hkj, ne mora svako nasilje da bude vidljivo.

Pravi manijaci biju tako da se ne vidi.

A tu je psihicko, kome su izlozeni i muskarci i zene.

Насиље над женама и пропусти институција


Сексизам, лењост или нешто треће


На примеру 14 убијених жена показало се да у 12 случајева надлежне институције нису радиле свој посао. Било је довољно само примењивати постојеће законе и можда би нека од њих данас била жива


Последња најављена мера у борби против насиља над женама гласи: повећаћемо казне. С једне стране - одлично, да је то учињено на време, девојчица чији је отац Горан Божић убио мајку не би морала да пошаље писмо министру правде Николи Селаковићу, у коме између осталог каже: „Убиству су претходиле кривичне пријаве за породично злостављање, али судство и тужилаштво није реаговало онако како треба, а то је да му одреде аутоматски притвор и судску пресуду за злостављање која, колико ми је познато, предвиђа казну затвора од три године. Да је таква казна изречена, моја мајка би данас била жива“.

С друге стране – недовољно, имајући у виду да је у периоду од годину и по дана полиција поднела 4.399 пријава за насиље над женама, а да је само 25 одсто стигло до фазе оптужења. А то значи да ће се новим мерама „боље“ кажњавати неколико одсто насилника, док ће преостали остати у сивој зони на коју систем баш и не обраћа пажњу, а из које се недавно појавио Синиша Златић да би „због љубоморе“ извршио масовно убиство у Житишту.

Међутим, нејасно је зашто се стално заборавља на оно што већ имамо. Постојећи закони, које у великом броју случајева надлежне институције не примењују, и те како би могли да помогну не само у спречавању насиља над женама, већ и у спасавању њихових живота. Рецимо, да је Центар за социјални рад у Житишту озбиљно схватио речи Дијане Златић о насиљу које она и дете трпе, можда би полиција раније открила илегално оружје на тавану убице и предупредила трагедију. А можда и не би, па би се све завршило неадекватним поступањем свих институција по принципу на који Мрежа жена против насиља већ годинама указује: „Уместо пружања професионалне подршке и помоћи женама, представници институција често вођени личним ставовима и предрасудама, избегавају да преузму одговорност за поступање приликом пријема пријаве за насиље, а њихови надређени настављају да их од те одговорности штите“.

Да је тако, недавно је документовао заштитник грађана, који је спровео поступке контроле у 14 случајева убистава жена и утврдио пропусте у раду надлежних органа и служби у 12 случајева. Између осталог, да се насиље квалификује као породични проблем и брачни сукоб па се не испитује, да се мере у случају пријаве насиља у породици и партнерским односима не предузимају или се то чини на неодговарајући начин и неблаговремено, да полиција, центри за социјални рад и здравствене установе не размењују информације, од којих су неке виталне за заштиту жртве. У случају 12 жена које су пријављивале насиље, а које више нису живе, показало се да је полиција најчешће излазила на лице места, али се поступање завршавало узимањем изјава од насилника и жртве.

Једна од њих је Верослава Станчић, коју је супруг Станоје убио 13. 10. 2015. године. Три године раније, полиција је први пут утврдила насиље, поднела прекршајну пријаву и суд је Станчићу изрекао казну од 5.000 динара. Годину дана касније је хитна помоћ пријавила насиље над Верославом јер је имала повреде главе и неразговетно говорила, али је полиција (иако некомпетентна) закључила да тако говори због „психичког обољења“. Патрола је обавила разговор са супружницима, али, наводи се у извештају заштитнику грађана, „није могла са сигурношћу да установи околности под којима је Верослава задобила повреде јер је слепа и највероватније психички оболела, па самим тим и не може да указује на то ко је повређује“. Иако није могла „са сигурношћу да утврди“, полиција није предузела друге радње у циљу прикупљања свих чињеница. Неколико месеци касније, комшија је пријавио насиље над Верославом, која је полицијској патроли рекла да ју је муж у више наврата тукао, да ју је тог дана више пута ударио отвореном шаком у пределу лица, након чега ју је оборио на под. Полиција је узела и изјаву комшије који је навео да Станоје туче супругу и да сумња да ју је везивао ланцем за псе. Пошто је ортопед рекао да је повреда коју је констатовао стара месец дана, полиција је консултовала јавну тужитељку Првог ОЈТ Снежану Павловић, која се изјаснила да „нема елемената кривичног дела насиље у породици“. У два наврата полиција је о примљеним пријавама обавестила Центар за социјални рад. Центар је констатовао да „немају поуздане податке о злостављању Верославе Станчић, да именована увек у разговору негира било какво злостављање“. Видљиве телесне повреде нису биле довољне да се у овом случају примени поступак прописан за случај сумње на насиље над женом, што је у поступку контроле утврдило Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

