Da li ste utopista ako verujete u solidarnost u vezi ili braku

Srećo, hajde da zajedno spremimo stan!

Ako je on slučajno na odmoru, a ti radiš - to ćeš odmah videti po stanu. Gomila šoljica sa socom kafe, neke prevrnute, iako on, naravno, ne veruje ni u šta paranormalno, čarape svuda oko kreveta, po prašini ispisano njegovo ime.

- Za vikend spremamo stan - svečano sam najavila, da ne bude iznenađenja. Ćuti.

Dolazi subota. Budim ga u 11, da ne kaže posle da od mene ne može ni da se naspava i pripremi za rad. Jedva otvara oči i traži kafu. Posle još jednu. Pali televizor i ne progovara. Imam utisak da nema nameru da se pridigne. Za to vreme, ja sam već oprala sve sudove i napunila mašinu prljavim vešom. Prelazim na čišćenje nameštaja dok mi se on, još na krevetu, okreće leđima da me ne bi ni gledao dok radim. Podne je odavno prošlo, a on je dohvatio neku knjigu da se opusti pre nego što počne. Oprah prozore i tu on nekako ustade iz kreveta, vidno ljut što mora nešto da uradi. Dohvati staklo od stolića ispred dvoseda i pošteno ga opra tuširajući ga u kadi.

- Bravo, mili - gledam ga zahvalno i dodajem: - Sad, molim te, složi tvoju odeću, i stavi papire u neku kesu, na gomilu.
Ne komentariše. Vidim da bi celu stvar nekako da zaobiđe, a ni sam ne zna kako. Setih se spasonosnog rešenja. I za njega a, iskreno, i za sebe.

- Trebaće nam klopa. Trebalo bi da odemo na pijacu i u samoposlugu.
- Otići ću ja, taman dok ti ovo završiš.
Lice mu sija od sreće. Lepo će da se prošeta, u samoposluzi da pazari koje pivo i, redovno, plati ambalažu umesto da ponese jednu od sto flaša iz špajza, posle će na pijacu, da preplati ono malo salate. Usput će pola da zaboravi.

Prolazi i tri sata, a njega nema. Zadovoljan se pojavljuje na vratima, nedaleko, u kafiću, lepo je iščitao svu štampu i optimistično počeo da mi je prepričava, dok ja, preznojena, još smirujem lupanje srca od ubrzanog čišćenja terase, da bi ručali napolju.
- Kupio sam ćevape. Što da se mučimo da pravimo klopu.
Milica Bjelovuk

Pred nama je još jedno nešto poznato kao "vikend spremanje stana", i čvrsto si odlučio da joj ovog puta ne dozvoliš upotrebu onog čuvenog "pa... mogao si i ti nešto da uradiš". Već u četvrtak uveče, krišom od nje, smišljaš taktiku upotrebe četki, krpa, sunđera, usisivača... "Izbiću joj svaki argument iz ruku", govoriš u sebi dok se zlobno smešiš, glave naslonjene na jastuk.
- Ne mogu večeras ništa da radim; sutra ćemo, ujutru - govori ti ona u petak uveče dok raspušta kosu. - Mogao bi i ti nešto da uradiš ovog puta - okreće se prema tebi, gledajući te u bradu.

- Ne brini - odgovaraš skrušeno, i ne nagoveštavajući da si za ovaj vikend skrojio savršen diverzantski plan...
Nepravda! Ti još spavaš, izmoren sinoćnom zabavom u krevetu (petak uveče je kao stvoren za to), a ona je već skinula zavesu i pere prozore.

- Ti... Ej bre! Što me nisi probudila - pitaš je zevajući.
- Neka - čuješ je kako nehajno odgovara.
- Ja ću da usisam - trudiš se da sakriješ zlobu u glasu dok trljanjem skidaš pospanost iz pogleda.
I tako ti kreneš da usisavaš. Sve to potraje jedno 45 minuta, i uveren si da si pokupio i najmanju trunku koja bi mogla izazvati njeno nezadovoljstvo. Neka mesta si prešao i triput, eto toliko si bio temeljan. Preterano, naglašeno, da ne bi ostavio prostor za optužbe. Nema veze što te bole leđa. Za to vreme ona je završila sa prozorima, oribala je kupatilo i počela da čisti kuhinju.

- Ovde ti je ostalo - čuješ, ipak, ono čemu se nisi nadao. Taman si zaustio da kažeš "gde", a ona, onako znojava, mirišući na hemikalije, uzima usisivač u ruke i počinje da usisava nešto što valjda samo ona može da vidi.
- Mili, znaš, ne moraš ti ništa na silu da radiš, brže ću ja sama - govori ti, dok se tebi polako izjednačavaju gornji i donji pritisak.

- Ali, tu nema ničega; triput sam prešao tu - očajnički pokušavaš da zaštitiš istinu.
- Sad nema - viče ona pobedonosno dok spušta usisivač. - Hajde, bar da mi pomogneš u kuhinji. Samo malo pomeri zamrzivač. A posle šporet... A sad izbaci smeće... Vrati šporet... Vrati zamrzivač... Sad idi sedi tamo, smetaš mi samo...

Posle dva sata, iskrivljenih leđa i još iskrivljenijeg ponosa, zavaljuješ se u fotelju. Utom ulazi ona.
- Ne, ne! Pa malopre sam obrisala tu fotelju!
Ustaješ, po naređenju, i sada stojiš, nasred sobe. Prljav, znojav i ponižen. Ona se nakratko izgubila, a onda trijumfalno nastupa:

- Eto, gotovo! A gde si se ti tako isprljao - obraća ti se kao da imaš četiri i po godine.
Dok stežeš pesnicu u besnom gnevu, ona odlazi prema kupatilu, na tuširanje. Skinula je sve sa sebe i, dok ti posmatraš belinu ženske kože, ona se obraća (više peškiru koji je uzela nego tebi):

- Mili... mogao si i ti nešto da uradiš... Zaista... Šta je, što me gledaš tako?


Izvor: Glas Javnosti \ Igor Ćuzović