IN < - Stefan Dušan - car i kralj - >LO
<< < (3/6) > >> :: Odgovori!
Autori: akademici SIMA ĆIRKOVIĆ I BOŽIDAR FERJANČIĆ
U PRVIM godinama svoje vladavine, kralj Stefan Dušan se suočio s još jednim važnim zadatkom. Od uspešnog rešavanja tog zadatka neposredno je zavisila njegova osvajačka politika prema jugu, zbog čega ga je srpska vlastela i dovela na presto. U pitanju su bili dalji odnosi sa susednom Bugarskom, čiji je car Mihajlo Šišman izgubio presto i život u bici kod Velbužda (28. jula 1330). Srpski kralj Stefan Dečanski je posle ove velike pobede krenuo s vojskom u unutrašnjost zemlje Bugara. Već 1. avgusta 1330. godine stigao je u selo Izvor, gde su mu došli poklisari Belaura, brata cara Mihajla Šišmana, ali i drugih bugarskih boljara, nudeći sporazum „kako bi ubuduće srpsko kraljevstvo i bugarsko carstvo bili ujedinjeni”.
Tada se Stefan Dečanski pismom obratio svojoj sestri Ani, bivšoj ženi Mihajla Šišmana, koja je s decom proterana iz Trnova pošto je on sklopio drugi brak sa Teodorom, sestrom cara Andronika III Paleologa (1324). Namera srpskog kralja je bila da na trnovski presto dovede sestru Anu i njenog prvorođenog sina Jovana Stefana, što je i učinio, poslavši o tome zapovest bugarskim boljarima. Zanimljivo je da i savremenik Jovan Kantakuzin opisuje navedenu promenu na prestolu u Trnovu: vasilevsu Androniku III Paleologu javljeno je da su, posle pogibije Mihajla Šišmana, bugarski boljari oterali njegovu udovicu Teodoru s decom, a „carski dvor i vlast nad Bugarima” predali sestri Stefana Dečanskog koja je ranije bila udata za trnovskog cara (uz nju su bila i njena deca). Prema izvornim podacima, ubrzo posle pobede kod Velbužda - krajem avgusta ili početkom septembra 1330. - kralj Stefan Dečanski doveo je na trnovski presto svog sestrića Jovana Stefana i njegovu majku Anu, dok je bugarsku prestonicu napustila Teodora, udovica Mihajla Šišmana i sestra cara Andronika III Paleologa. Međutim, prosrpska vlast nije se dugo održala na prestolu u Trnovu.
POČETKOM proleća 1331. godine protiv Jovana Stefana i njegove majke Ane ustali su bugarski boljari koje su predvodili protovestijar Ražina i logotet Filip. Zbacili su ih s vlasti i na presto doveli despota Jovana Aleksandra, gospodara oblasti oko grada Loveča. Jovan Stefan i Ana su se sklonili u Srbiju. Očigledno je da položaj srpskog štićenika u Trnovu nije bio čvrst, čemu je svakako doprinela i iznenadna akcija bivšeg bugarskog saveznika, cara Andronika III Paleologa. On je, po dobijanju vesti o bici kod Velbužda i promeni na trnovskom prestolu, ostavio u Solunu Sirgijana, pa je iz Adrijanopolja krenuo u pohod na krajeve Bugarske. Tako je osvojio tvrđave Anhijal, Mesemvriju, Aetos, Kteniju, Rosokastron, a zatim se vratio u Carigrad.
Ako se ovim nevoljama u graničnim krajevima prema ranije prijateljskom carstvu Romeja doda činjenica da je u susednoj Srbiji počela borba za presto između Stefana Dečanskog i njegovog sina Stefana Dušana, jasno je da vlast Jovana Stefana i njegove majke Ane nije mogla da se dugo održi u Trnovu. Pored iznenadne spoljne opasnosti, Jovan Stefan nije više mogao da računa na podršku iz susedne Srbije, koju su već potresali unutrašnji nemiri.
Pobunjeni bugarski boljari su u proleće 1331. godine na presto u Trnovu doveli despota Jovana Aleksandra, gospodara oblasti oko Loveča i uglednog boljara koji je bio u srodstvu s carskom porodicom Asena. Novi trnovski car bio je sin despota Stracimira i Kerace Petrice, praunuke slavnog bugarskog cara Jovana II Asena (1218-1241). Rođen je na samom početku DžIV stoleća. Ujaci su mu bili car Mihajlo Šišman i Belaur. Zanimljivo je da se u uvodu Rakovačkog prepisa "Dušanovog zakonika" sasvim uopšteno navodi da je Jovan Aleksandar s carem Mihajlom Šišmanom i Belaurom učestvovao u bici kod Velbužda.
DOLAZAK Jovana Aleksandra na trnovski presto otvara vrlo značajno doba u istoriji srednjovekovne Bugarske (1331-1371). Ono je važno i za našu temu, jer se jednim delom poklapa s vladavinom Stefana Dušana. Staro carstvo Romeja bilo je u dubokoj krizi, koja je predstavljala nastavak teških godina proisteklih iz Četvrtog krstaškog rata i prvog pada Carigrada (1204). Iako je carstvo obnovljeno 1261. godine, nova dinastija Paleologa nije mogla da pod svoj skiptar dovede sve teritorije koje je Vizantija držala i pre 1204. godine. S druge strane, na vizantijskim granicama su uvek stajali mnogobrojni neprijatelji, spremni da osvajaju krajeve carstva. Neki od njih, koji su se nalazili na njegovim međama i pre 1204. godine (Bugari, Srbi, Seldžuci), sada su bili neizmerno ohrabreni neočekivanim padom carstva Romeja i njegove prestonice koju je vazda čuvala svemoćna ruka Svevišnjeg.
Rušenje mita o nepobedivosti Vizantije i večnosti Konstantinopolja ohrabrilo je, pre svega, vladare Bugarske i Srbije da sa još većom snagom krenu u osvajanje vizantijskih oblasti. Suočena s takvim opasnostima, obnovljena Vizantija nije predstavljala ni senku svoje nekadašnje moći jedinog zakonitog carstva hrišćanske vaseljene. Štaviše, rezerve unutrašnje snage ionako oronulog carstva Romeja usahle su u dugim građanskim ratovima prve polovine DžIV stoleća: 1321-1328, 1341-1347 i 1351-1354. godine. Najzad, treba podsetiti na važnu činjenicu da su godine vladavine dvojice južnoslovenskih vladara, Stefana Dušana i Jovana Aleksandra, bile sudbonosne za dalju istoriju Balkanskog poluostrva pa i čitave Evrope, jer su obeležene pojavom nove opasnosti sa istoka.
