Svako od nas je imao priliku da prisustvuje nekoj svadbi. Kako biste je opisali? „Pa, neizostavni trubači, obilje hrane, zaglušujuća narodna muzika, pevačica okićena novcem i kola po narudžbini tetke i teče, pa kuma, pa strica. A da, bilo je i bacanja bidermajera, sita. I još štošta. Ma, sve u svemu, veselje.“ Ali svaki taj sitni detalj koji vam je, ili nije, zapao za oko ustvari predstavlja oličenje naše tradicije, srpske istorije i narodnih verovanja. Svaki od njih ima sopstvenu simboliku i značenje. Mi danas često upotrebljavamo reči, pokrete, uzrečice čija su izvorna značenja izgubljena, ali su sačuvani u našoj svakodnevici.To su prežici ili survivali odnosno procesi,običaji, mišljenja koji su se navikom preneli u novu razvojnu fazu društva drugačiju od onih iz kojih su potekli.

A verujem da ih je zanimljivo upoznati, jer je svako od nas ponekad poželeo da bar na trenutak oseti atmosferu one prave, starinske srpske svadbe, baš kao što su je imali naši pradedovi.

Tradicionalna srpska svadba   

Kao što naše živote prati sijaset raznih običaja, tako je u prošlosti svadba bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova, koji su se morali završiti pre pripreme svatovskog veselja. Kada se podigne letina i skloni na sigurno, zatim kada prođe senokos i oberu se vinogradi, nastaje vreme za svatovska veselja. U narodu se sklapanje braka smatra za kolektivan čin uspostavljanja veze između dve porodične zajednice.

Pozivanje svatova obično se vrši nekoliko dana pred svadbu. Tada buklijaš, mladić iz mladoženjine kuće sa buklijom odnosno čuturom napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, poziva goste, odlazeći u njihove domove. U nekim delovima Srbije, mladoženja uz prijatelje i omladinu iz rodbine, dan uoči svadbe poziva goste noseći okićenu flašu u ruci. Gosti kite bukliju novcem. Ovim obredom komanduje „žarač“ , koji je okićen vencem ljutih paprika i sa bičem u ruci. Razlog zbog koga je on ovako upadljivo obučen i nakićen je da bi skrenuo pažnju „zlih očiju“ kako ne bi nanele zlo mladencima.

Pre svega, na svadbu je važno doći u naznačeno vreme. Pred kućom ili zgradom goste dočekuje neko od mlađih, najčešće su to devojčice, koje ih kite ruzmarinom. Običaj je da zvanice ostave malo novca deci za kićenje. Zatim se gosti okupljaju u domu i služe samo kafom, jedino ako je neko došao izdaleka može se poslužiti sendvičem.

  Srpski svatovi su najčešće okićeni peškirima, zatim cvećem i ruzmarinom. Okićeni su i automobili, nekada fijakeri ili čeze. Svatovsku kolonu predvodi barjaktar sa trobojkom na čijem se koplju nalazi jabuka. Svadba kao i drugi veliki događaji u životu svakog pojedinca, jeste period kada dolazi do pojačanih delovanja nečastivih sila. Smatralo se da pre svega mladu, ali i sve prisutne vrebaju demoni ili urokljivci. Iz tog razloga u odevanju mlade dominirao je veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje koje su imale ulogu da je brane od zlih duhova. Mlade su se ponekad kitile i ogledalcem kako bi se, po verovanju, demoni uplašili od svoje ružnoće. U slučaju da se dogodi da se na putu iz jednog sela u drugo sretnu dve svatovske povorke, mlade bi se krile, jer se smatralo da nevesta koja bude viđena neće „zagodiniti“ već će umreti.
   
