Pokažite osećanja

Bilo bi lepo kada biste uvek mogli da budete lepo raspoloženi i prijatno društvo svima. Tada biste, sigurno, bili i veoma popularni u razredu. Nažalost, to nije moguće. Ružne stvari se dešavaju, sitnije ili krupnije, a nekada se dešava i da "ustanete na levu nogu" i budete neraspoloženi bez nekog posebnog razloga. To se svakome može desiti - zapravo, svakome se bar nekad desi - i nije nikakva sramota ni nešto čega se treba stideti. Samo, šta radite u takvim situacijama?

Takvim danima, sasvim je moguće, poželite da ostanete kod kuće i uopšte ne odete u školu. Ipak, to je teško izvodljivo bez laganja roditelja i nije baš dobra varijanta. Još uvek ne želite da odete u školu u takvom raspoloženju, pa vam padne na pamet i da se "elegantno ne pojavite", ali i to ima negativne posledice. Tako ipak rešite da dođete u školu. Šta onda?

Ima onih koji će, kada su tako neraspoloženi, da se zavuku u neki ćošak i da izbegavaju razgovor s bilo kim. Bez ikakve zle namere, samo osećaju da nisu za društvo i ne žele druge da smaraju svojim raspoloženjem, plus bi im bilo lakše da jednostavno budu ostavljeni na miru. Ovakva potreba je razumljiva, ali ako se i vi tako ponašate, to može navesti druge da stvore pogrešno mišljenje o vama. Kakvo?

Oni koji se tako izdvajaju i odbijaju komunikaciju često završe s etiketom arogantnih i uobraženih (slično kao i stidljivi). Opšte uverenje bude da se izdvajaju jer misle da su bolji od svih ostalih, da niko nije vredan toga da pričaju s njim. To baš i nije mišljenje za koje želite da ga imaju o vama, zar ne?

Šta učiniti u takvoj situaciji, kada vam se stvarno, ali stvarno, ne priča ni sa kim? Jednostavno: kad vas neko pita šta vam je (kao što sigurno hoće), odgovorite da niste baš dobro raspoloženi. Nije obavezno da svakome objašnjavate svoj problem - već samo zbog toga što ste priznali da imate problem dobićete pozitivne reakcije, plus zaista nije verovatno da će vas i nakon toga smatrati uobraženim i arogantnim.

Sasvim malo pokazivanja osećanja ponekad može čuda da učini.

Kad  ustanete ujutru treba reci sebi: "ovaj dan zivota je cist dar od Boga, hocu da mi bude lep i da se lepo osecam", sranja  ionako uvek dolaze kad im se najmanje nadam, ne vredi da se unapred lose osecam zbog toga. 

Bilo bi veoma lepo jednostavno reci "ostavimo pricu za neku drugu priliku, nesto danas nisam u fazonu..."  ali... obicno okolina, koja je navikla na neciju veselu prirodu, nema obzira u tim momentima, pa bez razmisljanja nastavlja sa cuvenim pitanjima "a sta ti je?", "ko te je iznervirao?", "zasto ovo, zasto ono...", navodeci da se iz faze "cutanja" presaltujes u fazu "bljujem vatru na sve strane"  Licno, svoja "ustajanja na levu nogu" (kojih je, srecom, veoma malo), resavam tako sto se potpuno "iskljucim", odnosno moje izgovorene recenice se svode na totalni minimum, bez dodatnih objasnjenja, oni koji me dobro poznaju "vide" da mi na celu "jasno i glasno pise: govorim tiho i vodim papagaja sa sobom, paljba!" 

uglavnom nemam potrebu da nekom nesto objasnjavam. sve mi se vidi na licu, pa me i ne diraju 
za one retke izuzetke...pa, napnem se da budem uljudna, koliko je to u mojoj moci 

hm... kao da je to bas tako lako! postoji mnogo trenutaka kada i ja zelim da eksplodiram od gomile dugo potiskivanih emocija... ali opet kada dodje taj trenutak velikog praska.. suzdrzim se jer se jednostavno plasim da ne budem, prosto i jednostavno bljutava!!!  a tako volim jednu osobu. kukavica sam kada to ovde moram da kazem ali... DAAAAAAAAAMJAAAAAANEEEEEEEE VOOOOOOLIIIIIIIIM TEEEEEEEE!
I'm happy!  ja njega stvano mnogo volim! mada mi on u to bas i ne veruje. treba li zaista pokazati tu bujicu osecanja? hoce li to zaista srediti stvari? ...a valjda me nista ne kosta da probam! hvala vam! pozZ!