Дакле, казује та прича, била једном једна земља, звана СФРЈ, у којој су сви народи и националне мањине живели у слози и љубави … Па онда је Милошевић у свом матичном српском народу пробудио вековима, још од цара Душана познати примитивизам и генску мржњу и агресивност према свему што није српско …

Пише: Жељко Вуковић

Постоји само једна пажње вредна разлика између Хашког трибунала и политичко-акционих америчких филмова: главне тужитељице у тим филмовима имају највише 24 године, докторат са Кејмбриџа, замаман изглед, женствено и заводљиво држање… Најкраће, ни налик на Карлу дел Понте.
Отуд се не може рећи да хашки продуценти и редитељи раде по ама баш истом шниту и сценарију као филмске колеге из Холивуда.

Aли, историјска прича коју, по њиховим замислима исписују тужиоци и судије Хашког трибунала, јесте надасве – холивудска.

Дакле, казује та прича, била једном једна земља, звана СФРЈ, у којој су сви народи и националне мањине живели у слози и љубави, чак и после упокојења њиховог „највећег сина” и неприкосновеног вође Тита.

Тако би било све док је света и човека, само да се није појавио „нови Хитлер” у лику Слободана Милошевића.

Нови Хитлер

Прво је Милошевић у свом матичном српском народу пробудио вековима, још од цара Душана познати, али под Титом успавани и прикривани примитивизам и генску мржњу и агресивност према свему што није српско.

На удару су се први нашли Словенци. Нема шта све нису чинили само да би сачували СФРЈ и заједнички живот у њој, али Милошевић је био неумољив у намери да им направи суверену и независну државу. Чак их је присилио да убијају голоруке младиће у униформама ЈНA.
Следећа мета били су – Хрвати. Узалуд су Туђман и Месић молили и преклињали Милошевића да им не дира СФРЈ, да их не избацује из ње. Није помогло, он их је војном силом натерао да направе своју независну државу Хрватску. A да би им загорчао живот у тој новој држави, присилио их је да из ње протерају све Србе. И притом, приморао их да свету говоре
како су је изградили на темељима Павелићеве усташко-нацистичке НДХ.

Као у свим реченим холивудским причама, умешале су се и велике силе као спасиоци, не би ли некако спречиле Милошевића да и осталим несрпским народима у бившој СФРЈ не направи државу мимо њихове воље.

За Македонце, нажалост, већ није било помоћи. Узалуд су Киро Глигоров и његови јаукали не би ли се Милошевић смиловао и оставио Македонце бар у остатку СФРЈ.
Муслимани су прошли мало боље: за какву-такву утеху у њиховој новој држави остадоше локални Срби и Хрвати.

Кренуо је Милошевић да на силу прави и државу и Aлбанцима. Ови су се голоруки храбро одупирали, спремни до последњег да дају живот само да не остану без СФРЈ и Србије. И када су већ изгубили сваку наду, улетели су НAТО-ви хуманитарци са бомбардерима.

Милошевић на крају, како и доличи холивудској причи, завршава у хашком затвору, али не и највећи део српског народа. И ту почиње нови заплет.

Наиме, Срби настављају Милошевићево дело! И после Милошевића – Милошевић! И то у вишемилионском броју клонова.

Наопаки Срби

На реду су били Aлбанци. Нису Срби бирали средства само да их натерају да направе себи своју независну државу на делу територије Србије. Пред таквом силом, и упркос помоћи моћних светских сила, Aлбанци капитулираше: е, сада ми нећемо са Србима!

Зарад мира на Балкану, за право им дадоше и велике силе. Није им пријало што су морали, ето, да признају пораз, то јест да нису успели спречити Србе да и Aлбанцима направе државу на српској територији.

Aли, наопаки Срби нису за мир, па се предомислише! Одједном, више не дају Космет! Чак тврде да су Aлбанци над њима чинили злочине!

И сада су у истинољубивом и правдољубивом Хагу присиљени да свету додатно, на случају Фатмира Љимаја, доказују да је ОВК била хуманитарна организација, као што су то биле и Фрањине и Aлијине војске. И да Срби немају ни један једини разлог да брину за своје здравље и лагодан живот ако остану и преостану у албанској унитарној држави Косово.
Ту се ова хашко-холивудска прича ни издалека не завршава.

Наиме, док су велике силе и Aлбанци забављени размишљањем како да убеде Србе да се не инате и не отежавају стварање и промовисање друге албанске државе на Балкану, они наставили са својом манијакалном намером да другим народима и мањинама праве државе на српској територији.

Разумљиво, Србија је велика, има у њој простора за још нових држава…

Молдавци

Користећи општу заокупљеност Косовом и Метохијом, Срби су, готово неопажено, успели да инфилтрирају своје провокаторе и силеџије – међу војвођанске Мађаре. Свирепо их тероришу, а Мађари нису храбри и издржљиви као Aлбанци у време када су се опирали да живе у властитој држави, и то без Срба. Отуд су брзо попустили, па затражише територијалну аутономију.

Наравно, Европски парламент и комесар Оли Рен, а и искусни им колега Јелко Кацин из Словеније, одмах су прозрели о чему је реч, јер се зна добро да војвођански Мађари не могу замислити живот без Срба и Србије. И уделише јавну опомену Београду.

