Sedmočlana rudarska porodica sa Kosova ostala na vetrometini
Život pod zemljom
bio nam je lakši
Penzionisani rudar Nikola Dimić teško je oboleo, žena Zorka nepokretna, deca bez posla, unuci nekad i bez hleba

KRUŠEVAC - Dok sam radio pod zemljom, na dubini od 500 metara, bilo mi je, verujte, lakše. U Rudniku Ajvalija teško se zarađivao hleb, ali tada nije bilo fiskalnih kasa pa se moglo živeti i na recku. A sada nema veresije, pa neki put, znate, nema hleba i od te brige sam se razboleo. Sada je još gore, priča VK rudar u penziji Nikola Dimić, dok grabi prema vratima da uhvati vazduh.

Razboleo se od brige

Otkako je napustio rudnik teško je oboleo, a po povratku iz bolnice nema sna.
- Od sekiracije se razboleo, bio na VMA, vratio se pod sumnjom najteže dijagnoze, a nije bio bolestan nikad. Po celu noć ne spava, kaže da razmišlja na ono najgore, ne može da diše, guši se, svako jutro zovemo hitnu pomoć, a često i uveče - priča sin Nebojša, a pogleduje na majku koja je pet godina nepokretna.
   

Nebojša Dimić: Pet godina sam bez ikakvih primanja

Posle progona sa Kosova, sedmočlana rudarska porodica Dimić živi u iznajmljenoj kući u Ulici Save Kovačevića, na vetrometini kruševačke Bagdale.
- Obraćali smo se na razne adrese, od Centra za socijalni rad u Kruševcu do Kabineta Vojislava Koštunice. Pisali smo i UNHCR-u i UNICEF-u i više pojma nemam kome sve, ali pomoći niodkuda. Očeva starosna penzija od 8.000 dinara je iznad nivoa socijalne sigurnosti, ali ne podmiruje dugove za struju. Niko ne obraća pažnju na to da smo progonom sa Kosova ostali bez igde ičega, da su oba roditelja teški bolesnici, da treba da školujem troje dece, da sam sa suprugom u istoj firmi "Panorama" sa Kosova već petu godinu bez ikakvih primanja. A samo za kiriju plaćamo 75 evra. Imamo rok do proleća, a posle, na ledinu. Gde ćemo? - pita Nebojša Dimić.

Aleksandar Nikitović, šef kabineta Vojislava Koštunice, obaveštava ga da je njegova predstavka premijeru Republike prosleđena Komesarijatu za izbeglice na dalje postupanje. A Komesarijat povodom dopisa premijeru "kao jedinio rešenje" za Nebojšu Dimića, njegovu suprugu Snežanu i troje dece, Mirjanu, Milana i Radomira nudi "smeštaj u nekom od kolektivnih centara u Srbiji u kome ima slobodnih mesta". Za bolesne roditelje, oca Nikolu i majku Zorku Dimić kao "odgovarajuće rešenje preporučuje neki od domova za stara lica".

Ne znaju šta da rade
   

Najmlađi Dimić čita na hladnom stepeništu

- Krenem ja po njihovoj preporuci, pa od grada do grada, širom Srbije tražim kolektivne centre. Obraćao se ja opet na razne adrese, išao u i staračke domove, tražio smeštaj i nigde ga nema. Kolektivni smeštaji se gase, a gde i kako da se odvojim od teško obolelih roditelja - priča Nebojša.

Nikola kaže da bi se vratio na Kosovo, tamo je rođen.
- Imamo malo zemlje, ali mi žao dece. Teško je ovde, a najviše me zabrinjava što nam je ovaj gazda rekao rok do maja meseca. Gde će i ko će ovako da nas primi? Sve su stvari gazdine, teško je stan da nađemo, a kako i da ga platimo? Ne znam šta da radimo. Moja penzija bi išla za struju i ne može da je pokrije. Kad bi mogao nešto da prodam dole, u Ajvaliji, ali tamo Srba više nema, sve je čisto šiptarsko. Neće ni da kupe, kažu da će da im ostane za džabe - priča onako više za sebe.

Na Bagdali zahladnelo, sa Kopaonika dunuo severac. Dimići podložili šporet, a drva za zimu nemaju. Deca gledaju u majku i oca, slušaju i ćute, trpe i bakine i dekine bolove, ali njihovim uzdisajima ne mogu da pomognu, pa se povlače. Kao i mnogi odrasli koji se osvrnu na ovakav težak slučaj, ništa ne mogu da pomognu. Kao ni država.
R. Barjaktarević