E pa prijatelju sve mi se cini da smo dosli do cuvene price o tome ko vidi casu punu do pola a ko je vidi praznom do pola - obojsca vide istu stvar ali je opisuju iz dva ugla. Ti vidis razlike u ucenjima - i to je nesporno - one postoje i uvek ce postojati. Slazem se da je budizam otisao najdalje u de-mistifikaciji religijskog osecanja i zbog toga mi je licno veoma blizak (kao i tebi kako vidim  ). Ipak sve to sto je budizam pokazao demistifikacijom postji u ideticnom i neiskvarenom obliku u bilo kom drugom ucenju ali je prekrivno prasinom koju svako za sebe treba prvo da razume (zasto je tu i koja je njena svrha) pa tek onda da je ukloni sa istine.

Sto se opisa Islama tice - slazem se 103% - nazalost slika je takva i tu se nista ne moze uraditi. Postoje kulturni i istorijski razlozi zasto je to tako ali ni tu se ne moze nista uraditi niti treba. Greska je reci Sufizam je jedini pravi Islam kao sto je greska reci da su svi muslimani teroristi.

Slazem se da je pojam Boga osnovna razlika u ovome sto smi pricali - ali cak u semitskim religijama posvecenici bilo kog pravca moraju da odbace svoju vezanost za sliku Boga ako zele sa njim da se spoje. Zato je Sufizam i zanimljiv - oni kazu - na Alahu je da izabere ko ce u "njegove rajske baste uci" tako da je "greh" cak i razmisljati da mozes biti izabran. Zbog toga oni praktikuju matnranje, igre i teze prividnom gubitku svesti - da bi se oslobodili vezanost za bilo kakav umovni pojam - cak i za pojam Boga. Zvanican Islam optuzuje Hriscanstvo za idolopoklonstvo jer je Hriscani mole ISusu Hristu a oni za sebe misle da su bolji vernici jer se mole Alahu. Problem obe religije je identican - umno se vezuju za sopstvenu projekciju Boga i to im postaje nejveca prepreka u spoznaji Boga.

Sta hocu da ti kazem - nije bitno da li koristis pojam Boga, Duha, Bica, Energije - nebitno je sve dok nemas vezanost za te pojmove. Ideja i istina o tome postoji i u semitskim religijama ali su je ponekad tesko razotkriti.

ostavljajuci po strani zvanicni islam ,mora se primetiti nekoliko stvari u vezi sufizma: sam njihov pokushaj da se ne vezuju za pojmove ,pa chak ni za pojam allaha jeste jedna vrsta vezivanja .ako se pogleda njihova praksa ,oni smatraju da stupanjem u stanje transa dolaze blize jedinstvu sa bogom. medjutim ,shta je sa obichnim zivotom ? prema izreci zen-majstora ,zen (meditacija) je bezvredan ako se ne nosi sa sobom (ako stanje uma iz meditacije nije prisutno u svakodnevnom zivotu). problem svih duhovnih pokreta koji e vezuju za duh,boga,svetlost ... itd i itb je shto ne nose svog boga sa sobom , odnosno shto dele svakodnevni i duhovni zivot ... a onaj ko je podeljen nije ceo

I za tu primedbu svaka cast - to je i moje licno misljenje - ima jedna prica iz Autobiografije jednog Jogija (Paramahansa Jogananda) - gde je on rekao svom guru-u da mora da ide na Himalaje i da nadje pecinu gde ce da ceka prosvetljenje a guru mu je odgovorio pitanjem " A zasto - zar nesto nije uredu sa tvojom sobom?".

Monaski zivot ima tu manu koja meni licno nije opravdana nicim. Sustina meditacije/molitve je da ona postane sastavni deo zivota i zivot sam po sebi. Bilo koje vestachnko/ubrzano ulazenje u stanja svesti koja se ne mogu odrzati u svakodnevnom zivotu su kao kada probas parcence torte a onda te neko lupi po prstima i kaze e pa ne moze vishe. Tada se isto lako razvija vezanost za taj osecaj koji javlja to stanje svesti (vezujemo se za to kratko bivstvovanje u blazenstvu). Kao i bilo koja druga vezanost ona nas zaustavlja da se razvijamo dalje. Univerzalni zakon - uvek ces stati na granici koju sam sebi kreiras - ako nemas granice nema ni ogranicenja - a granice nestaju kada izbacimo iz sebe sve projekcije, zelje, ciljeve i stremljenja. I ona cuvena recenica - nemoj da se trudis da budes Buda - BUDI BUDA!

