У низу трагедија, које су у септембру и октобру 1941. задесиле српски народ у окупираној Србији, трагедија која је, 20. и 21. октобра 1941. године задесила Крагујевац заузима посебно место.Иако Крагујевачка трагедија ни по броју жртава ни по последицама није била највећа, њој је комунистичка пропаганда дала посебно место.Главни разлог за то био је у томе што се ова трагедија, коју су као и све друге изазвали побуњеници, доводи у везу, иако сасвим неоправдано, са Марисавом Петровићем, који се, са својим добровољачким одредом нашао тих дана у Крагујевцу.Комунисти имају посебан разлог што су ову трагедију у својој пропаганди перувеличали, јер су они њени директни проузроковачи.Прећуткујући и Шабац, и Мачву, и Горњи Милановац, и Краљево, југословенски комунисти истичу Крагујевачку трагедију на прво место.

Узрок за то може бити, а вероватно их има више, али се чини да је овај најглавнији: У Крагујевцу се тих дана у току своје акције против партизана, нашао V српски добровољачки одред, који је био под командом Марисава Петровића.Овај одред који је имао око 200 доборовољаца, успешно се борио против партизана и тукао их при сваком сусрету.Чињеница да је одредом командовао један сељак, човек из народа, бола је комунисте у очи; уз то још и због тога што је овај човек био активан члан ЈНП Збор.

У вези трагичног случаја у Крагујевцу интерсантно је и ово; ни у самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана вођене борбе између Немаца и партизана и четника.Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је напада партизана и четника на Немце који су се враћали из Горњег Милановца према Крагујевцу.При повратку у Крагујевац, Немци су на положајима Чачанског партизанског одреда код Враћевшнице поново нападнути и у стопу гоњени до села Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.

Према званичном немачком податку у борбама са партизанима код села Љуљка укупно је погинула девет Немаца, а рањено двадесет седам; један од рањених је умро од задобијених рана.Тако се за одмазду, рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених.По прокламованом окупаторском кључу одмазде, требало је да будет стрељано 2.300 Срба. Убијене Немце нападачи су и физички унаказили.Немци су погинуле и унакажене лешеве фотографисали и те фотографије донели шефу окупаторског Управног штаба у Београду, др Турнеру, који их је показао генералу Недићу и Димитрију Љотићу.

Кад је генерал Недић био код Турнера да моли да се не шаље казнена експедиција „шеф Управног штаба, и сам блед и узбуђен, дигао се и из блока извукао је серију фотограгија које је баш пре тога примио.То су били снимци лешева немачких војника поубијаних код села Љуљка и потом страховито унакажених.“ Недић се и сам згрозио када је видео ове ужасне слике дивљаштва каквa никада српска војска у својој историји није починила.Једнима су биле ископане очи, другима, потпуно скинутим, били су одсечени удови, трећи су били располовљени и доњи део трупа је био постављен са ногама у вис да чини Черчилово слово „V” – Victory (победа).

Турнер је тада рекао Недићу и Љотићу: „Шта мислите шта би сада Фирер урадио када би ове ужасе видео? Овако нешто још се није догодило у Европи.То је чисто балканско дивљаштво.Не само сто за једног већ ово може довести да се одмазда још више пооштри.“ Турнер је даље рекао да су Хитлеру сви Срби исти, комунисти или некомунисти, који су сада уосталом заједнички напали немачку оружану снагу и ове ужасе починили.Турнер, на Недићеву и Љотићеву молбу, ипак, није ове фотографије са унакаженим немачким лешевима послао у Берлин, тако да нису ни могле доћи до Хитлера.Да су ове фотографије доспеле до Хитлера још више би се погоршало и онако тешко стање нашег народа у окупираној Србији.

О приказу крагујевачке трагедије постоје три верзије; комунистичка, званична немачка, и она коју је дао Марисав Петровић у једном писаном извештају. „Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године доноси да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. А „Борба“ од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу и вели да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена. Даље у тексту се наводи да је укупно ухапшено око 10.000 људи.

