Kuda ide Srbija?
        



Boško Obradović

O SRPSKOM UMORU

Ako bismo želeli da oslikamo trenutno stanje u srpskom narodu onda bi možda najtačnije bilo reći da je naš narod umoran od svega što mu se dogodilo u prošlom veku. Nije on potpuno dezorijentisan, mada je i to u duhovnom smislu, nije on ni nesposoban, mada je to često u političkom pogledu, nije on ni bez kreativnosti, mada je i to u kulturi; srpski narod je upravo umoran, ponekad očajan, uglavnom ravnodušan prema vlastitoj sudbini. Opisati kako smo došli u takvu situaciju zahtevalo bi tomove stručnih analiza iz više naučnih oblasti, ali nema sumnje da su tome pogodovali i strani i domaći faktori. Teško je suprotstaviti se vekovnom licemerju velikih sila, još teže preživeti sukcesivni genocid najbližih suseda, a najteže razumeti izdaju srpskih intelektualaca i oporaviti se od vlastitog duhovnog pada.

Da bismo pronašli put izlaska iz ovakve situacije moramo najpre poznavati sve elemente krize koju živimo, kao i njenu istorijsku genezu.

Duhovni umor

Mi smo duhovno umoran narod. Komunizam je bio na prvom mestu duhovni eksperiment: da se proba ukinuti jevanđeljska poruka da čovek ne živi samo od hleba, već od svake reči Božije. Komunistička religija ponudila je Srbima zemaljski raj – samo da se odreknu od ideala koji su rukovodili njihove pretke. Odricanje od Boga značilo je gašenje duhovne snage srpskog naroda, a bez ovog temelja nema zidanja uspešne nacionalne građevine. Komunizam je prilično uspeo da slomi duh srpskog naroda: da osakati veru, ukine radinost, suzbije preduzimljivost, zastraši ličnu inicijativu i slobodarsku svest. Na tim ruševinama polako se rađao jedan potpuno drugačiji duh: bezverja, lenjosti, slugeranjstva, individualizma i materijalizma. Kakvo je danas u tom smislu duhovno stanje u srpskom narodu? Oni najstariji smatraju da im je kasno da se menjaju i preispituju ideologiju kojoj su služili ceo život na štetu vlastitog naroda i države. Oni sredovečni ne žele da znaju za duhovnu odgovornost jer im je najpreča borba za egzistenciju i materijalno sticanje. Omladina, ako je van Crkve, luta po duhovnim pustinjama ovoga sveta i robuje raznim idolima i bolestima zavisnosti. Ona, pak, omladina koja je u Crkvi samodopadljivo čuva stečenu oazu i nema duhovne snage da zakorači u društveni život i posvedoči predački pogled na svet, da o rodoljublju i ne govorimo.

Duhovno slepilo i umor najteži su oblici nemoći jednog pojedinca i naroda, a duhovno buđenje i obnova jedini put spasenja.

Moralni umor

Postali smo umorni od hrišćanskog morala i neosetljivi na Deset Božijih zapovesti. U našem narodu nakotila su se moralna sagrešenja koja su bila nezamisliva u prošlosti. Moral ne predstavlja predmet vaspitavanja novih generacija, tačnije oni se vaspitavaju na novom moralu bezobzirnog otimanja svega što ti je potrebno. Duh zajednice koji je nekada krasio srpski narod pretvorio se krajnju sebičnost i bezobzirnost. Ne poštuju se ni svetinje, ni sveštenici, ni roditelji, ni učitelji, već se poštovanje odaje samo novim vrednostima: novcu, provodu, brzom uspehu u životu i svim drugim prečicama u osvajanju sveta. Napor, trud, rad, poštenje, žrtva, skromnost, nisu više vrline već mane. Novi bog je profit a novi žreci beskrupulozno uspešni profiteri.

Izuzetno čvrst moralni sistem vrednosti bio je jedna od najvažnijih karakteristika ovoga naroda. Do morala se držalo uvek i na svakom mestu, a ljudi bez morala nisu tako lako kao danas mogli doći do uspeha i društvenog priznanja. Sve velike civilizacije, narodi i države slomili su se na pitanju moralne dekadencije. I srpski narod je bio veliki kada mu je moral bio na najvišem nivou. Danas smo tamo gde nam je i moral – na dnu.

