Sto godina Prve ženske gimnazije
Beogradski Oksford
Početkom 20. veka devojke su tražile da nastave obrazovanje nakon završene osnovne škole. Mnogi su im se podsmevali govoreći da je gimnazija suviše teška za žensku decu. Maga Magazinović, Desanka Maksimović, Mira Alečković i mnoge druge uspešne žene pokazale su im da nisu bili u pravu. Vek duga istorija Pete beogradske gimnazije beleži mnogo poznatih imena koja su prošla kroz
klupe ove škole...


Kada je sredinom 1905. godine u Ministarstvu prosvete počelo da se govori o osnivanju Prve ženske realne gimnazije, srpska javnost je negodovala. Zar ženskinjama dati da se školuju ravnopravno sa muškarcima? Zar im dozvoliti da napuste posao majki i domaćica i stanu rame uz rame s jačim polom? Do tada je obrazovanje devojaka u gimnazijama bilo samo izuzetak. Nekoliko njih dobilo je dozvolu da učenje završi u muškim (ili privatnim) školama zahvaljujući porodičnim vezama sa direktorom gimnazije. Međutim, njihovo školovanje moglo je da se prekine u svakom trenutku jer nisu postojali zakonski propisi o primanju devojaka u gimnazije.
Ponet uvreženim mišljenjem da je devojci mesto u kući, a ne u školskoj klupi, jedan novinar „Politike” napisao je 5. septembra 1905. godine oštru kritiku o „srpskom ženskom pitanju” upućenu „modernim gospođicama beogradskim”. Napis je objavljen na naslovnoj strani kao odgovor na pismo koje je stiglo redakciji od „ni manje ni više no baš od potpuno emancipovane ženske, čeda zapadnih pogleda i kulture”. Novinar, potpisan samo slovom L, smatra da bi školovanje udaljilo ženu od njenog pravog poziva: „Spremaju li naše škole žensko dete za buduću srpsku domaćicu ili mu pune glavu nekim slobodama, emancipacijom itd. koja ne ume u kući ništa da radi a ume o svačemu da priča... Država će produkovati veliki broj ženskinja koje nije za domaćicu, za kuću, koje će možda po primeru zapadnih drugarica sa ošišanim kosama i kratkim suknjama trčati na zborove.” Ali, izgleda da je najveća muka bila u tome što su obrazovane žene bile pretnja muškarcima koji su tražili posao: „Ovo ženskinje nema rada u Srbiji i posao će mu biti da potiskuje muškinje.”
Najjači dokaz protiv otvaranja ženske gimnazije novinar je dušebrižno izneo na kraju: „Ko zna šta je gimnazija i sa kakvim užasnim teškoćama savlađuju terete muška deca i to uz pripomoć roditelja i domaćih učitelja, taj će tek moći da ceni kakav će to grozan teret biti za žensku decu... Dakle, ženska gimnazija je potpuno nepotrebna. Javi li se, pak, kakav fenomen u pogledu talenta, stvar je vrlo prosta – treba doneti rešenje: učenice sa odličnim uspehom mogu produžiti učenje u muškim gimnazijama. Mada, od celokupnog ženskinja našeg što je prošlo kroz gimnaziju i Veliku školu nismo videli još ništa fenomenalno.”
Ipak, baš takve, „fenomenalne” devojke stajaće za katedrama ili sedeti u klupama buduće ženske gimnazije – Maga Magazinović, Desanka Maksimović i Mira Alečković. Fotografija prvih maturantkinja i njihovih profesora i danas visi u hodniku Pete beogradske gimnazije. Niko od njih tada nije snevao da će njihovu školu stotinu godina kasnije s pravom nazivati Beogradski Oksford.

