Eh, kao sto svi vec, verujem, vrlo dobro znate, nedavno sam bila na apsolventskoj eksurziji. Jes' da bih sad do sutra mogla da vam pricam koliko dobro mi je bilo  , ipak postoji jedna stvar koja mi od tad visi nad glavom, nad kojom razmisljam, pa me zivo zanima da cujem i vase misljenje. 

Naime, tih 12 dana sam konstantno provodila sa svojim drugaricama, sa kojima se i inace druzim, sto na fakultetu, sto van njega. I dok smo svaki bogovetni dan provodili zajedno, polako su na povrsinu pocele da isplivavaju i neke njihove osobine za cije postojanje ranije nisam znala. Ne kazem da one o meni nisu zakljucile isto, ali ne mogu govoriti iz njihove perspektive. 

Naravno, nakon sto smo upoznali i necije lose osobine, i ako ga zbog toga odbacimo, nasa je sopstvena slabost. Ali se nikako ne otrzem onoj staroj recenici da ne poznajes nekoga dok ne zivis sa njim pod istim krovom. Tako se i meni desilo da sam sa njima ''zivela'' neko vreme, i otkrila da se takvo sta i te kako razlikuje od onih klasicnih drugarskih izleta, tipa izlazak, kafa, setnja, telefonski razgovori, itd.

Pa mi se namece pitanje: da li je zaista moguce, ma koliko bili strpljivi i tolerantni (sto sam se ja iz petnih zila trudila da budem), da zaista prihvatimo svacije osobine, pa i mane, ma koliko nam bile iritantne?
Da li se i vama kad dogodilo da nekoga upoznate prilicno kasnije u odnosu na to kad ste mislili da tu osobu poznajete?

Da se razumemo... nisu to ne znam kakve strahotne stvari... Prosto, neka saznanja, a ipak uklopljena (donekle) u raniju sliku o njima. Onda smo se, na kraju, svi lepo dogovorili da ne se jedno 10-ak dana ne vidimo, malo da se odmorimo jedni od drugih.  I to funkcionise. 

Dakle, da li ste ikad bili u situaciji da ste primorani da ogroman deo vremena provodite sa prijateljima, sto je kulminiralo time da ste vremenom jedni drugima postali donekle iritantni? 
I kako, i pod kojim uslovima, funkcionise to drugarsko zajednicko zivljenje?

Opet, a ne mogu da se ne ogradim, pa da pitam da li je to slucaj samo sa zenama? Biti stalno u drustvu zena prilicno je, barem meni, nezdravo.  Narocito kad jedna prebukira kupatilo na sat i po vremena, a svi morate da ste spremni za sat, primera radi.  Odakle se namece i novo pitanje: koliki je udeo sitnica i bukvalnih gluposti kojima vas neko, vama drag, moze izbaciti iz takta, makar na jedan minut? 

Da 
I takva saznanja su se i kod mene pojavila na ekskurziji, doduse u srednjoj skoli.
Bile smo nas 4 u sobi, jedna od njih mi je bila najbolja drugarica, a ove dvije su bile, onako .. recimo solidne. I onda smo se nakon 2 dana u istoj sobi razmjestile jer nismo mogle jedna s drugom 
Pa smo ja i drugarica otisle u jednu, a ove dvije u drugu sobu.
Sad kad kazes da se i tebi to desilo u Spaniji .. mozda je ipak do njihove klime, a ne do nas 

Elem, sto se tice ovog dijela:
I ja se pitam to u posljednje vrijeme i krivo mi je sto znam da neke stvari kod nekih ljudi koji su mi bitni, ne mogu da prihvatim, iako bih htjela.
Mozda je to opet do horoskopskog znaka? 
Tako da je najbolje iskulirati kad dodje do izbijanja iritantnih mana; jednostavno odes u drugu sobu, prekines razgovor, otkud znam .. Ja drugo rjesenje ne vidim, bar za mene.

Izgleda da je podjednako tesko naci i prijatelja i momka/djevojku, koja ce ti odgovarati ..