Vec sam pisao o tome - fascinantno je kako hriscani uvek imaju samo vizije Hrista (i svetaca) , Hinduisti samo slike svojih Bogova itd. Mozak stvara ono na sta se fokusira ali kao ceh placamo to sto smo slepi za bilo sta van tog cilja. Kako mozes spoznati beskonacno ako meditiras nad konacnim??

mala digresija :verovatno ti je poznato da ako chovek ima vizije tokom zazena to se naziva makjo (ometajuci demoni ) i suzbija se. tokom vekova prikupljani su podaci o raznim vrstama makjo-a i najgorim se smatraju oni gde covek ima vizije buda i bodisatvi

koda smo u nekadasnjem ratu. . . voli svoju religijju. . al ostale pusti na miru. .

sufizam u vecini slucajeva nema nikakve veze sa ucenjem izvornog islama...

Занимљиви ови суфији...
Наравно, сложићу се да је бесмислено причати како је ислам мирољубива религија, кад теорија и пракса говоре да је он све саме не то... И то је битно знати јер кад се читају неке анализе, рецимо Le monde diplomatique, испада да су скоро све традиције ислама неке мирољубиве суфистичке... А салафистички или вахабитски покрети су онако случајно ту. Па не бих рекао.
Мислим да целу ову причу треба посматрати и кроз поделу ислама на суните, шиите и неке мање групе (рецимо алавити који су на власти у Сирији). Имам Хомеини је био писац суфи поезије. Тешко да као таквог можемо замислити Осаму или неког другог радикалног сунитског лидера...

Nisam ranije proučavao sufizim ali sam primetio neka poklapanja njihovog učenja sa mojim ličnim zaključcima. Pratiću temu a i sam ću malo istraživati.

Воли све и не мрзи никога.
Сам разговор о миру те неће спријечити.
Сам разговор о Богу и религији те неће одвести далеко.
Изнеси све латентне моћи свог бића
И откриј пуну раскош свог бесмртног себе.
Буди препун мира и радости
И посиј их било шта да си...
Ово је твоја мисија, служити људима...


(Из последњег предавања суфије-евлије Khwaja Mu’inuddina Chistia)

Суфизам - исламска мистика


припремио хфз. Еснаф Бегић


1. Увод

Ако се данас позабавимо повијешћу ислама, видјет ћемо да су у вјерским, политичким, војним и иним друштвеним збивањима од времена појаве ислама до данас, чести судионици и исламски мистични редови. Особи која не познаје довољно исламску мистику – суфизам и самим тим суфијске редове, могуће је да оваква трдња изгледа невјероватном. То поготово у оном случају, ако се исламска мистика посматра и проматра у огледалу кршћанског монаштва.
Да би се међутим, суфизам сам по себи, и улога суфијских редова у повијесним збивањима у оквиру ислама могла разумјети, лаик на овом подручју би се морао упознати са бићем исламске мистике, затим одважити се на покушај увида у њене вјерске практике, као и став према ортодоксном учењу ислама. Под ортодоксним учењем ислама овдје прије свега подразумијевам сунитско учење. Осим тога, ни у ком случају се из вида не би смјела изгубити унтрашња организација и структура суфијских редова, као и њен повијесни развој.
У даљем току овог излагања, показат ће се да су сви ови набројани елементи итекако добра полазна основа, па и предувјети за тезу постављену на почетку.

2. Опште карактеристике суфизма

2.1. Биће Суфизма

Редови исламских мистика – познатих још по називима суфије или дервиши – данас се веома често, а поготово на западу, описују називима „дервиши који плешу“ или „дервиши који плачу.“ Овакви описи суфија и суфијских редова су њихове чисто вањске и формалне особине, које своје извориште имају у практикама које се појављују приликом обављања заједничког зикра.
Кроз овакве описе и ознаке суфијских редова настаје једна слика о њима, која, отприлике, одговара кршћанском монаштву. С обзиром да кршћански монашки редови представљају саставни дио цркве као институције, оваква слика и функције се не могу примијенити и на суфијске редове. Разлог томе јесте да у исламу не постоји институција такве врсте, као што је то случај са кршћанством. Управо из овог разлога, и не само због тога, овакво представљање и разумијевање суфија и њихових редова искривљује њихово право биће и улогу коју су имали у оквиру ислама као и повијести уопште.
Једна од слиједећих разлика огледа се у чињеници да се припадници кршћанских мистичких редова, за разлику од највећег дијела суфијских, у потпуности повлаче из вањског свијета у осаму, те на тај начин сачињавају затворене заједнице, које немају пуно заједничког са животом и свијетом који их окружује.
Ако би се поред тога, ипак покушало успоредити суфијске редове са кршћанским монашким редовима, у сваком случају би се неизбјежно дошло до закључка, да и једни и други само у формалном смислу имају ствари које су им заједничке. Овдје прије свега мислим на то, да су и једни и други, како у кршћанству тако и у исламу, готово увијек скупине или групе које окупљају мушкарце.

