Слободан Јарчевић:

СТАРОСЕДЕОЦИ БАЛКАНА СУ СЛОВЕНИ

Ако бисмо следили научну методологију у историографији, били бисмо обавезни да објаснимо зашто се у византијским документима из времена немањићке Србије ретко спомињу Срби (Словени). Према тумачењу званичне историје, они су на Балкану од 6. столећа, па би, например, у 14. столећу требало да их сви препознају под тим именом – српским, или словенским. Али, у Средњем веку, Византинци (Грци) пишу да су становници Србије Трибали, Илири, или Сармати. Ако су ови народи становници Србије у 14. столећу, зашто званична историја тврди да су они, тј. Трибали, Илири, Дачани, Сармати и други, на необјашњив начин, нестали с Балкана кад су на њега дошли Словени? Зар је могуће да историчари не придају никакав значај порукама у грчким документима Средњег века?
У 14. столећу, на западним границама Византије, уздиже се моћна Србија, цара Стефана Душана Немањића. Овог владара, византијска државна документа ословљавају као архонта Трибала, а не као српског цара. Значи, становништво у држави Немањића су Трибали. О становницима тадашње Србије, као Трибалима, сведочи и запис византијског (ромејског) државника Теодора Метохита (1270–1332). Он описује свој пут у Србију, куд га је, у дипломатску мисију, упутио ромејски (византијски) цар:
И да причам даље како ми је живот срећни који непрестано тече ишао напред у извршавању царевих послова. И заиста ме је затим господар, одабравши ме између многих присутних, послао у посланство са другима о којима се много старао. Драгу ћерку, невесту, одведох лично владару Трибала, с којима се требало споразумети о многим постојећим несугласицама између оба народа – Ромеја и Трибала, насталих због претходних размирица.
А да су Грци Србе звали и другим именима – познатим на Балкану и пре нове ере, сведочи и ромејски (византијски) Патријарх Филотеј. Пишући о народу у средњевековној Србији, ословљава га античким именима: Трибали и Далмати. Погледајмо и будимо уверени да то грчки патријарх не би чинио да су неким чудом (како званична историја тумачи) Срби те Далмате и Трибале прогнали или истребили. Такве чињенице би Грци (као српски супарници на Балкану) стално понављали и Србима пребацивали (како се то данас каже) склоност ка геноцидности. Овако Патријарх Филотеј описује збивања око једног ромејског (византијског) заробљеника Светог Григорија Паламеа:
А кад је код Ромеја као у игри коцком дошло до преврата и настале су промене и у царској власти и у Цркви, а и кад су они који су се заиста бринули о његовом (Паламином) ослобођењу били већ удаљени од власти и од управљања јавним пословима, мимо свих надања ослобађа се ропства. Већ је био изгубио сваку наду док Бог није подстако неке Трибале или Далмате из крајева западних граница, људе добре и поштене, те су у име свог народа, који далеко живи, богато платили варварима и спасли светог.
Оно што је занимљиво је и назнака у овом грчком документу да су Трибали исто што и Далмати. Овим се потврђује да је наш народ и у то време, као и данас, имао више, можемо слободно рећи, завичајних имена. Сад су мало друкчија: Србијанци, Црногорци, Македонци, Босанци, Славонци, Далматинци, Војвођани...
Грци су од давних времена на Балкану и не може се рећи да они нису знали који још од народа живе поред њих у Средњем веку и који су народи ту живели столећима раније. Они, ето, пишу о Трибалима, као становницима Балкана - и пре Нове ере и у 14. столећу. Да су под овим именом, у различитим периодима, битисала два различита народа (како то тврди званична историографија), о томе би Грци оставили писмена објашњења. Та различитост код два народа би била изражена расним одликама, или, у најмању руку, говорили би различитим језицима.
Кад је реч о језицима, па кад се они на Балкану посматрају с тачке гледишта званичне историје, онда нема изгледа да би словенски језици могли играти икакву улогу у формирању грчког језика. Тешко би било поверовати и да би у најстаријем грчком језику могло бити словенских позајмица, јер су Словени тада (по тумачењу званичне историје) живели далеко од Балкана – далеко од територија грчких градова држава. Ово је, наизглед, логичан закључак – с тачке гледишта званичне историје, али многе основне старе грчке речи су из словенског језика. То значи, да су Словени живели поред Грка, и, што је непобитно, и измешани с Грцима. Филологија то потврђује. Послужићемо се докторатом  Олге Луковић-Пјановић, одбрањеним на Сорбони. Њена докторска теза: Правда у Есхиловим и Софокловим трагедијама показује да су Грци одавно позајмили српску реч ''дика'' и користили је за појам ''правда“. Ова словенска реч у грчком језику није усамљена. Примера ради, у грчком језику, за појам ''море'' користи се реч ''таласа''. Нису ли Грци, кад су стигли на Балкан, како то објашњава Херодот – с веома сиромашним језиком, чули од Словена реч ''талас'', па је разумели да означава ''море''? Херодот је још једним освртом показао да су Словени живели у 5. столећу пре Нове ере на Балкану. Записао је да Венети живе на источној обали Јадрана. Као што смо рекли, Словени су увек имали мноштво завичајних имена – без обзира да ли су себе сами тако звали, или су им та имена надевали суседни народи. Име ''Венети'', ''Венди'', ''Винди''... и данас користе Немци за Пољаке, Чехе, Словаке и Лужичке Србе.