Исцрпан извештај о стању у Крагујевцу поднео је 20. октобра 1941. године, крајскомадант у Крагујевцу Бишофсхаузен (Bischofshausen). Даје се у почетку број мртвих и рањених Немаца (9 мртвих и 27 рањена). Даје исто тако податке о хапшењима, која су почела тек 18. октобра 1941. у касним вечерњим часовима.Прво су хапшења вршена по списковима.Ухапшени су сви мушкарци са списка и Јевреји и известан број комуниста, укупно њих 70.Пошто овај број ни издалека није одговарао броју 2.300, колико је требало стрељати, одлучено је да се потребан број прикупи хапшењем по улицам, трговима и кућама.

Војска је претресла села Грошницу, Мечковац и Маршић при чему је одмах убијено 422 мушкараца, међу којима и један поп у чијем се црквеном торњу нашла скривена муниција.Да би се попунио број од 2.300 поново је наређено прочешљавање Крагујевца за 20. октобар 1941. године.Похапшени су сви мушарци од 16 до 60 година и одведени у логор.У извештају капетана Бишофсхаузена нигде се не спомиње учешће било којих српских органа ни у хапшењу становништва, ни у стрељањима. И иницаијатива и њено извођење дело су Немаца. Др. Ђоко Слијепчевић у својој књизи „Југославија уочи и за време другог светског рата“ пише да су Немци 20. октобра рано ујутро, око пет часова, блокирали основну школу где је био V Добровољачки одред, који се није могао појављивати изван зграде.Блокада школе трајала је све до 15 часова, тј. до завршетка рације.

Марисав Петровић је заједно са Милошем Војновићем, који је дошао у Крагујевац са циљем да формира X Добровољачки одред, отишао до немачке Крајскомандантуре да се обавести о разлозима блокаде и сабирања грађана.

У Крајскомадантури су дознали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће, због тога, бити стрељано 2.300 људи.Запрепашћени овом страшном вешћу Петровић и Војиновић одлазе до мајора Кенига, шефа казнене експедиције, који прек и љут, одбија да разговара са њима.

У свом извештају Марисав Петровић пише: „На дан 19. октобра изјутра у читавом граду почела је рација.Немци су све мушкарце од 16-60 година похапсили и затворили у артиљеријску касарну код Сајмишта.Хапсили су све одреда; по кућама, на улици, у кафани, ђаке и професоре у школи, чиновнике из свих надлештва па и раднике који су радили на улицама и Леперници.Било је ухапшено преко 6.000 људи.“

Немци су почели стрељање 20. октобра у 18 часова.Стрељали су групе од по 400 људи.Овде су били разни похапшеници и међу њима Јевреји и родитељи и фамилија оних који су у шуми.Стрељање је настављено и у току 21. октобра, сада су стрељања вршена у групама од по 100 људи.Стрељање је вршено док није подмирен број 2.300. Ни у хапшењеу, ни у извођењу на стрељање, а још мање у стрељању, добровољци нису имали никаквог удела.Када су се стицајем околности ту нашли, покушавали су да спасу што већи број људи.Немци су пристали да се из групе могу издвојити присталице генерала Недића.За сваког издвојеног морало се гарантовати, што је било и тешко и опасно, јер су Марисав Петровић и добровољци познавали мали број људи у Крагујевцу. „Као прво“ вели Марисав у свом извештају „спасавани су ђаци-гиманзијалци као и професори.Ту смо се морали претварати пред Немцима да сваког лично познајемо.Тај посао је ишао тако што смо од сваког узимали легитимацију, видели његово име и звали га по имену.Затим су извлачени радници.На трећем месту су се нашли они који су се тог дана случајно затекли у Крагујевцу ... Затим смо извлачили оне испод 15 и преко 60 година старости.Такође смо се трудили да извучемо што више младих и здравих људи.На крају извучен је далеко већи број интелигенције него што је стрељан ... Но опет истичем, све нисмо могли да извучемо.“ Од ђака нису могли бити спашени само они који су „носили комунистичку фризуру по којој су се познавали да су комунистички омладинци.“

Марисав Петровић даље истиче да су добровољци тог дана морали много да се понизе пред окупатором, само да би што више спасили људи.Он истиче да су и неки Немци у овоме помагали, нарочито један подофицир који је био професор и знао мало српски тако да је служио као тумач.Нарочито је помогао у извлачењу ђака.Петровић признаје да су он и добровољци учинили, у настојању да спасу што више Срба, и једно тешко огрешење; наиме ухватили су довели око 200 Цигана и заменили их Србима.