Formiranje svadbene kolone

Pre dolaska po mladu, domaćin očita Oče naš i pre polaska svi se zajedno pomole Bogu. Na čelu kolone nalazi se stari svat sa barjakom. Stari svat ranije je bio mladoženjin ujak, a danas je to najčešće drugi svedok na venčanju. Uloga ujaka nekada je bila veoma bitna u svadbi sestrića. Davno, u rodovskim plemenima, u promiskuitetnim brakovima ujak je održavao prisne veze sa decom, a posebno sinovima svoje sestre. U pravom grupnom braku ujak je brinuo o sestrićima, kao jedina muška snaga, jer se u grupnom braku i nije moglo znati ko je kome otac. Iz tog razloga, uloga starog svata veoma je značajna. Stari svat bio je složen i specifičan lik, koji u sebi objedinjuje protivurečne osobine - on je sa jedne strane bio autoritet, rukovodio je i organizovao svadbu, a sa druge održavao veselu atmosferu. Tako je on istovremeno pravio i red i nered. Na kraju svadbe, sedeo bi na ćilimu, zakićen vencem suvih paprika, istovremeno se šalio i ljutio, a mlada je morala da ispunjava sve njegove zahteve. Dešavalo se da je zahtevao da mlada i mladoženja igraju u tepsiji koja se nalazi na stolu ili zemlji.

Što se tiče svatovske povorke, ostatke ovog elementa možemo naći u davnoj otmici mlade, kada su se mlade bukvalno krale i otimale iz svojih domova. Trag te otmice ustvari predstavlja današnja svatovska povorka, što potvrđuju i imena svatova- starojko, vojvoda, barjaktar.

[Edit by shone83: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]
 

Oblačenje mlade

  Mladi prilikom oblačenja pomažu sestre i najbolje drugarice. Mlada je odevena u belo, sa belim velom na glavi. Po pravilu, mladinu venčanicu kupuje svekar, odnosno mladoženja. Mlada treba da ima na sebi nešto novo, nešto plavo, nešto tuđe i nešto staro.   

Značajan element u mladinoj nošnji bilo je pokrivanje glave. Nevestinjski venac bio je ključni atribut koji svojom simbolikom boja, cvetova i upotrebom raznovrsnih materijala, bilo biljnog, životinjskog ili mineralnog porekla, ima višestruki zadatak. Na vizuelnom planu, on je nevestu izdvajao od ostalih svatova, a sa druge strane njegova obredna funkcija bila je zaštita od nečistih sila i demona. Pre svega se izdvajaju paunova pera, rese od konjskog repa, amajlije u obliku krsta, kao i nizovi perlica koji svojim zvukom rasteruju zle sile kojima je nevesta izložena. Venac je na njenoj glavi izražavao želju za plodnošću, a veo koji ga je prekrivao, poznat još kod antičkih naroda, imao je brojna značenja: pre svega označavao je visok društveni status ili pokornost, ropstvo. Veo je u opremi mlade imao dvostruko značenje: već pomenutu zaštitu od uticaja zlih sila, ali isto tako i prikrivanje lepote od pogleda drugih muškaraca, odnosno pokoravanje hrišćanskim principima po kojima je žena namenjena  isključivo budućem supružniku. Zato ga je i mogao skinuti jedino muž.
 
Dolazak u mladinu kuću

Dolazak u mladinu kuću i odvođenje mlade propraćeno je mnogim lokalnim običajima. Pre svega gađanje jabuke ili tikve do otkupa mlade. Gađanje jabuke je jedan od najzastupljenijih običaja u našim krajevima. Kada mladoženja dođe po mladu, tast postavlja jabuku na najviše drvo u mladinom dvorištu. Mlada ostaje u kući sve dok mladoženja puškom ne pogodi jabuku. Takođe, mlada pre venčanja u svojoj kući pripremi jabuku u koju su zabodeni novčići i tu istu jabuku nakon venčanja u crkvi baca preko glave. Muškarac koji je uhvati sledeći će se oženiti.

