Ислам и духовни живот: суфизам


(Аутор: Roger Garaudy)

(Поглавље из књиге: «ЖИВИ ИСЛАМ», Издавач: Ел-Калем, Сарајево, 2000. год.)




Суфизам је једна димензија исламске вјере: његова унутрашња димензија.

Сви неспоразуми у вези са суфизмом настали су из покушаја да се од њега направи једна одвојена струја или секта чији су коријени наводно изван ислама, вјере Јединства, вјере тевхида, да се контемплација одвоји од акције, религиозна пракса од духовности, унутрашње од вањскога, кретање ка исламском Богу од свих објава које су претходиле и које теже према Њему као према своме завршетку.

Ибн Халдун у својој Мукаддими (Расправа о свјетској хисторији) смјешта суфизам у глобалну перспективу ислама:"Суфизам (тасаввуф) је један од насталих облика познавања Закона (Шеријата). Пут који су слиједиле будуће суфије увијек је сматран путем истине и доброг владања, како од Посланикових асхаба, тако и од њихових непосредних ученика и њихових насљедника. Тај пут значи строго примјењивање побожности, досљедне вјере у Бога, одрицања од овосвјетске таштине, ужитака, од богатства и почасти за којима теже обични Ијуди, затим у повременом повлачењу, далеко од свијета, како би се човјек посветио молитви. Све то било је уобичајено међу Посланиковим асхабима и међу првим муслиманима.
Почевши од другог стољећа по Хиџри (ВИИИ стољеће по Исау а. с.) тежња за добрима овога свијета почела је расти и људи су се више окренли према земаљским ужицима. Управо тада су се суфије почеле сматрати људима који теже само за оним свијетом. Суфије су се одликовале аскетизмом, одрицањем и побожношћу. Затим су они развили једну врсту посебног духовног искуства: екстазу. Суфија почетник напредује од једне станице до друге док се постигне искуство о јединству Божијем - тевхиду."

Тај фундаментални текст Ибн Халдуна омогућује нам да избјегнемо забуне и бесмислице које, често, у данашњем исламском свијету, изазивају неповјерење према суфизму који је ипак круна Газалијеве мисли. Прво, суфизам није рођен тако што је на ислам утјецао кршћански мистицизам, гностицизам, или мудрост Индије.
Извор суфизма је у Кур´ану.
Унутрашње доживљавати Закон, Шеријат, не значи одвојити се од њега, него напротив - живјети са дубоком свијешћу о његовом смислу.Суфизам, дакле, не значи презир према практицирању вјерских обреда, него унутрашње доживљавање религије. Слобода у односу на традицију није побуна против ње: она се састоји у томе да схватимо живи смисао религије. Јер слобода није само у томе да можемо рећи - не. Она значи моћ за стварањем.

Значајно је да Газали, у највишој тачки успона ислама, види у суфизму највиши степен познавања, "четврти степен тевхида" (Ихја, Т. ИВ., стр. 212): "Четврти степен је да у постојању видимо само Једног Јединога: то је контемплација праведника коју суфије зову "гашењем од нестајања у Јединству". То неизрециво познавање може се изразити само симболизмом чија правила Газали даје у другом дијелу свог дјела Мишкат ел-енвар јер, каже он, "не постоји ниједна ствар на видљивом свијету која не би била симбол скривеног свијета".
"Ја сам провео више од двије године у повучености и самоћи, у духовним вјежбама и борби, потпуно предан чишћењу своје душе, настојању да своје срце учиним способним да прими Бога, према учењу суфија." (Газали, Ел-мункиз мин ед-далал)