Да се осврнемо још на докториски рад Олге Луковић-Пјановић о српским речима у грчком језику, занимљиво је рећи да јој ментор професор др Пјер Шантрен није могао оспорити тезу, али ју није ни коментарисао. Само је изговорио:
“Госпођо, ја се с Вама не слажем, али Вам дајем титулу доктора грчке филологије, јер сте је заслужили”.
Видимо да је проф. Шантрен био збуњен. Није очекивао обрт у филолошкој науци, а он се налазио у докторској тези Олге Луковић-Пјановић. Било му је тешко прихватити чињеницу да су Срби били на Балкану пре него Грци и да су насељавали Шпанију, јер ништа од тога званична историја не признаје. А Олга је, уз овај рад, понудила и своју анализу савременог баскијског језика, у којем је нашла више од 30 процената речи истоветних речима у српском – и по значењу и по гласовној вредности!
Да др Олга Луковић-Пјановић није прва закључила да су најстарије грчке речи позајмице од прастановника Балкана и Мале Азије, можемо се уверити на основу текстова античких писаца.
У првом веку пре Христа, живео је Страбон и оставио податак да су малоазијски Фрижани сродни балканским Пеластима (Пелазгима). О језику ова два народа, пише Елијан и извештава да су Илијада и Одисеја биле написане на језику Фрижана – преведене су на грчки у 6. столећу пре нове ере, по наредби Пизистрата Тиранина. Платон и Кратил, такође, пишу да су многе грчке речи позајмице из фригијског језика.
С обзиром на одбојан став званичних историчара према свакој помисли да су ти прастановници Балкана и Мале Азије могли имати везе са Србима (Словенима), избегава се и (научна) обавеза да се истражи на којем су то језику испеване Илијада и Одисеја, кад су на грчки (према грчким изворима) само преведене. Ако су испеване на неком другом језику, онда је опевана историја неког другог народа, не грчког.

НИЈЕ БИЛО ШИРЕЊА СЛОВЕНА У ЕВРОПИ
Пре него што се позабавимо документом званичне историографије о досељавању Словена на Балкан у 6. и 7. столећу, напомињемо да се то досељавање тумачи некаквим ширењем Словена из прапостојбине према југу и западу. То би значило да су Словени стигли и на данашњу територију Немачке – па их званична историографија тамо назива Западним Словенима, за разлику од оних на Балкану -  Јужних Словена.
''Ширење Словена'' се веже за пад Римског Царства у петом столећу, па историографија Немачке тумачи да су тад Словени продрли преко Лабе, наравно – долазећи из своје ''прапостојбине'' око Дњепра, Дњестра и Волге. Ево како то објашњава једна историјска немачка књига, штампана 1951. године:

Пад Римског Царстава није био покренуо само Германе, већ и сва она многобројна племена, упола или  сасвим скитачких варвара, која су била суседи Римског Царства и Германа. Слвоени су продрли преко Лабе, степе јужне Русије су слале један дивљи коњички народ за другим – Хуне, Аваре, Мађаре, који су своје освајачке походе проширили до преко Рајне и преко Алпа до северне Италије.

Да Словени нису стигли на данашњу територију Немачке, показује нам и мапа -  донесена из библиотеке у Цириху, чију копију прилажем. На њој су уцртани топоними Немачке од 3. столећа пре Нове ере до 3. столећа Нове ере. Ово је време неколико столећа пре пада Римског Царства (пето столеће Нове ере) и тамо су сви топоними словенски. На територији северен и источне Немачке, пише да су ту словенска племена, у загради је назначено - српска: Древњани, Миличани, Лужичани, Гламочани и друга.
Док је Немачка била подељена, у Источној Немачкој су штампане две књиге. Оне демантују званичну немачку историју, јер садрже податке о две српске државе на северном и источном делу данашње Немачке. Значи мапа доноси податке о староседелаштву Срба (Словена) у Немачкој у време Римске Империје, а књиге о две српске (словенске) државе после пада Рима.