На питање да ли је баш тако тешко утврдити насиље, или је у питању нешто друго, Тања Игњатовић из Аутономног женског центра каже: „Оно није увек лако уочљиво, посебно ако жена о њему не говори, и када нема физичког насиља које оставља видљиве трагове. Ако професионалци не постављају питања и нису обучени да препознају различите манифестације и последице насиља, највећи број случајева остаће неоткривени. Други је проблем када жена пријављује а професионалци имају погрешну процену, те закључују да се ради о сукобу или лошим партнерским односима и због тога не предузимају одговарајуће мере или чак упућују на интервенције које жртву доводе у већи ризик од насиља. Због тога је важно да се у сваком конкретном случају систематски испитује постојање насиља, а ако се сумња потврди, да се оно дубље истражи. Међутим, искуство, али и извештај заштитника грађана, потврђују постојање ‘типичних пропуста’. Могуће је да неки стручњаци нису имали специјализовану обуку, а могуће је и да обуке које су похађали нису биле добре. Али, питање је да ли стручњаци који су обучавани не виде насиље, или не разумеју то што виде, или не желе да запишу то што су видели и разумели. Јер, ако запишу, онда морају и да реагују, а реаговање увек значи излагање неугодним професионалним ситуацијама“. 



Типичан пример за то је судбина још једне жртве - Александре Лазић из Смедерева коју је убио бивши партнер Зоран Станковић. Без обзира на непобитне доказе, овај случај никада из полиције није стигао чак ни до центра за социјални рад, што свакако има везе са чињеницом да је син насилника полицијски службеник Полицијске управе Смедерево и да је утврђено да је лично вршио недозвољени утицај на жртву. Не само да јој је слао поруку какав исказ треба да да, већ је његово службено оружје искоришћено за злочин, а Полицијска управа, ни након захтева заштитника грађана датог у непосредном надзору над радом Смедеревске полиције, није предузела никакве мере према њему.

Имајући у виду такво (за сада несанкционисано) понашање, питање је како ће остале институције реаговати на препоруке које је заштитник грађана упутио након контроле, а које су послате на следеће адресе: Министарству унутрашњих послова, Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарству здравља и Покрајинском секретаријату за социјалну политику, демографију и равноправност полова. Тешко да те институције до сада нису схватиле саме да је потребно доследно примењивати све прописе и процедуре, увести одговорност за несавестан рад у надлежним органима и службама, као и додатно унапређивати законодавство. Али, можда би помогло када би се у постојећу праксу као обавеза уврстили и предлози Мреже Жене против насиља: да у сваком случају пријема пријаве насиља, приликом кога је учињен пропуст у раду, индивидуална одговорност професионалаца буде утврђена, а професионалац адекватно санкционисан за нечињење или погрешно поступање; да се доносиоци одлука информишу и суоче са проблемима у функционисању институција и хитно реше проблеме и да се обезбеди пуна примена постојећих мера за заштиту од насиља - упоредо са унапређењем политика и пракси у овој области.



Сандра Петрушић




NIN

UŽASNA ISPOVEST: Biljanu je muž silovao pred detetom, palio joj oči fenom, terao da jede izmet...




Na početku braka je bilo sve u redu, navela je Biljana Čavić iz Kamenice u emisij Specijal Crna hronika.

- Bio je dosta arogantan i grub. Ja sam ga volela. Pose porođaja krenule su svakodnevne batine, svih ovih 10 godina – sa gorčinom se priseća Biljana.

- Batine su bile svakodnevne. Bez razloga me je tukao, samo sam ga ponekad pitala za platu. Cela njegova porodica je to znala. Ćutala sam jer je pretio da će ubiti i mene i dete – priča Biljana i dodaje da je sve trpela zbog deteta.

Kako kaže, za batine nije davala nikakvog povoda.

- Udarao me pesnicom u glavu, glavu mi je udarao o ivicu stola, šutirao me, tukao me tušem po glavi, sipao mi je vruću supu na glavu, pikavce mi gasio po telu, udarao me u međunožje, burgijom me bušio po telu, razbijao čaše o glavu, stavljao mi ljute paprike u nos – navela je Biljana prisećajući se užasa koji je proživela.

Članove  njegove porodice sa kojima su živeli u zajednici, ona smatra saučesnicima.