Суфизам није настао под утјецајем кршћанског мистицизма

Измеду суфизма и кршћанског мистицизма постоји фундаментална разлика: кршћански мистицизам у бити је дијалог са особом Исаа преко кога Бог улази у живот кршћанина. Без сумње, Исаова порука, као што је то наглашавао Титус Буркхарт, открива неке аспекте Ибрахимовог монотеизма. Када он каже - ако вас неко удари по десном образу, окрените му и лијеви - то очевидно није буквална наредба, него напротив алегорија о добровољном изласку из игре козмичких акција и реакција, чије узајамне окрутности и освете представљају само посебан случај.
За муслимана, Иса није Бог, он није Ријеч која је постала месо, он је само велики Божији посланик; Бог се није утјеловио, он се не појављује лично: ислам научава да Бог само објављује Своју Ријеч и Свој Закон. Зато не може постојати она интимност са Богом која карактеризира највеће кршћанске мистике.

Значило би страшно осиромашити ислам када би се, под изговором да треба одржати нетакнуту Божију транценденцију, искључио однос љубави измеду Бога и човјека. Сам Кур´ан побија то лажно чистунство:«Господар је, уистину, самилостан и пун љубави (Ведуд)», казује нам сура Худ, 90. ајет, што се понавља у сури Ел-Буруџ,14. ајет. Читамо у Кур´ану:«Бог ће, сигурно, довести људе које Он воли и који Њега воле.» (Ел-Маиде,54) Тачно се одређује кога Бог воли: то су они «који воле свог ближњега и своју заједницу, они који хране биједне, сирочад и заробљенике за љубав Божију.» (Ед-Дехр,8 )
Скинувши љуску са грчких филозофских термина (као што су супстанција и хипостаза) дубоки дух јединства Божијег изразио је један муслиман, перзијски суфија Рузбехан из Шираза (1128-1209) у своме дјелу Јасмин вјерника љубави (ВИИ, 197)"Од времена кад није свијет постојао, и од времена кад је свијет настао, Божије Биће је љубав, Он воли и вољен је."

Без сумње, тврдња да је Бог љубав, мање је присутна у Кур´ану него у Еванђељу, али она ипак ту постоји, и то не само због тога колико је мјеста дато Исау и његовој објави, која је потврђена, али не и понављана. Напокон, ако на плану права Мухаммед, а.с., прихваћа обичај одмазде, који је владао у предисламској Арабији, Посланик подсјећа на универзалну поруку: осим права, које је укоријењено у хисторији, постоји нешто друго, то је морална обавеза, обавеза коју нам Бог прописује. Ако човјек има из тога (ранијег) времена право на одмазду, он има дужност, ако жели бити у Божијој вољи, да послуша вјечни неписани закон, закон Исаов, да на зло одговори добрим, као што и Кур´ан каже у сури Ел-Касас, 54. ајет.

Значајно је да се у Кур´ану, много пута позив на молитву, гдје човјек стаје пред свог Аллаха, повезује са понашањем човјека у односу на друге људе: молитва није никада одвојена од чина којим човјек ставља у службу заједнице сва добра која му је Бог подарио, што представља најплеменитију дефиницију милосрђа: то није милостиња, него поклон од себе и од онога што се воли: «Нећете заслужити награду све док не удијелите дио онога што вам је најдраже.» (Алу Имра, 92) Представљало би право осиромашење када би се, оно што су суфије славиле уздижући људску љубав, свело на ниво теофаније, Божанске љубави.
Рузбехан из Шираза такођер пише: "Ради се само о једној истој љубави, и управо у књизи о људској љубави треба учити правила о љубави према Богу" (Јасмин вјерника љубави, ВИИ, 160).
Данте, у своме Братству вјерника љубави путем Беатриче открива Бога и читава његова поезија фине, идеалне љубави живјела је од те оставштине, којој је Стендал, у своме трактату О љубави одао највећу почаст.

