na kraju rata bilo je oko 200 000 vojnika od toga veći dio domobrani,a u ustašama je bio ne mali broj muslimana

Bilo je tu iljudi,moram to da priznam,koji su bili mladi i nasilno mobilisani i nisu činili zločine(takav je moj očuh na primer!),to je tačno! Međutim,činjenica je da je ogromna većina činila stravične masakre,u ime određene ideje i ti to znaš!
Tačno je da je "bolje pustiti nekažnjeno sto krivih nego ubiti jednog nevinog" i ja se slažem sa tim,samo da li znaš i da li si ubeđen u njihovu nevinost!? Ako je ko ubijen na pravdi Boga,ne treba da se brinemo,vrata raja su mu otvorena,a ako nije stradao kao nevin već kao zločinac,zar nije dobio što je zaslužio? Sa druge strane,možda je to dobro i za njega,možda će mu se tako i gresi sprati jer je "pravednom platom" očišćen! Upoznat si sa hrišćanskom dogmatikom,pa razumeš šta hoću da kažem,jer po tom pitanju nema mnogo razlike između pravoslavne i rimokatoličke dogmatike!
Bog na razne i čudne načine,nama često neshvatljive,privodi spasenju!

očuh ti ustaša???

Bio mali,kad je bio u ustašama(10 godina i uzeše ga pravo na zanat dok ga partizani nisu izbavili i ustaša i zanata,pa pređe kod partizana na nov zanat zvan nerad! )Tako on kaže,valjda je istina! Važno je da imam na kome da se "iživljavam" kada vas nema!
Stojim iza onoga što rekoh u gore navedenom postu! Ili možda misliš da to nije istina? Misliš li da ste svi vi ustaše ili ima nekog normalnog,valjda!?
Ko šiša mog očuha...doduše ja ga šišam onim malim makazicama jer je polućelav!  On nije mnogo bitan u mom životu iako nije u suštini loš čovek,ni on ni njegova prava porodica!

hehehe baš sam htio da upitam jel uspio da preživi tvoj gnjev koji ovdje iskazuješ prema njima naravno da nije svaki ustaša bio zločinac, kao što nije ni svaki hrvat ustaša, ali fakat mora se priznat da su ustaše ubijale ljude samo zato što su Srbi, Jevreji, Romi, dok su partizani vodili antifašističku borbu, a znamo da su ustaše bili kolaboracionisti trećeg rajha tj fašisti...a isti djavo su bili i četnici

I ovde lupas.
Procitaj istoriju malo pa ces saznati da je Draza Mihajlovic odlikovan od saveznika. Ne komunista-Sovjeta.

Daj malo odmori sa frustracijama.

nisam frustriran covjece, pa imas hrpu slika njemaca i četnika zagrljenih, raspjevanih  itd, zatim hitler je odlikovo djurišića gvozdenim krstom...a i da su bili antifašisti čuli bi bar za jednu bitku istih protiv nijemaca, ovako tvoji argumenti kod mene ne prolaze...i ti meni prodaješ maglu, kao što svaki od vas simpatizera četničkog pokreta prodaje maglu da su bili antifašisti time što su spasili 10 američkih pilota,to je sve što su četnici "dobro" uradili u IIWW, ima li još išta sem toga, nema...

Dragoljub Mihailović
Iz projekta Википедија
(Preusmereno sa Дража Михајловић)
Skoči na: navigacija, pretraga
   Neutralna tačka gledišta ovog članka je osporena.
Molimo Vas da pogledate stranicu za razgovor ovog članka.
Dragoljub-Draža M. Mihailović
1893-1946
Драгољуб Михаиловић
General Dragoljub Mihailović
Nadimak:    Draža, Čiča
Mesto rođenja:    Ivanjica, Kraljevina Srbija
Mesto smrti:    Beograd, FNRJ
Lojalnost:    
Godine služenja:    
Rang:    
Jedinica:    
Bitke ili ratovi:    
Nagrade:    Legija časti
Kasniji rad:    
Potpis:    

Dragoljub-Draža M. Mihailović (*26. april, 1893., Ivanjica - †18. jul, 1946., Beograd), poznat i kao Čiča, bio je srpski general koji je postao ratni heroj u Prvom svetskom ratu. U Drugom svetskom ratu je vodio jugoslovensku kraljevsku vojsku u otadžbini, poznatiju pod nazivom „Četnici“. Nakon rata jugoslovenske vlasti su ga osudile na smrt zbog sarađivanja s nemačkim okupatorom.

