Dani okupacije nacističke Nemačke su bili odbrojani kada je u leto 1944. godine ekipa National Geographica prvi put posetila Visoke Dečane, u tek proglašenoj Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji. Drugi svetski rat kao da se nije u tom trenutku doticao manastirskog života, te su putnici iz SAD-a prisustvovali redovnim molitvama i pripremnim časovima za buduće studente univerziteta. Za ručak su imali supu i pečenu jagnjetinu.

Bili su iznenađeni da je crkva, sagrađena vek i po pre nego što je Kolumbo doplovio do obala Amerike, ostala u ratu netaknuta, a naročito im je prijala gostoljubivost kaluđera, koji su se trudili da govore jezikom gostiju.

Datum dolaska ekipe srpskog izdanja National Geographica, 66 godina kasnije, poklapao se sa slavom Svetog kralja Stefana Dečanskog (24. novembra), čija je manastir zadužbina.

Prvi utisak, osim u pogledu obezbeđenja, gotovo da je bio identičan. Priroda je veličanstvena, a hram i dalje velelepan.

Kada su naša kola prošla poslednje betonske barikade i približila se punktu KFOR-a, ograđenom bodljikavom žicom, zora se tek zabelela nad pokrivenim snegom vrhovima Prokletija. Upravo se oglasio poziv na jutrenje pre svečane liturgije. Ritmični udraci drvenog tučka o fino obrađenu dasku zvanu klepalo bili su jedini zvuci koji su narušavali tišinu, čuvanu nepristupačnim liticama i izolovanošću manastira od ostatka sveta.

Onda je uski seoski put naglo oživeo. Iz pravca sela, nekoliko stotina metara nizbrdo, počela su da pristižu vozila puna svečara, poklonika svetitelja. Njih je iz srpskih enklava na Kosovu i raznih delova centralne Srbije, neke i pod pratnjom policije, u ove zabačene krajeve dovelo duboko poštovanje prema najvećem stradalniku među Nemanjićima koga je otac, kralj Milutin, pod sumnjom da namerava da mu preotme presto, oslepeo i poslao u izgnanstvo u carigradski manastir Hrista Pantokratora, a sin,car Dušan, iako i sam ktitor lavre, zatočio u tvrđavu Zvečan i pogubio 1331. godine. Po drugoj verziji istorije i kralj Stefan je bio okrutan protivnik. Njegovo čudesno isceljenje nakon Milutinove smrti dokaz je da mu užareno žezlo nije uništilo očni živac, već se kraljević iz straha od oca pravio da je slep. Ova verzija nije prihvaćena u Srpskoj pravoslavnoj crkvi te nema uticaj na vernike.

Za kraljeve mošti mnogi veruju da isceljuju i razlog su zašto se Dečani doživljavaju kao jedna od najvećih svetinja. Stefanovi ostaci nikad nisu pomerani od dana kada su na njegov „zahtev“, izrečen u snu igumanu i crkvenjaku manastira, „čudesno netruležni“ izvađeni iz groba u crkvi 1343. godine. Čak se i jedini pokušaj krađe tokom I svetskog rata, kada su bugarski vojnici probali da odnesu mošti u ime njegovog porekla sa majčine strane, završio kvarom automobila i povratkom kralja na posthumni presto. „Odatle on živo vlada“, kaže arhimandrit Sava Janjić, poznatiji kao „sajber“ monah, „držeći bratiju na okupu punih šest vekova, što Dečane čini jednim od malobrojnih manastira na Balkanu sa neprekinutom monaškom tradicijom.“

Visoki Dečani su jedinstveni i po izgledu crkve Hrista Spasa, monumentalne građevine bogato optočene figuralnom plastikom, a iznutra u potpunosti „obložene“ vizantijskim ikonopisom. Crkva je, kao i opštežitije, odolela burnoj istoriji i kao izuzetno očuvana našla se na popisu Uneskove svetske baštine 2006. godine.

Raskošna lepota crkve bukvalno zaustavlja dah onom koji je prvi put ugleda i ne prestaje da zadivljuje. Dve boje mermera, svetložutog pećkog oniksa i crvenkastoljubičaste dečanske breče, uvek se drugačije prelamaju u odnosu na doba dana i vremenske prilike, i uvek, u kontrastu sa zelenim travnjakom, dominiraju surovom, a veličanstvenom okolinom. „U vreme kada ju je kotorski majstor fra Vito završio, crkva mora da je srednjevekovnom čoveku delovala kao svemirski brod“, rado naglašavaju monasi.

Dečani su tokom vekova često bili napadani i opsedani, a blago iz riznice mnogo puta skrivano ili zalagano za žito, i otkupljivano nakon što prođe opasnost.

http://www.nationalgeographic-srbija.com/

U selu podno jastrebca nedaleko od krusevca neposredno pred II svetski rat stize pismo na seosku opstinu da je neki Arsenije, koji je ziveo u tom selu, pri naseljavanju huljaduosamsto i neke poklonio svecu od 100kg manastiru Visoki Decani i da je sveca dogorela te 1939-e godine te bratija manastira pita ima li potomaka pcelara, toga arsenija da obnove njegov dar.    Pometnja je nastala jer su se prezimena promenila a ljudi zaboravili i na kraju su pronasli ciji je predak bio i ko bi trebao da taj zavet obnovi a pitalo se jos ko je i sta je taj arsenije bio i odakle on sa ili na Metohiji/Kosovu.    Medjutim dok je to sve dogovoreno i spremljeno  naisao je i prosao rat a posle rata se jedva prezivljvalo.    kada je konacno doslo vreme da se to pitanje pokrene saznalo se da je bratija rasturena a manastirska bibilioteka razorena tako da se o tom arseniju i danas zna koliko se i znalo a mozda neko kasnije istrazivanje pokaze ko je bio i sta je radio :D