U gomili laži objavljenih o meni u poslednjih dvadesetak dana u „Blicu”, nešto je ipak dobro. To što su konačno pale maske i sada možemo slobodno da govorimo o tome ko i zašto sve to radi, navodi se u pismu koje je advokatski tim Stanka Subotića prosledio medijima. „Blic” u celosti prenosi to pismo.
Subotić piše: Pre toga bi možda trebalo, reda radi, da demantujem, ali bukvalno sve, što je „Blic” objavio, ali neću to da radim.
Uostalom, kako da se demantuju gluposti? Šta čovek da kaže kada u naslovu pročita da se viđao sa Jocom Amsterdamom, a onda, u tekstu, da se nije sa njim viđao?!
Ili šta da kaže kada pročita da je povezan sa ubistvima silnih ljudi među kojima su i neki od njegovih najboljih prijatelja, od kojih su neki trebali da svedoče u njegovu korist?!
Šta da kaže kada neko objavi da je protiv njega, u državi u kojoj živi podignuta optužnica, a da pri tom on nikada na sudu u toj, svojoj državi nije bio; ili kada neko objavi da je u Italiji protiv njega podignuta optužnica, a nije, niti će biti; šta da odgovori kada je glavni „svedok” protiv njega u „Blicu” čovek protiv kojeg je raspisivana poternica i pokrenut postupak zbog ucene?!
Šta, na kraju krajeva, da kažem kada ništa, apsolutno ništa od onoga što je objavljeno u „Blicu” nije tačno?!

Nemam demanti
Ništa. Nemam demanti. Imam nešto drugo. Zahtev državi da odmah otvori istragu povodom napisa u „Blicu” i da se jednom za svagda utvrdi da li sam uradio išta od svega što je navedeno.
Pa ako jesam, biću konačno pravosnažno kriv i moći će da mi bude oduzeta sva imovina, što nalogodavci ovih tekstova odavno i priželjkuju.
A ako nisam, onda se nadam da će, ako je Srbija demokratska i pravna država, takođe konačno odgovarati oni koji su celu hajku započeli i dan-danas je sprovode. Neka onda oni idu u zatvor i neka se iz njihove imovine naplati šteta koju su mi naneli.
A zna se i ko su ti i ovim putem državne organe obave­štavam o njihovim imenima.
Neka krene od onih manje važnih, pukih izvršilaca, poput glavnog urednika „Blica” Veselina Simonovića, koji je na istoj funkciji bio i 2001. godine kada je cela hajka započeta, a „Blic njuz”, list iz njegove kuće, bio jedan od predvodnika iste, prateći i dodajući onome što su za zagrebački „Nacional” smišljali pravi pokretači afere.
Neka ga pitaju i o tom i ovom periodu, o tome ko mu je naručivao tekstove, ko mu je davao sagovornike i „materijal”, koga je izveštavao o svemu što radi.
Lično, ja bih ga pitao kako se oseća kada, uz pomoć novih Gradiša Katića (bio novinar u „Blic njuzu” pre nego što je prešao u „Identitet”), radi isto ono što je posle prve runde (2001. godina) rezultiralo smrću Zorana Đinđića, koji je tada sa mnom i Milom Đukanovićem bio meta tih natpisa.
I kako se oseća kada zna da je i tada, kao i danas, mirno objavljivao gluposti o kobajagi ugroženosti raznih Kneževića i Tijanića kojima, naravno, za razliku od Đinđića, ništa nije bilo, a onoliko su zakukavali.
I šta misli, posle ovakvih kampanja, ko obično strada - oni koje proglasiš „ubicama i kriminalcima”, ili oni koje tetošeš kao tobože „žrtve”.
Ali, neću više o njemu, nebitan je.