Sasvim moguce da nam je taki horoskop. 
Po nekoj mojoj teoriji, odnosno iskustvu i zapazanju, teze je naci prijatelja koji te posle nekog vremena nece iritirati, nego momka. 

Evo, recimo, ja sam sa svojim momkom provela x dana bez razdvajanja, bili zajedno na moru, itd... I sa njim uopste nisam imala takvih situacija. Ako me u sekundi iznervira, ili precutim (ako je sitnica u pitanju, ili moji kratki zivci, iz nekog razloga), ili mu lepo kazem da ce sledeci put dobiti po nosu, onda se malo smejemo i prodje.

Ali ovo su, opet, zene.  Njima nekako ne mozes da kazes: ''Ajde vise odjebi, ne smaraj me koje ti mindjuse bolje stoje'', jer ce se ona naduriti i statijaznam... Zato i mislim za sebe da sam se uvek bolje slagala sa muskarcima... Ali avaj, neverovatno je tesko naci muskarca koji ce ti biti i drugar, bez da ce te i jednog momenta posmatrati kao nekoga ko mu je (mozda, u odredjenom trenutku) privlacan. Jako, jako tesko, ali ne i nemoguce. 

Tako da se opet vracam na momenat gde je najlakse sa momkom...  Njemu mogu da kazem sve i odmah, ako nesto ne funkcionise to naravno kazes, nadjete resenje, bla bla... dok je sa zenama drugacije... Njima kritiku moras upakovati u sto i jednu sarenu ambalazu. 

ja sam za to da se vecina stvari u zivotu treba dozirati...

vise uzivam ukoliko se ne "prejedam" bilo cega...

imala sam prilike zivjeti sa prijateljima,a uglavnom jeste dobro funkcionisalo,jer smo svi imali i obaveze,tako da navodni suzivot nije bilo konstantno blejanje i konstantno forsiranje zabave...neko je radio,neko je imao obaveze na faksu,neko je bio u vezi,pa je morao i na tom polju da se daje i bude prisutan ...onda su nam zajednicki trenuci bili zaista zabavni,uzivali smo,ne samo u spremanju na dugo ocekivani zajednicki izlazak,recimo,vec i u obicnim razgovorima,pa i u zajednickom cutanju...

razlicita vrsta druzenja je sa muskarcem ili sa zenom...i oba imaju svoje kvalitete i oba vida druzenja su mi inspirativna i potrebna...s'tim da su muskarci vise u fazonu da te puste na miru i ne forsiraju razgovor kada ti do toga nije,sto meni odgovara....
zene bi konstantno razgovarale i rasclanjivale u sitna crijevca ...sto nekada zna biti zamorno...

ali kako god...samo neka je dozirano....

Imas pravo, u doziranju i jeste poenta...

Upravo i odatle moj ''problem'' - mi smo svaki dan, ceo dan, u sobama i van njih, bili zajedno, od jutra do mraka... Jedini momenti gde je svaka od nas mogla biti sama jeste kupatilo, i to ponekad! 

Kazu da na duzim putovanjima najbolje do izrazaja dolaze sve nase vrline i mane. Verovatno je to i ovde bio slucaj. Mislim da je to sto su ti drugarice vec pomalo dosadile sasvim normalan proces, ustvari, mislim da bi se svima nama to desilo. Jer, da postoji toliko osoba koje nam svo vreme odgovaraju, ne bismo ziveli u zajednicama sa jos jednom osobom, nego sa desetak .. Takodje sam vise puta po nekoliko dana bio svaki dan sa devojkom, obzirom da jos uvek idemo u isti razred, non-stop smo zajedno i ne mogu da kazem da mi je bas ponekad dosadila. Sa drustvom je to malo drugacije. Recimo da par najboljih drugova i drugarica (4-5) bleje kod mene svaki dan, po nekoliko sati. I to nikada nije bilo previse, jer nismo dosli u situaciju da jedan drugome toliko dosadimo.
Ipak, totalno kapiram to o cemu pricas. Posle veoma kratkog vremena kada si prisiljen da provodis vreme sa nekom tebi dragom osobom, a to nije na skroz dobrovoljnoj bazi, sve vise uocavas sve one mane koje svako od nas ima, a do tada nisu dolazile do izrazaja. Najveci problem je posle toga te mane prevazici, i napraviti neku granicu "podnosljivosti", odnosno koliko svako od nas moze da istrpi nekog, cak i najgoreg prijatelja, dok ovaj ne pocne da mu ide na zivce.