Biološki umor

Šta drugo reći kada se pogledaju rezultati procesa bele kuge u srpskom narodu nego da je nama ovladao nekakav samoubilački gen. Srpski narod danas deluje kao potpuno nezainteresovan da li će kao narod nestati ili opstati. Naš odnos prema svetinji života najpouzdaniji je pokazatelj našeg odnosa prema sebi samima. Ogroman broj abortusa koji poprima dimenzije autogenocida, raspad kulta braka i porodice, žrtvovanje bližnjih zarad karijere i ugodnog života, beskrajni izgovori da se ne uđe u direktnu borbu sa životnim nedaćama i problemima i tek tako ostvaruje sreća na ovome svetu, jasni su pokazatelji biološkog umiranja srpskog naroda.

Naša današnja deviza glasi da treba žrtvovati sve što ti stoji na putu ličnog uspeha i zadovoljstva. A nekadašnji zakon života naših predaka govorio je da se ne može formirati niti jedna zajednica na ovome svetu bez lične žrtve, kao što je nemoguće napraviti niti jedan ispravan posao bez prolivanja znoja lica svog. Da bi se formirao brak, da bi se održala porodica, da bi funkcionisala firma ili bilo koja druga zajednica, potrebno je žrtvovati nešto od svojih navika, zadovoljstava i mišljenja. Tek na tim osnovama postiže se uspeh i pronalazi lična sreća. Sva brza hrana koja nam se nudi, bilo duhovno-moralna ili kulturološka niti nahranjuje niti je zdrava.

Kulturni umor

Gde je danas srpska kultura? U vremenu u kome se forsira stid prema svemu što je folklorno, sram prema svemu što je nacionalno i odricanje od svega što je tradicionalno, srpska kultura ponovo postaje rob duha tuđinštine i večite žalopojke o potrebi za modernizacijom i evropeizacijom. Karakteristično je gašenje nacionalnih institucija ili njihovo izbegavanje vođenja nacionalne kulturne politike i skrivanje u mišjoj rupi straha od nedobijanja stranih donacija i samim tim licenci za rad. Ono što ima srpske nacionalne kulture fragmentarno je, neosmišljeno i nepovezano u jednu viziju i sistem. Postoje izuzetni pojedinci, ali nema strategije, plana rada i umrežavanja srpskog kulturnog prostora koji ne sme da zavisi od državnih granica. Na čelu ustanova kulture su ili neinventivni stari komunistički kadrovi ili janjičari globalizacije. Ne postoje ni škole gde bismo vaspitavali kadrove za rukovođenje nacionalnom kulturom. A kultura je danas sve što diše srpskim duhom i predstavlja elemente našeg nacionalnog identiteta. A sve smo umorniji i skloniji da prepuštamo jednu po jednu liniju fronta u borbi za srpski jezik, pismo, običaje i društveno uređenje. Da li ćemo nemo gledati nova preimenovanja srpskog jezika? Da li smo umorni od pisanja ćirilicom? Zašto se stidimo naših jela, pesme, igre, nošnje i drugih običaja? Imamo svoju dinastiju, a radije bismo da nama vladaju stranci ili domaći beskorenovići.

Ovo je vreme lične inicijative i samoorganizovanja. Nema više čekanja da institucije deluju u nacionalnom smeru. Moramo da pravimo alternativne i paralelne institucije onima koje ne vrše svoju nacionalnu misiju. Kulturna borba, koja se vodi oko definisanja identiteta jednog naroda, odlučivaće krajnji rezultat i usmeriti budućnost.

Državotorni umor

U proteklom 20. veku tri puta smo kao narod direktno stali na put svetskoj nepravdi i tiraniji. Više puta smo svoju nacionalnu državu utapali u projekte bratstva i jedinstva na Balkanu koji se nisu pokazali samo kao velike iluzije, već i kao masovne grobnice srpskog naroda, u bukvalnom smislu. Nakon svega veliki demokratski svet priznaje avnojevske granice koje je ocrtala jedna teroristička organizacija i uvodi nas u seriju državotvornih poraza kojima kao da nema kraja. Kako da posle svega toga ne budemo umorni od velikih političkih i državotvornih pitanja?

