Битка код Стефанијане је биo први сукоб између српске и турске војске на Балкану који се одиграо у другој половини маја 1344. године и која се завршила турском победом.

Позадина
Идеја о хришћанском походу на Селџуке јавила се већ 1334. године, али је остварена тек за понтификата папе Климента VI. Хришћанска флота коју су чинили млетачки бродови, бродови Хуга IV од Лузињане, витезова са Родоса и папе кренула је на Смирну у пролеће 1344. због чега је Умур, селџучки емир, морао да се повуче из Тракије где је ратовао као савезник Јована Кантакузина и да брани свој град. Ипак његово повлачење није значило повлачење свих селџучких војника са Балкана. У мају 1344. хришћански савезници су код полуострва Лонгос напали турске бродове и запалили их. Један део турске војске који се спасао се бекством на обалу, планирао је да се копненим путем пробије до Херсона.

Битка
Сазнавши за ова дешавања српски краљ, Стефан Душан, одлучио је да у сусрет Турцима пошаље своје одабране ратнике које је предводио Прељуб, један од најбољих српских војсковођа. По речима Јована Кантакузина, Душан је својим војницима наредио да се сукобе са варварима где год их буду срели. Српски коњаници и Селџуци, којих је по Јовану Кантакузину било 3.100, сусрели су се код места Стефанијане. Турци су се повукли у оближња брда, а Срби су сјахали са коња и кренули у потеру пешице. Турци су се затим вратили и заробили коње српских ратника. Уследио је напад на српске војнике који су већином погинули.

Овај сукоб је значајан јер је то био први сукоб Срба и Турака на Балканском полуострву који није имао већег утицаја на даљу Душанову политику.



Izvor: Istorijska biblioteka

Све би било другачије да их је водио Веран. 

Елем, ето шта се дешава када тешки витезови хоће да јуре лаке јединице.

Нешто слично као кад се сукобе пандури у панцирима и демонстранти-вандали

Preljube, preljube, de si ti ucio taktiku..