2.2. Учење и вјерске практике суфија

Основни и главни циљ мистичког учења и вјерских практика у суфизму јесте повратак Богу. Његову основу се може тражити у људским жељама за личном и директном спознајом и доживљајем вјерске истине. Да би тај циљ постигао, суфија дијелом бјежи од и из материјалног свијета, те се у свом цјелокупном животу, раду и дјеловању ослања на Бога.
Најважнију улогу у суфијским практикама играју различити, увјетно казано, ритуали, који имају за циљ да суфију доведу у стање духовне екстазе. У таквом стању, суфија тврди да му је могуће чак и сјединити се с Богом. Овакво духовно стање суфије прије свега достижу кроз зикр. За лаика на овом подручју, зикр изгледа као бесконачно понављање одређених ријечи и божијих имена. У оваквој врсти зикра се посебно истичу суфије реда Руфаија. Истовремено, са зикром се повезују и његов су саставни дио и одређени покрети тијела, који су посбно карактеристични за суфије реда Мевлевија.
Осим зикра у формама које сам управо навео, код неких суфијских редова веома важни ритуали су и слушње музике као и тзв. ербеин, 40-дневни пост. У току овог поста, суфије покушавају што мање спавати. Сви ови ритуали оспособљавају суфију да доспије у, већ раније споменуто стање духовне екстазе, при чему је суфија у стању да се чак и пробада а да при том не губи крв, нити да осјети тјелесне болове.
Неки суфијски редови у својим практикама, као и у цјелокупном животу, не полажу пуно вриједности на, увјетно казано, ортодоксно сунитско учење ислама. У том смислу, као што је случај са суфијама реда Бекташија, у вјерску парксу се уводе нове ствари које чак замјењују Кур´аном или Суннетом прописане обавезе. Бекташије нпр. у својим практикама имају ритуал са називом џем. Овај ритуал код њих замјењује чак и намаз, тако да се кроз обављање овог ритуала не сматрају обавезним обављати и намаз. У овом ритуалу поред мушкараца учествују и жене. Приликом џема, у кругу или халки, мушкарац и жена заједно играју, слуша се ритуална музика, по одређеним правилима овог ритуала заједнички се једе. Посебно је овдје важно споменути, да се при јелу користе и опојна пића, а све са циљем да се постигне споменуто стање екстазе. Осим тога, у вањској појави, наступу и облачењу суфија, чак и поједини дијелови одјеће имају одређену симболику. Тако напримјер код Бекташија шејхова капа има чак изљечујуће дејство.