Iskrivljena kruna
Poslednje učenice kojima je bilo dozvoljeno da uče u muškim gimnazijama položile su Viši ispitni tečaj 1905. godine. Odmah nakon toga, 29. juna 1905. devojke su dobile svoju školu – Prvu žensku realnu gimnaziju. U prvom štampanom izveštaju škole za 1909/10. godinu postoji zapis o osnivanju ove ustanove: „Ukazom NJ. V. Kralja Petra I od 29. juna 1905. godine, a na predlog tadašnjeg Ministra prosvete i crkvenih poslova, g. Jovana M. Zujovića, otvorena su četiri viša gimnazijska razreda u Beogradu, na osnovu čl. 4 tačke 1 Zakona o srednjem obrazovanju.”
Devojke su dobile staru školsku zgradu u Zorinoj ulici, na uglu današnje Njegoševe i ulice Ivana Milutinovića. Škola nije imala mnogo sredstava, već se služila „nekolikim geografskim kartama i crtačkim pregledima koje je dobila iz Više ženske škole”. Prema nastavnom planu i programu iz tog vremena, predmeti su bili podeljeni na nauke i veštine. U nauke su ubrajane: hrišćanska nauka, srpski, nemački i francuski jezik, zemljopis, istorija, jestastvenica (nauka o prirodi), fizika, hemija i matematika. Učenice su morale da vežbaju i slobodno crtanje, krasnopis, pevanje, ženski rad i gimnastiku. Prvi direktor ove gimnazije bio je Sreten Pašić, a među nastavnicima i profesorima našla su se i poznata imena poput Nadežde Petrović i Marije Mage Magazinović. Kako je za stotinu godina gimnazije sačuvano veoma malo podataka o životu u ovoj školi, dragoceno je sećanje Mage Magazinović na nastavničke dane provedene u Prvoj ženskoj gimnaziji.
„Meni je bilo naročito drago što svoje nastavničko mesto nisam dobila nikakvom protekcijom, već stvarnom potrebom škole u koju sam postavljena. Upravitelj škole g. Sreten Pašić nije mojim postavljenjem bio baš oduševljen. U školi mu je već bila Nadežda Veljković, izrazita socijalistkinja, njena najbolja prijateljica, slobodoumna Mileva Petrović – sad još i ja, takođe od 'naprednijih'... Dobila sam odmah razredno starešinstvo u drugom dva razredu. Uz časove nemačkog jezika dodelili su mi da u svome razredu predajem i srpski, botaniku, čak i matematiku za izvesno vreme. Meni se napabirčilo i ovo i ono. Ja sam i tim bila zadovoljna. Ma šta da su mi dodelili, rado bih preuzela jer sam i školu i decu uvek vrlo volela... Deca su onda zaista bila drukčija nego danas. I spolja – ponašanjem i iznutra – karakterom. A po glavicama nisu im se vrzmali stripovi, svakojaki filmovi, utakmice i vesele večeri, utisci sa plaže i igranke. Imalo je i u glavi više mesta i u danu više vremena za nastavnu građu... Moj razred dobio je, kao i ostali, i jednu leju te smo je na časovima botanike zasejale i zasadile cvećem. Pratile smo klijanje, listanje, rašćenje, cvetanje i sazrevanje. Sve u ime principa 'očiglednosti' u nastavi.”