У мало дјела свјетске литературе љубав је уздигнута тако високо као што је случај са дјелима Рузбехана из Шираза - Јасмин вјерника љубави; Ахмеда Газалија (умро 1126.): Слутње Вјерника љубави; Ибн Давуда Исфаханија (умро у Багдаду 909.) Књига о цвијету; или пак Голубичина огрлица Ибн Хазма из Кородобе (умро 1063.). Ту су и поеме о љубави према Богу Аттара и Румија, или поема о људској љубави, као што је Вис и Рамин од Горганија, која подсјећа на Тристана и Изолду, а појавила се читаво стољеће раније, и вјероватно је њу инспирисала.
Ту је и роман-поема од Низманија, затим Џамијева: Меџнун и Лејла, трагедија лудо заљубљеног, па онда поеме многих суфија, као што је она жене из Басре, Рабије, која Богу довикује осам стољећа прије велике свете Терезе од Авиле:

Ја Те волим двјема љубавима:
љубављу која тежи срећи мојој и
љубављу која је доиста достојна Тебе.
Што се тиче љубави за моју срећу,
то је љубав да ја мислим само на Тебе
и ни на кога другог. А што се тиче љубави
која је достојна Тебе, то је да
копрене падају и ја Те видим.
Никаква слава мени ни због једне
ни због друге љубави, него слава Теби,
и за ову и за ону.

И сам велики Газали, у своме Ихјау, сјећајући се Рабије и Џунејда, посвећује љубави једно од најљепших поглавља: Књигу љубави (ВИИИ свезак овог дјела).
Ми смо овдје далеко од биједних и усахлих тумачења (егзегезе) сухопарних правника и теолога, који најјасније текстове Кур´ана изврћу да би одбацили љубав јер би она нарушила апсолутну трансцендентност Бога. Они се свим силама труде да глаголу вољети (ехаббе) одузму право значење и да га схваћају у смислу послушности, када се ради о човјеку и награде, када се ради о Богу. Ако је страх од Бога само страх од казне, то јест страх од небеског жандара, онда страх не би представљао никакву врлину, него кукавичлук. Као што би нада у награду значила: радити за лични интерес. Бојати се Бога, то значи бојати се да учинимо нешто што Му се не свиђа, то јест вољети Га.

Ево, ту је опет та жена, суфија, велика Рабија, из Басре - на почетку оне дивне алегорије: она је шетала са бакљом у једној руци и каблицом воде у другој. И говорила је: "Желим да својом водом угасим све пламенове Џехеннема, а да својом бакљом спалим све сласти Џеннета, како би људи све радили само из чисте љубави према Богу"
Само оваква љубав потврђује људску љубав, она у себи носи знамење Божанске љубави. Вољети, то значи више вољети другога него самога себе, по цијену сваке жртве, па макар то била и смрт.
Због тога, у читавој предаји Ибрахимова учења: јеврејској, кршћанској или муслиманској, љубав је увијек парабола Божанске љубави, било да се ради о Пјесми над пјесмама из Библије, о светој Терези од Авиле, или о исламским суфијама.

Без сумње, велика је грешка натезати тврдњу да су велики учитељи суфизма били под утјецајем кршћанства. Нажалост, кршћански оријенталисти каткада су подлијегали таквом искушењу, као Асин Палациос у Шпанији или Хенри Цорбин у Француској, у погледу Ибн Аребија. Дјело Асина Палациоса носи уосталом карактеристичан и тенденциозан наслов: Кристјанизирани ислам. И сам се Массигнон ангажира у том смислу својим дјелом Страст Ел-Халлаџа.

Иста западњачка концепција мистицизма наводи Региса Бланцхера да у своме дјелу Увод у Кур´ан (стр. 258 ) напише: "Никада арапски пророк, како изгледа, није управљао своју мисао према мистици. Напротив, свугдје у Кур´ану наилазимо на строго одвајање измеду бића и Божанства. Мухаммеда није никад ни окрзнула мисао да створење од крви и меса, као што је он, може тежити да се стопи у Богу."
Код оријенталиста грешка се састоји увијек у томе да суфизам, чисто исламски феномен, процјењују на основу западне мистике, уско повезане са инкарнацијом.