POŠTO su likvidirali poslednje vizantijske posede u Maloj Aziji, Turci su najpre počeli da pljačkaju krajeve jugoistoka Balkanskog poluostrva, a onda su, zaposedanjem tvrđava Cimpe i Galipolja (1352, 1354), zakoračili kao osvajači u Evropu. Ako se imaju u vidu izneta obeležja vremena koje nas ovde zanima, postavlja se, kao prirodno, pitanje da li su dvojica susednih južnoslovenskih vladara bili dorasli novim prilikama DžIV stoleća i izvukli iz njih očekivane uspehe. S jedne strane, trebalo je koristiti slabosti carstva Romeja i nastaviti sa osvajanjem njegovih gradova i krajeva, a, s druge, blagovremeno oceniti ozbiljnost i značaj turske invazije koja se nadvila nad hrišćanskim državama jugoistoka Balkanskog poluostrva i pretila da ih, kao val pomahnitalog mora, zbriše s lica zemlje. Odbrana od tih novih neprijatelja - nevernika trebalo je da bude zajednička briga hrišćanskih vladara na ovom prostoru, a oni su u toj borbi očekivali pomoć država hrišćanskog zapada i rimske kurije.
Dakle, izvesno je da su se tada pred dvojicom najmoćnijih vladara na Balkanskom poluostrvu otvarale široke mogućnosti osvajanja novih teritorija, i to baš u pravcima gde je vazda bila usmerena njihova osvajačka politika. Da bi se moglo pravilno ceniti koliko su dvojica sposobnih vladara koristili prilike koje im je vreme pružalo, treba se najpre podsetiti činjenice da su njihovi međusobni odnosi uvek bili dobri.
Jovan Aleksandar je bio zainteresovan za mirne odnose sa Stefanom Dušanom zbog osvajačkih planova prema gradovima severne Trakije, od kojih je neke posle bitke kod Velbužda zaposeo vizantijski car Andronik III Paleolog. S druge strane, Stefan Dušan je, takođe, želeo mir na svojim istočnim granicama kako bi se slobodno okrenuo osvajanjima prema krajevima carstva Romeja, koja nije mogao da ostvari bez saveza s Bugarskom ili bar bez njenog neutralnog stava. OSIM toga, ne treba zaboraviti i činjenicu da je na severnim granicama Srbije kasnog srednjeg veka stajala Ugarska, sa uvek prisutnim osvajačkim težnjama prema krajevima južno od Save i Dunava. Bugarski istoričari su priznavali postojanje stalnih prijateljskih odnosa između Stefana Dušana i Jovana Aleksandra, ali su insistirali na tome da je trnovski car vodio samostalnu politiku i da nije postojao bilo kakav politički savez između dve susedne južnoslovenske države. Međutim, noviji istoričari trnovske Bugarske nemaju mnogo lepih reči o političkim sposobnostima cara Jovana Aleksandra, okrivljujući ga da je bez određenog plana delovanja propustio pogodnu priliku i ostavio punu slobodu planovima suseda Stefana Dušana, što je on maksimalno iskoristio.
Kao što je već rečeno, dobri odnosi između Srbije i Bugarske ustanovljeni su ubrzo po dolasku na presto dvojice vladara - Stefana Dušana i Jovana Aleksandra (1331), a potrajali su više od dve decenije. Zalog njihovog trajnog prijateljstva bila je Jelena, sestra trnovskog cara, koja je kao nevesta prispela na srpski dvor i ostala verna životna saputnica kralja i cara Stefana Dušana do kraja njegovog života (20. decembra 1355). Zahvaljujući podacima iz dubrovačkih dokumenata može se tačno odrediti vreme Jeleninog dolaska u Srbiju i udaje za Stefana Dušana. Naime, još je Konstantin Jireček zapazio da je 7. marta 1332. godine dubrovačko Veliko veće odlučilo da se trojica poslanika pošalju na venčanje kralja Stefana Dušana i sestre bugarskog cara Jovana Aleksandra, pa je na osnovu toga pretpostavio da je pomenuta svadba obavljena na Uskrs 19. aprila 1332. godine.
VENČANjE
POŠTO je teško poverovati da je venčanje proslavljeno na praznik Vaskrsa Gospodnjeg, smatralo se da je čin obavljen na tzv. Tominu nedelju, koja je te godine padala 26. aprila. Međutim, vredni i pažljivi M. Purković uočio je da se ispod pomenute odluke dubrovačkog Velikog veća nalazi beleška da su izabrani poslanici na svadbu srpskog kralja krenuli iz Dubrovnika 22. juna uveče, a da su se vratili 7. avgusta 1332. godine u tri časa posle podne.
Na osnovu toga je zaključio da su se Stefan Dušan i Jelena venčali tek jula 1332. godine, a odlaganje je tumačio pobunom velikaša koja je početkom aprila 1332. godine u Duklji izbila protiv novog srpskog kralja, a na čijem čelu je stajao vojvoda Bogoje, kojem se pridružio i albanski velikaš Dimitrije Suma. Kao što je poznato, Dubrovčani su, u duhu svojih interesa, posredovali u izmirenju zavađenih strana u srpskoj državi
Izvor: Novosti
Autori: akademici Sima Ćirković i Božidar Ferjančić
TAKO je u leto 1332. godine na srpski dvor stigla bugarska princeza Jelena, zabeležena kao jedna od najsposobnijih naših vladarki. Ona je ostavila značajan trag u istoriji kako za života svog muža Stefana Dušana, tako i posle njegove iznenadne smrti (20. decembra 1355). Njen biograf Miodrag Purković je pun hvale kada je reč o njenom obrazovanju i zanimanju za književnost, verujući da je ova učena vladarka imala i biblioteku za koju su prepisivani neki rukopisi.
O Jeleninim političkim sposobnostima i angažovanju pregršt zanimljivih podataka daje savremenik Jovan Kantakuzin, koji „hvali njenu rečitost, bistrinu pogleda i političku mudrost”. Purković veruje u objektivnost sudova cara pisca „jer je Jelenina srećna zvezda bila već na zahodu i on nije imao potrebe da joj pravi nikakve nezaslužene komplimente”. Na osnovu mnogobrojnih portreta, sačuvanih na zidovima naših srednjovekovnih crkava, Purković je pokušao da ocrta Jelenin lik, naglašavajući da je bila "crnomanjasta, lepo razvijena, čak ni u godinama kad bi to bilo sasvim prirodno, nimalo gojazna. Nos tanak i dugačak. Između nosa i gornje usne širok razmak, obrve tanke i visoko izvijene u luk. Oči malo žućkaste, pomalo kose, mongolske. Iako pokriven ogrlicom vidi se da je vrat dugačak i tanak."
Zanimljivo je da je dubrovački pisac Mavro Orbin bio krajnje neraspoložen prema Jeleni, prikazujući je kao opaku ženu koja je mrzela katolike, pa je Stefan Dušan po njenom nagovoru oduzeo zlato, srebro i druge dragocenosti latinskim crkvama i manastirima „u obe Zete”.