1948. god. američki predsednik Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije časti zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih nad Jugoslavijom.
Sadržaj
[sakrij]

    * 1 Biografija
          o 1.1 Predratno doba
          o 1.2 Vojna karijera
          o 1.3 Prvi svetski rat
          o 1.4 Međuratni period
          o 1.5 Drugi svetski rat
    * 2 Posle Drugog svetskog rata
          o 2.1 Nastavak borbe i zarobljavanje
          o 2.2 Sudski proces
    * 3 Odlikovanja
          o 3.1 Odlikovanje De Gola
          o 3.2 Oreden Legije časti
    * 4 Film o Draži
    * 5 Reference
    * 6 Literatura
    * 7 Spoljašnje veze

[uredi] Biografija

[uredi] Predratno doba

Dragoljub-Draža M. Mihailović rođen je 26. aprila (po starom kalendaru 14. aprila) 1893. godine u gradiću Ivanjica. Draža je dobio ime po Dragoljubu Draži Petroviću, ocu njegove majke Smiljane, domaćinu raškog sela Tisovica. Dražin otac Mihailo Mihailović (rođen je 20. aprila 1863. godine u Požarevcu, od oca Milosava i majke Ekatarine. Dražin deda Milosav bio je zanatlija - papudžija.

Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece.

Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, tako da je spadala u red prvih arhitekata u Srbiji. Kasnije se zaposlila u opštini grada Beograda. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Ocuđena je zbog kolaboracije ca okupatorima, te streljana posle ulaska oslobodilačke vojske u Beograd.

Draža, Milica i Jelica rano su ostali bez roditelja. Otac Mihailo je umro od tuberkuloze odmah po Jeličinom rođenju, a majka Smiljana pet godina kasnije. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao "čika Vlajko". Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.

Pošto je završio četiri razreda osnovne škole, Draža je ujesen 1904. godine upisan u prvi razred Treće muške gimnazije. U ovoj gimnaziji završio je prva tri razreda, a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji. U obe gimnazije bio je među najboljim đacima.

[uredi] Vojna karijera

Prvog septembra 1910. godine Draža je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu. Posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika. U septembru 1912. 43. klasa Niže škole vojne akademije je krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugarske.

Mihailović je bio u 2. prekobrojnom puku Drinske divizije, na dužnosti ađutanta u 1. bataljonu, pa je bio upućen na bojište. Drugi prekobrojni puk bio je u sastavu Drinske divizije, ali je pridodat Dunavskoj diviziji 2. poziva koja se sastojala od četiri pešadijska puka i učestvovala je u bici kod Kumanova. Posle Kumanovske bitke Draža je unapređen za narednika i bio je odlikovan srebrnom medaljom za hrabrost. [1]. U Drugom balkanskom ratu 1913, protiv Bugara, 2. prekobrojni puk je opet bio u sastavu Dunavske divizije 2. poziva, na pravcu od Stracina do Krive Palanke, ali je ubrzo odvojen i dodan Moravskoj diviziji 2. poziva i učestovao je u borbama na Zletovskoj reci i dalje na Kočanima.

Dragljub Mihailović je u ovoj bici učestovao kao vodnik jedne pešadijske čete. Bio je ranjen i odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost, a ubrzo posle bitke, 18. jula, proizveden je, zajedno sa celom svojom klasom, u čin potporučnika. [1]

Posle rata izbila je albanska pobuna, pa je Mihailović krenuo za Rašku oblast. Posle nekoliko meseci vraćen je u Beograd na doškolovanje. Sledeće godine je izbio Prvi svetski rat, čime je Mihailović onemogućen da pređe iz pešadije u artiljeriju.

[uredi] Prvi svetski rat

U Prvi svetski rat Draža Mihailović je stupio u 3. prekobrojnom pešadijskom puku 1. poziva, koji je pripadao Drinskoj diviziji. U Cerskoj bici učestovao je kao vodnik 3. čete 1. bataljona. 9. septembra postao je i zastupnik ranjenog komandira 2. čete 3. bataljona, kapetana 2. klase Čedomira Stanojlovića.

U Kolubarskoj bici, Dragoljub Mihailović, sada vodnik 3. čete 1. bataljona, se istakao 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plamomištu gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Predložen je za zlatnu medalju za hrabrost.[1]

Ratnu 1915. godinu Mihailovićev 3. prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula, da bi krajem septembra nastavio borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca. Tu je dobio novu dužnost komandira 4. čete 3. bataljona. Zbog velikih gubitaka, njegov bataljon je rasformiran 10. oktobra. Tada je prekomandovan u pukovsko mitraljesko odeljenje, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara.

Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Polovinom tog meseca otpočela je povlačenje srpske vojske kroz Crnu Goru i Albaniju. U sastavu svog mitraljeskog odeljenja, Draža se povlačio na potezu Berane-Podgorica-Skadar.

Mihailovićev 3. prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos. Od 15. februara 1916. godine Mihailović je u sastavu mitraljeskog odeljenja 2. bataljona 23. pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem 3. i 2. prekobrojnog pešadijskog puka i poziva. Brodom Abda Mihailovićeva jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta.