Суфизам не проистјече из гностицизма

Такодер би била грешка тврдити да суфизам потјече из александријског гностицизма. Без сумње, исто као што је ислам имао неке везе са кршћанством Антиохије и Сирије, није био неосјетљив према гнози Александрије. Врло рано халифа Ел Менсур дао је преводити дјела грчких аутора. Под насловом "Аристотелова теологија" објављен је коментар три посљедње Плотинове Енеаде. Такодер, пријевод списа који се приписују Денису Аеропагиту утјецао је на ширење неоплатонизма у исламу. Исто важи за Књигу о добру, приписивану Аристотелу, а која је уствари извод из Елемената теологије неоплатоничара Прокуса.
Лахко се, дакле, у текстовима могу наћи трагови тих пријевода, али суфизам није у крајњој линији платонизам, као што је то било учење грчких црквених отаца у кршћанству. Исламски су текстови тумачили неке аспекте платонизма кроз религиозно искуство сасвим другачије од оријентације платоничара. Ти извори могу се лахко идентифицирати, а они и омогућују да се утврди раскорак измеду хеленистичких схватања односа човјека према Богу и исламских схватања, базираних на раскиду измеду схваћања и објаве.


Суфизам није настао из индијске мудрости

То је још евидентније када се ради о односу измеду суфизма и индијске мудрости. Научни доприноси Индије појављују се од краја првога стољећа по Хиџри, чак прије пријевода дјела грчких аутора. У том је доприносу нарочиту улогу одиграо Ел-Бируни (973-1030), који је пратио Махмуда од Газине на његовом војном походу у Индију. Бируни је беспријекорно читао писмо санскрит. Мудрост Индије муслимани су упознали из његове књиге Провјера индијских схваћања, која се могу рационално прихватати или одбацити.
Медитације индијских мудраца без сумње су обогатиле религиозно искуство суфија, али још више него гноза, оне се радикално разликују од суфизма: мудрост Индије почива на пуном увјерењу да човјек, аскезом и одговарајућим духовним вјежбама, својим властитим напорима, може постићи то да се идентифицира с Богом, док у објављеним религијама (у јудаизму, кршћанству и исламу), то јест семитским религијама, Бог треба "пружити руку" човјеку, да му шаље вјеровјеснике, да се прекорачи она провалија до трансцендентности путем објаве, што се не може постићи никаквом мудрошћу.
Разлика је корјенита и у погледу стварања: оно за муслимана није нешто што једноставно проистјече из иманентног тоталитета. Суфизам нас учи да смо истински намјесници Божији, то јест да смо задужени да проводимо Његову вољу на Земљи, да учествујемо у Његовом сталном стварању. О том сталном стварању говори се у сури Ел-`Анкебут, 19. ајет: «Зар они не виде како Аллах све из ничега ствара? Он ће то опет учинити...»

Објава се не састоји у продужавању било какве мудрости, која према коначном циљу иде савлађујући један по један циљ. Објава је силазак Божије Ријечи према човјеку. Та разлика се такођер види и у погледу дјеловања: иако признаје врлине смјерности кршћанских монаха говорећи «они се не охоле»,(Ел-Маиде, 82), иако хвали људе које «куповина и продаја не ометају да Аллаха спомињу, молитву обављају и милостињу удјељују», (Ен-Нур,37) Бог у Кур´ану подсјећа (Ел-Хадид, 27) да није прописан монашки живот. Напротив, Он је поставио човјека за «Свога заступника на Земљи»,(Ел-Бекаре, 30) како би, на своју одговорност и својим дјеловањем остварио Аллахове накане на Земљи. За муслимана, контемплација је тренутак акције.