DOLAZAK Jelene kao neveste u Srbiju (leto 1332) svakako je poremetio položaj Ane, udovice Mihajla Šišmana i bivše bugarske carice koja se posle gubitka prestola u Trnovu (proleće 1331) sklonila u Srbiju. Sada je Ana sa sinom Jovanom Stefanom bila prinuđena da potraži sigurnije utočište i našla ga je u Dubrovniku, gde je provela najveći deo svog preostalog života. Zanimljiva je priča dubrovačkog istoričara Junija Restića da je Jovan Aleksandar zahtevao da mu se izruče Ana i njen sin Jovan Stefan, što je Stefan Dušan bio spreman i da ispuni, ali Dubrovčani nisu hteli da ih predaju kraljevim izaslanicima, pa se bivša trnovska carica sa sinom privremeno sklonila u Carigrad, da bi se kasnije vratila u grad pod sv. Srđom. Nažalost, nije moguće proveriti verodostojnost ovih zanimljivih vesti znatno kasnijeg dubrovačkog istoričara.
Iako je Jelena živela u skladnom i srećnom braku sa Stefanom Dušanom, izgleda da su u prvim godinama njihovi odnosi bili poremećeni, što se može naslutiti iz nekih dubrovačkih podataka. Aprila 1336. godine u Dubrovnik su u pratnji viteza Palmana pristigli i poslanici austrijskog vojvode Otona, koji su, zajedno sa dubrovačkim poklisarima, otišli u Srbiju. Opat Jovan Viktrinški priča da je srpski kralj Stefan Dušan nameravao da se oženi Jelisavetom, bratanicom pomenutog vojvode Otona koja je kod njega živela kao štićenica. Nesrećna devetnaestogodišnja devojka pala je u očaj na vest da treba da se uda za kralja šizmatika, pa je presvisla od tuge oktobra 1336. godine, a sahranjena je u opatiji Majerbah kod Beča.
Prirodno je da su istoričari nastojali da objasne razloge trenutno pomućenih odnosa Stefana Dušana i Jelene. Pretpostavljalo se da je srpski kralj zbog opasnosti koja mu je zapretila od ugarskog kralja Karla Roberta želeo da se približi nekoj katoličkoj sili. Čini se da je bliže istini i životu verovanje kako je kriza u braku srpskog kralja bila izazvana okolnošću da on i Jelena za četiri godine zajedničkog života nisu imali poroda. Ali stvari su se uskoro sredile. „Leta od stvorenja sveta 6845.”, dakle u periodu između 1. septembra 1336. i 31. avgusta 1337. godine Jelena je Stefanu Dušanu podarila prvorođenog sina i naslednika Uroša, čime su uklonjene prepreke njihovom srećnom bračnom životu.
MEĐUTIM, istoričari su verovali da postoje još neke indicije koje svedoče o pogoršanju srpsko-bugarskih odnosa u tim godinama. Papa Benedikt DžII pisao je trnovskom caru Jovanu Aleksandru i njegovoj ženi (1336), pokušavajući da ih oraspoloži i pridobije za katoličku veru. U jednom panegiričkom spisu o Jovanu Aleksandru (1337) ovaj car se veliča „kao drugi drevni Aleksandar” jer je osvojio mnoge zemlje i tvrđave sve do Morave. U tumačenju pomenute beleške H. Matanov smatra da ona svedoči o poremećaju srpsko-bugarskih odnosa i da je Jovan Aleksandar od Stefana Dušana osvojio oblast Mraka koja se nalazila između gornjih tokova Južne Morave i Strume.
Ako se rezimira sve što je u ovom poglavlju izneto o prvim godinama vladavine kralja Stefana Dušana (1331-1336), može se slobodno reći da su one bile vrlo uspešne i značajne. Mladi srpski kralj je tada u svojoj istočnoj politici ostvario neke ciljeve koji su stvorili neophodne preduslove za nastavak širenja granica države Nemanjića pravcem koji su već usmerili prethodni vladari, naročito kralj Milutin. Budući da je na srpski presto doveden voljom vlastele, pravog pokretača širenja granica države Nemanjića, mladi kralj je morao da odmah, shodno očekivanjima velmoža, krene u osvajanja prema jugu.
Već u tim pohodima zaposeo je prostrane vizantijske teritorije u Makedoniji, sa bogatim i važnim gradovima (Ohrid, Prilep, Strumica), što je predstavljalo osnov njegove dalje osvajačke politike u tom pravcu. Štaviše, na sastanku pod bedemima Soluna car Andronik III Paleolog priznao je Stefanu Dušanu pravo na posedovanje nekih osvojenih gradova. S druge strane, Stefan Dušan je na dalekom severu uspeo da odbrani granice svoje države od još jednog neprijatelja - Ugarske.
U uspešne diplomatske korake Stefana Dušana svakako treba uvrstiti i brzo smirivanje odnosa s novim trnovskim carem Jovanom Aleksandrom. Oni su trajno dobili prijateljski karakter, neizmerno ojačan brakom Stefana Dušana s njegovom sestrom Jelenom. Sve su to bili čvrsti temelji na kojima je počivala dalja osvajačka politika srpskog kralja i cara, usmerena ka gradovima i krajevima carstva Romeja.
U prethodnom poglavlju opisani su veći osvajački pohodi koje je u prvim godinama vladavine mladi Stefan Dušan preduzimao prema jugu, u želji da dalje proširi granice svoje države na račun susednog carstva Romeja. Srpski kralj je to činio jer je na presto došao voljom vlastele uvek zainteresovane za osvajanje novih teritorija, što je bio i jedan od osnovnih načina sticanja poseda i bogatstva. Uostalom, u istom pravcu bila je usmerena i osvajačka politika Dušanovih prethodnika na srpskom prestolu. Međutim, prateći te važne osvajačke planove Stefana Dušana mogli smo zapaziti da je on avgusta 1334. godine pod bedemima Soluna zaključio mir s vizantijskim vasilevsom Andronikom III Paleologom, a tom prilikom je postignut i sporazum o podeli teritorija i razgraničenju između Srbije i carstva Romeja. Svakako da su neki važni razlozi ubedili srpskog vladara da pristane na mir sa Andronikom III Paleologom: učinio je to zbog gubitka prijatelja i saveznika, romejskog prebega Sirgijana, koji je 23. avgusta 1334. godine ubijen nadomak Soluna, ali i zbog potrebe da se okrene odbrani severnih granica svoje države ugroženih pretnjama ugarskog kralja Karla Roberta. Navedenim razlozima za prestanak rata na jugu moglo bi se dodati i Dušanovo saznanje da je susedno carstvo Romeja ojačalo za vladavine Andronika III Paleologa (1328-1341), uz kojeg je kao najbliži saradnik i verni prijatelj stajao veliki domestik Jovan Kantakuzin. I zaista je vladavina ovog cara označila doba stabilizacije položaja Vizantije, godine kada su ostvareni neki planovi i želje njegovih predaka, careva Mihajla VIII i Andronika II Paleologa.
