Na koji način se odnosimo prema drugim ljudima je od velike važnosti u našem životu, kako privatnom tako i profesionalnom. U interakciji sa drugim ljudima mi koristimo određene veštine koje smo učili od rođenja i svi ih posedujemo. Naučili smo (neko bolje, neko manje dobro) kako će ljudi najverovatnije reagovati na nešto što kažemo ili uradimo, kako će se osećati, i kako ćemo se mi osećati u određenim situacijama. Ove veštine se najčešće nazivaju veštinama komunikacije.

Komunikacija je proces kojim se prenose poruke. Interpersonalna komunikacija podrazumeva dijalog između dvoje ljudi ili interakciju više ljudi unutar socijalne zajednice, odnosno razmenu poruka između dvoje ili više osoba. Poruke se prenose na više načina. Mi često zaboravljamo da nije bitno samo ono što kažemo, već i intonacija, stav tela, kontakt očima, izraz lica, itd., dok nešto govorimo. Svi ovi detalji učestvuju u kreiranju kompletne poruke koju prenosimo drugim ljudima. Ljudi se često iznenade kada saznaju kakav utisak ostavljaju. Na primer, da li vam je poznata situacija kada se momak ne usuđuje da priđe devojci jer misli da je „uobražena“, dok se istovremeno devojka „nervira“ zbog toga što joj ni jedan momak ne prilazi. Ili, na razgovoru za posao, kandidat ostavi utisak neozbiljne osobe iako on za sebe smatra da je veoma ozbiljan i odgovoran.


U svakoj socijalnoj situaciji, upoznavanje sa novim ljudima, ćaskanje sa prijateljima, ugovaranje posla, vaspitavanje dece, …, od neprocenjive je važnosti da prenosimo jasne poruke jer neprecizne poruke mogu lako da nas dovedu u neprijatnu situaciju pa čak i da stvore konflikt. To je zbog toga što je komunikacija veoma složen proces. Neki teoretičari govore o tome da je u svaki, i najjednostavniji razgovor uključeno šestoro „osoba“: 1) kako vi sebe doživljavate; 2) kako doživljavate sagovornika; 3) kako mislite da vas sagovornik doživljava; 4) kako sagovornik doživljava sam sebe; 5) kako sagovornik doživljava vas; i 6) kako sagovornik misli da vi njega/nju doživljavate. Sve ovo daje jednu vrlo zamršenu situaciju. Jedan teoretičar čak navodi određene maksime slične Marfijevom zakonu koje na zanimljiv način govore o kompleksnosti međuljudske komunikacije. Na primer:
- Ukoliko postoji mogućnost da nastane problem u komunikaciji, to će se i desiti.
- Ako poruka može da se shvati na više načina, shvatiće se na onaj način koji može da prouzrokuje najviše štete.
- Uvek postoji neko ko zna bolje nego vi šta ste hteli da kažete.


Ipak, moguće je postići efikasnu komunikaciju ukoliko se prate neki osnovni principi uspešne komunikacije. To je, pre svega, poštovanje sagovornika koje znači da o njemu mislimo da je jednako vredan kao i mi. Zatim, ne bi trebalo da prekidamo jedni druge u razgovoru. Umesto toga, trebalo bi da obratimo pažnju na to šta sagovornik zaista govori. Na taj način razgovori postaju zanimljiviji, značajniji, korisniji i možemo da uživamo u njima. Slušanje ima kritičan značaj u komunikaciji jer ukoliko propustimo i mali deo poruke to može da potpuno promeni našu percepciju sadržaja poruke. Pogrešno shvaćena poruka inicira pogrešnu, neadekvatnu, a u najgorem slučaju i štetnu reakciju učesnika u razgovoru. Stoga treba imati u vidu da komunikacija nije ni najmanje trivijalan čin, i da joj treba pristupiti tačno onoliko ozbiljno koliko to situacija nalaže.
Izvor