2.3. Став суфизма према исламској ортодоксији

Суфизам је мистично-аскетски правац у исламу са, више или мање израженим, шиитским карактеристикама. У извјесном смислу, суфизам стоји у супротности са исламском ортодоксијом коју, са нашег становишта, заступа сунитско учење. У повијести је било суфијских редова који су заступали и пропагирали умјерени суфизам и који су читав свој живот, своје суфијско учење и праксу базирали и заснивали на исламским законима и прописима. На другој страни је исто тако било редова, који се нису устручавали да прекрше и погазе исламске прописе и принципе. Овдје се прије свега мисли на забрану пијења алкохола, конзумирања опојних средстава и сл., а што се са стране ортодоксног сунитског учења љубоморно чува. У том погледу се може казати да су заговорници ортодоксног сунитског учења бивали радосни, када би поједини суфијски редови у најмању руку, макар признавали Посланикову традицију – суннет и исламски закон – шеријат.
Оно што се још коси и супроставља сунитском учењу и традицији јесте и тврдња да је код појединих суфијских редова, као предувјет за прихватање у тарикат, била изражена и одбојност према образованим људима. Такво што је напримјер, јасно изражено код реда Бабаија, који су били претходници и извориште Бекташијама. Бабаије су не само одбацивали него и презирали књиге и знање које се на тај начин стиче. На мјесто овакве врсте знања, да би попунили упражњен простор, увијек су стављане изванредне, понекад и невјероватне суфијске способности.
Са неким шиитским групацијама суфијски редови се налазе у сродничким везама и међусобном прожимању. Шије су првобитно били политичка фракција, која се након смрти Посланика Мухаммеда а.с. залагала да се за халифу изабере х. Али (умро 661). Временом, али прије свега због насилног убиства х. Алија, а затим и х. Хасана (625/626-671) и х. Хусеина (626/627-680), њима се почиње придавати толика важност, тако да на једној страни политички моменат у шиитском покрету полако попушта, а на другој религиозни осјећаји све више долазе до изражаја. Ова чињеница међутим, не значи да су се суфијски редови одрекли политичке дјелатности. Напротив, веома често су суфије живо учествовале у политичким збивањима, па их чак у извјесној мјери и креирали. Примјер Османског царства ће то касније најбоље показати и потврдити.
Шије су сами по себи веома брзо показали да су у стању веома лако преузети и у своме учењу и окриљу ујединити неортодоксне па чак и неисламске елементе. С обзиром сам већ прије истакао да је у суфијским практикама било и оних које са својим елементима нису увијек одговарали исламским принципима, те који су са стране исламске ортодоксије – сунизма – описивани и сматрани незнабожачким, у томе можда лежи и одговор зашто је суфизам у шиизму нашао плодно за своје ширење и развој. У том смислу говори и чињеница да готово сви суфијски редови своје извориште имају у х. Алију, односно преко њега се директно вежу за Посланика а.с.

2.4. Унутрашња организација и структура суфијских редова

У погледу унутрашње организације и структуре суфијских редова, може се казати да они посједују вертикални и хоризонтални начин организације. У вертикалном смислу то значи да сваки суфијски ред има по један ланац предводника реда тј. шејхова. Овај ланац се назива силсила. По правилу, силсила се протеже са актуалног шејха одређеног суфијског реда преко његових претходника до наводних оснивача и утемељитеља дотичног реда. Од утемељитеља силсила се протеже до х. Алија и, како је прије казано, до самог Посланика а.с.. Овај ланац шејхова је, ако се изузме мањи број изнимки, свим суфијским редовима у основи заједнички.
Посматрамо ли један суфијски ред у вертикалном смислу, устврдићемо да се на његом челу налази пир. Ово је ријеч перзијског поријекла и значи старац, шејх, заштитиник, поглавар. У појединим случајевима, пир је оснивач дотичног суфијског реда или је по њему ред добио назив. Међутим, у већини случајева, пир је у ствари, слободно казано, света особа и истовремено заштитник реда. Такву улогу пир добива тек некада послије своје смрти, од сљедбеника и припадника дотичног реда.
Повремено се у суфијској терминологији, а када је ријеч о организацији и структури суфијских редова а у погледу постојања и улоге пира, појављују и изрази пири-еввел и пири-сани. Први израз означава патрона – свету особу, заштитника који је веома често легенда, измишљена особа и који је фиктивни утемељитељ реда, док израз пири-сани означава стварног утемељитеља.
Као што је прије истакнуто, један дервишки ред предводи шејх. Остали суфије или дервиши су обавезни да му у потпуности и безувјетно буду послушни. Он је најактивнија особа у суфијском реду, око ње се све окреће и одвија. Код неких редова су шејхови, наводно, и директни потомци оснивача редова.
Замјеник шејха носи назив векил. То је по правилу већ искусан суфија. Његов задатак је да се брине о „новацима“ - новопридошлим у дотични суфијски ред те да их упућује у тајне суфијског учења и уводи у практични живот дотичног реда. Осим тога, векил у најчешћем броју случајева, води и управља једном текијом.
На најнижем ступњу ове хијерархијске љествице су, управо споменути, новаци или муриди. У току свога учења и изобразбе за потпуног и пуноправног припадника реда, мурид бива подвргнут разним врстама испита. Након окончања изобразбе, о којој одлучује шејх, мурид постаје пуноправни припадник реда те му се отварају могућности да постане векилом и чак самостално води текију и образује нове муриде. За овакву дјелатност се од стране шејха, векилу издаје пуномоћ или свједочанство тзв. иџазет (-нама).
У хоризонталном смислу, најмању и најуужу јединицу у унутрашњој организацији једног суфијског реда сачињава заједница која се окупља па чак и живи у текији. Текије су тако грађене, да увијек имају централну просторију у којој се обављају зикрови и остале суфијске практике – тзв. сохбети. Ова просторија се назива семахана. Осим тога, текија садржава и просторије за становање, кухињу, оставе за животне потрепштине, простор за дневни боравак и веома често просторије гдје се сахрањују умрли суфије – турбета.
Уобичајено је да ове заједнице које су директно везане за живот и боравак у текији нису бројчано велике. Уосталом, напријед је већ истакнуто, да оне у ствари сачињавају најужи круг у хоризонталној организацији суфијског реда. Тако највећи број припадника реда у овом смислу износи 25 до 30, који живе у текији и у оквиру ње имају одређене задатке које испуњавају. Ови дервиши се могу описати и као потпуни дервиши, са завршеном дервишком наобразбом и обуком. У извјесној мјери они представљају уски унутарњи круг суфијског реда који врло мало или готово никако не учествује у свјетовном животу.
Даље, у хоризонталној организацији и структури суфијског реда постоји и један вањски круг суфија. Они воде нормалан приватни живот, али редовито долазе у текију на зикрове, с времена на вријеме чак проводе и један дужи период у текији, да би се послије тога поновно вратили у свој нормални свјетовни живот. Ова група припадника суфијског реда је далеко већа него прва. И коначно најшири и највећи круг суфијског реда око једне текије сачињава круг присталица или симпатизера, који за организацију суфијског реда готово никако или уопште нису били везани.
У хоризонталној организацији суфијских редова неопходно је још споменути и односе између појединих текија. Тако се може устврдити су неки редови суфија веома строго били организирани па су поједине текије сматране само вањским испоставама главне текије. Код других редова, постојала је опширна самосталност, па чак и потпуна неовисност о главној текији.