Када је стрељање завршено, Немци нису желели да претекли број Срба пусте на слободу него су их држали као таоце, да би имали на рсполагању одређен број људи ако погине још који Немац.Да би издејствовали пуштање на слободу бар једног дела похапшених, добровољци и њихов комадант су морали трократно да се закуну да нико од њих неће отићи у шуму.Комадант добровољаца је морао три пута да понови: гарантујем.На то су Немци пристали да пусте кућама све сем 600 људи.Ови су морали остати као таоци у логору.

Добровољци су и после 21. октобра имали неколико борби са партизанима, растерали их и одбацили од града и железничке пруге. „И то смо“ пише Марисав Петровић „одмах искористили код Немаца.Немци су на наш захтев пустили све таоце – 600 људи.Још су пристали да никог не хапсе без нашег знања.И да уопште не стрељају без наше сагласности.И од 21. октобра па све дој је Добровољачки одред био у Крагујевцу, до 29. новембра 1941, нико и није у Крагујевцу и околини стрељан.

Због различитих података о броју стрељаних у Крагујевцу, генреал Милан Недић је послао пуковника Бошка Павловића, који је са собом понео списак који му је дао немачки комадант Крагујевца, мајор Кенинг.У њему су била исписана 2.300 имена.То је био и остао званични број стрељаних талаца за 10 убијених и 27 рањених Немаца.Комунистички извори инсистирају да је било 7.000 жртава, али та цифра, вероватно, никада неће бити утврђена.

Генерал Недић је, потрешен и забринут због свега онога што се дешава у Србији, упутио 2. новембра 1941. године поруку и опомену „онима у шуми“ покушавајући да бар неке од њих уразуми.Он им је рекао: „Ви вашом безумном акцијом изазивате одмазде окупатора.За једну немачку главу узима се сто српских.Јел то хоћете ви? Желите ли ви стрељање српског народа? Кажите шта хоћете? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град.Хоћете ли њих да доведете у опасност? ... Шта сте постигли досадашњим својим радом и акцијом? Само зло. Само уништење.Само безбројне угашене српске животе.Само тешку проливену крв.Српску крв.“

Комунисти су, међутим, продужили својим путем.Њима није било стало ни до народа ни до његове слободе.Занети илузијама и похлепни на власт они су, безобзирно газећи преко хиљаде жртава недужних људи и преко згаришта српских села и градова, упорно ишли својим путем – остваривали своју револуцију.


Izvor: Линк

Kako je Marisav radio, tako je i prošao. Posle rata ubila ga udba sekirom u Nemačkoj.

Koliko građana su Nemci streljali 21. oktobra 1941. u Kragujevcu i šta je tome prethodilo?

Krvava bajka... U znak odmazde, Nemci su 21. oktobra u Šumaricama streljali 2.300 Srba, od toga 60 učenika kragujevačke muške gimnazije

Jedan od najvećih mitova Drugog svetskog rata na našem tlu svakako je i kragujevačka tragedija. U znak sećanja na „7.000 đaka i profesora" streljanih 1941. godine, u kragujevačkim Šumaricama decenijama je održavan Veliki školski čas - uz direktan TV prenos i u rangu najvećih državnih praznika onoga doba. Sve što je vredelo u narodu, saopštavali su mediji, ustalo je te 1941. godine protiv okupatora, na poziv Komunističke partije i pod njenim vođstvom, a ne žaleći ma kakve žrtve u borbi za slobodu i svetlu budućnost.