Na Solunskom frontu Mihailović je učestovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokocu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbine, 11. septembra 1916, teško je ranjen. Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović više nije za stroj, pa mu je ponudila službu u pozadini, međutim, on je to odbio. Posle oporavka, vratio se u svoju jedinicu na prvu liniju fronta, aprila 1917. godine.

Početkom sledeće godine, Mihailović je sa svojim mitraljeskim odeljenjem prebačen u novoosnovani i jugoslovenski pešadijski puk Jugoslovenske divizije. U sastavu te divizije učestovao je u proboju Solunskog fronta. Na Solunskom frontu unapređen je u čin poručnika, 25. januara 1918. godine.

Orden belog orla sa mačevima 2. reda dobio je 14. januara 1918. godine, za stečene zasluge i pokazanu hrabrost u ratu. Drugo mitraljesko odeljenje 23. puka, jedino je u celom puku odlikovano zlatnom medaljom za hrabrost. Najzad, Mihailović je, jedini u diviziji, dobio i Engleski vojni krst i to odlukom komandanta divizije. [2]

[uredi] Međuratni period
Дража као пуковник, 1937. године, са Орденом белог орла.
Draža kao pukovnik, 1937. godine, sa Ordenom belog orla.

Oslobađanje Srbije ponovo nije donelo kraj rata. Kao i 1913, on je i sada upućen u gušenje albanske pobune. Na Kosovu i Metohiji je boravio od kraja septembra 1918, pa sve do kraja zime 1919. godine. Njegovo prvo mirnodopsko odredište je kasarna Kralj Petar I u Skoplju. Kao najboljeg oficira u puku, komandant ga je predložio za prelazak u kraljevu gardu u Beograd. U jesen 1919. godine poručnik Mihailović je postao vodnik 3. čete 1. bataljona pešadijskog puka kraljeve garde.

Međutim, nije se dugo zadržao u kraljevoj gardi, zbog jednog incidenta u kafani Sloboda, uoči ponoći 31. decembra. Njegov drug, gardijski poručnik Stefan Buhonjicki, pripit je držao zdravicu, u kojoj je pohvalno spomenuo boljševičku revoluciju. Kada su Bohonjickom zbog toga upućene pretnje, Draža je izvadio pištolj, repetirao i stavio na sto, rekavši: Da vidimo ko je bolji Srbin od mene!. Dobio je 15 dana zatvora, a onda je već 25. januara 1920, vraćen u 28. pešadijski puk u Skoplje.[1]

Nekoliko meseci posle svog prvog boravka u zatvoru, Mihailović je, 11. aprila, još jednom odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost. 11. maja je postavljen za vodnika mitraljeskog odeljenja u 3. podoficirskoj školi u Skoplju. Usledilo je unapređenje u čin kapetana 2. klase, 14. oktobra, i još jedno odlikovanje, Orden belog orla sa mačevima 5 reda, koje mu je uručeno 1. decembra 1920. godine. [1]

Te, 1920. godine, oženio se sa Jelicom Branković, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića. Jelica i Dragoljub su izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922 i Vojislava 1924 i ćerku Gordanu 1927. Branko je umro 1995, u Beogradu, Ljubivoje je preminuo u prvoj godini života, a Vojislav je poginuo pored svog oca, maja 1945. godine na Zelengori. Gordana je dečiji lekar radiolog u penziji i danas živi u Beogradu.

Sledeće, 1921. godine, Mihailović je nakratko, od 7. jula do 30. septembra, službovao u Sarajevu. Bio je nastavnik u Drugoj podoficirskoj pešadijskoj školi. Vratio se u Beograd pošto je primljen za polaznika 23. klase Više škole vojne akademije. Dve godine kasnije diplomirao je sa odličnim uspehom. U međuvremenu, 5. novembra 1921. godine Draža Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, a 24. oktobra 1922. unapređen je u čin kapetana 1. klase.

Kao kapetan 1. klase Draža je godinu i po dana radio u obaveštajnom odeljenju, a šest meseci u nastavnom odeljenju. Majorski ispit je položio 16. marta 1925. godine, da bi u čin majora bio unapređen krajem te godine, 17. decembra. U generalštabnu struku je preveden 24. februara 1926, koja se može porediti sa današnjom titulom doktora vojnih nauka. U to doba Kraljevina Jugoslavije je svoje najbolje oficire slala u Francusku na specijalizaciju, pa se i Mihailović obreo u Parizu 1930. godine.

Pre nego što će otići u diplomatiju, Draža je obavljao više dužnosti u zemlji. Za pomoćnika načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu postavljen je 19. marta 1926. godine. Pored toga, za 1926. godinu bio je stalni član ispitne komisije za čin potporučnika ekonomske struke. Na generalštabne poslove u štabu kraljeve garde premešten je 19. januara 1927. godine. U gardi je bio pomoćnik načelnika štaba, vršilac dužnosti načelnika štaba, i najzad načelnik štaba, a jedno vreme je komandovao 3. bataljonom pešadijskog puka kraljeve garde.