- Odveo me je dole kod majke, skinuo me je golu i vezao za stolicu i tukao pred njima. Svi su gledali i smejali.  Govorila sam mu da to ne radi, a on je rekao da svi treba da vide kako se radi sa ženom - tvrdi Biljana.

 Foto: Youtube printscreen Foto: Youtube printscreen
Bivši muž je vukao golu po dvorištu i glavu joj udarao u pločice, ali to nije najgore što je doživala.

Biljana je trpela i silovanje.

- Silovali su me bivši muž, kum i njihov drugar u vikendici. To se dogodilo nako što sam pobegla od njega kada me je istukao. Dete je sve to gledao, a otac je rekao da dečak treba da vidi kako se radi sa ženama – kaže Biljana i dodaje da sve rekla i policiji.

Njen bivši muž je, tvrdi zlostavljao i dete.

- Kada je imao sedam godina, ostavio ga je na železničkoj stanici, legao u krevet, a mališana je kući doveo neki nepoznati čovek- ispričala je ona.

Porodica njenog bivšeg muža je smatrala da dečak nije njegovo dete i on za njega nije mario. Njegovi roditelji im nisu došli ni na svadbu, možda je, kaže nisu voleli zato što je Srpkinja.

Devetogodišnji Marko bio je svedog stravičnog nasilja.

-Mojoj mami je fenom palio oči, čupao joj kosu, čekićem za meso je udarao po licu, pesnicama je udaro u nos, izbio joj zub, udarao je po butinama, hteo je izbosti nožem, jela je izmet - naveo je on.

Kako kaže, gledao je sve što je njegov otac radio njegovoh majci. Tada je imao sedam godina.

- Govorio sam mu ne tuci moju mamu, kada sam je branio i ja sam dobijao batine. Udario me je jednom pesnicom u glavu i pao sam sa stolice na pločice i onesvestio sam se. Vozili su me u bolnicu, a otac je rekao da sam sam pao - naveo je dečak.To se, prema rečima njegovog dede, desilo kada je slučajno srušio ocu čašu rakije, a zbog udarca je izgubio pamćenje.

- Plašio sam se tate i mrzeo sam ga jer tuče moju mamu. Kada ga gledate, izgleda normalno. Ustvari on je pijanac i grubijan. Ja njega mrzim, on više nije moj otac, posle sveda što je moja mama pretrpela - dodao je Marko. Biljanin otac Milan kaže da je njegovom zetu bivšem porodica punila glavu da dete nije njegovo.

- Dečak je čak tražio da se uradi DNK test, da bi se utvrdilo ko mu je otac. Za 11 godina braka nismo ga videli ni 10 puta. Nikada me nije pozavo na slavu, faktički ga nismo poznavali - naveo je Milan.Kako kaže, za njegovog bivšeg zeta je litar rakije bilo kao litar vode, a cela njegova porodica je znala da je maltretira.

(Pink)



Izvor: Kurir

U Kraljevu održan protest protiv femicida u Srbiji



 Protest protiv femicida u centru Kraljeva, Foto: G. Šljivić   


KRALjEVO – U organizaciji ovdašnjeg Udruženja „Fenomena“ koje je član Mreže „Žene protiv nasilja“, danas je na Trgu srpskih ratnika u centru Kraljeva održan protest pod nazivom „Ni jedna žena manje, ni jedna mrtva više!“ povodom tragičnih ubistava dve žene i jednog deteta koja su se nedavno dogodila u beogradskim Centrima za socijalni rad.
Zahtevajući odgovornost nadležnih institucija, aktivistkinje „Fenomene“ su ovim povodom naglasile da mirnim protestom žele da skrenu pažnju javnosti na ovaj problem i najoštrije osude sve učestaliju pojavu nasilja nad ženama.

- Državne institucije moraju ozbiljnije da se pozabave sprečavanju nasilja nad ženama, na prvom mestu tako što će verovati ženama koje im se obrate za pomoć zbog porodičnog ili partnerskog nasilja – kaže Vesna Ristović, volonterka Udruženja „Fenomena“.

Prema njenim rečima, u Kraljevu postoji SOS telefon koji je 24 sata na raspolaganju žrtvama nasilja, ali je u poslednje vreme bilo samo povremenih poziva.

- To, međutim, ne znači da nema nasilja nad ženama – dodaje Ristović. – Tokom minule decenije imale smo oko 500 poziva, ali je problem što u Kraljevu nemamo Sigurnu kuću kao utočište za žrtve nasilja, ali ni podršku gradske vlasti.

Izvor: Novosti