U suštinu priče nije se ulazilo, tako da uprkos ogromnoj medijskoj pažnji, zapravo niko nije znao šta se dešavalo uoči 21. oktobra 1941. Smatralo se da su partizani porazili Nemce, a da su ovi odgovorili streljanjem civila u srazmeri od 100 „rodoljuba" za svakog ubijenog i 50 za svakog ranjenog nemačkog vojnika, došavši tako do brojke od 7.000. Istina je, naravno, sasvim drugačija.

I pre nego što je septembra 1941. propisao odmazdu od stotinu Srba, a ne rodoljuba, za jednog Nemca, Treći rajh nastupio je u Srbiji izuzetno surovo. Reakcija komunista, prema jednom članku J. B. Tita u „Biltenu" Komunističke partije od 10. avgusta, bila je sledeća: „To masakriranje stanovništva Srbije treba da bude podstrek... za opštenarodni ustanak srpskog naroda protiv omraženih fašističkih okupatora." U tom članku još stoji da su „partizanski gubici do sada bili neznatni", ali da se okupatori zbog toga osvećuju na ostalim stanovnicima, uključujući i žene i decu".

Drugi čovek partije, Slovenac Edvard Kardelj, preporučio je J. B. Titu da komunisti i u Hrvatskoj postupe kao u Srbiji, kako bi i tamo okupatorski teror izazvao masovni ustanak. Ovo je Kardeljevo pismo Brozu od 2. avgusta 1941:

„Pošto-poto mi moramo dići u borbu i hrvatska sela... Kod nekih drugova postoji bojazan od represalija (ne u rukovodstvu), od uništenja sela i ljudi, itd. Baš taj strah najviše koči odlučnije pristupanje mobilizaciji hrvatskih sela. A ja držim da će baš represalije prebaciti hrvatsko selo na stranu srpskog sela. U ratu se ne smijemo plašiti uništavanja čitavih sela. Teror će bezuslovno dovesti do oružane akcije. U tom duhu smo i donijeli sada naše konkretne zaključke... „

Zaključci su se odnosili na sela i gradove u Srbiji, dok su Četnički odredi Jugoslovenske vojske, pod komandom pukovnika Draže Mihailovića, težište akcije stavljali na zapadne krajeve, radi zaštite Srba od formacija hrvatske nacističke države.

Tako, kada su početkom oktobra 1941. godine komunisti saopštili četnicima da će napasti Jagodinu, ovi su im odgovorili da će ih sačekati ispred ove varoši i sve likvidirati. Argumenti druge vrste, poput objašnjenja da je u tom trenutku mudro ratovati jedino preko Drine, ili da Nemci svaku varoš, i ako se zauzme, mogu brzo povratiti, uz masakriranje civilnog stanovništva - već su bili istrošeni.

Jagodina je spasena jer je komunista tu bilo veoma malo, za razliku od okoline Kragujevca, gde su se bili koncentrisali. Grupa komunista uspela je 10. oktobra da poubija nemačke vojnike iz jednog telefonskog odeljenja, pa je tri dana potom do četnika stigla vest da Nemci hapse Kragujevčane za streljanje. Tog dana, 13. oktobra, komandant Šumadijskih četničkih odreda, major Miodrag Palošević, poslao je poruku Nemcima da će, u slučaju streljanja Kragujevčana, četnici streljati nemačke vojnike koje su držali u zarobljeništvu. U potonjim pregovorima sa komunistima, čiji je prvi čovek bio Vladimir Dedijer, Palošević je uspeo da odloži napad na Kragujevac, ali je zauzvrat pristao da zajedno sa partizanima napadne nemačku kolonu za koju se očekivalo da će krenuti prema Gornjem Milanovcu, u potrazi za zarobljenim vojnicima Vermahta.

Nemački 3. bataljon 749. pešadijskog puka, ojačan tenkovima i artiljerijom, pošao je iz Kragujevca u zoru 14. oktobra, goneći ispred sebe grupu civila kao živi štit. Prema sporazumu sa majorom Paloševićem, izlazak Nemaca iz grada trebalo je da spreče partizani, ali njih nigde nije bilo. Tako su Nemci najpre naišli na isturena odeljenja Gružanskog četničkog odreda kapetana Dušana Smiljanića, kod sela Drača. Tom prilikom je poginuo poručnik Blagoje Stojančević, načelnik Smiljanićevog štaba.

