Kakva god da je, prikrivena ili svima očigledna, mržnja je strasna, toliko da nadmašuje čak i strast kojom je propraćena ljubav. Teško ju je u sebi savladati i prevladati, jer je žilava, istrajna i otporna na sve. Kao neman. Čak i kada uništava živote i onih koji mrze i onih ka kojima su usmerene njene otrovne strele, ne možemo je se otarasiti. Romeo i Julija, da su stvarni i da su preživeli mržnje svojih porodica, imali bi štošta da kažu na tu temu. Da bismo je se otarasili ne mogu nam pomoći nikakve svesne odluke, naredbe ili zabrane. Možemo lagati same sebe da od sutra nećemo nekoga ili nešto mrzeti, poverovati da je iščezla, ali mržnja će i dalje biti prisutna u nama. "Mržnja je sa intelektualnog stanovišta večita negacija, a posmatrana sa gledišta osećanja, mržnja je oblik atrofije koji ubija sve osim same sebe", Ovidijeve su reči.
Istoričari, filozofi, psiholozi i mnogi drugi stručnjaci su kroz istoriju nastojali da je smeste u okvire nekakve definicije, ali i da joj pronađu uzroke.
Stari indijski mudrac Sidarta Gautama, koji se često naziva samo Buda, rekao je: "Mržnja se nikada ne smiruje mržnjom, nego jedino njenim odsustvom. Ovo je večni zakon." Holandski filozof Baruh Spinoza definisao je mržnju kao tip bola čiji uzrok leži u spoljašnjim izvorima. Aristotel je na nju gledao kao na želju za uništenjem nečega što se vremenom ne može izlečiti. Slično je smatrao i filozof Dejvid Hjum. Govorio je da je to osećanje koje se ne može umanjiti i koje se uopšte ne može definisati.
Sigmund Frojd je, ipak, pronašao definiciju, rekavši da je mržnja "stanje ega koje želi da uništi izvor svoje nesrećnosti". U psihološkom rečniku, pak, zabaleženo je da je mržnja “duboko, trajno, jako osećanje koje izražava animozitet, ljutnju i neprijateljstvo prema osobi, grupi ili predmetu.”
Da bismo uopšte pokušali da je prevladamo, potrebno je ozbiljno se pozabaviti njenim uzrocima. Mnoge će iznenaditi činjenica da, zapravo, mrzimo one osobe kojih se plašimo, jer nas ugrožavaju, ili imamo utisak da žele da nam naude. Iz mržnje, dakle, progovara strah, strah da ćemo biti povređeni. I upravo tu leži lek za njeno izlečenje, u našim procenama o nekome ili nečemu. To često činimo na osnovu predubeđenja, očekivanja i zahteva, a retko kada na osnovu onoga šta neko stvarno čini. Tako dolazimo u situaciju da poverujemo da su nam ljuti neprijatelji osobe koje nam, u stvari, uopšte ne nanose zlo, niti su ikada i pomislile da nam tako nešto urade. Zato stručnjaci savetuju da se, kada osetimo da smo napadnuti i ugroženi, preispitamo šta je odista napadnuto i ugroženo – da li mi sami ili preuveličana predstava koju imamo o sebi, svojim vrednostima i svom značaju. To je veoma važno, jer najveće mržnje nastaju upravo zbog tih preuveličanih predstava, odnosno kada drugi odbijaju da priznaju našu umišljenu predstavu o sebi samom. Odgovor na to je svima dobro poznat – mržnja! I to žestoka.
Tako počinjemo da mrzimo nekoga ko je, zapravo, prema nama potpuno ravnodušan ili nas čak i ne primećuje, i to upravo zbog njegove ravnodušnosti koja ruši naše uverenje o sopstvenom značaju.
Čest je slučaj i da zamrzimo nekoga zato što nas je u bilo kom pogledu nadmašio jer, u svojoj umišljenosti, ne možemo da podnesemo da bilo ko u bilo čemu bude bolji i uspešniji od nas.
Sa mnogo strasti možemo zamrzeti i one koji previše podsećaju na ono što ne bismo želeli da budemo, a ipak jesmo. Ukratko, na ono zbog čega sebe ponekad preziremo. U praksi to izgleda ovako: ako mrzimo to što smo lenji, mrzećemo lenštine. Ako smatramo da smo nesposobni i sa tim nikako ne možemo da se izborimo, opiraćemo se nesposobnjakovićima. Mržnja prema sebi ispoljiće se prerušena kao mržnja prema drugima. I, ono što je najinteresantnije - što čovek nemilosrdnije mrzi sebe, surovije će mrzeti druge. Što je njegova slika o sebi nerealnija, osećaće se ugroženijim i žešće će mrzeti one za koje je umislio da napadaju njega i njegov ego. Upravo to je primetio i Herman Hese, rekavši: "Ako mrziš nekoga, ti u stvari mrziš nešto u toj osobi što je deo tebe samoga. Ono što nije deo nas ne može nas ni na koji način ni uznemiriti."
Mizandrija je, recimo, mržnja prema muškarcima, pre svega mržnja prema polu, a mizoginija mržnja prema ženama. Mizandristkinje preziru muškarce i zbog njihovih fizičkih osobina kao što su veliki mišići, jak stomak, maljava tela...
Postoje mržnje i mržnje. Od sedamdesetih godina prošlog veka u SAD se pojavio koncept govora mržnje. Reč je o govoru usmerenom protiv osobe ili osoba po rasnoj, verskoj, etničkoj pripadnosti ili seksualnoj orijentaciji. Tada su u mnogim drugim zemljama uvedeni zakoni kojima se određuju dodatne kazne za govore motivisane predrasudama ili netrpeljivošću uperenim protiv određenih grupa koje za posledicu imaju podsticanje rasne mržnje, agresiju ili zločin, uključujući širenje nacističke propagande.
Kroz istoriju smo bili svedoci velikih mržnji, sa nesagledivim posledicama. Zbog ovog osećanja uništavani su narodi, ljudi određene boje kože, vernici...
Nemački psiholog Peter Lauster u svojoj knjizi "Ljubav" naučno dokazuje kako je ljubav najvažniji temelj za sreću u ljudskom životu, jer nas integriše, dok nas, suprotno njoj, mržnja raščovečuje i u nama i oko nas stvara pustoš. Svako ko mrzi boluje od mržnje i oseća se duboko obespravljenim, jer naslućuje da ga mržnja blokira, koči i uništava, a da mu je smisao života promašen. Najzad, Lauster uočava da je psihološki poremećaj blokirane sposobnosti da se voli najjači duševni stres, a za mnoge trajni stres koji ih toliko otupi, da na kraju uvenu.