Istovremeno, Draža je bio član više ispitnih komisija, kao i nastavnik strategije u Nižoj školi intendantske akademije. Prosvetni Orden Svetog Save 2. reda dobio je 25. januara 1928. godine, a 17. decembra 1933. Orden jugoslovenske krune 2. reda. Čin pukovnika dobio je na Vaskrs 1930. godine. [1]

Službovanje u kraljevoj gardi potpukovnik Mihailović završio je 14. februara 1935, kada je prekomandovan u organizacijsko odeljenje generalštaba ministarstva vojske i mornarice. Tu je ostao do 28. maja, kad je stigla naredba za odlazak u Sofiju, na mesto vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije. Tamo je naučio i bugarski jezik i dobio dva bugarska odličja: Orden Aleksandra Nevskog 3. stepena, koji mu je uručio lično car Boris prilikom odlaska, i Orden krsta Svetog Aleksandra, koji će stići tri godine kasnije, 1939. Za vreme službe u Sofiji dobio je i pukovnički čin, 6. septembra 1935, povodom rođendana prestolonaslednika Petra Karađorđevića. [1]

Mihailović je maja 1936. godine na zahtev bugarske vlade povučen iz Sofije, pošto je uspostavio kontakte sa nekim kompromitovanim bugarskim oficirima, pa jepremešten za vojnog atašea u Pragu.[3] Pukovnik Draža Mihailović je stigao u Prag 22. maja 1936. godine i ostao je tu do maja naredne godine. U Pragu se nije bavio politikom već brojnim vojnim pitanjima, kao što su nabavka čehoslovačkih aviona, pancir prsluka, uputstava za protivoklopno ratovanje itd. Na oproštajnom prijemu, predsednik Čehoslovačke uručio je Draži Mihailoviću Orden belog lava 3. reda.

Maja 1937. godine pukovnik Draža Mihailović postavljen je za načelnika štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Njegovo novo radno mesto nalazilo se u kasarni Vojvoda Mišić. Tu je, 1. decembra 1937, odlikovan Ordenom jugoslovenske krune 3. reda. Aprila sledeće, 1938. godine, Mihailović je prešao za komandanta 39. pešadijskog puka u Celju, koji je pripadao istoj divizionoj oblasti. Tokom službe u Celju, svojim pretpostavljenim je predstavio plan za reorganizaciju jugoslovenske vojske na nacionalnoj osnovi - na srpsku, hrvatsku i slovenačku - jer je verovao da je nacionalno homogene vojske biti bolje od mešovite, što će uvećati jedinstvo vojske i borbene sposobnosti. Njegovi pretpostavljeni su odbacili ovaj plan i 1. novembra 1939. su ga kaznili sa 30 dana zatvora.[3]

Posle tačno godinu dana, aprila 1939. godine, Mihailović se vratio u Ljubljanu, ovog puta za načelnika štaba utvrđivanja. Tu ostaje do avgusta, kada je postavljen za stalnog nastavnika Vojne akademije u Beogradu.

Tokom 1940. godine više puta su zabeleženi Dražini javni antihitlerovski ispadi. Najzad, posle njegovog napada na Hitlera na jednom prijemu u britanskoj ambasadi, nemački poslanik Fon Hern uputio je protest jugoslovenskom ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću. Zato general Nedić još jednom kažnjava Mihailovića sa 30 dana zatvora.[3] Kaznu izdržava u Mostaru, gde je, takođe po kazni, upućen za pomoćnika načelnika đeneralštaba primorske armijske oblasti, 23. oktobra 1940. godine.

[uredi] Drugi svetski rat
   Za više informacija pogledajte Jugoslovenska vojska u otadžbini.
   Ovaj članak ili poglavlje ne citira izvore, tako da postoji verovatnoća da su neke informacije iznete u ovom članku netačne.
Možete pomoći Vikipediji unoseći odgovarajuće reference.
Немачка потерница за генералом Дражом Михаиловићем
Nemačka poternica za generalom Dražom Mihailovićem

Izbegavajući da ga okupator zarobi u Aprilskom ratu, pukovnik Dragoljub Mihailović se sklonio na Ravnu goru i sredinom maja 1941. od nekoliko oficira i podoficira (kojima su se postepeno pridruživali i drugi oficiri i po neki političar), oformio grupu svojih pristalica. Svoju aktivnost je usmerio na uspostavljanje veza sa britanskom obaveštajnom službom (uz pomoć američkog i turskog poslanstva u Beogradu) i preko nje sa jugoslovenskom emigrantskom vladom. Mihailović je već početkom avgusta uspeo da obavesti predsednika kraljevske vlade Dušana Simovića o svojoj grupi i njenim namerama, tražeći podršku i pomoć i stavljajući se vladi na raspolaganje. Mada ovo nije bila direktna veza već preko posrednika (Engleza) već od leta 1941. Draža Mihailović održava stalne kontakte i s Britancima i sa emigrantskom vladom. U noć između 17. i 18. septembra 1941. kod Petrovca na Moru iz savezničke podmornice iskrcala se kombinovana britansko-jugoslovenska vojno-obaveštajna misija, sa kapetanom Bilom Hadsonom na čelu i početkom oktobra stigla na Ravnu goru u štab Dragoljuba Mihailovića.