Posle ovoga, major Palošević je poslao kurira sa porukom da ne otvara vatru dok ne dobije znak raketom. Grupa civila i Nemci lagano su išli drumom, došavši tako na tridesetak metara od četničkog rova kod sela Bare. Čim su se civili sjurili u rov, ispaljena je raketa i sa svih strana je otvorena vatra na Nemce udaljene oko 200 metara. Sa svih strana - osim sa desnog krila gde su se do početka bitke nalazili partizani. Raketa je za partizane bila znak za povlačenje i ostavljanje četnika na cedilu. Desno krilo je odmah zauzeo streljački stroj Nemaca, ugrozivši bok četničkog položaja. U toku noći Palošević je naredio da se Gružanski i Gledićki odred povuku i utvrde u predelu Malog vrha i sela Vidići, a Takovski odred na Rapaj brdu. Napad Nemaca krenuo je u osvit zore 15. oktobra.

Nemci su potisnuli četnike i tako probili put ka Gornjem Milanovcu. Još jednom su spalili grad, uhapsili su 133 civila koji nisu uspeli da se sklone, i krenuli natrag, goneći te civile kao živi štit. Četničke snage su se podelile: Takovski odred je otišao da zapreči put prema Ravnoj gori, za slučaj da Nemci krenu u tom pravcu, dok su Gružanski i Gledićki odred s bokova neprekidno kidisali na dugu nemačku kolonu. Napad je urodio plodom u ataru sela Nevade, ispod Rapaj brda. U kaljuzi pored reke Despotovice dva nemačka tenka su se zaglibila, a posada ih je napustila pred nadirućim četnicima. Tako su četnici zarobili tenkove, da bi ih potom upotrebili u napadu na Kraljevo.

Ove tenkove, kao i sve ove borbe, komunisti su posle rata „prisvojili". Na ulazu u Gornji Milanovac, kao i u centru Kraljeva, i danas stoje tenkovi, kao dokaz hrabrosti komunista. Na tenku u Gornjem Milanovcu piše:

„U Majdanu i ovde na reci Despotovici, 6. i 15. oktobra 1941. godine, borci Takovskog bataljona partizanskog odreda ‘Dr Dragiša Mišović' zarobili su dva nemačka tenka. Kao prvi ustanički tenkovi učestvovali su u borbama na Rapaj brdu i Kraljevu 1941. godine."

Reč je o američkom tenku tipa „šerson", jednom od mnogih koje je vlada SAD poklonila komunistima posle rata na ime vojne pomoći. A posle tenkovskog napada na Kraljevo, krajem oktobra 1941, Nemci su raspisali poternice za dvojicom četničkih tenkista: poručnikom Dragomirom Topalovićem i potporučnikom Žarkom Borišićem. Komunisti u svojim redovima nisu ni imali tenkiste.

U borbama tokom 14. i 15. oktobra na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac četnici su ubili 10 i ranili 26 nemačkih vojnika. Zbog ovoga su Nemci 21. oktobra u Šumaricama izveli na streljanje 2.300 Srba: 1.000 za svoje ubijene i 1.300 za svoje ranjene vojnike. U stvari, izveli su tačno 2.301 osobu. Sa streljanja je uspelo da pobegne 29 lica, tako da su ovoga dana streljana 2.272 Srbina. Među streljanima je bilo 217 dece đačkog uzrasta (nisu svi išli u školu), od kojih 60 učenika kragujevačke muške gimnazije i 23 dece ispod 15 godina starosti.

Nemci su streljali i prethodna dva dana: u obližnjim selima Maršić i Ilićevo 19. oktobra ukupno 234 osobe, a u Kragujevcu 20. oktobra 66 osoba iz „komunističko-jevrejske grupe" i 53 osobe iz zatvora (u ovoj grupi bilo je i talaca i predratnih robijaša).

Prema tome, tokom 19, 20. i 21. oktobra 1941. Nemci su u Kragujevcu i okolnim selima streljali 2.803 osobe. Za svaku od ovih žrtava Muzej „21. oktobar" ima osnovne podatke, a za većinu i fotografije, koje se nalaze u stalnoj izložbenoj postavci.

