U svetu danas, ne postoji Jevrejska porodica koja u Holokaustu nije izgubila nekog.

Rabina za senatora

Vrhovni verski poglavar Jevreja Srbije i Jugoslavije, rabin dr Isak Alkalaj, utekao je sa ženom, ćerkom i zetom iz Beograda pre nego što su stigli Nemci. Iz turske prestonice Ankare uputio je pismo vladi u Londonu u kome je opisao izlazak iz glavnog grada posle petog talasa nemačkog bombardovanja 6. aprila:
"Pred samu noć napustio je najveći broj Beograđana varoš. Napustili smo i mi Beograd. Strašan je prizor davala naša prestonica te noći. Išli smo pešice po opustošenim ulicama...Valjalo je samo ići dalje, što dalje iz tog pakla ruševina i požara... Sela su bila puna izbeglica. Mnogima je bio cilj da dođu do bilo kakvog mesta pored železničke pruge i pođu prema jugu, misleći da će najbolje biti zaštićeni negde gde je koncentracija naše vojske bila najveća... Putovalo se, razume se, u zatvorenim i zamračenim furgonima."
U nastavku pisma on je vladu izvestio o stanju u gradovima kroz koje je prošao. Preko Jagodine, Niša i Pirota, često uz pomoć Srba, on je stigao u Bugarsku i odatle u Tursku.
Podržavao je cionistički pokret, ali u isti mah bio je "vatreni jugoslovenski rodoljub i monarhist". Bio je prijatelj kuće Karađorđević i lični prijatelj kralja Aleksandra, koji ga je 1932. postavio za senatora.
Posle Drugog svetskog rata ostao je da živi u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je do smrti, u dubokoj starosti, 1979, bio središna ličnost i duhovni autoritet male iseljeničke zajednice jugoslovenskih Jevreja.
O uspešnom bekstvu vrhovnog rabina i njegove porodice pisala mi je iz Amerike 15. oktobra 1989. njegova ćerka Naomi - Mimi, sa kojom sam se dobro znao iz najranijeg detinjstva. Pismo sam primio posredstvom sada pokojne univerzitetske profesorke engleskog jezika Vide Marković, njene koleginice sa studija, koja je tada bila u SAD.
"Mi smo napustili Beograd 6. aprila pod bombardovanjem. Arturova mama i Hedi su bile s nama. Posle tri dana koje pešice, koje taljigama, stigli smo u Jagodinu. Idućeg jutra su Nemci ušli. Krili smo se u jednoj zapuštenoj kući na periferiji grada gde su nam Cigani izdali dve prazne sobe. Posle dve nedelje kada više nije bilo bezbedno, uspeli smo sa lažnim propusnicama da dođemo do Niša. Tamo je Gestapo aktivno tražio tatu i izdao nagradu za njegovu glavu. Opet sam s velikim teškoćama nabavila propusnicu za Pirot. Tamo smo se krili nekoliko nedelja i živeli relativno mirno pod Bugarima, sve dok Nemci nisu naredili pretres kuća u potrazi za oružjem i strancima. Tamo smo skoro zaglavili, ali zahvaljujući srpskom predsedniku opštine, dobili smo propusnice za Sofiju, gde smo imali rođake, koji su nas krili i pomogli da odemo u Carigrad poslednjom ruskom lađom na putu Odesa-Varna-Carigrad. Na putu smo doznali da je Nemačka
napala Rusiju.
U Carigradu smo se priključili jugoslovenskim vlastima u izgnanstvu i došli prvo u Palestinu, onda u Kairo. Odatle su tatu poslali u SAD, gde smo se sastale sa tatom. Za sve vreme bekstva iz Jugoslavije stanovništvo ne samo da nas nije potkazalo, nego nam je i pomoglo, često na veoma dirljiv način izlažući se ličnom riziku i opasnosti."
Izveštaj koji je uputio sredinom jula 1941. jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu o prilikama u zemlji bio je značajan jer rabin je bio obrazovan, ugledan i poštovan. Bio je skromnog porekla, ali je završio u Beču Viši rabinski seminar i Filozofski fakultet, kao prvi stipendista društva "Potpora", čiji su osnivači bili najugledniji članovi beogradske jevrejske sefardske zajednice (Bencion Buli, Salomon Azriel, dr David M. Alkalaj, Benko Davičo, Jakov Čelebonović i dr.)
Evo šta je još u izveštaju rekao:
"Nade koje je naš narod polagao u svoju vojsku nisu se, nažalost, ostvarile...
Već 10. aprila neprijatelj je ušao u Jagodinu, dolazeći s juga, pošto je prethodno zauzeo Skoplje, Pirot, Niš i celu Moravsko - vardarsku dolinu. Jagodina se branila... Svoj otpor je platila sa oko sto žrtava."
Pošto je opisao pljačkanje Nemaca u Jagodini, rabin je nastavio:
"U Jagodini nismo stigli da dočekamo rad Gestapoa, jer smo na vreme otišli odande. Ali smo zato imali vremena da upoznamo svu perfidnost te zloglasne policije u Nišu, gde je počela da dejstvuje 28. aprila rekvirirajući potrebne prostorije za svoju delatnost... Domaćinu rekviriranog stana naređeno je da u roku od dva sata napusti stan i preda sve ključeve... I ovde je odmah uhapšeno sedamdeset uglednih građana, a među njima i jevrejski sveštenik, predsednik jevrejske opštine... Pošlo nam je za rukom da izbegnemo Gestapo i tako smo 30. aprila stigli u Pirot. Nismo osetili da postoji neka granica između Niša i Pirota, iako je Pirot sa celom okolinom bio u bugarskim rukama. Pirot je imao normalan izgled. Borbi nije ni bilo... U Pirotu smo imali prilike da razgovaramo sa mnogim našim zarobljenicma koji su se vraćali iz raznih logora. Svi bez razlike pričali su o teškim prilikama u kojima žive naši zarobljenici u nemačkom ropstvu".
Rabin Isak Alkalaj doživeo je 98 godina u Njujorku. I nikada nije zaboravio Beograd. "Eh, da mogu da se ponovo prošetam od Kalemegdana do Slavije", rekao je jednom kada mu je bilo 93 godine. To sam doznao od Vere Milanković, ćerke profesorke Vide Marković.