Суфизам има свој извор у Кур´ану

Принцип суфизма је шехадет, то јест очитовање исламског вјеровања: "Нема бога осим Аллаха". То значи да је само Апсолутни апсолутан, да је све остало релативно. Једино је Бог реалан.
Овдје такођер треба избјећи једну бесмислицу: ако се каже да је Бог све, то не значи да је све Бог. Нема пантеизма у визији суфија. Напротив, Бог је оно што недостаје свакој ствари да би била Све. Свака ствар је реална само по своме односу према Богу. Одвојена од њега она је само обична илузија, а не бит. То ни у ком случају не значи да се Бог своди само на обични збир бића, па и кад би се он продужавао у бесконачност. То, дакле, нема никакве везе с пантеизмом, који непрестано расте измеду коначног и бесконачног.

Говорећи о тим односима између онога што је потпуно реално и онога што је релативно реално, тројица заступника на исправном путу, Посланикових асхаба, рекли су:

- Ебу Бекр: "Ја нисам никада видио било коју ствар, а да нисам видио Бога испред ње."
- Омер: "Ја нисам никада видио било коју ствар, а да нисам видио и Бога истовремено."
- Осман: "Ја нисам никада видио било коју ствар, а да нисам видио Бога иза ње."

Само је Бог стваран (реалан). Свака ствар која постоји само је Његов знак који Га означава. Свака ствар има свој узрок и свој крај: «Све је од Аллаха» (Е-Ниса, 78 ) и «све се Њему враћа.» (Јунус, 56) «Он је први и посљедњи, видљиви и невидљиви, и Он зна све.» (Ел-Хадид, 3)
Суфизам је коментар Кур´ана, начин како га се чита, а нарочито како се живи.

Пошто не постоји никаква заједничка мјера измеду човјека и Бога, пошто је Бог трансцендентан, да не би био замишљен у лику човјека, Он му се може обраћати само алегоријама, као што човјек може говорити само помоћу метафора. То је први увјет и могућност објаве, то јест силаска вјечности у вријеме.
Као што се свијет не зауставља на границама ствари које, ван себе, нису ништа друго него знакови Божији. То искључује буквално читање и захтијева, напротив, истраживање унутрашњег смисла, мимо језика, који су само хисторијски, и мимо ријечи, које су само симболичне.

Суфизам је тренутак када човјек постане свјестан да му је «Бог удахнуо Свој Дух» (Ел-Хиџр, 29, Ес-Сеџде, 9, Сад, 72), да само од Бога црпи снагу да побиједи: «Ниси ти бацио стријеле кад си их бацио, него их је Аллах бацио.»(Ел-Енфал, 17)

Један Послаников хадис изврсно изражава ту бит суфизма: "Када Ја заволим човјека´, каже Бог Узвишени, Ја сам његов слух којим чује, његов вид којим види, његова рука којом прихвата и његова нога којом ходи." И увијек тај основни моменат да све долази од Бога и да се све Њему враћа, (Ел-Бекаре, 156), то је дијастола и систола муслимановог срца.

Од Бога све долази, и то је објава.
Богу се све враћа, а то је молитва.
Двоструко и невидљиво кретање Бога према човјеку и човјека према Богу.
Објава нас учи да видимо Бога у свакој ствари која је Његов знак: то може бити нека појава у природи, неки хисторијски догађај, неко биће које ми волимо, неки ајет из Писма. Све је знак (ајет). Читав универзум је говор који нам Бог упућује.
Молитва није мољење него начин постојања: не прихватајући самодовољност признати нашу овисност о Богу, признати Његову трансцендентност, присуство бесконачнога у коначноме, то јест: оно што је у мени, као да није у мени.

Та молитва тражи брисање себе како бисмо у себи оставили мјесто за Бога.
Џунејд је рекао: "Суфизам значи: када Бог учини да ти умреш у себи, то чини да би се родио у Њему."
А Ебу Језид ел-Бистами: "Када се Ја избрише, тада је Бог Своје властито огледало у мени."
Велики суфија Ебу Саид прича како му је један његов ученик рекао: "Ти нам често говориш о Иблису, шта је то Иблис?" Ебу Саид је одговорио: "Ја га добро познајем, срео сам га и он ми је рекао: Када кажеш `ја´ ти постајеш сличан мени."