“KRUG MRŽNJE”
Kroz razna medicinska ispitivanja dokazivana je moć osećanja mržnje. Prema jednom, ispitanicima su pokazivane fotografije onih koje ne vole (bivših partnera ili poslovnih rivala), i za to vreme njihov mozak je sniman. Snimci su otkrili obrazac aktivnosti mozga koji se delom koristi i kada je reč o romantičnoj ljubavi.
Prepoznat je obrazac aktivnosti u različitim delovima mozga koje su istraživači nazvali "krug mržnje", a koji se uključio kada su ispitanici ugledali lica onih koje preziru.
Jedan deo mozga koji se koristio smatra se delom zaduženim za kritiku i predviđanje tuđih akcija, u kojem leži ključ sukobljavanja sa osobom koju ne volimo. Ali, aktivnost se pojavila i u dva dela mozga koja se obično aktiviraju kada vidimo lice voljene osobe – to su putamen i insula. Putamen se koristi da se telo pripremi na pokret, a insula je povezana sa osećanjem teskobe poput ljubomore.
"U ljubavi svoja osećanja šaljete na odmor i predajete se toj osobi, ali kada je reč o mržnji, morate biti potpuno promišljeni u preduzimanju svakog koraka", upozorio je profesor Semir Zeki, koji smatra da će skeniranje mozga i "centra za mržnju" jednog dana moći da se koristi u sudskoj praksi jer se može utvrditi koliku mržnju je prema žrtvi osećala osoba osumnjičena za zločin. Osim toga, skeniranje moždanih aktivnosti pomoći će da se razlikuje mržnja prema grupi od one prema određenoj osobi.