Kamen temeljac
Iz godine u godinu u gimnaziju se prijavljivalo sve više „ženske čeljadi”. U početku su se nastavnici radovali, ali je vremenom nedostajalo mesta za nova odeljenja. Kada je broj učenica narastao toliko da više nije imalo smisla otvarati ni nova odeljenja, neke od devojaka upućene su u Višu žensku školu u Beogradu.
Gimnazija je radila i u vreme balkanskih ratova, ali u otežanim uslovima. Tadašnji direktor otišao je na vojnu dužnost, a nastavnice i učenice počele su da šiju rublje za ranjenike. U junu 1913. godine škola je pretvorena u bolnicu, pa devojke nisu mogle da polažu ispite. Direktor škole postavljen je na mesto upravnika bolnice, njegova gospođa radila je u kuhinji, a nastavnice i učenice starijih razreda preuzele su posao bolničarki. Ipak, vredni đaci nisu odustajali od polaganja mature, pa su u avgustu ovaj ispit održali u tadašnjoj sali Narodne skupštine.
Vihor Prvog svetskog rata prekinuo je 1914. godine školski život, a učenice koje su ispite polagale u avgustu ostale su bez diploma. Posle rata devojke su ostale i bez zgrade u kojoj bi mogle da uče jer je Ženska gimnazija bila opljačkana i upropašćena. Kako su neki đaci učili kod privatnih profesora za vreme rata, Ministarstvo prosvete odobrilo im je da polažu ispite u zgradi Više ženske škole. Za žensku gimnaziju obezbeđena je zgrada u kojoj je pre rata bila Zdelareva škola (a za vreme rata privatna ženska gimnazija) i u ovom zdanju Prva ženska ostaće do 1938. godine. Temelj nove zgrade koja je u Bitoljskoj ulici (današnja ulica Ilije Garašanina) broj 24 namenski podignuta za žensku gimnaziju osveštan je 1936. godine. Na toj svečanosti našli su se brojni znameniti ljudi Beograda. Posle osveštanja temelja spuštena je povelja koja glasi: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Dana 25og, meseca oktobra, godine 1936. od rođenja Hristova u prestonom gradu Beogradu, za vreme vladavine Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije Petra II, i NJV Kraljice Majke, a pod upravom NJKV Kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, dr Ivana Perovića, za vreme Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Varnave, Predsednika vlade dr Milanka Stojadinovića, gospodin Dobrivoje Stošović, ministar prosvete položi kamen temeljac ovoj zgradi Prve ženske gimnazije u Beogradu, namenjenoj da bude dom zdravog i svestranog. Neka bi Bog dao da ova škola dostojno pripremi naše učenice za uzvišeni poziv majke i građanke, radnog i korisnog člana naše narodne zajednice i celog društva.”
U novoj školskoj zgradi uređene su čiste učionice, posebne učionice za muziku, hemiju, crtanje i gimnastiku, staklena bašta, biblioteka, ambulanta, školska kuhinja s trpezarijom i svečana dvorana s pozornicom. Mnoge savremene škole nisu ovako dobro opremljene, pa je ovo jedan od razloga što je Prva ženska gimnazija (pod imenom Peta beogradska gimnazija) do danas ostala u ovoj zgradi.

Jedna drugoj do uha...
U školskim izveštajima za 1929/30. godinu „Naredba učenicama” propisuje da „za upis u prvi razred Ženske gimnazije svaka učenica mora podneti svedočanstvo o svršenom četvrtom razredu osnovne škole, krštenicu kojom će se utvrditi da nije mlađa od 10 ni starija od 13 godina. Uz to se podnosi prijava sa taksenom markom od 5 dinara. Siromašne učenice moraju podneti uverenje o siromaštvu inače se ne mogu upisati bez takse”.
Poslednja odredba ovog proglasa verovatno bi najčudnije zvučala devojkama i mladićima koji sada sede u klupama Pete gimnazije: „Za vreme školskog odmora učenice su dužne paziti na svoje ponašanje van škole. Za svaku učinjenu štetu kazniće se po Disciplinskim pravilima, čim dođu u školu.”
Drugi svetski rat ponovo je zatvorio vrata gimnazije za školarce. U zgradu se uselio nemački Generalštab.
Po završetku rata roditelji čije su kćerke išle u ovu školu odlučili su da pomognu obnovu gimnazije. Dok nisu nabavljene nove klupe i stolice, devojke su sedele na stolicama koje su donosile od svojih kuća. Radmila Čakovan, koja je pre 60 godina bila đak Prve ženske gimnazije, seća se da je 1947. godine u dvorištu i dalje stajala bodljikava žica koju su koristili nemački vojnici: „Tih prvih posleratnih godina odeljenja su sačinjavana od dece koja su bila različito godište. U toku rata niko nije išao u školu i onda se tu nakupilo đaka koji su bili jedno drugom do uha. Moja rođena sestra Milena i ja išle smo u isto odeljenje. Ipak, vladalo je veliko drugarstvo, a imali smo i divne profesore. Sećam se profesorke srpskog Milunke Medaković, skromne žene koja je nosila kiku kao stare Srpkinje.”
Prva ženska gimnazija prekrštena je 1953. godine u Petu beogradsku gimnaziju jer su, po novom zakonu, u ovu školu mogli da se upišu i dečaci. Od tada pa do stote godišnjice školu su pratile promene smerova, imena, ali joj je uvek ostao prefiks „elitna”. Nekada je ovaj epitet pripisivan školi zato što su se u njoj školovala deca iz bogatijih kuća, a danas stoga što je dostupna samo osnovcima odlikašima.

Milica Petrović


Izvor: Politika