Od tada pa sve do potpunog razlaza Engleza i Draže Mihailovića (juna 1944.), četnici Draže Mihailovića su imali stalnu vezu i punu podršku emigrantske vlade. Ona je Dražu Mihailovića stalno unapređivala (od pukovnika do armijskog đenerala) i postavila za načelnika štaba komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i ministra vojnog.

Radi pridobijanja pristalica iz raznih društvenih slojeva, prvenstveno u srpskom narodu, Mihailović je pravio nekoliko političkih programa, koji posebno oni iz 1941. godine pokazuju njegova politička opredeljenja. U prvom programu od juna 1941., u prvoj tački on sa Stevanom Moljevićem proklamuje svoja politička i vojno strateška opredeljenja. U njemu se kaže: Održavanje neprijateljskog stava prema okupatorima i njihovim pomagačima, ali za sada do daljeg ne ulaziti u neposredne borbe, osim u slučajevima samoodbrane kao što je slučaj u Hrvatskoj....

Za rad u prelaznom periodu Mihailović je isticao da se po svaku cenu onemogući građanski rat među Srbima. U odeljku priprema za normalno stanje D. Mihilović kaže: Smatrati vladu u emigraciji legalnom vladom dok traje rat i po mogućnosti održavati vezu sa njom, što je potvrda njegovog strateškog opredeljenja – restauracija Kraljevine. U delu Programa koji govori o periodu sloma okupatora dominantna su dva zadatka:

   1. kazniti sve koji su služili neprijatelju i koji su svesno radili na istrebljenju srpskoga naroda, i
   2. učiniti homogenim srpsku državnu zajednicu, tj. stvaranje Jugoslavije i unutar nje Veliku Srbiju.[traži se izvor]

25. маја 1942. у часопису Тајм је изашао чланак о Драгољубу Михаиловићу, са његовом сликом на насловној страни.
25. maja 1942. u časopisu Tajm je izašao članak o Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani.

Ravnogorski četnički pokret prvenstveni se rukovodio ideologijom velikosrpskog državotvorstva. Dragiša Vasić i emigrantski ministar inostranih poslova Momčilo Ninčić već su bili načisto s tim da Jugoslaviju uopšte ne treba obnavljati, ali se iz spoljnopolitičkih razloga takav stav se nije javno iznosio.

Četnički proglasi često sadrže pozive na jedinstvo, slogu i ravnopravnost svih Srba, iz raznih srpskih predela, o čemu predratne vlasti nisu dovoljno vodile računa izazivajući opravdano nezadovoljstvo kod takozvanih Srba prečana.

Ponašanje kraljevske vlade u Londonu, u određenim fazama i kralja, i krajnja politička nesposobnost, predstavljali su ogromno opterećenje za ravnogorski četnički pokret i ključni remetilački faktor u koncipiranju njegove jedinstvene, koherentne i čvrste ideologije. Većina emigrantskih političara su i dalje bili puni obzira prema Hrvatima, dok su ustaški pokolji Srba nalagali kao jedino racionalno rešenje definitivno srpsko-hrvatsko razgraničenje. Dragiša Vasić je insistirao da se četnički pokret oštro kritički distancira od vršljanja kraljevske vlade i posebno njenih hrvatskih ministara koji su stvarali veliku zabunu u očima zapadnih saveznika po pitanju prilika u okupiranim južnoslovenskim zemljama.

Ravnogorska velikosrpska ideologija je, 1942. ovladala i svim sledbenicima generala Milana Nedića, pa je to vreme najvećeg entuzijazma u vojnim formacijama i političkim grupacijama generala Draže Mihailovića. Poraz u bici na Neretvi, je uzdrmao pokret i u njemu razviti izvesne centrifugalne tendencije, slabljenje discipline i idejnu dezorijentaciju tokom 1943. godine.

Na Teheranskoj konferenciji Staljina, Ruzvelta i Čerčila je doneta odluka o obnovi jugoslovenske države i pružanju pomoći Titovim partizanima, i to 28. novembra 1943, dan uoči zasedanja AVNOJ-a.

Kao pandam Drugom zasedanju AVNOJ-a od strane KPJ krajem 1943. godine, polovinom januara 1944. u selu Ba održan je Svetosavski kongres pripadnika JVuO.