Прва је на српсколужичком језику немачког историчара Петера Кунца: През лестотки (Кроз столећа), Будишин, 1979, ДР Немачка. У њој је, на страни 35, објављена политичка мапа Средњег века, на којој је уписано да на северу и истоку Немачке живи српски народ. То подручје је обележено као “Serbja”. Уколико овај податак у српсколужичкој књизи није довољно уверљив о средњевековним српским (словенским) државама на већем делу данашње Немачке, поткрепићемо га садржајем историјске књиге на немачком језику. У питању је дело: Zur sorabishen Geshichte (Српска племена), 1976, Берлин, о немачком освајању српских држава (на тлу данашње Немачке) од 1050. до 1300. године, с географском картом тог времена. На карти су племена: Обордити, Љутићи, Моричани, Древљани, Гламочани, Лужичани и други, а преко целе области је уписано: “Serbja”.
Значи, ова три извора (географска карта и две историјске немачке књиге) оповргавају тзв. ширење Словена на Запад. Да тог ширења Словена на југ није било у 6. и 7. столећу, доказује истраживање археолога професора на Филозофском факултету у Београду Ђорђа Јанковића. Истраживао је гробнице од 4. до 6. столећа после Христа у Далмацији, Босанској Крајини, Херцеговини и Западној Србији. Установио је да су словенске (српске). Само податак да су на подручју Книна и Босанског Грахова српски гробови с почетка 4. столећа, морао би позвати на узбуну и наше и светске историчаре – поборнике тврдње да су се Словени ширили према западу и југу у 6. и 7. столећу после Христа.  Ако је археолог Јанковић нашао у околини Босанског Грахова српске гробове из 4. столећа, а на подручју овог српског града у Босанској Крајини је рођен преводилац Библије на латински - Свети Јероним 330. или 337. године, онда је званична историја још обавезнија да ово провери. Јер, Свети Јероним није рођен као Римљанин, пошто су његови биографи установили да је латински научио тек у школи.
Знаменити хрватски археолог Фране Булић је утврдио да се родно место Светог Јеронима: Стридон налазило на подручју данашњег Босанског Грахова – на Арежином бријегу. На том месту се налазила и мала црквица. Срушили су је Турци у време Босанско-херцеговачког устанка 1875–78. На том месту су 1952. нађени остаци средњевековног града, испод којег су биле основе римског насеља. У околини је, иначе, више налазишта с остацима римских грађевина, цркава и предмета домаћинства.
Хрват Фране Булић је записао да је Јеронимов отац био имућан и да је плаћао учитеља да би Јероним научио латински језик.
Француз Сипријан Робер је написао о Светом Јерониму: “Има нешто словенско у њему”, а чешки историчар Фрањо В. Сасинек је тврдио да је Јеронимов матерњи језик био словенски. Италијан Апендини је Јеронимов језик звао: илирско-словенски, а Фрањо Булић је овај навод Апендинија превео као “хрватски језик”.
Против ширења или досељавања Словена на Балкан је писао и проф. др Реља Новаковић, некадашњи директор Историјског института САНУ. Можда су због тога његови радови занемарени код званичних историчара и на универзитетским катедрама историје. Но, он је изнео много података да је римски цар Ликиније (Лициније), у четвртом веку после Христа, био Србин. И овај податак оповргава наводе званичне исотриографије да су Срби на Балкану тек од 6. и 7. столећа.
Проф. др Реља Новаковић је написао књигу Србин римски цар, у којој нема никакве произвољности. Новаковић се одликовао великом прецизношћу и разликовао се од већине историчара по томе што није дозвољавао да се занемари билокоји историјски извор. Свој став је овако објаснио:
“Али, неки наши црквени хроничари као да нису без разлога сматрали Ликинија Србином. Убеђени да је Срба било на Балканском полуострву не само за време Константина Великог, већ и раније, сматрали су да је нормално да забележе шта се дешавало у односима између римске царске власти и српског народа у судбоносним деценијама, у којима је традиционално многобоштво требало заменити хришћанством... У таквим околностима, не споменути Ликинија, било би несхватљиво... У сваком случају, изостављање Лицинија из историје српског народа не може се правдати, без обзира којој је ужој етничкој групацији припадао и како се као цар понашао. Ако историографија прати и оцењује толике друге римске цареве који нису припадали никаквим царским династијама, већ су у више махова на фронтовима од својих пукова проглашавани за цареве, морамо покушати да објаснимо и Лицинијеву појаву у римској историји, а ако је био Србин, како тврде наши старији црквени писци, желели бисмо да знамо у којим се околностима он јавља као цар тада једне од најмоћнијих земаља у свету, у Европи у сваком случају”.