Mladu otkupljuje stari svat ili mladoženja, a prodaje njen rođeni brat. Ako ga nema, onda je to brat od tetke, strica, ujaka. U našem narodu ovaj trenutak je najzanimljiviji i najviše šala zbiva se tada. Događalo se da mladu ukradu, tako što mladoženja uskoči kroz prozor na drugoj strani kuće. Kada mladu izvedu, ona u pratnji brata seda u kola sa kumom. Pre odlaska na venčanje, mlada prima blagoslov od svojih roditelja. Ona pije piće iz staklene čaše, zatim nazdravlja svima i baca čašu. Ako se čaša razbije kaže se da će se roditi muško, a ako ne rodiće žensko dete.

Pored razbijanja sudova, događalo se da svatovi polome stolicu i ruše peći u kući u kojoj je svadbeno veselje. Razbijanje sudova takođe se može protumačiti na nekoliko načina: kao teranje neprijateljskih demona, ponekad ima čisto preventivan karakter, u smislu da se unapred onemogući neprijatelj. Razbijanje sudova, pre svega čaša. Vrši se u skoro svim segmentima svadbe.

Venčanje u crkvi

Kada mladenci dođu pred crkvu, oni praćeni kumom idu pravo pred oltarske dveri. Tada se vrši obručenije, kum daje mladencima burme, a oni ih jedno drugom stavljaju na četvrti prst desne ruke. Burme predstavljaju simbol zajedničkog života i zakletvu na vernost. Burme mladenci sami biraju. U toku obručenja i mladenci i kumovi drže sveće, koje se ostavljaju u crkvi da izgore za srećan bračni život. Posle obručenja, u crkvi se obavlja venčanje, koje izvodi sveštenik.

Prilikom venčanja mladencima se vezuju ruke, a ponegde se samo prebaci peškir. Objašnjenja su razna: da se time bračna zajednica ojačava, te da se na taj način obezbeđuje porod i bračna sreća, zatim da se tako mladenci štite od loših uticaja. Negde se mladenci samo dotiču prstima, negde se rukuju, a negde drže čvrsto. Sastavljanje ruku može značiti znak vere koju dve osobe daju jedna drugoj.

Nakon venčanja, mladencima prvo čestita sveštenik, potom kumovi, a zatim svi svatovi. Na izlasku iz crkve, kum baca oko sebe sitan metalni novac za berićet supružnika. Za vreme čestitanja, mlada pita neudate devojke: „Hoćeš da te povučem za nos?“, i verovanje je da će se ona koju je mlada povukla sledeća udati. Mladoženja skida podvezicu sa mladine desne noge, baca je neoženjenim momcima i ko je uhvati ima zadatak da je zubima navuče na nogu devojci koja je uhvatila bidermajer.
 

Bidermajer

Ovo je verovanje koje svi sigurno znamo. Bidermajer baca mlada po izlasku iz crkve i veruje se da će se devojka koja ga uhvati sledeća udati. U rimsko vreme, buketi se nisu pravili od cveća već od mirisnih trava koje su terale zle duhove iz budućeg doma mladenaca. Danas su zamenjeni raskošnim aranžmanima od različitih vrsta cveća.
 
Dolazak mlade u novi dom

Posle obreda venčanja, svi svatovi odlaze u mladoženjinu kuću, ali ne istim putem zbog bojazni od zlih duhova. Ovde ima i najviše običaja, jer je cilj da se nevesta adaptira u porodični kult „mladoženjina doma“ kako bi uz pomoć obredno-religijskih elemenata podarila potomstvo novoj kući. O tome svedoče sledeći segmenti: nakonče, preskakanje praga, prolaz mladenaca ispod nogu svekrve, obvođenje oko ognjišta, ostavljanje darova na pragu, sejanje iz sita. Sve ovo je u cilju pokornosti neveste u novom domu. Preskakanje praga vezano je za to da su nekada pokojnike sahranjivali ispod ognjišta ili praga i otuda nevesta gleda da prilikom ulaska ne nagazi na prag i time ga ne oskrnavi.