Najteži udarac četnicima Draže Mihailovića, ipak je zadao kralj Petar II Karađorđević. Kralj je smenio u junu 1944. godine Božidara Purića sa mesta predsednika vlade i postavio Ivana Šubašića.

Izdaja zapadnih saveznika i prepuštanje cele Jugoslavije komunističkom vođi Titu ideološki su potpuno dezorijentisali Ravnogorski četnički pokret, jer su sve njegove političke projekcije počivale na proceni da će doći do iskrcavanja zapadnih saveznika na Balkanu, njihovih sukoba sa Sovjetskim Savezom u nepojmljivom antikomunizmu Ruzvelta i Čerčila. Ništa se od toga nije ispunilo. U vojnoj strukturi četnika dolazi do poremećaja, razbijanja jedinstva, nediscicpline i osamostaljivanja regionalnih komandanata, od kojih svaki počinje da vodi neku sopstvenu politiku. Mnogi od njih već otvoreno verbalno istupaju protiv Draže Mihailovića i njegove politike, osporavajući mu dalje vođstvo i kompetentnost.

[uredi] Posle Drugog svetskog rata
   Za više informacija pogledajte Zarobljavanje generala Mihailovića.

[uredi] Nastavak borbe i zarobljavanje

Petog maja se Mihailović poslednji put čuo sa radio-stanice. Na Vaskrs 6. maja 1945. u 11 časova vojničke kolone su stale. Posle kratke službe pročitana je poslednja Mihailovićeva zapovest:
Викицитати „”Produžićemo i danas ka postavljenom cilju. Naša borba i naša patnja su za prava čoveka, Bogom dana. Mi možemo u toj borbi i izginuti, ali je njena pobeda sigurna, pobeda i blagodeti za preživele i potonje. Uveren u vašu rešenost da istrajete do kraja, ja vam se obraćam dragi moji saborci, svojim pozdravom, Hristos Voskrese!” “
({{{2}}})

Nedelju dana kasnije, praćena od komunističkih trupa i avijacije bivših saveznika, na Zelengori je izginula glavna masa Mihailovićevih snaga. Van očiju svetske javnosti, komunisti nisu zarobljavali ravnogorce. Najmanje 9300 Mihailovićevih boraca je likvidirano pre ili posle zarobljavanja. Ironično, prvi čovek koji se sa oružijem u ruci i gerilskim formacijama pojavio u borbi protiv Nemaca u proleće 1941. godine, ostao je poslednji i jedini u šumi 1945. godine. Kao što je nekada prvi ustao u protest protiv nemačke okupacije u Evropi, tako je po završetku rata bio takođe, prvi u protestu protiv uspostave komunističkog režima u Jugoslaviji.

[uredi] Sudski proces
   Za više informacija pogledajte Suđenje generalu Dragoljubu Mihailoviću.
Драгољуб Михаиловић пред судом
Dragoljub Mihailović pred sudom

Suđenje đeneralu Mihailoviću održano je od 10. juna do 15. jula 1946. godine. Uz glavno-optuženog Mihailovića suđeno je većoj grupi ljudi: Dr. Stevanu Moljeviću, Dr. Mladenu Žujoviću, Dr. Živku Topaloviću, Đuri Viloviću, Radoslavu Radiću, Slavoljubu Vranješeviću, Milošu Glišiću, Prof. Slobodanu Jovanoviću, Božidaru Puriću, Dr. Momčilu Niniću, Petru Živkoviću, Radoju Kneževiću, Dr. Milanu Gavriloviću, Živanu Kneževiću, Konstantinu Fotiću, Dragomiru Jovanoviću, Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Đokiću, Kosti Mušičkom, Bošku Pavloviću, Dr. Lazaru Markoviću i Dr. Kosti Kumanudiju. Mihailovićeve sudije su bili Mihailo Đorđević (Predsednik veća), Milija Laković, Mihailo Janković, Nikola Stanković i Radomir Ilić (sudije) i Todor Popadić (sekretar). Tužilac je bio pukovnik Miloš Minić, kome je pomagao Miloš Jovanović.

Od 47 tačaka optužnice koju je Miloš Minić pročitao 10. juna 1946. u Beogradu, Draža je osuđen po osam tačaka. Prva je glasila:
Викицитати „Kriv je što je od početka druge polovine 1941, pa za sve vreme rata i neprijateljske okupacije organizovao i rukovodio oružane četničke formacije poznate pod imenom "četnici Draže Mihailovića" i takozvana Jugoslovenska vojska u otadžbini, koje su imale za cilj da oružanom akcijom i terorom u saradnji s okupatorom podrže okupaciju i uguše oružani ustanak i oslobodilačku borbu srpskog i ostalih naroda Jugoslavije.“
({{{2}}})

Draža Mihailović nikad nije osuđen kao ratni zločinac, kako se kasnije našlo u istorijskim udžbenicima, već uglavnom za zločine protiv tzv. NOB-a.