3. Настанак и развој суфизма

3.1. Повијест суфизма

У духовном смислу, зачеци суфијских редова се могу, као што је то прије споменуто, тражити код х. Алија и самог Посланика а.с.. Јер, суфизам покушава своје утемељење и легитимитет засновати на Кур´ану и Хадису, кроз Послаников однос према Богу. Суфије се за оправданост свога постојања и вјерских практика позивају на догађај исра´а и ми´раџа. Наиме, у књизи „Суллемул-мурид“ од Дагестанија се цитирају наводи шејх Наqшибендија из књиге „Тухфетул-ахбаб“, у коме он каже: „Посланик а.с. је ове, њему у ноћи исра´а објављене тајне усадио у груди Ебу Бекра ес-Сиддиqа. Затим га је Qурејш из ње (Мекке) протјерао те је са њим пошао и Ебу Бекр док нису стигли у познату пећину и у њу ноћу ушли. Када је затим започео нови дан, Посланик а.с. је га на циљан начин поучио да срцем (тихо) ријечима: Ла илахе иллаллах. Ово поучавање се огледало кроз троструко понављање ових ријечи. Тихи зикр је Посланик а.с. међу својим асхабима посебно посветио Ебу Бекру. У његове груди Посланик је улио сва божанска сазнања, зато што је Ебу Бекр био на ступњу правовјерних, који је најближи ступњу Посланика а.с. У том смислу је Посланик и казао: „Аллах ништа у моје груди није улио, а да ја то нисам улио у груди Ебу Бекра ес-Сиддиqа.“ Након тога су изашли из пећине и преселили се у Медину. Тако као што је Посланик поучио Ебу Бекраq ес-Сиддиqа, поучио је и Алија ибн Еби Талиба гласном зикру, као што се наводи у „Тухфетул-ахбабу“. Јер, Али ибн Еби Талиб је казао: „О Аллахов Посланиче, одведи ме најближим путевима до Аллаха Узвишеног.“ Посланик му одговара: „Мораш истрајавати у дозивању Аллаха – зикру.“ Али упита: „Како ћу дозивати Аллаха, о Аллахов Посланиче?“ Тада му Посланик рече: „Затвори своје очи саслушај од мене три пута ријечи Ла илахе иллаллах, затим ти изговори три пута те ријечи, а ја ћу тебе слушати.“ Тако је Посланик три пута, затворених очију и подижући глас изговорио ријечи Ла илахе иллаллах док је Али слушао. Онда је Али три пута изговорио ове ријечи, затворених очију, подижући глас, а Посланик је га при том слушао.“