POSLE svrgavanja s prestola ostarelog Andronika II Paleologa, kormilo carstva preuzela je generacija mladih plemića koja se još početkom dvadesetih godina DžIV stoleća okupila oko pretendenta Andronika III Paleologa, iskazujući sasvim nove koncepcije i planove vezane za državnu politiku. Kao ocena značaja vladavine vasilevsa Andronika III Paleologa pohvalno zvuče reči besednika Dimitrija Kidona „da je tada razum u svemu savetovao carsku vlast”. Zato treba posvetiti dužnu pažnju glavnim zbivanjima iz kratke, ali uspešne vladavine Andronika III Paleologa kako bi se objasnili razlozi za izvestan predah u osvajačkim pohodima ambicioznog srpskog kralja Stefana Dušana, koji je, očigledno, mudro ocenio da treba sačekati pogodniju priliku za njihovo uspešno nastavljanje.
Jovan Kantakuzin, najbliži saradnik i u stvari savladar Andronika III Paleologa, piše u svojim memoarima da je careva prva želja bila da se odmah po preuzimanju prestola okrene borbi protiv Osmanlija koji su svojim napadima ugrožavali, pre svega, Nikeju i Nikomediju, dva slavna helenska grada na severozapadu Male Azije. Zato je Andronik III Paleolog pohitao da već sledeće ratne sezone po preuzimanju vlasti, u proleće 1329. godine, krene u borbu protiv Osmanlija ne bi li zaustavio njihovo napredovanje kroz severozapadne krajeve Male Azije, jedinu teritoriju koja je na toj strani preostala Romejima.
Juna 1329. godine sakupljeni odredi Romeja prešli su u Skutari, na maloazijsku obalu, i krenuli prema Orhanovim četama koje su napadale Nikeju. Iako je carska vojska u prvim sukobima održavala borbenu ravnotežu, sam car Andronik III Paleolog je u njima bio ranjen, pa se povukao u Pelekanon, a zapovedanje vojskom preuzeo je njegov verni prijatelj Jovan Kantakuzin.
OSMANLIJE NADIRU
U SUKOBU kod grada Filokrene 11. juna 1329. godine Osmanlije su potukle Romeje, koji su se u panici povlačili prema prestonici. Odavno je uočeno da je pomenuti pohod cara Andronika III Paleologa bio i poslednji pokušaj Vizantije da odbrani preostale krajeve u Maloj Aziji od najezde Turaka, a poraz kod Filokrene poređen je, mora se priznati preterano, sa onim koji su Romeji 17. avgusta 1071. godine doživeli od Seldžuka kod jermenske varoši Mancikerta.
Sudbina preostalih vizantijskih gradova na severozapadu Male Azije bila je zapečaćena, pa su Osmanlije 2. marta 1331. godine osvojile Nikeju, a 1337. ili 1338. godine i Nikomediju. Avgusta 1333. godine došlo je do susreta vizantijskog vasilevsa sa emirom Orhanom i tom prilikom zaključeno je primirje po kojem je carstvo Osmanlijama plaćalo godišnji danak od 18.000 perpera.
Izvor: Novosti
Autori: akademici Sima Ćirković i Božidar Ferjančić
IZVESNO je da su opisani pokušaji cara Andronika III Paleologa da se na severozapadu Male Azije suprotstavi Osmanlijama doneli vojnički neuspeh, ali su tada naznačeni neki novi pravci vizantijske politike na ovoj strani, koji će uticati na kasnija zbivanja na Balkanskom poluostrvu. Na početku vladavine krajem 1328. ili početkom 1329. godine, Andronik III Paleolog je započeo diplomatske pregovore s maloazijskim emirima, koji su se, takođe, osećali ugroženi porastom snage i osvajačkim namerama Orhana. Tada je došlo i do prvih veza Romeja s Mehmedom, emirom Ajdina, čiji će naslednik Umur kasnije biti pouzdani saveznik Jovana Kantakuzina u borbi za vlast u drugom građanskom ratu (1342-1347).
Ako i nije ostvario želju da spase ostatke helenizma na tlu Male Azije, Andronik III Paleolog je uložio mnogo napora da carstvu bar očuva neka ostrva uz njenu zapadnu obalu, među kojima je naročiti značaj imao Hios zbog velike proizvodnje mastike, važnog sastojka u medicini i nekim granama privrede srednjeg veka.
Za angažovanje cara Andronika III Paleologa u Egejskom moru važna je bila okolnost da je početkom tridesetih godina DžIV stoleća počela da se javlja ideja o stvaranju jedne hrišćanske lige za borbu protiv turskih emirata na zapadnoj obali Male Azije. Čitav plan je pokrenuo papa Jovan DžDžII, a planirano je bilo da u pohodu protiv nevernika učestvuju ugledni vladari i sile hrišćanskog sveta: francuski kralj Filip IV kao vođa ekspedicije, zatim kiparski kralj Hugo IV od Luzinjana, rodski vitezovi, Mlečani, sicilijanski kralj Robert Anžujski i vasilevs Romeja.
Hrišćanski brodovi trebalo je da se aprila 1333. godine okupe u Negropontu (Eubeja), što je odloženo za septembar 1334, kada su u Egejsko more pristigle lađe pape Jovana DžDžII, Filipa VI, Mlečana, rodskih vitezova i kiparskog kralja Huga IV od Luzinjana, ali su izostali brodovi cara Romeja. U prvim sukobima izgledalo je da su se nade hrišćana počele ostvarivati, jer je oktobra 1334. godine sakupljena flota porazila turske brodove emira Karasija, ali se čitava zamisao ugasila kada je decembra 1334. umro pokretač poduhvata papa Jovan DžDžII.
U GODINAMA uspeha Andronika III Paleologa u obnovi vlasti carstva Romeja u Tesaliji i Epiru, čiji su se gospodari dugo suprotstavljali osvajačkim planovima prvih Paleologa, došlo je i do jedne značajne epizode u odnosima Stefana Dušana i susedne Vizantije. Dvojica vladara, Andronik III Paleolog i srpski kralj, ponovo su se sastali, a o tom susretu govori jedino savremenik Jovan Kantakuzin. Dok je romejski vasilevs, posle pohoda na Tesaliju, boravio u Solunu, pristiglo mu je poslanstvo Stefana Dušana i prenelo ponudu srpskog kalja da se sastanu „radi prijateljstva, susreta i uzajamnog razgovora”. Andronik III Paleolog je pristao na taj susret. Dogovoreno je da se on održi u makedonskom kraju Boimiji, zbog čega je srpski kralj krenuo ka tom mestu. Međutim, romejski vasilevs je, „želeći da kralja malo zastraši ili, pre, da pruži dokaze iskrenog i čvrstog prijateljstva”, promenio plan i s pratnjom od trista ljudi iznenada se pojavio kod mesta Radovište koje se nalazilo usred države srpskog kralja, a u kojem je on tada i boravio.