Bacanje sita sa raznim plodovima na krov ponovo se vrši zbog bojazni od zlih duhova, ali i kao dar kućnim duhovima. Mlada uzima od svekrve sito u kom se nalazi jabuka, koju baca sebi iza leđa, a sito na krov kuće. Veruje se da će se, ukoliko se sito zadrži na krovu i mlada zadržati u kući. Običaj koji se u nekim krajevima sačuvao do danas jeste posipanje svatova pšenicom, žitom, pirinčem, ječmom, bademima... To razbacivanje plodova trebalo je da simboliše plodnost, brojno potomstvo i izobilje u budućem bračnom životu.

Pri ulasku u kuću, nevesta tri puta podiže muško dete u ulozi „nakončeta“ i to u cilju da bi rađala mušku decu. Na vratima svekrva dočekuje mladu koja je ljubi u ruku i uvodi je u kuću sa dva hleba ispod miške i dva krčaga vode u rukama, uz niz simboličkih radnji oko ognjišta, kao mestu izražene simbolike, gde se mlada vezuje za novi dom. U nekim krajevima, svekrva nevesti daje med, da bi joj brak bio sladak, a negde je udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način joj daje do znanja da treba da bude poslušna. Nekada je nevesta igrala snaškino kolo, vezujući se na taj način za kuću. Danas ona svoje kolo igra pri izlasku iz roditeljske kuće. Obredi sa svekrvom kao i obvođenje mlade oko svekrve, predstavljaju ostatke matrijarhalnog uređenja, gde je žena, a pre svega majka imala značajnu i dominantnu ulogu.

Tokom svadbenog ručka, nakon treće zdravice, pokazuju se darovi, nekada jelo i piće koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadba se naravno nastavlja uz muziku, jelo i piće, svirku, kola. „Svođenje“ ili „slaganje“ mladenaca, nekada je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što je bilo praćeno usklicima, cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa i muzikom.

Svadbe po tradiciji traju tri dana. Venčanje se, prema pravoslavnoj veri, nikada ne obavlja u vreme posta, sredom i petkom, na Krstovdan zimski, Usekovanje, Krstovdan jesenji, Vaskrs i u Svetu nedelju. Prvog dana svadbe, u subotu, je momačko i devojačko slavlje. Momačke i devojačke večeri mogu se održavati i nedelju dana pre svadbe. To je jedan od običaja u kom se „pokopava momački život“. Budući mladoženja i njegovi drugovi odlaze u kafanu sve do jutra se veseleći, dok devojka svoje drugarice poziva na kolače u popodnevnu posetu.

Drugog dana svadbe, u nedelju, odvija se ceremonija venčanja, civilna i crkvena, i proslavlja se u mladoženjinoj kući, dok se trećeg dana, u ponedeljak, igra svatovsko kolo na seoskom trgu. Svadbena veselja su se u Srbiji završavala paljenjem vatre nasred ulice, neumornim igranjem kola i rasecanjem jastuka iz kog se vadi i baca perje, kako bi letelo na sve strane.

Zajednička nit koja povezuje sve prethodno opisane običaje, bilo da su se oni nekad upražnjavali ili se javljaju i danas, jeste, pre svega, na simbolički način obezbeđivanje sreće i potomstva mladencima. Srž većine njih jeste teranje zlih sila. Nemoguće je pobrojati sve naše svadbene običaje, jer skoro svaki kraj u našoj zemlji ima neki lokalni i njima svojstven način izvedbe. Ali za nas je bitno da bar u osnovnim crtama budemo upućeni u njihova značenja, kako se naša tradicija ne bi survala u nepovrat i kako ne bi bili zaboravljeni svi ti prelepi običaji, ma koliko nam oni danas izgledali „out“. Nadam se da će posle ovoga neke stvari biti jasnije, a da će budući opisi svadbi koje budu posećivane, biti podrobniji, a naš provod još bolji. Jer, prelepo je prisustvovati jednom takvom činu kao što je venčanje, osetiti te bujice emocija koje se oslikavaju kroz nespretne pokrete, stidljive poglede i iskrene osmehe i sa setom u grudima iščekivati taj dan u kome ćemo baš mi biti glavni protagonisti!