Međutim, vremena za predah nema. Crna Gora nije, kao što je stalno papagajski ponavljano, poslednji dezintegracioni proces na srpskoj etničkoj teritoriji. Stari problem Kosova i Metohije i uvek (sa strane) sprem(a)ni problemi Vojvodine, Raške oblasti i juga Srbije čekaju nove referendume i nove evrounijatske posrednike. Negde mora postojati granica ispod koje ne dozvoljavamo dalje.

Koliko su referendumi u Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji opšteprihvatljivi za tzv. međunarodnu zajednicu, toliko je i sam pomen referenduma u Republici Srpskoj najveći mogući skandal na balkanskom prostoru. Krajnje licemerna igra dvostrukih standarda i dalje se nastavlja, sa onim surovim krajem u kome se pravo na samoopredeljenje daje svakome sem srpskom narodu. Nema više vremena za prećutkivanje istine o Republici Srpskoj kao državi koja se nalazi pred ukidanjem i čiji su politički prvaci s pravom digli glavu i rekli da je svim poniženjima i pritiscima došao kraj i da srpski narod mora da zaštiti svoju biološku i državotvornu supstancu. Najzad, budući status Kosova i Metohije jeste poslednji veliki ispit naše generacije na kome imamo poslednju šansu da postanemo dostojni naših Svetih predaka.

Konačno, bedemi srpskog društva i države: sveštenik, lekar, profesor, privatni preduzetnik i vojnik, moraju postati svesni svoje uloge i posledica svojih nečinjenja. Mi smo narod bogonosac, ali i državotvorac, i samo na tom putu postigli smo sve svoje velike domete u istoriji.

Izgledi za oporavak srpskog naroda

Ima li nade da se može zaustaviti ovo sveukupno posrnuće našeg naroda? Uprkos svemu izrečenom, ne vidimo zašto bismo danas imali manje nade nego što su je imali naši preci posle Kosovskog boja ili Albanske golgote. Da ne živimo možda materijalno lošije nego naši preci? Ova naša umorna generacija prolazi, a dolaze nove generacije koje u sebi mogu naći snage da krenu u veliku obnovu srpskog nacionalnog bića. No, da li će naći izgrađene mostove da pređu preko provalija savremenih iskušenja?

Obnova pravoslavne duhovnosti u srpskom narodu preduslov je svake druge obnove. Ako obnovimo veru naćićemo pouzdan osnov i ličnom i društvenom moralu. Ako ponovo osvojimo duhovni pogled na svet vratićemo se i svetinji života, obnovi braka i višedetnih porodica. Ako povratimo bogoslužbenu svest oslobodićemo zapretene kreativne kulturne potencijale. Konačno, ako budemo duhovno postojani neće izostati novih primera rodoljublja, održaćemo i obnoviti svoju nacionalnu državu.

Pravo pitanje glasi: ima li danas u srpskom narodu naznake ove duhovne obnove? Možemo li naći takvih primera koji rađaju nadu da nije sve izgubljeno kako se danas čini?

Zar je malo to što ima Srba koji su spremni da ostanu na Kosovu i Metohiji po cenu svog života? Zar je mala nada da koliko iduće godine Republika Srpska može biti samostalna i time označiti prvu srpsku pobedu posle 15 godina nacionalnih poraza? Zar je zanemarljiva duhovna i telesna snaga i veština srpskih vaterpolista koji nastupaju za državu koja više nema izlazak na more? Zar srpska deca i dalje ne osvajaju nagrade širom sveta na svim mogućim takmičenjima? Zar nije cela Srbija premrežena duhovnim i etno kulturnim manifestacijama koje podsećaju na nekadašnju mobilnu snagu srpskog naroda? Ako ništa drugo, od sada će svaka srpska manifestacija počinjati molitvom Bogu Pravde, a to je svakako najvažnije i preko potrebna Božja pomoć neće ostati gluva za one koji je traže.