Komunisti su posle rata polomili i pobacali sve krstove sa imenima na humkama streljanih, da bi na njihovo mesto postavili spomenike sa petokrakama. Ove petokrake u međuvremenu su polomili građani, a od prošle decenije parastos streljanima je postao sastavni deo Velikog školskog časa.

Piše: Miloslav Samardžić


Izvor: Press

Не разумем шта ми имамо од тога што ћемо бранити европски терор над Србима и сваљивати све на комунисте, који су и тек како криви, али нису једини и главни кривци.
Ово ме потсећа на релативизацију нато злочина, где је увек крив неки Србин, а не заправо онај који је дошао овде да убија, пљачка и осваја.

Шта је било било је , европска гамад се ујединила без обзира на прошлост имају сад подршку и Јевреја, а само ми треба да исправљамо криву дрину, док нас они свађају, пљачкају и одузимају слободу и независност.

И ја сам мислио да су комуњаре намерно жртвовале народ због неких својих интереса, али то није тачно.
Једноставно такав смо народ, не волимо да трпимо господара, превише пркоса имамо у себи и 1999. смо опет показали да не знамо да идемо линијом мањег отпора, већ да се против неправде боримо, kao што рече Малколм Икс ''By any means necessary''.

Понављам јесу комуњаре криве за многе ствари, али они су само нашли погодно тло за такве акције у којима је наравно највише учествовало српских комуниста. Нису нас Хрвати натерали ни пре десет година да уђемо у сукоб са највећом војном силом, као што данас ДС-овци знају да морамо да признамо Косово да би ушли у Е.У., али се и они понашају контра-продуктивно.

Niko ne brani nemački teror nad Srbima. Naravno da su oni najveći krivci za sve što se dešavalo. Ali ne treba izazivati mnogo jačeg od sebe. Ako su nas ti Nemci u aprilskom ratu pocepali ko nepismen novine i zapretili da će streljati 100 za jednog, šta onda reći za onog koji ih i dalje napada i provocira. Ako nekome nije stalo do svog života, ne znači da treba druge da žrtvuje.

Септембра 26. догодио се Крвави марш од Шапца до Јарка (у Срему). Тада, и почетком октобра, стрељано је око 2100-2200 људи. Стрељање у Краљеву, у коме је побијено око 5000 људи, извршено је 14. октобра (након борби четника и Немаца). Борбе (партизана и четника против Немаца), због којих је извршен крагујевачки злочин, одвијале су се 14. и 15. октобра. Стога, масакрирање убијених Немаца је вероватно последица гнева због претходних немачких злочина.

Морам да приметим и да се на једном месту у другом тексту помиње (ваљда увредљиво?): "Grupa komunista uspela je 10. oktobra da poubija nemačke vojnike iz jednog telefonskog odeljenja".

Такође, Марисав Петровић се у тексту рехабилитује на основу сопствених писанија (и коме је, уопште, писао извештај, Недићу, Љотићу, Немцима?) - а бојим се да је то ирелевантно.

Из изложеног се да закључити да су у борбама учествовали и партизани и четници, а да је окупатор у страху и паници од распламсавања устанка побио десетину хиљада недужних грађана. Као и да је тај чин одмазде уродио плодом, јер се, након пораза устаника у Ужицу, тежиште противокупаторске борбе сели у Босну.

Tuzno....

Nezaboravni stihovi, na ovu temu:

KRVAVA BAJKA

Bilo je to u jednoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u jednoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena,
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: Koliko može
putnik ako ide peške...
I tako redom.

Misli su im bile pune
istih brojki,
i po sveskama i školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni,
rodoljubivih i ljubavnih,
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava,
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u jednoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Desanka Maksimović

 

Слажем се углавном с овим што си написао, али бих додао да не треба заборавити догађаје пре почетка рата. Ту смо изгубили скоро сав кредит, који смо имали код Немаца. Ако је сам Хитлер нешто мрзео (поред нелојалности), то је била превртљивост.