Ema Stevanović, Filozofski fakultet

A sad o sahranama kao drugom najbitnijem socijalnom okupljanju u Srba....

Samo je bitno da je veća neg komšijina... kako svadba tako i sahrana

Колико комплекса у само 2 коментара   Пипл вид ишуз

ne pishe se ishuz nego ishJuz 

Istinita priča:
Obavljeno je venčanje i čekamo ispred kafane da dođu mladenci i pre nego što mladenci uđoše posluženi sa medom i orasima. A moj komšija do mene mi došapnu: "Au, blago njima, a meni dadoše hleb i so kad sam se venčavao!"

Običaju se razlikuju od kraja do kraja, nije svagde isto.

Ja sam bila na svim modernim svadbama i na samo jednoj manje modernoj, da ne kazem "tradicionalnoj" gde nije bilo ni trubaca, ni oblacenja, kupovanja, gadjanja jabuke, kruske, banane, posipanja praskom za pecivo, lomljenja namestaja i skakanja po zuljevima na nogama   
Bila je masna pevacica polu-ciger i orkestar koji je bio mrtav posle trece pesme... a ja sam spavala sa trudnom pijanom mladom u krevetu prve bracne noci 

Tako da... sve te tradicionalne zajebancije mogu da se izbegnu, samo je potrebno imati malo maste i mrvu ukusa 

A vencanje u crkvi bi zakonom zabranila  U crkvi mogu da se vencaju samo parovi koji su u braku duze od 10 godina 

Ma sva si bre moderna

Свадба ко свадба, свуда исто. Сви се веселе, а само један јебе е сад у овим модерним свадбама можда је нешто и другачије.

Čin venčanja u Srbiji u svetlu društvenih promena - proučavanje tradicionalne i savremene ceremonije

рад је,на жалост,на енглеском,али верујем да то неће сметати,барем овим модернима.
-------------------
Svadbe
Iz sveta narodnih običaja i tradicije

Jesen stiže, ja se ne oŽenih

Kao što u Srbiji i danas opstaje sijaset veoma starih običaja koji prate čovekov život, od rođenja do smrti, tako se i mnoštvom običaja prate razni poslovi. U prošlosti je svadba, jedan od najvažnijih narodnih običaja, bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova koji su se morali završiti da bi se pripremilo svatovsko veselje. Znalo se, kada se podigne letina i skloni na sigurno, te prođe senokos i oberu se vinogradi, nastaje vreme za svatovska veselja.