Mihailoviću je nametnut brz tempo suđenja koji on posle dugog mučenja nije mogao da prati. Navodni dokazi nisu bili dostupni odbrani. Shvatajući da je njegova presuda već doneta Mihailović odbija ponudu američkih vazduhoplovaca, spašenih nad Srbijom, da svedoče u njegovu korist. I pored svih nedaća, Mihailovićev branilac Dragić Joksimović je uspešno pobijao navode optužbe i pokazivao njihovu neosnovanost.

Đeneral Mihailović je 15-og jula 1946. godine osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Kazna je izvršena 18-og jula 1946. godine u Lisičjem Potoku u Beogradu. Osuđenici su sahranjeni u jarku na mestu streljanja.[1].[2]

[uredi] Odlikovanja

Dragoljub Mihailović najodlikovaniji je srpski oficir u istoriji. Osim „Legije zaslužnih“ nagrađen je i francuskim ratnim krstom.

[uredi] Odlikovanje De Gola
Де Голово одликовање
De Golovo odlikovanje

Komandant francuskog pokreta otpora, general Šarl De Gol, odlikovao je generala Dražu Mihailovića Ratnim krstom. Uz ovaj orden on je izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. godine pročitana svim francuskim jedinicama:
Викицитати „Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.“
({{{2}}})

[uredi] Oreden Legije časti
Ореден Легије части
Oreden Legije časti

Pored odlikovanja koje je Draža Mihajlović dobio tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, 1948. god. američki predsednih Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije časti zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije.

Komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića uvrsti u “Legiju zaslužnih”, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za pravedan sud Draži Mihailoviću.

Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam kongresmena, pet guvernera...) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori njujorške opštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihailovića.

Najveću pažnju Komisija je posvetila navodnoj saradnji Mihailovića sa Silama osovine, jednoj od najtežih tačaka optužnice koji je Vojni sud u Beogradu prihvatio.

Orden je, u maju 2005. god. uručen njegovoj ćerki Gordani na skromnoj ceremoniji održanoj u ambasadi SAD u Beogradu. Odlikovanje nije uručeno sve do tada zato što je američki interes na Balkanu bila neutralna Jugoslavija pod Titovom upravom. Pretpostavljalo se da bi jedan ovakav čin gurnuo Jugoslaviju u naručje SSSR-u i da bi ona postala članica Vašravskog pakta. Vest o dodeli odlikovanja generalu Draži Mihajloviću, tačnije o njegovom uručenju Dražinoj ćerki Gordani izazvala je burne reakcije u Bosni i Hrvatskoj među onim snagama koje nastoje da Jugoslovensku vojsku u otadžbini izjednače sa Ustašama i drugim vojnim formacijama sastavljenim od pripadnika nekadašnjih jugoslovenskih naroda koje su operisale na Balkanu.

Tokom Drugog svetskog rata, 1944. god. američka obaveštajna služba je, u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i njenim komandantom generalom Dražom Mihajlovićem sprovela operaciju "Holjard" (Halyard). Glavni cilj operacije bila je evakuacija američkih pilota, pripadnika američke 15. vazduhoplovne armije koji su oboreni iznad teritorije Jugoslavije. Oboreni američki piloti su uz pomoć pripadnika JVuO prebacivani na teritoriju pod njihovom kontrolom odakle su američkim avionima evakuisani u Italiju sa improvizovanih poljskih aerodroma Boljanići, Kociljevo i Pranjani. Operacija Holjard bila je najveća operacija organizovanog spasavanja oborenih američkih avijatičara u Drugom svetskom ratu.

[uredi] Film o Draži

U vreme dok je Drugi svjetski rat uveliko besnio, u Holivudu su se snimali filmovi. Tako je Holivud postao jedan od centara antinacističke propagande i deo američke ratne mašinerije. U moru ovakvih filmova snimljena je i filmska epopeja o herojskom otporu četnika nacističkim okupatorima Kraljevine Jugoslavije.

Ovaj film o malom narodu koji se samoubilački odlučio na odbranu svog imena, časti, kralja i otadžbine snimljen je 1943. godine u režiji Luisa Kinga pod nazivom "Četnici - borbena gerila [4]". Uloga četničkog komandanta i vođe pokreta otpora pripala je Filipu Dornu.

U 73 minute, koliko traje ovaj film, prikazana je neustrašiva borba i smrtonosni sudari četnika i Nemaca u surovim planinskim krajevima Jugoslavije, kao i bezbrojni nemački pokušaji da se uhvati prvi gerilac okupirane Evrope.

Ovaj film svakako nije vrhunsko ostvarenje filmske umetnosti, ali predstavlja neoboriv dokaz o četničkom otporu okupatoru.