Naručioci iz kabineta Koštunice
Bitni su pravi naručioci.
Kabinet bivšeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice, u sastavu Aleksandar Nikitović, Aleksandar Tijanić, Rade Bulatović i Dragan Jočić.
Oni su započeli i oni i dan-danas nastavljaju, na moje čuđenje uz prećutno odobravanje današnjih vlasti, valjda zbog veza koje Tijanić kao direktor javnog servisa (kakva nagrada za učešće u medijskom linču Zorana Đinđića posle kojeg je i ubijen) ima sa bliskim predsednikovim saradnikom Srđanom Šaperom.
Neka njih, pre svega, ispita državni tužilac. Oni su, i te materijale sam već pokazivao srpskoj javnosti, iz kabineta predsednika slali u Bari tobožnje „dokaze” o mojoj umešanosti u šverc cigareta.
Postoje papiri, postoje na njima jasno vidljivi brojevi telefona sa kojeg su slati, kao i brojevi telefona na koje su slati, postoji jasan trag o tome kako su ti „papiri” išli i u Bari i u „Nacional”.
Neka ih ispitaju zašto su to radili onda i zašto rade danas. Neka ih pitaju i zašto je skoro godinu dana vođena istraga pred specijalnim sudom o nekom N.N. izvršiocu i organizatoru šverca cigara; zašto su za to vreme svi svedoci i saslušavana lica bili ispitivani ne o nekom N.N., nego o meni; zašto nikada nisam pozvan da dam bilo kakav iskaz; zašto su tekstovi iz „Nacionala”, NIN-a, „Blic njuza”... bili pisani istim rečnikom, uz korišćenje istih fraza, kao kasnija optužnica, ne protiv N.N. nego protiv mene, u Specijalnom sudu u Beogradu.
Njih da pitaju, zato što su bili na mestu ministra policije, direktora Bezbednosno-informativne agencije, šefa kabineta predsednika Vlade i direktora (večnog) javnog servisa RTS.
Za njih, i sa njima, radio je i Ratko Knežević, kojeg bi takođe trebalo ispitati, ali ne kao prošli put, kada je protiv njega pokrenut postupak i raspisana poternica zbog krivičnog dela ucene. Tada je ista ekipa isposlovala da Knežević, protivno svim zakonima, bude zamolnim putem o ovom krivičnom delu ispitan u Zagrebu,
bez prisustva srpskih tužilaca, i da odmah zatim i poternica za njim bude ekspresno ukinuta.
Neka dođe ovaj put u Beograd, pa nek pred tužiocem kaže kako se to desilo da Blagota Sekulić (kojeg „Blic” i on stavljaju Milu Đukanoviću i meni na dušu), samo par dana pošto je dao iskaz u kojem je Kneževića označio kao ucenjivača koji je tražio da mu platim 1.600.000 maraka inače će da objavljuje neistine o meni, kako se dakle desilo da samo par dana kasnije Sekulić bude ubijen?
Neka kaže o svojim vezama sa Tijanićem, čijim je rečnikom nakljukan, i o načinu na koji su zajednički smišljali akciju protiv Đinđića, Đukanovića i mene.
To su pravi kriminalci i to je pravi kriminal.
I jedino me čudi zašto jedna pravna država, sa demokratskom vlašću, kakva bi bar trebalo da bude Srbija, toleriše taj kriminal.
I mislim da je nemoguće da vlast u Beogradu ne zna da nema nikakve optužnice u Bariju, nego da se vodi istraga, pokrenuta posle dopisa koje je ova četvoročlana banda slala iz Koštuničinog kabineta.

Namešteni dokazi
I nemoguće je da je vlastima u Beogradu nepoznato da je zbog istih tih nameštenih „dokaza” vođena istraga u Francuskoj, Švajcarskoj i Lihtenštajnu i da su me sve ove ozbiljne, demokratske i pravne države oslobodile svake sumnje u umešanost u šverc cigareta i pranje novca i da su to uradile na osnovu stvarnih DOKAZA koje sam u tim istragama podnosio i koji su predati i tužilaštvu u Bariju koje tek o njima treba da odluči.
I nemoguće je da nije upoznata sa faktom da me je i Rusija oslobodila jer dokazi koje je tadašnja vlast (čitaj: Nikitović, Bulatović, Jočić, Tijanić) slala u Moskvu, jednostavno nisu bili dokazi nego gomila gluposti i laži.
Ne verujem ni u to da sadašnje vođe Srbije ne znaju da sam, po direktnom nalogu ove četvorice, a u nedostatku bilo kakvih dokaza, pred Specijalnim sudom u Beogradu optužen da sam „zloupotrebio službeni položaj” - ja koji nikada ni na kakvom položaju nisam bio, već sam vlasnik privatne firme - i da sam organizovao kriminalnu grupu u kojoj su mi podređeni bili direktor carine, šef Javne bezbednosti MUP Srbije i načelnici Državne bezbednosti.
Iako to zvuči netačno i glupo i kada se izgovori, zvanični Beograd dopušta da se čitava lakrdija nastavi. I bez obzira na činjenicu da sam pred zaista uređenim pravosudnim organima velikih evropskih država, a sve na osnovu dokaza, oslobođen, ne krivice nego svake sumnje da sam se bavio time za šta me je teretila Koštuničina četvorka, današnje vlasti u Beogradu mi ne dopuštaju ni da se branim sa slobode.
I da sve bude još gore, kada, samo u cilju sopstvene odbrane, na koju, nadam se, i u Srbiji imam prava, najavim da ću sudu dati izjavu kojom ću objasniti sve što se devedesetih, kada je reč o švercu, dešavalo u Srbiji, i moju ulogu u tome, onda Tijanić, Nikitović, Bulatović, Jočić, Šaper... započnu novu kampanju koja ima za cilj da dokaže da sam kriminalac i ubica, pa će valjda sve što imam da kažem zvučati manje istinito. A da sve još i pojačaju, izmisle kako sam pretio predsedniku Srbije Borisu Tadiću!
Zašto bih mu pretio, za ove manipulatore uopšte nije važno. Meni jeste, pa zahtevam da pravosudni organi ispitaju i te tvrdnje. Pogotovu te tvrdnje! Kada, kako, preko koga, na koji način.
Zbog čega?! Ja se borim da dokažem, u Srbiji, da sam nevin. Istovremeno, živim u Švajcarskoj, uživam sve privilegije građanina koji nema nikakvih problema sa zakonom, bavim se svojim poslovima... i zar bih sve to ugrozio tako što bih se usudio da pretim predsedniku jedne suverene, demokratske države?
Pa to je terorizam! I za terorizam bih bio istog trenutka uhapšen i u Švajcarskoj i bilo gde drugde!
I zato država treba da reaguje. A da joj pomognem tvrdim da se terorizmom bave upravo oni koji mene za nešto slično optužuju. Zato što su oni - Nikitović, Bulatović, Jočić, Tijanić... učestvovali u pripremanju jednog terorističkog čina, ubistva premijera Zorana Đinđića.
I zato ne zaslužuju da ih ljudi koji su i tada, zajedno sa Đinđićem, bili meta terora, danas štite.