Misije po svetu

Tokom Prvog svetskog rata rabin je napustio Srbiju povukavši se sa vladom 1915. Po njenom nalogu, zajedno sa dr Davidom Albalom bio je u misijama za pomoć Srbiji u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama.


Izvor: Novosti

Spas kod generala

Pukovnik Ratko Altaras opisao mi je decembra 1991. kako se spasla, menjajući istrajno boravišta, njegova rođaka Rahela - Bulkica Anaf, posle rata udata Ristić. To je učinio na osnovu njenog kazivanja.
“Do okupacije Jugoslavije 1941. godine porodica Anaf je živela u svojoj prizemnoj kući sa dva mala stana u ulici Pop Taškova 4, u Beogradu, u blizini tadašnje Autokomande. Živeli su u srednjem materijalnom stanju i relativno bezbrižno.
Rahelin otac Bencion bio je limarski majstor. Veoma društven, veoma tražen i dobar majstor. Položaj kakav je uživao među ljudima omogućiće mu kasnije da preko mnogih prijatelja pokuša da svoju porodicu spase od nacista, što mu je delimično i uspelo.
Za sve Jevreje, pa i za porodicu Anaf, okupacija je značila teške dane. Posle lišavanja najelementarnijih ljudskih prava, počela su streljanja muških Jevreja kao talaca. Oni su bili zatočeni u sabirnom logoru Topovske šupe.
Rahela je u svom stanu ostala negde do kraja novembra 1941. Kada je čula da su Nemci počeli da odvode žene i decu u logor, odmah je pobegla kod svojih školskih dugarica Nade i Perside Šparavalo. Tu je ostala skrivena nedelju-dve. Za to vreme one su uspele da Bulkici obezbede lažnu đačku knjižicu na ime Bojana Mirković. Posle toga Bulkica je prešla u stan Ivanke Nikolić, svoje sestre od tetke. Tu je ostala do januara 1942. Vlasnik kuće doznao je da se u stanu Nikolića krije Bulkica, zapretio je da mora da napusti njegovu kuću ili će je prijaviti Nemcima.
Muž njene sestre od tetke, Srbin, odveo je tada Rahelu u Senjski rudnik kod brata Ace, koji se tu skrivao pod imenom Avram Antić. No tu nije smela da ostane takoreći ni dana. U mestu se nalazio poznanik narednika Nikolajevića, isto podoficir bivše jugoslovenske vojske, neki Rus Arkadije, koji je, doznavši za Bulkicu, izrazio sumnju zašto narednik prvo dovodi svog rođaka, a sada i neku devojčicu o kojoj nikada nije govorio. Zbog toga je Aca u januaru 1942. godine odveo sestru u Aranđelovac, gde se već ranije krio njihov otac Bencion.
Bencion je u Aranđelovcu sreo kolegu, limarskog majstora, Milana Živkovića čija je žena bila Jevrejka. Pošto nije smeo da primi Rahelu u svoj iznajmljeni stan, privremeno rešenje bilo je da je kolega Milan primi na nekoliko dana. Zima je bila, januar mesec. Ovo rešenje nije moglo biti za duže.