Nije problem u nedostatku talenata ovoga naroda, već u slaboj njihovoj organizaciji i odsustvu volje da se istraje. Moramo iznedriti sistem funkcionisanja srpske mreže koja bi bila kadra stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Nemamo pravo na drugu nadu do u Boga i u svoje ruke. Da li smo spremni da menjamo prvo sebe? Da li nam je svejedno šta se dešava našem narodu i kakva će biti njegova sudbina? Možemo li formirati intelektualnu elitu koja će stvoriti nacionalnu strategiju opstanka u narednih nekoliko vekova? Hoćemo li svi zdušno raditi na ostvarenju te strategije? Želimo li pobediti umor, beznađe i lenjost koji su nas zahvatili? Verujemo li još uvek da ima smisla žrtvovati se za spas i napredak svoje nacije?

Odgovor zavisi samo od nas samih.

(Autor je glavni i odgovorni urednik časopisa „Dveri srpske“. )

Srbija neide nigdje ona stoji vec dok se svijet oko nje razvija i druzi...

nece ici nikud,vjerujte ..
dok uvijek bude "rusenja BiH" il' "genocidna tvorevina Hrvatska"

Pa znaci Srbija mora nesto da radi...

СРБИЈО, ДАВНО СИ ЗАСПАЛА...

У шок‑соби после тешке хируршке интервен­ције, ужаснута прошлошћу и збуњена садашњош­ћу, несвесна будућности, уз тугу и бес, вештачку срећу и искрену наду, уз дестилизовану шљиву и непрописани бенседин, Србија још увек, већин­ски, групно спава и неравномерно хрче не чувши у сну саму себе.

Тело се мрда, буђење је близу, али одлучу­ју­ћи трзај још није учињен.

Као у конфузном филму, на политичкој сце­ни родне земље сви ликови су и даље „стари”, али сви би да изгледају као преображени, васкрсли и „нови”. Опет та избледела, отужна, лоше рациона­лизована прича пуна баналних речи о „новим по­ветарцима и ветровима”, у потрошеном струјном колу стра­нач­ких вртешки, где X заузима место Y, а Y заузи­ма место X. Партијска (односно више­партијска) игра личи на досадну онанију, или ро­мантичније рече­но на затворени и за народ уда­ље­ни „забра­ње­ни град”.

За нас Србе Европе све је то већ давно déjà vu, такорећи транзициони, миметички, замор­ни, ими­та­циони кич.

Ми који из других земаља долазимо у матицу да се у јавности огласимо, немамо испрљане руке, срце, или савест. Нигде нисмо били, ни на јед­ном престолу седели, ни у једној фотељи умо­вали, ни у једном савету саветовали, ни у једном одбору ша­ховске фигуре повлачили. Ништа нисмо присво­ји­ли, нигде „остварили земаљску добит”, никакву тајну, нити златни камен утајили. Вожња царским лимузинама кроз булеваре вештачког светла и при­кривене беде града који још није по­стао град, у земљи која још није постла земља, наручени кок­тели, лажне параде, непотребни те­лохранитељи и понизни, неискрени пажеви... на­ма не значе ништа.

У отаџбини је политичка култура још увек сунце иза брда. Далеко је то сунце, рекао би на­ци­онални писац. Обећавати фантомски и вирту­елни појам, политичку „победу”, постало је нај­уносније аматерско занимање професионалних транзицио­них мађионичара путујућих српских каравана, а у ходу је облик првобитне акумулације капитала аме­ричког XIX века, у коме се речју „демократија” скрива реалност тужне транзи­цио­не и увек прита­је­не Малапартеове „Коже”.

Кохерентних правила политичке игре у отаџ­бини још увек нема, као ни осећаја за време. Чак и ако сте најбољи и назаменљиви дух промена, ви по­сле годину дана или два окретања Земље око Сун­ца и указаног народног поверења, у поли­тич­ком живо­ту Европе, препуштате место неком но­вом бићу.

Напротив, раскошни политички избори у Ср­бији смеса су политичког незнања, транзиционе грабежи и незрелог нарцизма. Они су израз моћ­ног несублимираног страха од смрти и опсесивно­‑компулзивне жеље за трајањем по сваку, и најјев­ти­нију, девалвирану цену.