Враћајући се тако своме коријену, човјек може извршити свој задатак заступника Божијег на Земљи коме је Бог повјерио Божански надзор над свијетом. Џихад је стални - напор, у односу на себе и на друге, да се на Земљи остваре Божија и људска права.

Суфизам, по томе што човјеку даје свијест о присуству Божијем у њему, о одговорности за Божански ред на Земљи, представља стални позив ка вјери, позив да се сјећамо Бога у сваком своме чину, како би се на свијету остварила Божанска хармонија правде и мира. Суфизам, то је момент унутрашњег вида дјеловања.


Суфизам не игнорира религиозну праксу, нити активности у заједници

Само извитоперени облици суфизма одвраћају човјека од извршења вјерских дужности и од акције. Суфизам није бијег. Он се не одваја од праксе, он је, напротив, њена срж. Без њега, практицирање вјерских обреда у сталној је опасности да се претвори у формализам.

Вјерским обредима суфизам даје пуни смисао:

- молитва је у том случају нешто друго, а не ритуал и гестикулација, она је потпуно учешће комплетног човјека, покретима тијела и душе, пјесма захвалница створења која повезује свако Божије створење;
- пост, то је истовремено прекид са свим оним што би нас окренуло искључиво према земаљским уживањима, а то је уједно и позив и подсјећање на сиромахе који гледају, као и на овисност о Ономе Који располаже свим богатствима;
- зекат, то је подсјећање да сва добра припадају само Богу, и да, пошто су људи браћа и припадају једни другима, нико не може живјети експлоатирајући другога;
- хаџ, то је активно присуство читаве исламске заједнице и слика унутрашњег пута душе према своме центру, реинтеграција дијела у цјелину.

Сва та дјелатност, сажета у очитовању вјере, није циљ сам по себи, него припремање човјека да испуни своју мисију дјелатног заступника. Дјелујући не због личних интереса, или због интереса своје уске групе, него у служби јединог Бога, Чији он Дух садржи, као што садржи у себи све разине егзистенције.
То је строга визија ислама, какву заступају суфије. Тај човјек, који се обавезао да проведе вољу Божију на Земљи и да од свога властитог живота начини мјесто манифестације Божанског, истовремено је човјек контемплације и човјек акције. Кур´ан вели: «Аллах неће измијенити стање људи док се они сами у себи не измијене.» (Ер-Ра´д, 2) Газали илустрира ту поруку наглашавајући потребу повезивања суфизма и активности.
У књизи Избавитељ из заблуде (стр. 95.), он пише: "Затим сам прешао на проучавања суфијског начина живота. Он се састоји у томе да се призна да су једнако потребне наука и дјело. Он иде за тим да уклони личне запреке.»
Најславнији примјер те уске повезаности изме+у контемплације и акције, момената контемплације и активног живљења, представља примјер Абдулкадира, хероја борбе алжирског народа против Француске инвазије И830. године. Емир Абдулкадир био је истовремено узоран државник и суфија, сљедбеник Ибн Аребија.

Ето, то је суфизам, када се не узму у обзир његова хисторијска лутања и његове секте. Он је исламу потребна димензија која га треба спријечити да се окамени у формализму, у ритуализму, у дословном тумачењу, и да му помогне да увијек наде своју душу, свој живот, свој креативни дух који се налази на свакој страници Кур´ана.

Он је димензија потребна исламу како би га спријечила да се затвори сам у себе и, насупрот томе, да пронађе братски континуитет и јединство са другим религијама чију објаву он довршава. Суфизам је, једном ријечју, фактор потребан да ислам остане жив, да има душу, да остане стваралачки, а не да се окамени у носталгији за прошлошћу и у коментирању коментара од коментара, у дословности и понављањима, догматском формализму и самодовољности која би га натрашке повела у будућност.




Преузето са: bhstring.net/tuzlauslikama/tuzlarije/forum/viewtopic.php?TopicID=3469&page=4