкретно) ако хоћеш да се бахатиш ал се ето суздржаваш јер то није лепо одма пиши пропало.

Ono kad su davno samani tvrdili da u svakome od nas cuci djavo i da ga mozemo samo jednostavnim potezom izvuci iz sebe, pola sveta je htelo da spali te iste ljude.
Kad malo bolje razmislim nije da se ja plasim sta ce biti, ni da li ce biti, ni kako ce biti nego me savest opominje da mozda moram negde da promenim nesto. Jel to sada moje Unutarnje Ja ili Bog Ili stavecdacuciunama - stalno mi nesto govori, sapue da se nesto mora menjati. A ja to necu. Sad da je tu jedan covek on bi rekao da se u nama svakodnevno bore dobro i zlo i da zlo uvek prevlada , tako bi on rekao.

Kod nas u selu ima jedna pruuca koje je svi plase, a tice se Svete Petke. Kazu da je za vreme ili posle II svetskog rata jedan nas seljanin radio za Udbase i da je otimao ljudima iz sela sve sta je stigao, cupao ljudima brkove i na koncu konca na svojoj njivi srusio malu crkvicu Svete Petke. Kazu da su ga proklinjali svakodnevno milion puuta u suzama.
Njegova porodica je sagraadila 2 kuce. U jednoj je ziveo on , u drugoj sin , snaja i 2 unuka.
Prvo su unuci ginuli jedan za drugim , onda i sin ostavivsi zenu sa dvoje malih blizanaca, koje su dobili posle nasilne smrti oba deteta.
Kazu isto babe u mom selu da nesreca i prokletstvo nikada ne idu na onog ko je duzan, nego na drage mu. Da bi jos vise patio. I tako i bi.
Da li su moji seljani uzalud sagradili malu crkvicu Svete Petke? Da li se uzalud mnoooogo ljudi skupllja na taj praznik u mome selu? Da li mi svi , kad odemo na to mesto, ostavimo svetic - anuliramo sve ono iz proslosti?
Nesto tu ima. Nesto jako i mocno. Nesto kao misao.

Некога стигне казна за овог живота, неког сачека после.

Upravo to.

Mada je dobro pitanje. Da li se ljudi koji ne veruju u nesto vise ponasaju beskrupuloznije jer ih je manje briga i da li se ljudi koji veruju namerno suzdrzavaju samo zato sto veruju?

Све је у граници. Постоје те границе и не треба их проћи, ал људи су слаба бића и увек нађу неку рупу да себе превуку преко те границе. Е религија је ту као испомоћ да се та граница не би прешла. Е сад те границе се константно померају и по мом мишљењу то нас води у анархију и бахаћење, ал то није тема. Поента је да свако може да нађе изговор да би ипак нешто урадио. Увек се сопствена савест може игнорисати, наравно само у одређеној мери. Трик је бити јак и успети се изборити са собом и својим слабостима иако је то врло често тежи пут. Мене је то одвело на дно, ал да морам испочетка опет бих изабрао исти пут.

И не постоје они који поштују све и понашају се како Бог заповеда. То је врхунац, а човек цео свој живот треба да се труди да буде што ближи томе. Сви смо грешни, сваком нешто фали свако има неке минусе, ал колко ја контам битан је искрени труд да се ради на својим слабостима и искрено покајање за неке лоше ствари.

Данас то нико тако не гледа. Данас се све своди на утицај друштва и свеопште трендове. Онда наиђе неки период као што је овај кад се мало сам са собом преиспиташ па ти не буде свеједно ал врло брзо такви људи успеју да скрену мисли са тога. Назовеш друга другарицу прошеташ вамо тамо и прође те. Такви су данас људи. Мож бит да нисам у праву, то је само моје запажање.