Непосредно након пада Цариграда, али и вековима касније, многи писци су овај догађај покушали да тумаче као испуњење давно записаног пророчанства које је самим тим било неизбежно, али и као Божју казну за коју су сами његови становници, односно вође, директно били криви. У прилог овим причама ишло је и неколико чудних догађаја који су се одиграли током трајања опсаде и који су тадашњем средњовековном становништву деловале као јасни божији знаци.

Први васељенски патријарх под Османлијама, Генадије Сколарије, забележио је 1459. године неколико старих пророчанстава и чудних коинциденција. Једно од тих занимљивих пророчанстава је везано за подударање имена оснивача и последњег владара самог Цариграда. Град је основао Константин Велики (306—337) чија се мајка звала Јелена, а пророчанство је говорило да ће Град пасти када њиме буде владао Константин чија се мајка буде звала Јелена. Последњи византијски цар је био Константин XI, а његова мајка је била српска принцеза Јелена Драгаш, а између њих двојице мајка ниједног другог цара Константина се није звала Јелена. Додуше, приликом првог освајања Цариграда који су извршили крсташи 1204. године, цар који је тада владао (и изгубио град)такође се звао Константин (Ласкарис), међутим, треба имати у виду да је он био проглашен за цара у последњим тренуцима завршне битке и није био званично овенчан на церемонији, тако да не одговара у потпутности опису цара из пророчанства. Са друге стране, и сам Константин Драгаш био је само у Мистри проглашен за цара и никада није званично овенчан.

Генадије је такође приметио и да су се први и последњи патријарх у Цариграду звали исто — први је био Митрофан I, а последњи Митрофан II, као и да између њих није било патријарха са тим именом. Треба имати у виду да је последњи званични васељенски патријарх пре пада био Григорије III, али њега Генадије као унионисту није признавао и за њега он никада није био православни патријарх, а сам Григорије је у време пада Цариграда већ неколико година живео у Ватикану.

Поред тога, Генадије је указао на симболику датума у историји Цариграда — сви битни догађаји везани за град десили су се у мају. Цариград је основан 11, изграђен 3, а пао 29. маја. Генадије је такође у својим списима скренуо пажњу и на чињеницу да је према византијском рачунању времена смак света требало да се догоди 1492. године, што је по његовом тумачењу врло блиско самој 1453. години, па је и сам пад Цариграда представљао неку врсту увода у сам смак света. Интересантно је да се управо те године, 1492, када је Генадије предвидео смак света, десио други потупно супротан догађај који је проширио хоризонте знања о до тада познатом свету који је све више јачао — Кристифор Колумбо открио амерички континент.

Последње пророчанство на које је Генадије указао било је оно да ће се крај Царства приближити када њиме буду владали цар и патријарх чија имена почињу на Јо-. За владавине Јована VIII (1425—1448) и патријарха Јосифа у Фиренци склопљен је савез са Ватиканом.

Део махом тврдокорних грчких писаца је покушао да пад Цариграда представи као божију казну због грехова, како Константинових и његових царских претходника, тако и становништва које им се није одлучније супродставило у њиховој издаји православља и прихватању фирентинске уније са католичком црквом односно због издаје праве и истинске вере и небеског живота зарад јефтиних материјалних користи које је у облику војне помоћи требала да донесе Фирентинска унија[тражи се извор]. Константину се поред тога приписују као греси и непотребно рушење Кларенце као и обнова заштитног бедема на коринтском земљоузу који је штитио једини копнени прилаз Пелопонезу, Хексамилеона, уз тежак кулук локалног становништва, који не само да није служио сврси, него је само испровоцирао Османлије да нападну,сравне га са земљом и поробе цели северни Пелопонез.

Током опсаде 24. маја десило се помрачење Месеца које је током три сата обавило град у потпуни мрак, што су неки опсађени, попут кнеза Игора, протумачили као лош знак. Многе је то подсетило на неко древно пророчанство да ће Цариград пасти када Месец нестане. Да би подигао морал становништва, Константин је наредио да кроз град прође процесија са чудотворном икону Богородице, заштитнице града, и чијој су појави и Византинци и Османлије приписивали успешну одбрану Цариграда 1422. године. Међутим током процесије икона је изненада испала из рама у ком је ношена и готово истовремено су на небу одјекнули громови, а на Цариград се сручило страховито невреме праћено пљуском и градом. Сва ова дешавања додатно су смањила ионако пољуљани морал опсађених.

Последњи омен одиграо се наредног јутра када се град пробудио у густој магли која се није подигла целог дана. Предвече магла се напокон подигла, али је град обасјала мистериозна црвенкаста светлост која се лагано пела по куполи цркве Божанске Мудрости ка великом позлаћеном крсту на њеном врху, што било протумачено да ће се хришћанство(крст) удавити у крви (црвена светлост), а ова чудна оптичка појава је уочена и у османлијском логору. Нека новија научна истраживања сматрају да је последица такве чудне боје светлости било заправо велики облак прашине, последица вулканске ерупције на Пацифику који је баш тада стигао до Цариграда и створио такву чудну нијансу светлости, попут оне која се надвила над Европом после ерупције вулкана Лакија на Исланду 1783.

Свега неколико дана после свих ових дешавања дошло је до завршног напада на Цариград и његовог коначног пада, тако да су сви ови догађаји оставили великог трага у сећањима оних који су учествовали и преживели последњу опсаду византијске престонице, што се касније манифестовало у њиховим записима и мемоарима.



Izvor: Wikipedia

http://sr.wikipedia.org/wiki/Пад_Цариграда_(1453)

Ovde je jasno opisan pad Carigrada, tok rata i stanje koje je vladalo medju tadasnjim stanovnicima grada kao i planovi turaka tj. Mehmeda II