Иако се српском расејању пребацује да није уједињено, све организације српске расутости, у основним су захтевима сложне. Тражити да се оне „уједине” или причати причу о „разједињености”, значи, у ствари, несвесно тражити повратак духа свргнутог једнопартијског система. У основи, у подсвести политичара отаџбине једнопартијска слика света, слика света централистичких, ’кров­них’ организација са доушничким чиновницима и верним, већинским, немим чланством и даље је врло снажна.

Ипак, по узору на структуру „Високог Савета Француза света”, модела старе земље колонија, ази­­ла и дијаспоре, хетерогени Срби света свр­ста­ли су се у колону стратешке слоге, у свим својим основ­ним жељама. На кормилу данашњег полупи­јаног српског брода, ми сутра желимо најобра­зо­ва­није људе расејања, оне који нису били у доса­дашњим државним комисијама и саветима и ко­јима никада није дата прилика да јавно пледирају. Морални љу­ди одувек имају осећај за меру и ако су већ виђе­ни, ако су одиграли своју улогу на транзиционој сцени и политичкој пијаци, ако су у чулима својих саплеменика оставили траг истрошеног битисања, са­ми се, после извесног времена, по­вла­че у бескрај метафизичке тишине.

Сећам се како смо се у Француској борили про­тив Жоспенове „атлантско-бомбардерске ле­вице”, оне која је тврдила да је ратни вихор бом­бар­дова­ња отаџбине Србије трајао прекратко, желећи да га продужи и која је најављивала суве­рену цеза­ревску, баханалијску победу на расписа­ним фран­цуским политичким изборима. Та иста групација испала је из даљег такмичења већ у првом кругу, али челник пораза је, сходно европ­ском духу и на­челу, одмах, дисциплиновано и далековидо, брзо и кратко, дао оставку. У Србији је оставка, такорећи, непозната политичка кате­горија.

***

Српско расејање три сфере живота: архетип историјске православне духовности, смисао о нуж­ности живота уз правила, и будућу привредну ефи­касност родне матице види као космичку, органску целину. У сиромашном друштву ове три галаксије морају да постану једна. Нажалост, ве­ћина гру­па­ција на политичкој сцени садашње др­жаве кари­је­ру гради на неком од елемената, уз пот­пуно од­су­ство препознавања осталих.

Ми, расути и сакупљени Срби свих земаља глобуса, желимо Србију слободних људи, чија ће слика света бити шира од хашке оптужнице и који ће равноправно учествовати у светској „деоби прав­де”, представљајући остатак згажене, али пре­живе­ле Византије, на пет континената. Желимо да песник у Србији не презире привредника, нити привред­ник песника и филозофа. Желимо српско чисто село и људе који се, када сване дан, нечему надају. Жели­мо да, као код старих Грка, трговци у Србији буду у врху друштва, али никад у врху људ­ског морала. Не желимо Србију у којој се су­дије и сведоци могу „демократски купити” и у ко­јој је трећа „нацио­нал­на вест државне и јавне теле­визије” силовање почи­њено од стране безначајног америчког певача.

Желимо Србију у којој ће политичари бити си­ромашнији од лекара, а забављачи и гутачи вре­ме­на и простора сиромашнији од учитеља и про­фесо­ра. Желимо Србију умних ванстраначких ду­хова, које неће штитити едипални однос са поли­тичким кланом, већ њихова индивидуална људска храброст.

Зато питамо: ко то данас у Србији прича о Европи?

***

Ми смо они који су имали храброст да из род­­ног увенулог врта оду, сањајући о другачијој и здра­вијој вегетацији. Заливали смо , ипак, то парче земље из далека.

Можда ћемо, данас или сутра, скупити храб­рост да се на залечену земљу нашега детињства вратимо.

Мила Алечковић Николић (из књиге: КО ТО ПРИЧА О ЕВРОПИ?; Орфеус, Нови Сад, 2005)

Fin tekst Joca...

ne ruse  Bosnu ni Srbija ni Hrvatska direktno vec ona dva naroda tamo koji u njoj ne zele da zive
isto tako neki Srbi optuzuju zapad za rusenje juge al jugu nisu srusili ovi s zapada vec oni koji u njoj nisu htjeli da zive
i da Srbija i Hrvatska preko noci nestanu ona dva narodna u BiH bi nastavili istu stvar....

ma, ko da sam ja rekao - istina, da nemože bit veća
izgleda da to i zaslužuje .