E jes', upravo to je ono o cemu pricam. 

Sad se secam, takodje slicne situacije, prejedno 4 godine... Nas 6-oro, ekipa iz gimnazije, idemo na more u susednu nam Bugarsku. U sobi budemo jedna drugarica, drug i ja. S obzirom na to da je taj drug isao sa mnom u razred, a znamo se jos od nizih razreda osnovne, pomislila sam kako cemo se bas lepo slagati, jer se i inace, na kopnu  , sasvim lepo slazemo i razumemo.

Dovoljno je reci da me je, poslednjeg dana boravka na moru, glava bolela od zvuka njegovog glasa. 

To sad verovatno ima i veze sa tim sto on inace voli mnogo da prica, da filozofira, sto mi je uvek bilo simpaticno, ali tad mi je vec bilo previse... 

A jos uocavam i to da, te mane koje iznenada primetimo, uopste zapravo nisu iznenadne.
Recimo, znala sam te njihove mane i ranije, i sasvim se lepo sa njima nosila, ali je druga stvar kada ih gledamo svakodnevno, kada se stalno potvrdjuju, te kada su vec toliko konstantne da pocinju da idu na nerve. Kao da se sve, za to kratko vreme, preintenzivira... 

Prijatelji nisu ljudi koje smo odabrali da budemo sa njima 24/7/365... momak/devojka bi trebali da budu upravo takvi... doduse to zavisi od veze... sport fucking is not dead

Kljuc uspeha prijateljstva kao i svake dugorocne veze... zdrava komunikacija i tolerancija... ljudi koji su u polozaju da treba da zive zajedno moraju se jedno drugom prilagoditi... ako taj put prelazi jedna osoba on je ogroman, ali ako se dvoje nadju na pola puta, to nije problem...

Inace... komune ne funkcionisu... previse promenljivih za jednacinu, previse treba covek da se prilagodjava svima ostalima i neophodna je saradnja svih cinilaca... hippies tried and failed

i samo jedno pitanje na brzinu:
koliko za nekoga mozes reci da ti je prijatelj ako sa njim nisi makar jedan problem pregrmela, makar se jednom posvadjali i izmirili, makar jednom da ti ga je bio pun andrak...
razumes me?
prijatelja ne stices u setnjama, na kaficama, u neobaveznim razgovorima i susretima...to su poznanici...
prijatelji i jesu ljudi koji ostaju tu i pored svih tvojih mana, nedostataka...
prijatelji ce istrpeti jedni druge, znace da precute neciju zivcanosti, necije lose raspolozenje, necije bubice...
znace kada da cute, a kada da zasmejavaju...
prijatelji ce ti pomoci, bez obzira sto ih ponekad zivciras...poznanici ce te iskulirati...
tolerancija ima veliki uticaj u razvoju prijateljstva...ali naravno ne i presudan...
po meni, ali to je strogo moje misljenje...
nije ti neko pravi prijatelj ako sa njim/njom nisi dobru dozu problema pregrmela, i posle nekog vremena se tome slatko nasmejali...

Naravno, to o cemu ti govoris jesu neke - 'ajde da se skroz streberski izrazim - osnove postavke prijateljstva. 

Ali ne govorim o tome, nego o primoranosti da se svakodnevno i celodnevno, deli isti prostor.
Naravno da su u pitanju pravi prijatelji, sa kojima delim sve svoje probleme, ali i lepe trenutke. I svaka od njih je polozila taj neki ''test'' prijateljstva (opet se ja frljam  ).

Ali ovde je rec o sitnicama, svakodnevnim tricarijama, koje znaju dovesti do ludila.
Dakle, ne govorim o tome da li je moj prijatelj los ili dobar covek, nego da li, kako i zasto njegovo, recimo, nesklanjanje prljavih carapa sa poda nakon mojih 800 upozorenja zaista mogu izbaciti iz takta.