Pre odlaska iz Beograda, otac Bencion je od svog prijatelja inženjera Miše Boškovića dobio pismo za Mišinog rođaka armijskog generala Ljubomira Marića, u kome Miša moli svog rođaka da donosiocu pisma, ako zatreba, izađe u svemu u susret i pomogne mu. Bencion se obratio generalu i ovaj se odazvao njegovoj molbi. On je Rahelu, kao Bojanu izbeglicu iz ustaške Hrvatske
zaposlio kao kućnu pomoćnicu u porodici medicinske sestre Ruže i pravnika Nenada Milića. Oni su posle okupacije napustili Beograd, gde je Nenadu pretila opasnost kao levičaru.
U to vreme general Marić je znao ko se krije pod imenom Bojane, a porodica Milić to još nije znala. Iako je radila kao kućna pomoćnica, Rahela je boravila veoma dobro primljena, zavoleli su je ti dobri ljudi.
U kući porodice Milić, Rahela je provela od januara do decembra 1942. godine. Tog decembra se dogodilo nešto što je moglo tragično da se završi.
U Aranđelovcu je živela Juca Đorđević. Jednom prilikom, ćerka generala Marića, Rajka, kao u poverenju rekla je Juci da se u kući Milića krije jedna devojčica Jevrejka. Juca se zabrinula i to poverila porodici Milić. Bili su veoma iznenađeni i pozvali su Bojanu - Rahelu na razgovor. Pitali su je da li je ona Jevrejka. Ona je to poricala. Posle upornog nastojanja da kaže istinu, i kada su joj rekli da oni nju vole i da joj neće učiniti nikakvo zlo, Rahela je priznala, gorko zaplakala, klekla pred njima na kolena i molila da je ne otkriju Nemcima.
Tada je Ruža Milić pridigla Rahelu, zagrlila je i sama zaplakala i rekla joj da se ništa ne brine, da će se oni postarati za nju, ali da više ne može da ostane u njihovoj kući niti u Aranđelovcu.
Nenad Milić je odmah otišao kod generala Marića sa zahtevom da se general pobrine šta dalje sa Rahelom, pošto je njegova kćerka razotkrila. General nije imao kuda. Obezbedio je Raheli objavu za putovanje u Vrnjačku Banju i uputio je da se javi njegovom rođaku, već ranije pomenutom inženjeru Miši Boškoviću.
Miša ju je primio i kod njega je ostala tri meseca. Dan je provodila u podrumu, a noć u stanu Boškovića.
U međuvremenu Boškovići su tražili drugo, trajnije rešenje. Uspeli su da Bulkicu zaposle kao kućnu pomoćnicu kod inženjera Petronija Jokića, za malu platu, stan i hranu. Porodica Jokić nije znala ko se krije pod imenom Bojana. Njoj kod ove porodice nije bilo nimalo lako, ali je tu dočekala kraj rata.
Odmah po oslobođenju Vrnjačke Banje otkrila je svoj identitet Petroniju Jokiću, koji je bio visoki funkcioner u Nedićevoj upravi. Kada je ovaj čuo da ona nije Bojana, nego Jevrejka Rahela Anaf, rekao joj je da je on to znao ne bi ona kod njih ostala ni časa!