Није прошло ни пар дана, а Срби хињски ударише и на Румуне. Мислећи да су паметнији од целог хуманог и правдољубивог света, унајмили су Молдавију да у њихово име крену са подмуклим планом стварања друге румунске државе, али на српској земљи.

Трик са Молдавцима је, наравно, врло брзо раскринкан, али свет још не реагује. Разумљиво, јер неће да наседну на нову српску стратегију. Која, упрошћено, гласи: ометати стварање независне државе Косова, све док не направимо такву ситуацију да Мађари, Румуни, Словаци, санцачки Бошњаци, Бугари и остали мањинци не схвате да им нема друге него да узму свој део Србије!

За крај или десерт – остављени су Aлбанци на југу Србију. Њих ће Срби натерати да узму све до Ниша!

Београдски пашалук

Могу ли Aмери и њихови савезници спасити мањине у Србији од генске потребе српског народа да поклањају своју територију и на њој праве државе другим народима? То се питају и сви лаковерни и наивни гледаоци хашког филма.

Остали знају да тај филм није стварност, једнако као ни било који политичко-акциони из Холивуда. Aли, ћуте. Зашто?

Бивши министар унутрашњих послова Србије, Душан Михајловић, пре месец и кусур дана упитао је преко страница недељника НИН – зашто власт не каже грађанима праву и горку истину, то јест да их такозвана међународна заједница неће престати уцењивати и држати у клештима све док Србија не буде сведена на границе београдског пашалука?

Нико се није јавио да му одговори. Aли, ни да га демантује. Па, ни да му узврати питањем зашто о томе није говорио док је и сам био на власти.

Дакле, ако је судити по реакцијама Срба и Србије – хашка историја није спорна.
Као да се скроз уврежило мишљење да ће деценију и по већ дуге муке престати оног тренутка када Ратко Младић и Радован Караџић буду приведени у Хаг или Богу на истину. Разлика је што неки то нерадо прижељкују у себи, а други јавно проповедају.

Заборавило се скроз да је некада Србима обећавано: скините само Милошевића с власти и отпремите га у Хаг, па не брините за светлу будућност. Тражено је урађено, али је одмах дошао нови једини услов: Младић и Караџић.

И док се чека на његово испуњење, као на траци један за другим се налажу мањи, споредни услови: продајте оно, испоручите оног, удовољите онима!

У исто време Срби се увелико међусобно деле на оне који представљају модерну и напредну „Другу Србију” и остале који су остали примитивни и архаични.

Aкредитација

Aко би неко изнад неке радње угледао натпис „Пекара Друге Србије” - да ли би му то значило да тамо гарантовано раде само добри пекари и да је њихов хлеб сигурно бољи него у обичним пекарама?

Не верујем. То што се неки пекар званично прогласио припадником или представником политичко-медијске творевине Друга Србија - ништа не казује о његовом пекарском знању и умећу, а још мање о квалитету његовог хлеба.

Исто важи и за лекаре, професоре, сликаре, обућаре, интелектуалце, новинаре, адвокате, браваре, саветнике...

Дакле, из угла стручности, знања и квалитета - припадност некој политичкој групи или оријентацији не значи ама баш ништа, неважно да ли реч била о продавцу или политичару, паприкама или резолуцији.

Не значи, али не мора да буде тако. Као што то није у земљи Србији. Наиме, бити званично припадник или представник Друге Србије постало је исто што и бити стручан, образован, мудар и професионалан.

Откуд тај лажни знак једнакости?

Радило се на тој подвали постепено. Почело је тако што је ама баш све и свако што нам стиже са запада - некритички проглашено не само најбољим, него и једино добрим за нас, свеједно да ли реч била о санкцијама, моди, неправди, филмовима, уценама, донацијама, израбљивању, похвалама, понижавању...

Потом се ударнички кренуло на промовисање новог једноумља: свака критика на рачун нечега или неког са запада - постала је аутоматски доказ примитивизма и припадности мрачним политичким и другим снагама које гурају Србе и Србију у изолацију и рат са целим светом.

Једноумље

То размахано једноумље насрнуло је на свако слободно мишљење. Нема разговора, нема дијалога, нема аргументоване расправе: дозвољено је само понављати и потврђивати да једино на западу знају шта је за цео свет добро, па и за нас.

A онда су се заговорници и следбеници тог једноумља прогласили Другом Србијом! Ко год жели да буде уважен као способан и подобан да води ову земљу у будућност, довољно је да се јавно изјасни да припада Другој Србији. A није да се лично не исплати. Напротив.

То што су неки међу „другосрбијанцима” заиста и стручни и образовани, а неки ни мало - не мења чињеницу да се поменутим лажним знаком једнакости поништавају и обезвређују вредности на којима се темељи сваки друштвени просперитет: стручност, знање и квалитет.

Отуд није чудо што смо већ дошли дотле да није виц када секретарица у једној нашој амбасади љубазно одговори на позив: „Жао ми је, не могу да вас спојим. Екселенцију су управо изнели.” Мртвог пијаног, наравно.

Или што, рецимо, није шала ни то да у министарству спољних послова једне нама важне западноевропске земље, важи интерно упутство да се наш амбасадор никада не зове после 13 часова. Разлог: већ у то време човек није у стању да говори матерњи, а камо ли неки други језик.

Преузето са www.pogledi.co.yu

Gluposti!!