У формалном-организационом смислу међутим, њихов почетак и настанак се препознаје у 12./13. стољећу. Тек касније, у 14./15. стољећу, суфијски редови су задобили и заокружили своју коначну форму. Концем 13. стољећа, суфијска учења су се подијелила у три правца:
1. умјерени суфизам багдадске школе, који се у великој мјери проширио у Сирији и Египту. Представници овог правца су суфије мевлевијског реда.
2. Суфизам номадских групација које су познате још по називу Гази-групације. Они су показивали извјесне склоности према херезији. Представници овог правца су суфије бекташијског реда. Они су се највише проширили у Турској, Албанији а могу се у знатном броју срести и на Косову и Македонији.
3. Суфизам појединих занатских удружења. Зависно од врсте заната којим су се бавили, тако су формирани и настајали суфијски редови.

4. Доприноси суфијских редова на примјеру османског царства

4.1. Вјерски допринос

Суфијски редови су играли веома важну улогу при исламизацији туркменских племена. Пошто су највећим дијелом живјели на једноставан начин, уживали су велики углед у народу. На тај начин им је било могуће да на обичан свијет врше разне утицаје. Увијек су настојали да кршћанско становништво новоосвојених подручја на једноставан начин придобију за ислам. У овоме су у настанску Османског царства имали велику подршку у сулатанима Осману И. (1281-1326) и Орхану (1326-1362), који су у стври и били њихови организатори и подрстрекачи у овој мисији.

4.2. Политички допринос

Несумњиво је да је успон најмање туркменске кнежевине до степена свјетског царства био оснажен и подржаван кроз уске везе које је утемељитељ и оснивач османске династије Осман И. као и његови насљедници, гајио и одржавао према различитим вјерским групацијама – овдје се прије свега мисли на суфијске редове - и занатским удружењима. Исто тако, било је случајева да поједини султани нису само гајили уске везе према суфијама и њиховим редовима и да се нису само на њих ослањали, него су се са суфијама и породично везивали. Тако се наводи да је Осман И. био ожењен кћерком шејха једног суфијског реда. Осим тога, „његов син, Бајезид ИИ. ... је у потпуности стајао у чарима исламске мистике и повлађивао је суфизам. Тако је суфизам добио на важности, те је кроз своје дејство на широке масе томе допринио, да се битне оријенталне карактеристике продубе у османству.“
Политичка улога суфијских редова настала је из опозиционог става према исламској ортодоксији – сунизму. Ипак, нису сви суфијски редови учествовали у политичким збивањима. Неки су само у посебним случајевима продирали на прву политичку линију, док су, опет, други чак стално били присутни на политичком фронту. Кроз свој утицај у народу, веома су често помагали владајућим снагама приликом спровођења њихових интереса. из тог разлога се на примјеру Османског царства морају сматрати веома важним и битним политичким елементом. Овдје је вриједно споменути, да су према утицајним личностима у Османском царству континуирано гајили политичке активности, персоналну политику и посбне везе које су их чинили незаобилазним политичким елементом.

4.3. Војни допринос

Поједини суфијски редови, примјерице Бекташије, су активно учествовали и у пограничним борбама у Османском царству за вријеме Османа И. За вријеме Орхана, играли су веома важну улогу приликом оснивања пјешадијских трупа познатих под називом yаyе. Осим тога, војни значај суфијских редова огледа се и у њиховој вези са јаничарима. Од самог почетка су са јаничарима били повезани, тако да су напримјер у 18. стољећу своје представнике имали и у јаничарским касарнама у Истанбулу.

4.4. Социјално-хуманитарни допринос

У слиједу османских освајања, суфије су помагали и подржавали настојања сулатана Орхана и Мурада И. (1326-1389) у политици насељавања новоосвојених подручја. За такве намјере и политику, суфије су били најповољнији. Тако су од султана добивали земљу – вакуфе, које су користили у вјерске, али и социјално-хуманитарне сврхе. На вакуфима су градили текије које су служиле као каравансараји. У њима су путници-намјерници, трговци, хаџије при одласку на хаџ, сиромаси и други, добивали бесплатно храну и могућност преноћишта. Осим тога, суфије су у новоосвојеним подручјима били обавезни, новодосељеницима да обезбиједе издржавање за неко вријеме, зати да се брину за градњу и одржавање мостова и скела на ријекама, као и осигуравања и одржавање путева.



Преузето са: bhstring.net/tuzlauslikama/tuzlarije/forum/viewtopic.php?TopicID=3469&page=2