Danas je taj lep običaj (čak i na selu) donekle izgubio na značaju, a svadbe su sve ređe i sve više u poznijim godinama, jer se mladi žene i udaju pošto im prođe prva i druga mladost. Nekada je po selima bilo uobičajeno da se momci žene između 18 i 20 godina, a devojke udaju posle 16. godine, jer je momak u pravilu trebalo da bude stariji od svoje izabranice. Opšte pravilo nije se svuda poštovalo pa su zabeleženi slučajevi sklopljenih brakova između dečaka od 12 do 14 godina i primetno starijih devojaka, posebno u zadružnim i imućnim kućama koje su na taj način dolazile do dragocene radne snage. "U Lužnici i Nišavi ženili su i decu od 13 godina s devojkama od preko 20, pa se moglo desiti da su takve mladoženje njihove žene nosile na rukama", beleži jedan od najuglednijih etnologa prof. dr Borivoje Drobnjaković. Danas ne samo da nema takvih "venčavanja" već su i sklapanja brakova punoletnih osoba u mnogim delovima Srbije postala prava retkost. Tu nedavno mi je pričao matičar iz Azanje, kako se četrdesetih godina dvadesetog veka u toku jeseni venčavalo stotinak mladih parova, da bi u ova naša vremena on venčavao desetak parova u toku čitave godine. Treba naglasiti kako se u narodu sklapanje braka smatra kao kolektivan čin uspostavljanja veze između dve porodične zajednice, u kome učestvuje šira društvena zajednica jednog ili dva sela. Samo na taj način se može razumeti veliko angažovanje obe porodice u brojnim "poslovima" koje Drobnjaković izdvaja i sistematizuje u opšte rasprostranjene delove svadbe: pozivanje svatova, okupljanje i odlazak iz mladoženjine mladinoj kući, preuzimanje mlade, odlazak na venčanje u opštinu i crkvu, povraćaj svatova u mladoženjin dom, svečani obed, prikazivanje svatovskih i predaja mladinih darova, svođenje mladenaca, svadbeno jutro i isprćaj svatova. Običaj je u mnogim krajevima Srbije da se svatovi pozivaju na nekoliko dana pred svadbu. Buklijaš, mlađe čeljade iz mladoženjine kuće, s buklijom (čuturom) napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, ide po selu pozivajući svatove. U Kusiću (južni Banat) kod Bele Crkve, mladoženja s prijateljima i mladima iz rodbine dan uoči svadbe s okićenom flašom u ruci poziva svadbare, koji kite bukliju domaćim novčanicama i devizama. Obredom komanduje "žarač", okićen vencem ljutih crvenih paprika i sa bičem u ruci. On je kao i "čauš", "čaja" "buklijaš", "lažlja", upadljivo obučen i iskićen, da bi na sebe skrenuo pažnju "zlih očiju" i odstranio opasnost od mladenaca. Inače među svatovima najvažniji likovi su: kum, stari svat, dever (momkov mlađi brat) bajraktar, čauš i vojvoda. U svatovskom veselju učestvuju i "pjevačice", "pevice", "venčarice", "djeveruše", "enđe", "enđebule", - devojke koje prate mladu i pesmom zabavljaju svatove, zatim "kume", "počasne babice", "posnaše" i druge ženske zvanice koje prouzrokuju veliku viku i ciku, kako bi oterele nečiste sile od mlade. Ostali koji prisustvuju ovoj veseloj i bučnoj svetkovini su: "pustosvati", "oblaporuše", "čankolizi", "guzani". Kum i stari svat ("starojko") su "zakonici", svedoci u civilnoj i crkvenoj ceremoniji venčanja, kojima se na svadbenom ručku daje počasno mesto i ukazuje naročita pažnja. Za kumove su u prošlosti najčešće birani kršteni kumovi. Ranije je bio obavezan brak koji se zaključivao u verskim institucijama, a od stupanja na snagu građanskog zakona o braku, 1946. punovažan je samo civilni brak, dok je venčanje u crkvi prepušteno volji građana.

Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu, koja je nekada jahala na konjima ili se vozila fijakerima i čezama, predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka. Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu pojedinca imalla i rizik jer je to vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato su u ne tako davnoj prošlosti u odevanju mlade preovladavali veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitille i ogledalcem, da bi se (kako se verovalo) demoni uplašili svoje ružnoće. Ako bi se na putu iz jednog sela u drugo srele svatovske povorke mlade su se krile, pošto se verovalo da nevesta koja bude viđena takvom nezgodom neće "zagodiniti", već će umreti. Širom Srbije srećemo toponimske nazive kao što su "Svatovsko groblje". Po predanju to su mesta susreta dve povorke svatova koji su izginuli u tuči, ne želeći da propuste jedni druge. Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je vezana za nastanak "Đavolje varoši" u Kuršumliji. Bujice s planine Radan, u čijem se podnožju ona nalazi, odnele su porozne delove tla, a od otpornijeg materijala izgradile vitke stubove s kamenim "kapama". Dok je nauka ponudila objašnjenje tog prirodnog fenomena meštani okolnih sela o njemu raspredaju najčudnovatije priče i legendu o "okamenjenim svatovima". U stara vremena okupljali su se svatovi pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka gde je trebalo da se izabranici venčaju, a da niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni nesuđeni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.