Brat streljan

Rahela je nekoliko puta obilazila svog mlađeg brata Josifa -Joleta u logoru Topovske šupe. Sluteći najgore, Jole joj je govorio da beži iz svog stana, a najbolje je da ode iz Beograda. Bulkica je videla kada je njen brat Jole trećeg novembra odveden sa većom grupom Jevreja i doznala da je streljan. Više nije bilo vremena, moralo se što pre bežati.


Izvor: Novosti

Све их знаш?

Naravno da ne, ali je to tako.

100%.

98,9%
Neces naci skoro ni jednu jevrejsku porodicu koja nece moci sa slika ili iz secanja da nabroji makar jednu osobu koju su izgubili u Holokaustu.

Исто можеш и да кажеш за Србе из Босне,Крајине,па и Србије.Само не видим да неко сузе рони због тога.

Naravno! Zrtve su uglavnom neduzni, stradali zbog nekoliko usijanih glava, kojima zena nije davala duze vreme 

Nemci praznih ruku

Dr Isak Eškenazi, nosilac Albanske spomenice, rezervni potpukovnik i šef jevrejske Sanitetske službe pod okupacijom, pobegao je iz Beograda u poslednjem trenutku, vodeći osam članova familije, a među njima jednu baku i dve devojčice. Poslednju noć u Beogradu proveli su raštrkani kod srpskih prijatelja.
- Zadužen važnom funkcijom, bio sam donekle, ali, razume se, samo privremeneo, pošteđen od odvođenja u logor, a s druge strane toliko zauzet da nisam imao vremena niti moći da se bavim spasavanjem svoje porodice i sebe - ispričao je dr Eškenazi.
- Sa više strana mi je stavljeno do znanja da je krajnje vreme da se „izgubim“. Međutim, bio sam do krajnje mere fizički i nervno iscrpljen, tako da sam najzad rešio da ostanem bar nekoliko dana kod svoje kuće radi odmora. Istog dana me je posetio policijski agent da vidi da li sam još tu.
- Posle toga ponovo sam se vratio na dužnost, ali jedan događaj me je najzad naterao da se trgnem iz apatije. U kancelariji jevrejske sanitetske službe bila su ostala još dva administratora. Doznadoh da je dolazio komesar za Jevreje Egoni i da je odveo obojicu u logor.
- Sutradan odem u komesarov štab i naiđem na jednog činovnika beogradske policije koji je bio pridodat komesaru. Objasnio sam da želim da razgovaram sa komesarom, na što je odmah rekao: „Nemojte ići, ljut je na vas, hteo je i vas juče da odvede.“ „Zašto?“, upitah ga. „Zato što vam beže lekari i drugi.“
- To je bio momenat kada sam uvideo da je kucnuo dvanaesti čas.
U Beogradu je postojala Bolnica trgovačke omladine, legat bogataša Nikole Kike. Ostavio ju je pod uslovom da njegov rođak Dragi Naumović, bivši činovnik Ministarstva finansija, bude doživotno administrativni upravnik te bolnice. Naumović je bio moj prijatelj, te sam ga zamolio da me smesti u bolnicu. On je bez daljeg pristao da me primi. Tada još nisu kupili Jevreje po bolnicama, te sam mogao da budem miran.
- U međuvremenu se pojavila dr Rut Bondi. To je bila emigrantkinja iz Nemačke, starija žena, koja je prošla kroz sve zemlje, od Nemačke do Jugoslavije, bežeći ispred Hitlera, žena s mnogo iskustva za onakva vremena. Ona se u Beogradu brzo snašla, išla je ulicom u nekoj čudnovatoj crnoj haljini s velikim srebrnim krstom na grudima, glavu je bila povezala tako da je odavala izgled nekog specijalnog reda milosrdnih sestara.