Iako je Stefan Dušan najpre bio uznemiren iznenadnom promenom carevog kretanja, uskoro se uverio u iskrenost i plemenitost njegovih namera, pa ga je u Radovištu prijateljski gostio čitavu nedelju dana i „pokazujući veliku razboritost i smernost, držao se prema njemu, caru, kao gospodaru”. Jovan Kantakuzin kaže da je tom prilikom i on sâm predstavljen srpskom kralju i da su tada postali veliki prijatelji. Pomenuti susret dvojice vladara bio je važan i za Jovana Olivera, svakako najmoćnijeg velikaša srpskog kralja i cara. Opisujući kasniji susret s Jovanom Oliverom na Vardaru kod Velesa (leto 1342), car pisac naglašava da je on prema njemu bio prijateljski raspoložen „još od vremena kada se car Andronik bio sastao sa kraljem i kada je on sam (Jovan Oliver) lično sa njim (Jovanom Kantakuzinom) vodeći razgovore, taj susret doživeo kao zalog prijateljstva”.
Izvesno je da je 1336. godine u Radovištu došlo do novog sastanka Stefana Dušana i vasilevsa Andronika III Paleologa, ali se, nažalost, ne može naslutiti o čemu su tada dvojica vladara razgovarala.
Ubrzo posle razgovora Stefana Dušana sa vasilevsom Romeja u Radovištu, u njegovom kraljevstvu se dogodila važna promena na čelu autokefalne arhiepiskopije. Devetnaestog decembra 1337. godine završio je zemaljski život učeni arhiepiskop Danilo II posle dugih godina vernog služenja svom narodu i Crkvi, na čije čelo je došao 14. septembra 1324. godine. Kralj Stefan Dušan nije želeo da arhiepiskopski tron duže vreme ostane upražnjen, pa je već 3. januara 1338. godine za poglavara autokefalne Srpske crkve rukopoložen Joanikije, koji se pre toga nalazio u svetovnoj službi na dužnosti logoteta.
Kada je reč o izboru i rukopoloženju Joanikija, postavljaju se dva važna pitanja, pre svega u vezi s tim kako je on došao na čelo Srpske crkve: da li je ceremonija obavljena na Državnom saboru, ili je novog arhiepiskopa ustoličio sam kralj Stefan Dušan (što s obzirom na vizantijsku praksu izgleda verovatnije). Drugo važno pitanje odnosi se na okolnosti u kojima je on došao na čelo Srpske crkve. Naime, novi poglavar Srpske crkve je pre toga bio logotet, dakle svetovni funkcioner, a poznato je da su ranije za arhiepiskope postavljani ugledni svetogorski monasi i hilandarski igumani: Joanikije I, Jevstatije I, Nikodim i Danilo II.
U trenutku neophodne promene na čelu Srpske crkve u Hilandaru su, takođe, živeli ugledni monasi, kao Gervasije, Teodul, Arsenije i Teodosije, pa je utoliko čudnija odluka Stefana Dušana da na taj odgovoran položaj postavi logoteta Joanikija. Za to je svakako postojao neki jak razlog, koji je naslućivao zaslužni Purković, naglasivši „da je Joanikije nečim zadužio Stefana Dušana, ali se ne zna čime”. Čini se da se o izboru svetovnjaka logoteta Joanikija za srpskog arhiepiskopa mogu praviti i smelije pretpostavke: možda je Stefan Dušan ocenio da će biti korisnije da, shodno svojim dalekosežnim planovima, na čelo Crkve dovede svetovnu ličnost širih i pragmatičnijih pogleda no što su ih mogli imati proslavljeni hilandarski oci.
AKO su odnosi Stefana Dušana prema Vizantiji i imali sasvim miran tok u godinama posle njegovog sastanka s Andronikom III Paleologom nadomak Soluna (26. avgusta 1334), uskoro je razvoj događaja u carstvu Romeja pružio srpskom kralju priliku da nastavi sa osvajačkim pohodima prema jugu. Iako relativno mlad čovek (rođen 1296), vasilevs Andronik III Paleolog često je pobolevao, a njegovo narušeno zdravlje bilo je i posledica neumerenog života koji je vodio još od rane mladosti. Opisano smirivanje stanja u Epiru, koji se 1340. godine ponovo našao pod vlašću cara Romeja, poslednji je uspeh Andronika III Paleologa.
Njegovo zdravlje se zbog obolele jetre, naglo pogoršalo u proleće 1341. godine, zbog čega je s porodicom iz Soluna stigao u Didimotiku, a ubrzo se odatle zaputio u prestonicu. Iako ozbiljno narušenog zdravlja, učestvovao je u radu crkvenog sabora u Carigradu (juna 1341), koji je raspravljao o valjanosti isihastičkog učenja Grigorija Palame i osudi njegovog protivnika, kalabrijskog monaha Varlaama. U toku zasedanja sabora, carevo zdravlje se naglo pogoršalo, pa se on 12. juna povukao u prestonički manastir Bogorodice Odigitrije, gde je, i pored svih napora lekara da mu spasu život, preminuo u zoru 15. juna 1341. godine.
Kao legitimni naslednik prestola ostao je njegov prvenac Jovan, rođen 18. juna 1332. godine u Didimotici, u carevom drugom braku s italijanskom princezom Anom Savojskom. Ali, izvesno je da u tom uzrastu on nije mogao da preuzme teško breme državnih poslova. Zato se odmah kao hitno postavilo pitanje izbora ličnosti koja bi u ime maloletnog naslednika prestola vodila carstvo Romeja. Najozbiljniji kandidat za tu odgovornu dužnost svakako je bio veliki domestik Jovan Kantakuzin, najbliži saradnik preminulog cara, koji je tokom njegove samostalne vladavine praktično imao položaj savladara.
Na promenu prilika u Carigradu mnogo je opasnije reagovao Stefan Dušan, koji se, izvesno, pripremao za dalje ratovanje protiv carstva Romeja. O tome svedoče zanimljive vesti da je 1341. godine kupovao oružje u Mlecima, kao i da mu je "republika" na lagunama odobrila da preko njene teritorije prođe trista najamnika zavrbovanih za službu u Srbiji. O pohodu Stefana Dušana prema krajevima carstva Romeja izveštava nas Jovan Kantakuzin, koji naglašava da je kralj, saznavši za smrt cara Andronika III Paleologa, raskinuo sklopljeni ugovor, napao preostali deo Makedonije i, prošavši pored Soluna, stigao do sela Krićani. Njegova vojska tada nije zadobila veliki plen, jer su se ljudi, goneći svoju stoku, sklonili u gradove, u utvrđenja.
KRATAK MIR
KANTAKUZIN se sa svojim pristalicama u Didimotici savetovao šta valja činiti povodom napada Stefana Dušana, pa je odlučeno da se srpskom kralju upute poslanici, koji su obnovili raniji mir. Iz nešto kasnijeg izlaganja cara pisca vidi se da je to poslanstvo predvodio Jovan Gavala koji je prešao u tabor carice Ane Savojske. Međutim, obnovljeni mir između carstva Romeja i srpskog kralja nije dugo trajao, jer je tok događaja u Vizantiji dozvolio Stefanu Dušanu da nastavi sa još smelijim planovima daljih osvajanja vizantijskih gradova i krajeva. Time su okončane godine predaha u njegovim osvajačkim planovima prema jugu.