Naravno, sve ovo nije bilo dovoljno Britancima pa su promenom svoje zvanične politike ovaj film prikazivali bez uvodne špice pod imenom Partizani.


Izvor:http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B0_%D0%9C%D0%B8%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

I jos mnogo toga ima da ucis...
Tako su i Uzice oslobodili partizani i cetnici, usput.

Ovo daju nemci pare radi zabave...

Drazine famozne instrukcije
INSTRUKCIJA DRAZE MIHAILOVICA MAJORU BORDU
LASICU I KAPETANU PAVLU DJURISICU

20. decembra 1941

Ciljevi nasih odreda jesu:

1.) Borba za slobodu celokupnog naseg naroda pod skiptrom Njegovog Velicanstva Kralja Petra II.
2.) Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnicki cistu u granicama Srbije — Crne Gore — Bosne i Hercegovine — Srema — Banata i Backe.
3.) Borba za ukljucenje u nas drzavni zivot i svih jos neoslobodjenih, slovenackih teritorija pod Italijanima i Nemcima (Trst — Gorica — Istra i Koruska) kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom.
4.) Ciscenje drzavne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata.
5.) Stvoriti neposredne zajednicke granice izmedu Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenije ciscenjem Sandzaka od Muslimanskog zivlja i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog zivlja.
6.) Kazniti sve Hrvate i Muslimane koji su u tragicnim danima nemilorsdno unistavali nas narod.
7.) U krajevima ociscenim od narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata izvrsiti naseljavanje Crnogorcima (u obzir dolaze siromasne nacionalno ispravne i postene porodice) ... Sa Komunistima — partizanima ne moze biti nikakove saradnje jer se oni bore protiv dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije.
Postupak: sa Arnautima, Muslimanima i Ustasama prema njihovim zaslugama za njihova gnusna nedela prema nasem zivlju tj. iste treba prepustiti »Narodnom sudu« — prema Hrvatima koji su pod okupacijom Italijana postupiti prema njihovom drzanju u danom trenutku.

IZVESTAJ DJURISICA DRAZI MIHAJLOVICU - str. pov. 13. februara 1943. godine ;
Polozaj - NACELNIKU STABA VRHOVNE KOMANDE.
Opis: akcije u Pljevaljskom, Cajnickom i Focanskom srezu protiv muslimana.

,,Operacije su izvrsene tacno po naredjenju i izdatoj zapovesti. Napad je poceo u odredjeno vreme. Svi komandanti jedinica izvrsili su svoje dobivene zadatke na opste zadovoljstvo. Otpor neprijatelja bio je slab od pocetka do kraja. Jedini veci otpor bio je na Trebiskom brdu. Nasi odredi 7. ovog meseca vec su izbili na r. Drinu, te su borbe zakljucno sa tim danom bile uglavnom zavrsene, a zatim je nastalo ciscenje oslobodjene teritorije. Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena, tako da nijedan njihov dom nije ostao citav. Sva imovina je unistena osim stoke, zita i sena. Naredjeno je i predvidjeno prikupljanje ljudske i stocne hrane u odredjenim mestima, za stvaranje magacina rezervne hrane i ishranu jedinica, koje su ostale na terenu zbog ciscenja i pretresanja terena...Za vreme operacije se pristupilo potpunom unistenju muslimanskog zivlja bez obzira na pol i godine starosti."

ZRTVE: Nase ukupne zrtve su bile 22 mrtva, od kojih dva nesretnim slucajem i 32 ranjena. Kod muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih zrtava i to zene, dece i staraca..."

Izvor: Dokument broj 37, Zbornik XIV, str. 184-185 iz knjige Branka Latasa 'Saradnja cetnika Draze Mihajlovica sa okupatorima i ustasama 1941. - 1945. godine'.


Tokom 1942. i prve polovine 1943. godine saveznici su preko izveštaja svojih misija, praćenjem osovinske, naročito italijanske, štampe, i putem dešifrovanja neprijateljskog radio-saobraćaja, došli do dva zaključka:

   1. Mihailovićeve trupe ne pokazuju značajnu protivosovinsku aktivnost
   2. Jedan broj Mihailovićevih komandanata sarađuje sa osovinskim snagama.

U aprilu 1943. saveznici su uspostavili kontakt sa partizanima i postepeno počeli da im pružaju materijalnu i propagandnu podršku. Mihailoviću je postavljen ultimatum i zadat rok da otpočne sa protivosovinskim aktivnostima prema instrukcijama savezničke Komande Sredozemlja. Budući da do tih protivosovinskih aktivnosti JVUO nije došlo, u decembru 1943. saveznici su doneli odluku da uskrate svaku pomoć Mihailoviću i da svu pomoć i podršku prenesu na partizane. Savezničke misije su do maja 1944. povučene iz štabova JVUO.