Kolege forumaši,

potrebna mi je stručna pomoć, i to hitno. Kao što se da zaključiti iz naslova, reč je o strahu od gromova i munja. Mislim da je naziv brontofobija, ali to nije bitno. Poenta je u sledećem:

moja devojka, koja sada ima 18 godina, doživela je teške traume kada je bilo bombardovanje. '99 godine je imala samo devet godina, i sve to je ostavilo baš jak utisak na nju. A kada se pojave oluje, to se sve vrati. Bez preterivanja, posledice su strašne. Večeras, npr, mnogo je sevalo i pucali su gromovi baš jako. Ona je počela da plače i da se trese, i nisam mogao da je smirim dobrih pola sata. Bez obzira što smo bili ispod krova, u tržnom centru čak, i što sam joj sve vreme govorio da ništa ne može da joj se desi - ništa nije vredelo.

Možda nekima ovaj strah deluje smešno. Jeste iracionalan, ali je i vrlo ozbiljan. Izvinjavam se zbog dugog posta. Nadam se da ćete mi pomoći, barem nekako.

Hvala unapred.

Mi ti tu slabo sta mozemo pomoci. Zna se uzrok njene fobije, dakle jedino ostaje lecenje. A to mora uz pomoc nekog strucnog lica (da ne kazem - psihologa  )... Mada, mozda je pravo pitanje da li su strahovi iz perioda bombardovanja pravi uzrok njene fobije... Kod fobicnih strahova jedna od "caka" je sto hoce da se zamaskiraju, pa izgleda da im je poznat uzrok, a kasnije je ispostavi da je uzrok nesto sasvim drugo...

DakleM, predlazem razgovor sa psihologom... odnosno, terapiju. 

Apsolutno kako je rekla Bambina. Idite kod psihologa. Fobije mogu da se leče i nema razloga da se to ne učini.

Secam se i ja toga.
Bio sam dole kao dobrovoljac u vojnoj policiji....
Iako sam tada imao 20 godina.
Znaci, proslo je 9 godina ja i sada kada cujem buku aviona mene obuzme neka jeza.
Mislim, direktno sam bio na mestu zlocina, milion puta je moja grupa bila cilj.
Tako da sada kada cujem avion meni zaklecaju kolena, dize se adrenalin i trazi se zaklon.
Jednostavno u tom momentu zaboravljam na sve !
Sve to zajedno mozda traje manje od jedne sekunde, ali taj momenat je pun snage i zelje za zivotom.
Mislim da mi se to nece izgubiti nikada.

A zamislite dete od 9 godina koje je sve to slusalo....

Na oluje igrmljavine nisam nesto obazriv ( razaznajem neprijatelja..).

Eto, pogodila me je ova tema....

Ma ne znam, pomislio sam i ja odmah na psihologa, ili psihijatra, ali nekako mi to deluje... ne znam, da ne kažem previše za tako nešto, nesrećan je izraz...

Hvala vam mnogo u svakom slučaju. 

@okno, izvini ako te je ova tema pogodila u negativnom smislu.

Mifke psiholog i psihijatar nisu isto. Psiholog radi sa zdravim osobama koje imaju neki problem i te probleme rešava razgovorom. Saradnja sa psihologom nije ni na koji način sramna i neprijatna. Nije ni sa psihijatrom, ali u ovom slučaju ne radi se o bolesti.

moja sestra, koja ima 27 godina, se takodje jako plasi grmljavine...  nema bas fobiju, ali pocne da se trese, i ne sme da se pomera dok ne prodje grmljavina.... jeste da je za vreme bombardovanja imala 18 godina, i da to nije mnogo na nju uticalo, ali kad je pitamo zasto se plasi, kaze da se seti zvuka aviona iz '99....

i ja se slazem sa Bambinom, definitvno trebate posetiti psihologa... ne mora se covek smatrati ludim/poremecenim/da ne kazem ludim, ako odlazi psihologu...

U pravu ste, znam, jednostavno imam gomilu predrasuda vezanih za psihologe... Ali dobro, treba se boriti protiv njih.

Poslušaću vas, hvala vam još jednom.

Devojka od mog brata se isto tako nenormalno paši grmljavine,i sve je to posledica toga što je preživela rat!Čim počne da grmi i seva ona legne da spava...

ni meni nije svejedno kad bas puca