Izvor: Novosti
KADA je osvojio vlast i postao jedini vladar, Dušan je bio vrlo mlad, neoženjen, pa nije mogao ni pomišljati da obnovi onaj sistem upravljanja u kojem je i sam stasao. Nije bilo ličnosti koja bi mogla da bude "mladi kralj", ali ostala je teritorija kojom je nekada upravljao i iz koje je krenuo u osvajanje vlasti nad celom državom. Kao u vreme njegovog pradede Uroša I, svi delovi državne teritorije bili su sada neposredno pod kraljevom vlašću, što je samo prividno bio dobitak za centralnu vlast, jer njeni su zadaci time bili osetno uvećani, a nisu se mogla poboljšati sredstva za njihovo izvršavanje.
Jednake su ostale teškoće u savladavanju prostora, ništa brže ni pouzdanije nije bilo prenošenje vesti, a nije se uvećao ni broj institucija. Uslovi vladanja su ostali i dalje takvi da je kralj morao da se oslanja na svoje namesnike kojima bi poverio upravu nad pojedinim oblastima. Način vladanja "mladog kralja" i njegovih savetnika bio je isti takav, samo što su oni bili bliže svojim podanicima, brže su mogli da stignu do granica područja kojima su upravljali.
Malobrojni i šturi podaci savremenika otkrivaju da je Dušan već u prvim mesecima vladavine bio suočen s teškoćama. Jedna odluka dubrovačkog Veća umoljenih iz aprila 1332. godine pokazuje da se od kralja odmetnuo vojvoda Bogoje s još nekom vlastelom i da je zbog toga bila ugrožena bezbednost dubrovačkih trgovaca.
Pobuna je verovatno tada i smirena, jer su trgovci i dalje odlazili na trg Sveti Srđ na Bojani i nisu se žalili na opasnosti. Uz Bogoja je kao odmetnik pomenut još samo Dimitrije Suma, bez sumnje plemenski starešina Albanaca u tom kraju, verovatno kraljev funkcioner. On se 1334. godine pominje kao podanik srpskog kralja. O motivima pobune se ništa ne zna, kao ni o uslovima pod kojima je postignuto pomirenje. S razlogom se nagađalo da se vojvoda Bogoje nije osećao dovoljno nagrađen posle prevrata.
HUMSKA zemlja, već za vreme "mladog kralja" poprište borbi s bosanskim banom, bila je u znatnoj meri okrnjena. Za srpsku državu bila je izgubljena dolina Neretve, prvo privremeno, a onda, od vremena sukoba među kraljevima u proleće 1331. godine, zauvek. Ban Stjepan II je počeo da se, po službenoj tituli, naziva i "gospodar humski". U povelji za Dubrovčane iz avgusta 1332. godine on im potvrđuje da žive s humskom zemljom po dotadašnjim pravnim običajima kao da je on gospodar te teritorije. Iste godine počeo je da zahteva da njemu isplaćuju deo mogoriša, jednog ekonomski beznačajnog tributa koji su u ranijim vekovima uzimala gospoda iz zaleđa.
Međutim, to nisu bili jedini gubici srpske države. Još za vreme ratovanja s Branivojevićima bosanski ban je zagospodario Nevesinjem i Zagorjem, teritorijama uz staru granicu između dve države. Vlast srpskog kralja na toj strani osetno je sužena. Granica tada nije bila definitivno utvrđena: pomerala se u narednim godinama, ali će na kraju Trebinje, Bileća, Rudine i Gacko postati granične teritorije na srpskoj strani, dok je Dabar bio uporište bosanske vlasti.
Veličina promena nastalih u međuvremenu postaje vidljiva tokom Dušanovog sređivanja odnosa s Dubrovnikom. Svečano dubrovačko poslanstvo je oktobra 1331. godine posetilo kralja i čestitalo mu dolazak na srpski presto. Ujedno je to bila prilika da se pokrene niz postupaka odavno uobičajenih prilikom smene na prestolu. Srpski vladar bi izdao povelju kojom potvrđuje sve povelje svojih prethodnika, garantujući slobodno kretanje trgovcima i bezbednost za vreme boravka u njegovoj državi.
Ranije povelje su sadržale izričite odredbe o poštovanju granica i načinu rešavanja međusobnih sporova. Dubrovčani bi posle toga na novog vladara preneli isplaćivanje svetodmitarskog ili srpskog dohotka od 2.000 perpera, koji su uveli prvi nemanjićki kraljevi, a u dokumentima se može pratiti od vremena kralja Uroša I.
SVEČANO poslanstvo iz oktobra 1331. godine imalo je i specifične zadatke proistekle iz tadašnje situacije. Ostalo je, naime, pitanje sudbine grada Stona i njegovog poluostrva, koje je tada nazivano Stonski rat (od reči rt; tek mnogo kasnije se ustalio naziv Pelješac). Njega su Dubrovčani privremeno zaposeli već 1326. godine, prilikom iskorenjivanja Branivojevića, a zatim su ga izgubili u ratu. Oni nisu, kao bosanski ban, koristili neslogu među kraljevima i nestabilnost prilikom smene na prestolu da bi ga ponovo zauzeli, već su nastojali da poluostrvo i tvrđavu Ston dobiju mirnim putem u sporazumu s kraljem.
Obnovili su, dakle, pregovore i nastojali da kralja pridobiju posredstvom uticajnih ljudi s njegovog dvora. Naruku im je išla okolnost da je posle širenja i uspeha bosanskog bana u humskoj zemlji Ston sa poluostrvom bio gotovo odsečen od ostatka Dušanove teritorije. Druga povoljna okolnost za Dubrovčane bile su Dušanove novčane nevolje koje su ga tih godina nagonile da uzima robu trgovcima, o čemu će kasnije biti više reči. Pregovaralo se krajem 1331. i tokom 1332. godine kada je kralj bio zauzet na jednoj strani ratom protiv Vizantije, na drugoj - prilikama u Bugarskoj, gde je svrgnut njegov rođak i na presto došao car Ivan Aleksandar, čijom sestrom Jelenom se srpski kralj oženio 1332. godine. Tada nije događajima na zapadu posvećivao punu pažnju: sam je podsticao Dubrovčane da posreduju kod bosanskog bana da se sklopi mir.
Pregovori s Dubrovčanima su, međutim, nastavljeni i do kraja 1332. godine bili su povoljno okončani, jer je u januaru 1333. godine kralj izdao povelju kojom je Ston, poluostrvo i susedne teritorije prepustio Dubrovniku. Poznata je cena koju su Dubrovčani platili - 8.000 perpera, ali nije jasno kakav je karakter pripisan toj transakciji. Na početku pregovora, u oktobru 1331. godine, traženo je da se poslanici raspitaju kod kralja i velikaša (barona) da li bi se poluostrvo moglo dobiti bilo kao "feud" bilo kupovinom.