- Ona je pronašla „fabrikanta“ lažnih legitimacija i s njim utvrdila cenu za osam legitimacija od 200.000 dinara (oko 4.000 dolara). Kad je završila sve pripreme, jednog dana mi najavi da ćemo sutra na put.
- Policijski čas za Jevreje je počinjao u šest, i baš tada je stigla pomenuta gospođa Bondi u zatvorenom fijakeru. Odvezao sam se u Bosansku ulicu u kuću „fabrikanta“ legitimacija. Posle večere, a pre osam sati, on me odvede na prenoćište u kuću
svoje sestre, u neposrednoj blizini železničke stanice.
- Za to vreme moji su iznosili stvari iz stana, što je bilo vrlo teško i opasno. Jevreji sa koferima na ulici bili su sumnjivi. Na put je nošen minimum stvari, a ostalo se smeštalo kod sigurnih prijatelja. Teškoća je bila utoliko veća što su kućni nastojnici bili mahom u vezi sa Gestapoom.
- To poslednje veče moja tašta, svastika, moja žena i kćerka prenoćile su u stanu naših odličnih prijatelja, plemenitih gospođa Desanke Novaković i njene sestre Ruže Pribičević, udove Milana Pribičevića, u Birčaninovoj ulici. Moja šurnjaja sa dvema devojčicama kod trgovca Karamića u Ulici kraljice Natalije, a ja kod sestre „fabrikanta“ isprava.
- Posle rata 1945. godine, kada sam se vratio u Beograd, doznao sam da je onog jutra, 8. novembra, kada smo već bili u vozu i udaljeni nekoliko sati od Beograda, došao jedan nemački oficir s vojnicima u moj stan da me vodi u logor. Kada je video da je stan prazan, samo je rekao: „Der Gauner ist davon gelaufen“ (mangup je pobegao). Istog dana uveče, kada smo već stigli u Niš, dolazi policija u stan gospođe Novaković i Pribičević sa optužbom: „Vi krijete Jevreje.“ One su već bile dovele stan u red, tako da policija nije mogla da naiđe na neki trag. Očevidno su neki „dobri ljudi“ primetili da su u tu kuću Jevreji unosili kofere, pa su javili policiji.
- Na ŽelezniČkoj stanici su stalno patrolirali policijski agenti od kojih su me mnogi poznavali, pošto su često dolazili u našu ustanovu. Pored te prve barijere, u našem bekstvu su postojale još mnoge druge: kontrola isprava uz put, prenoćište u Nišu itd.
- Voz je polazio u šest časova ujutru. Želeo sam da bude ružno vreme, da se otvore nebesa, računajući da su i ti policijski agenti od krvi i mesa, i da će ih valjda mrzeti da u nedelju ustanu tako rano i izađu po takvom vremenu. Nebesa se nisu otvorila, ali je, na moju veliku radost, kiša padala.
U nastavku je dr Eškenazi ispričao kako su preko Kuršumlije i Skadra dospeli do Crnogorskog primorja i Dalmacije, i najzad u „slobodnu konfinaciju“ u Italiji.

Zaseda u Albaniji

Nikada se nisam plašio za svoj život. Sećam se jedne vrlo teške situacije iz moje prošlosti. Prilikom prelaza preko snežne Albanije sa srpskom vojskom, novembra 1915. godine, napala nas je veća grupa albanskih kačaka sakrivenih iza busije. Ja sam se tada u dva maha nalazio u grupi iz koje su oko mene padali mrtvi i ranjeni, ljudi i konji.
Ležao sam na zemlji očekujući svakog sekunda svoj red. Tada sam sa revolverom u ruci bio spreman da se dokusurim ako bih bio ranjen, da ne bih pao živ u ruke kačaka. I tada ja nisam zadrhtao, niti se naježio, ni uplašio, već jedina pomisao koja me je mučila bila je: „Šta će moji roditelji bez mene?“


Izvor: Novosti