Naručena kampanja i protiv Đinđića
Da li je potrebno da podsećam, bilo koga, da je meta ovih bandita u to vreme bila cela Demokratska stranka, svaki od njenih funkcionera, i to samo zato što su započeli da sprovode politiku koja je trebalo da Srbiju očisti od ratnih zločinaca i odvede u Evropu.
Smetalo im je to tada, i ubeđen sam, smeta im i dan-danas. I zato je bolje da se predsednik Srbije, kojem su Evropa i oslobađanje od zločinačkog nasleđa takođe cilj, pripazi od ovih zlikovaca nego od mene, koji sam i Đinđića podržavao pre svega zbog njegovih ciljeva.
I neka pravosuđe proveri ovo što govorim.
Uostalom, moji advokati su protiv naručilaca kampanje koja je na kraju ubila Đinđića već podneli krivičnu prijavu.
Zašto tužilac nikada nije po njoj postupio? Ta prijava je pri tom zasnovana na dokumentima, a ne na svedočenju nekog švercera oružja.
Zašto državni tužilac, nekadašnji tužilac Specijalnog suda, ne objasni kako je moguće da je za sve što je bilo devedesetih u Srbiji, danas optužen samo ja i to za eventualno delo iz 1996. godine?
Sve ostalo u Srbiji je valjda bilo besprekorno, po zakonu, a samo sam ja zloupotrebljavao položaj, rukovodio službama policije, carine i državne bezbednosti i uz to i švercovao.
I kada, i ako to uspe da objasni, ostaće mu jedno mnogo važnije pitanje: zašto se nikada, a pogotovu zašto se od trenutka kada je Tadićeva DS preuzela vlast u Srbiji, nije bavio onim što je obećao i što mu je bila dužnost - istraživanjem pozadine Đinđićevog ubistva, tekstovima koji su pokojnog premijera pripremali za odstrel (ima ih dosta i iz „Blica”, na primer oni koji su tvrdili, u naslovu, da je pokojni Gavrilović dao dokaze protiv Đinđića i njegovih kriminalnih radnji), hajkom koja je imala za cilj da ga predstavi kao kriminalca, kabinetom i njegovim članovima koji su dirigovali celom tom akcijom, vezama ljudi iz kabineta sa raznim bezbednosno-kriminalnim krugovima...
Zašto? I zar je za današnju vlast Demokratske stranke zaista važnije ko je kobajagi švercovao cigarete 1996. godine, od toga ko je učestvovao u pripremi terena za ubistvo njenog predsednika?
Ja i dalje verujem da nije. I ubeđen sam da će ubrzo u Srbiji da počne proces pravim teroristima, učesnicima u ubistvu Zorana Đinđića. Ponavljam, to su Aleksandar Nikitović, Rade Bulatović, Dragan Jočić i Aleksandar Tijanić.
Sve dokaze za ovu tvrdnju spreman sam da dostavim nadležnim organima.
Ženeva, 10. avgust 2009.
Stanko Subotić

   Phuuu...Opet me omašiše !!!