U KRALjEVOJ povelji, međutim, govori se o daru i darovima ("ja prvo moje prišastije na kraljevstvo") i mnogobrojnim drugim znakovima pažnje. Među tim izrazima pažnje bilo je svakako i upućivanje tročlanog poslanstva, kojem je povelja izdata u Pologu (tetovski kraj). Kralj bi, dakle, na njihov dar od 8.000 perpera uzvratio time što im je "dao s milošću" Ston i teritorije. Ali to nije bilo sve. U okviru transakcije ustanovljen je i redovan godišnji danak od 500 perpera, koji se imao isplaćivati o Uskrsu svake godine. Povelja je čak sadržala pretnju: u slučaju da se ne plati "na rok", Dubrovčani bi bili dužni da plate dvostruki iznos.
U povelji je podrobno navedeno šta je sve dato gradu: poluostrvo stonsko sa međama, naseljima, ljudima i pravom da podignu utvrđenje na Prevlaci ili gde budu hteli. Pored toga, i pojas zemlje od Prevlake do dubrovačke granice i ostrvo Posrednjicu na ušću Neretve. Ali u dubrovačke ruke nije došlo sve što je povelja sadržala. Ostrvo Posrednjica je, zajedno sa ostalom zemljom pored Neretve, bilo pod vlašću bana Stjepana II, a takođe i pojas zemlje od Stona do tadašnje dubrovačke granice, u kojem je Slano bilo najvažnije mesto.
I pored uspešne nagodbe s kraljem Dušanom, Dubrovčani nisu mogli da dovedu do kraja započeti posao. Pošto je Ston sa svojim poluostrvom bio deo humske zemlje, a čak se verovalo i tvrdilo da je tu bilo njeno središte, pretendovao je na njega i bosanski ban Stjepan II, koji se već nazivao gospodar humski i nastojao da na sebe prenese prava humskih gospodara u odnosu na Dubrovnik. Trebalo je, dakle, i od njega „otkupiti” novu tekovinu.
Nepunih mesec dana posle kralja Dušana i ban Stjepan II je izdao povelju, ali s bitno drugačijim opisom teritorija. U njegovoj povelji su navedeni Rat, Ston, Prevlaka i ostrva oko poluostrva. On je Dubrovčanima odobrio da zidaju, prokopaju prevlaku, da uzimaju od ljudi na dodeljenoj teritoriji sve što pripada gospodaru, ali u njegovoj povelji nema pomena o zemljištu u Primorju, niti o Posrednjici. Dušanov dar je ostao u tom delu nerealizovan, i to zato što on nije imao pod svojom vlašću sve ono što je poklonio.
DUŠANOVE POVELjE
SAČUVANE su dve Dušanove povelje s početka vladavine, od kojih je jedna izdata 14. avgusta, bez naznačene godine, a druga je potpuno bez datuma, ali nesumnjivo sačuvana u originalu, jer sadrži ostatke pečata. Obe su kratko stilizovane, baš kao i prva povelja Dušanovog oca, ali nijedna od njih ne potvrđuje celokupan sadržaj ranijih povelja. Ona izdata u Nerodimlju 14. avgusta, pretpostavlja se 1332. godine, garantuje slobodu kretanja trgovaca, a kaznom se preti svakom ko bi ometao Dubrovčane prilikom kupovine žita.
Ostale njihove raznovrsne poslovne delatnosti uopšte se ne pominju. Druga, nedatovana povelja sadrži obećanje da će se poštovati imovina trgovaca, da je svako obavezan, pa i sam kralj, da kupuje robu u trgovima i na panađurima, da niko ne sme oduzimati robu trgovcima. Svetodmitarski dohodak je prvi put isplaćen krajem 1333. godine.
Izvor: Novosti
U MAJU 1334. godine došlo je do krize u inače dobrim odnosima između Dubrovnika i srpskog kralja. Tada je kralju došlo novo tročlano poslanstvo, pošto se on nešto razljutio: "Kako se beše porasrčilo kraljevstvo mi na vlastele dubrovačke za Stonski rat (rt)." Poslanstvo je kralj primio kod Prizrena i, prema rečima povelje, Dubrovčani su pristali "na svu volju kraljevstva mi i pravu službu", pa je kralj potvrdio svoj dar iz prve povelje, sa željom da posle toga među njima ne bude neke svađe već "pravo življenje" kako je ranije bilo.
O uzrocima kraljeve srdžbe može se zaključivati po merama koje su tom novom poveljom propisane. Dubrovčani nisu smeli da prime nijednog čoveka s kraljeve teritorije, osim ljudi koji su se zatekli u vreme predaje. Predviđena je bila mogućnost kontrole od kralja i u njegovo ime, i to tako što bi kraljev čovek i pristav dubrovačke opštine zajedno proverili da li ima onih koji su došli posle preuzimanja teritorije. Svaki takav čovek se morao izvesti na kraljevu teritoriju.
Predviđeno je čak bilo, ukoliko kraljev čovek ne nađe nikog, a kralj i dalje sumnja, da se tada moraju zakleti četvorica ili petorica vlastelina u katedrali da po njihovom znanju nije useljen niti skriven nijedan kraljev čovek. Tim odredbama o zabrani primanja ljudi dodato je još i to da su se dubrovački poslanici zakleli "da prebiva pop srbski i da poje u crkvah koje su u Stonu i ratu (rtu) kako jest povelevalo kraljevstvo mi". U povelji iz 1333. godine o tome nema pomena. Verovatno je to bio usmeni zahtev kraljev saopšten poslanicima.
Pošto je došlo do smirivanja spora zbog ljudi koji su se sklanjali na Stonski rat (rt), u odnosima srpskog vladara i Dubrovnika preovladali su materijalni i finansijski problemi. Srazmerno dug period mira otkrio je u kojoj meri su se preplitali interesi obeju strana i koliko su one ekonomski zavisile jedna od druge. Dubrovčani su preostali deo novca za Ston isplatili o Petrovdanu 1333. godine kao što je bilo ugovoreno.
Pre toga su, na kraljevu molbu, izdali 2.540 perpera za isplatu šest bojnih konja koje je poslao hrvatski vlastelin knez Grgur Kurjaković. Posle toga je preostao samo godišnji danak "tribut stonski", koji je imao dugu i zanimljivu istoriju. Dušan ga je ustupio monasima srpskog manastira svetog arhanđela Mihajla u Jerusalimu, a prenet je kasnije na monahe manastira Hilandara i svetog Pavla na Svetoj gori. Nadživeo je ne samo srpsko carstvo nego i sve srednjovekovne države i bio isplaćivan kao pobožni dar, "sveća" monasima, sve do kraja DžVIII veka.
KRALj Dušan je kasnije i Svetodmitarski tribut koristio za isplatu dugova, najčešće stranim trgovcima. Ali mnogo veću ulogu od opštine imali su u njegovim finansijama dubrovački trgovci u ulozi zakupnika carina. U državnim finansijama je u to vreme sve veći bivao udeo prihoda od rudnika, kovnica novca, carina i dažbina od trgovine, naročito od prodaje soli. Državna vlast, međutim, nije raspolagala ni ljudima, ni stručnošću potrebnom za organizaciju ubiranja te vrste prihoda. Pribegavalo se stoga svuda poznatom i primenjivanom davanju prihoda u zakup.