Danas, uobičajen obred venčanja u crkvi propraćen je propisanim pravilom, dok sam dolazak mladin u novi dom (posebno na selu) i sada prati niz običaja vezanih za narodna verovanja. Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Iz tih razloga mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke "nakonjče" - malo muško dete - podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i uzima hlebove s kojim ulazi u kuću, gde daruje ognjište novcem. U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim je simbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.

Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi - ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadba se potom nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć. "Svođenje" ili "slaganje" mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom, koja bi znala osvanuti i na kućnom krovu, ako bi se to prohtelo kumu ili starom svatu.

U naša vremena najraskošnije su svadbe u krajevima gde žive Vlasi. One po tradiciji traju tri dana. Prvog dana, u subotu, je momačko i devojačko slavlje. Drugog, u nedelju, obavlja se ceremonija venčanja (civilna i crkvena) i proslavlja u mladoženjinoj kući, a trećeg dana, ponedeljak, igra se svatovsko kolo na seoskom trgu. U kolo se hvata oko hiljadu pozvanih gostiju, a roditelji mlade i mladoženje (prijatelji) s najbližom rodbinom, odlaze na Dunav da bi se, kako kažu "okupali", proveselili i zaigrali u vodi velike reke. Svadbena veselja su u Srbiji, od kako se pamti, završavala paljenjem vatre nasred ulice, te neumornim igranjem kola i rasecanjem jastuka, iz kojih se vadi i baca perje, da leti na sve strane.

Ilja Slani

http://www.planeta.rs/02/etnografija.htm

Jeste, bila svadba i obojca jebali prve bračne noći. A ako ne razumeš boluješ od "ćurkizma"
ili mlada nesvest pijana, a mladoženja prebrojava troškove i prihode svadbe, jel u plusu ili minusu.
ili ko Era Ojdanič nikako da se odbrani od nabacivanja maloletnica, pa ko da se onda ženi.

...ja ne volim ta mega desavanja.
ja kad sam se zenio,svadba je odradjena na jednoj prelepoj terasi u Budvi,kumovi,roditelji,mlada i ja.
to je bilo to,svi su bili zadovoljni,a ja sam gledao zeninog djeda,koji mi je pretio,da ce me roknuti,ako mi se zena porodi ne vencana.
...jednom sam bio na svadbi u okolini Ljiga,kum udavao sestru.e,to je bio Holivud i Bolivud zajedno.na toj svadbi imao si sve zarnove.drama je bila,kad su mladozenja i njegov kum dosli po mladu.akcija kad su poceli,da pucaju svi u jednu jabuku.triler kad je neki deda drzao zdravicu,tako je pomesao desavanja iz istorije,dnevno politicke situacije,medju ljudske odnose u selu.horor je bila mladina kuma,ali onaj najtezi horor.komedija kad je pocela muzika da svira kola.te radove nogama,ramenima,izrazi lica,pogledi.....smeh,smeh,smeh jos smo ja i kumova zena podelili jednu dobru smesnu cigaru,tad je nastao show!!!tragedija je bila dan posle videti dvoriste,sator i unutar satora.jos kad sam svatio,da otac od mladozenje planira ovako jos dan ili dva,sledece sto je bilo,gledao sam ih u retrovizoru od svog auta.
...sto se sahrana tice,najstrasniji je obicaj klopanje na groblju.
i ono kad citaju govore,ma daj!pusti pricu,gotovo,nema vise.spustaj u rupu,zatrpavaj i razlaz.sta mi znace kenjanja,kad ne da necujem,nego sam ukocen i vec me bakteriju klopaju!gde ste bili,dok sam bio ziv,mars u pizdu materinu licemeri!
ja kad riknem,nema citulja,nema govora,nema plakanja.sin neka isprati kovceg do rake,da isprati rad grobara,pop da uradi svoje i razlaz.bez cveca,venaca.......... em je trosak,em cigani kradu.
kad umrem,neka mi stave u kovceg neko dobro pice,vesele cigare i to je to.cisto,ako se tamo sa one strane nesto desava,dok se ne snadjem,dok ne naidjem na nekog poznatog.

Све ми се више чини да се то некада умело много боље.