ZAŠTO MRZIMO POBEDNIKE?
Ekonomisti sa Oksforda i Univerziteta Vorvik došli su do zapanjujućih rezultata koliko mržnje je usmereno ka pobednicima i koliko daleko su neki ljudi spremni da idu ne bi li im naškodili, i to samo iz pohlepe i zavisti.
Profesor Endru Osvald i dr Danijel Zino smislili su neobičan eksperiment sa novcem, igru u kojoj je anonimnim ispitanicima bilo dozvoljeno da spale novac koji je neko drugi osvojio, ali samo ako zauzvrat daju deo svojih para. Premda ih je to koštalo, čak 62 odsto testiranih igrača i učesnika eksperimenta bilo je odlučno u nameri da uništi tuđi novac.
Ekonomisti su bili zapanjeni koliko je mnogo ljudi odabralo da naudi drugima, iako je to i njih same udarilo po džepu. Na kraju su zaključili: "Ovaj eksperiment je izmerio tamnu stranu ljudske prirode."

ZAVIST
Ljudi najveću mržnju usmeravaju ka onima kojima najviše zavide. Njima se i najviše svete čim im se za to ukaže prilika. Zavist je u osnovi mnogih dela, stavova i osećanja, i glavni je izvor netrpeljivosti. Ona podmuklo truje i uništava živote. Predmet zavisti može biti sve, od materijalnih stvari, preko moći, uspešne karijere, popularnosti, slave, lepote, duhovitosti, obrazovanja, talenta, sreće, dobrog raspoloženja... Oni koji zavide žive u uverenju da drugi imaju ono što je njima nepravedno uskraćeno i to im život pretvara u pakao, jer se stalno upoređuju sa drugima. Tuđu nadmoć vide svuda oko sebe, ali to ne priznaju ni sebi ni drugima, jer bi na taj način priznali da su manje vredni. Stoga je zavist, kao i mržnja, uglavnom prikrivena.



Izvor: Novosti

Jako mi se dopada ovaj tekst. Istina ne daje nikakva rešenja ali opet dobar je.

                                                         //Nije tacno

Ovo je tacno. Ovde ne vazi da se klin klinom izbija...

Ma jel'da. Pa zamislite samo da se mrznja ne moze nikako umanjiti? Ili pak da se ne moze ugasiti!?
Naravno da se definicijom gube neki "kvaliteti" pojave, ali je mogao opisati, barem...

Vi's kako je Frojd mogao   

Nije los tekst. 

Slažem se sa opaskom da mržnja može da izbledi i da se pretvori u ravnodušnost ali za to treba vreme i otsustvo aktivnog sukoba.

Istina - siromah mrzi bogatasa, ruzan mrzi lepog , nesrecan srecnog ...dosta zavidnih ljudi mrzi po inerciji tj nagonski ,a retko koji uvidja svoje dobre osobine tj nesto sto mu je Bog, ne stedeci dao . Interesantno je da vecina ljudi nije ni svesna svoje zavisti .

ja mrzim samo one koji mene mrze i koji su me na neki način povrijedili, njima se i svetim. ostale ne mrzim ma kakvi god bili.

Sto bre mrzis svoje mrzitelje ? Nisi ti kriva sto te neko mrzi .

možda nisam ali kad me netko maltretira zbog manjka dasaka u svojoj glavi onda ne mogu ostat ravnodušna. niti bi neko drugi u takvim situacijama, zar ne?

eliminacija pretnje bez mnogo emocija i uz sto bolji cost/benefit je bolja solucija

ps ni ja ne podnosim osobe koje su opasne po okolinu

sto se teme tice - nikad nisam bio dobar sa analogijama ali - 'covek moze mnogo glasnije da se dere nego sto moze da peva' mi se cini prikladnim ?

одличан текст, хвала на њему