Trgovac pojedinac ili grupa poslovnih ljudi, povezana u trgovačko društvo sklapali bi s vladarom ugovor o isplati određenog iznosa novca za godinu, a sami bi organizovali ubiranje, što je povlačilo obezbeđivanje personala, nadzora, evidencije i raznovrsne troškove. Zakupnici su nalazili svoj račun u tome što su ubirali više od iznosa na koji su se obavezali ugovorom. U svojstvu carinika primorski trgovci su dobijali i izvesne upravne i sudske funkcije - postajali su u izvesnom smislu produžena ruka državne administracije.
Na samom početku Dušanove vladavine, već 1333. godine, pominje se jedna ličnost koja će imati važnu ulogu u ratnim zbivanjima. Bio je to vitez Palman, zapovednik odreda nemačkih najamnika, o kojima se više puta govorilo u istoriji Dušanovih ratovanja i osvajanja. Uzimanje stranih najamnika, ratnika po pozivu, uobičajilo se u Srbiji još za vreme kralja Milutina. Mnogobrojni su bili Turkopuli, hristijanizovani Turci, koje je on preuzimao od Vizantinaca. Ima, međutim, i tragova službovanja zapadnih vitezova. Milutinov sin već uzima u službu Katalance, koji su svoje usluge nudili u čitavoj južnoj Evropi. Ostavili su neizbrisive tragove u vizantijskoj istoriji početkom DžIV veka.
Iz nemačkih zemalja, kao i iz Italije, poticale su takođe najamničke družine, koje su stupale u službu vladara sposobnih da plate visoku cenu njihovih usluga. Pored Palmanovih Nemaca, pominju se i Latini kao druga najamnička grupa u Srbiji. Uz kralja je i kraljica imala svoj odred. Venecija je više puta izlazila u susret Dušanovim molbama da u njenoj okolini regrutuje najamnike i da ih vodi preko njene teritorije, a još češće je odobravala nabavku oklopa, štitova i drugog ratnog materijala.
Dobro naoružani oklopljeni konjanici dobili su u ovom delu Evrope veći značaj otkako se padom slobodnih ljudi u zavisnost od gospodara vlastelinstva sužavala osnova masovne, ali slabo naoružane vojske, koja je ulogu sačuvala jedino u lokalnoj odbrani. Bez dobro obučenih i naoružanih konjanika oklopnika nije se moglo zamisliti ofanzivno ratovanje. Tek će šira upotreba vatrenog oružja promeniti ulogu pojedinih delova oružanih snaga.
U DUŠANOVO vreme najamnike je bilo lakše pribaviti nego izdržavati. Nisu sačuvani ugovori o uslovima pod kojim su nemački najamnici primani u službu srpskog vladara, ali poređenjem s najamnicima u drugim zemljama može se zaključiti da je mesečna plata iznosila 2-3 zlatnika. Odred od petsto najamnika morao je mesečno stajati oko 1.500 dukata ili 3.000 perpera. Dušan ih je držao ne samo mesecima nego i godinama, što je u velikoj meri opterećivalo državne finansije. Otuda su novčane teškoće bile neizbežne - i pored prihoda od rudarstva u usponu i sve intenzivnije trgovine.
Proglašenjem Jovana Kantakuzina za cara u tračkoj tvrđavi Didimotici (26. oktobra 1341) zvanično je počela njegova borba za vlast protiv carigradskog regentstva carice Ane Savojske, majke maloletnog naslednika prestola Jovana V Paleologa, uz koju su kao najbliži saradnici stajali veliki duks Aleksije Apokavk i vaseljenski patrijarh Jovan Kalekas. Ako je ovaj novi dugi građanski rat, vođen u godinama pojave turske opasnosti, i odneo poslednje unutrašnje snage državi Romeja, on je, s druge strane, bio propraćen nekim pojavama koje nisu obeležavale ranije slične sukobe u vizantijskoj istoriji. Njihovo tumačenje neophodno je za razumevanje jedne veoma važne etape u odnosima kralja Stefana Dušana i susednog carstva.
Kao jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u Vizantiji, Jovan Kantakuzin je u borbi za carski tron branio interese krupnog plemstva, pa je zato prirodno što su se uz protivničku stranu svrstavali siromašniji žitelji preostalih vizantijskih gradova u Trakiji i Makedoniji. Ta polarizacija snaga u dugom građanskom ratu javlja se već na njegovom početku jer, s jedne strane, sam Jovan Kantakuzin piše da su mu se u leto 1341. godine obraćali neki ugledni romejski velikaši, kao i Hrelja, nekadašnji poverljiv čovek srpskog kralja Stefana Dečanskog. Međutim, uskoro se oglasila i druga strana: već 27. oktobra 1341, dakle neposredno posle proglašenja Jovana Kantakuzina za cara, stanovnici Adrijanopolja ustali su protiv lokalnog plemstva, a pokret nezadovoljstva širio se gradovima Trakije i Makedonije, da bi najveći zamah dobio u Solunu, drugom gradu carstva.
Shvativši da gubi teren i pristalice u carstvu Romeja, doneo je tešku odluku da krene u Srbiju i potraži pomoć kralja Stefana Dušana, s kojim se poznavao još od njegovih susreta s vasilevsom Andronikom III Paleologom. Na skupu preostalih 2.000 pristalica u tvrđavi Ginekokastron, nadomak Soluna, Jovan Kantakuzin je obrazložio svoju odluku da se za pomoć obrati Stefanu Dušanu "koji je odavno bio prema njemu prijateljski raspoložen", a čija bi pomoć bila od velike koristi u borbi protiv carigradskog regentstva. Pri tom je rekao da mu je tokom boravka u Trakiji srpski kralj poslao izaslanike s ponudom ugovora o miru i savezu koji podrazumeva da on neće napasti nijedan romejski grad.
Na skupu u Ginekokastru bilo je reči i o potrebi da se pomogne stanovnicima grada Edese (Vodena) koji su napadali odredi srpskog kralja. Ali, spas ovom slavnom gradu donela je konjica koju je kao pomoć iz Soluna poslao Aleksije Apokavk.
DUŠANOVI PRIHODI
ZNAČAJAN izvor vladaočevih prihoda bile su carine Novog Brda, Rudnika, Brskova, Prizrena, zatim "zetskih trgova", a naročito Svetog Srđa na Bojani, gde se prodavala so.
Srpski kralj je imao svoj deo prihoda od soli koja se u Dubrovniku prodavala stanovnicima zaleđa. Trgovina solju je bila pod nadzorom državnih vlasti i dozvoljena je bila samo na nekim "zakonitim" mestima: na trgu Sveti Srđ na Bojani, u Kotoru, u Dubrovniku i Drijevima na Neretvi (danas Gabela). Ovaj poslednji trg je u međuvremenu bio izgubljen za srpsku državu.
Izvor: Novosti