Новинар открио да су лобистичке фирме за добар хонорар спремне да популаришу и најгорег диктатора


Лоби хотела Вилард у Вашингтону,
где је настао термин „лобисти”

Обукао сам ганц ново по мери сашивено одело, узео једну актен-ташну од глатке коже, и кренуо у центар Вашингтона на састанак са неким од најистакнутијих лобиста у овом граду. Са њиховим фирмама сам ступио у везу неколико недеља пре тога, представљајући се као консултант компаније за енергенте са седиштем у Лондону, заинтересоване за бизнис у Туркменији. Рекао сам им да желим да купим услуге фирме која би имала задатак да „углача” имиџ те земље…


Тако је Кен Силверстајн, репортер месечника „Харперс”, кренуо у истраживање теме за коју је већ имао доста материјала. Моћни лобији у Вашингтону (овде је у хотелу Вилард и настао појам „лоби”, пошто се у њему око значајних и утицајних људи мувала скупина плаћена да пропагира одређене циљеве, земље, политику, фармацеутски производ или оружје) у стању су да измене ток спољне или унутрашње политике, само ако се довољно за то плате. Многе су земље са озлоглашеним диктаторима на челу глачане или изглађене захваљујући добро плаћеном лобију који се за то побринуо.

Проучавајући разне режиме и диктаторе, изабрао је Туркменију за коју се, како је закључио, ретко шта добро може  рећи, бар по мерилима  у Вашингтону где се туркменска власт оцењује као неостаљинистичка. Туркменија, међутим, има значајна налазишта природног гаса, па је то био изговор за непостојећу фирму у Лондону да буде представљена вашингтонским лобистичким групама као наручилац посла чији је „заступник” прерушени новинар Кен Силверстајн.

Са својим „сарадником Рикардом” ушао је у канцеларије „Касиди енд асошиејтс”, можда најзначајнију „продавницу новог имиџа” у америчкој престоници. Основао ју је Џералд Касиди пре тридесетак година и важи за фирму наклоњену демократама. Касиди  је од 1998. до прошле године за своје услуге наплатио више од 235 милиона долара, па се његова фирма сматра најмоћнијом у Вашингтону. Услуге су скупе, али резултати не изостају…

Рикардо и новинар прерушен у консултанта уведени су у елегантну конференцијску салу са око двадесет столица око сјајног дрвеног углачаног стола. Међу присутнима је и потпредседник фирме, који има изузетно јаке везе са републиканским конгресменима („морате имати узданице са обе стране”, хвали се он). Тим из „Касидија” почиње са ентузијазмом своју понуду. Тешко ћете наћи бољу фирму од наше за овај посао. Захваљујући агресивној медијској стратегији Касидија и путовањима особља конгресмена за Екваторијалну Гвинеју, у Вашингтону се боље гледа на режим у овој земљи, објаснио је потпредседник лобистичке фирме. Режим у Екваторијалној Гвинеји, говоре они, као да је реч о јабукама и крушкама, слично као и режим у Туркменији, био је изложен лошој пропаганди… Као доказ наводи да је један угледни магазин пре три године председника Теодора Обијанга ставио на шесто место међу светски озлоглашеним диктаторима, а да после лобирања Касидија, Обијанг данас није ни међу десет најгорих.

И тако даље… Од једне фирме до друге, тек новинару је понуђено да за цену од око милион или нешто више долара годишње, организовањем пута у Туркменију за конгресну делегацију, објављивањем текстова на страницама „мишљења” у најугледнијим листовима, и новинарских репортажа из Туркменије (где ће се као позитивно истицати чињеница о отварању два интернет-кафеа у овој земљи) поправи слику и о држави и о њеном режиму. Уз мало екстра трошкова, може се организовати чак и да „тај озлоглашени шеф државе” посети САД…

Тек када је репортажа о „нашем човеку у Вашингтону” осванула у Харперсу, лобисти које је посетио „консултант фирме из Лондона” схватили су да их је новинар у трагању за подацима своје истраживачке теме насамарио. Уследила је оштра реакција.

Новинар је, како су тврдили највиши руководиоци лобистичких фирми, прекршио новинарску етику лажно се представљајући. Занимљиво је да су и неке колеге од пера нашле да је прерушавање новинара у неспојиво са етиком професије.

Одговорио им је аутор ове истраживачке репортаже у „Лос Анђелес тајмсу” на страници „Мишљења”. Реакцију експонираних лобиста је, како тврди, очекивао, али га је погодила и забринула колумна у „Вашингтон посту”. Коментатор престоничког листа далеко је мање потресен што лобисти могу да изманипулишу јавност и промене  политичке  ставове, а много га више љути то што је у новинарству употребљено лажно представљање или прерушавање, пише Кен Силверстајн. Тако је чудноватом иронијом, закључује  уредник Харперса, „мој чланак о недостатку етике лобистичких фирми постао, за неке у медијима, прича о мојој етици извештавања о овој теми”.

Мало је данас истраживачких радова у америчком новинарству који се одлучују на прерушавање. То је, како рече Силверстајн, велика штета јер је овај начин био традиционалан у Америци још од када је осамдесетих година 19. века Нели Блај одглумила лудило како би описала ужасне услове у њујоршком психијатријском азилу за душевно оболеле пацијенткиње.

(Политика)