Нема се шта замерити проф. Новаковићу. Он позива да се сваком историјском податку посвети пажња и у праву је. Замислимо неки други народ у сличној ситуацији. Он не би занемарио помен да је из његове средине неко проглашен за римског цара!
Зашто помен о Србину римском цару наши историчари толико презиру?
Чак и да је у питању народна машта – без историјског основа, запис о Србину на римском престолу је драгоцен. Ако се то не би изучавало у историји, били бисмо обавезни да предање буде укључено у књижевност, например.

Проф. др Новаковић налази записе о Ликинију као Србину у нашим црквеним књигама: Карловачком, Загребском, Врхобрезничком, Константиновом, Пајсијевом, Пејачевићевом, Руварчевом, Новаковићевом и Хаџи-Јордановом родослову, као и у Пивском летопису и Обштем листу Патријаршије пећке.
У последњем документу, пише:
“Овај Ликиније имао је два сина, који су с мајком, после смрти Ликинијеве (325) побегли из некада славног града Сирмијума. Из тога града, они су преко Босне побегли у Захумље, у отечество свога оца Ликинија”.
Само оваj запис о Ликинију из Захумља - одакле је и Немања старином, обавезује историчаре да му посвете дужну пажњу, како је то, као усамљеник у Српској академији наука и уметности, чинио проф. др Реља Новаковић. Он налази податак о Немањи као потомку Ликинија у Обштем листу Пећке патријаршије:
“И тако та два детета (синови Лицинија, СЈ) побегоше у Захумље које је у то време великим словима било (записано?) због многих ратника и мудрих људи, одакле су били и многи цареви, као Диоклецијан мучитељ, који се родио у тој истој Захолмији (Захумљу), у селу Салони крај мора... и тако та два детета спасише се бекством и скривањем. Лоза која је од њих водила дала је првог благочестивог цара нашег Немању, који се у монаштву прозвао Симеон”.
Званичну историју не занима ни Пејачевићев запис: Serviae seu collognia XII... Colocae MDCCXCVII, из 1797, у којем су подаци о античкој Србији на обалама Јадранског мора, доласку дела Срба из Полабља у седмом и деветом столећу и покрштавањe Срба - придошлих и староседелаца у време византијског цара Ираклија (610–641) и касније.
И други извори оспоравају сваку помисао да су се Словени ширили по Европи, пошавши из руских степа. На многе се, у својим делима, позива др Јован И. Деретић, прецизно наводећи порекло тих извора, па ћемо нека од њих навести.
Птоломеј из Александрије (2. столеће пре Христа) пише о Сарматији (данашња Србија) и каже да су њени становници Венети, па се види да су Јужни Словени, како смо рекли носили многа завичајна имена. Птоломеј пише о Сарматији, а каже да у њој живе Венети.
Описујући борбе Римљана и Сармата на Балкану, Еузебије Памфил (четврто столеће) бележи да је Тиберије победио сарматске Далмате у првом столећу - 9. године. Као што се види, и овде се показује мноштво назива за Словене – овде су сад Далмати сарматски, а код Птоломеја су били сарматски Венди.
Др Јован И. Деретић обавештава да и Херман Контракт, једанаести век, у својој Хроници, пише о ратовању Римљана и Сармата у првом столећу. Белешка о овим борбама на Балкану у првом столећу је и у Екехардовој Хроници из 12. столећа. Историјски извори из 11. и 12. столећа су драгоцени, јер се у њима, кад је реч о Сарматима или Венетима на Балкану у првом столећу, налази и осврт да су у питању Словени. О овоме, податке оставља Емоан Флориакенски, једанаести век, кад каже: ‘У земљи Словена које Венетима зову’.
Јован Кинамос, дванаести век, потврђује да су Далмати Срби, јер каже: ‘Срби, који су као народ Далмати, изградили су тврђаву Рас’.
Да не би било недоумица око чињенице да су Словени имали мноштво завичајних имена, узећемо прилике с именима у средњевековној Србији, у 14. столећу, за време владавине цара Душана Стефана Немањића. Нико не може да оспори чињеницу да су тада у Србији живели Срби. Али, и у то време их Грк Леоник Халкокондил, који је живео у петнаестом веку, бележи као Илире, Мезе и Сармате и каже да говоре истим језиком. Халкондил описује политичке прилике и набраја народе у Душановој Србији. Говори о ‘Европској империји народа илирског’ (стр. 35), а затим, каже да у тој империји живе народи који се зову: Мези, Илири и Сармати и да говоре говоре истим језиком (стр. 138).
Др Јован И. Деретић наводи и Ф. Г. Бергмана, који у свом делу Скити, каже: ‘Под Сарматима су обухваћени сви Словени’ (10). Такође, упознаје нас да је и Е. Прико де Сент-Мари сматрао Сармате за претке јужних Словена, написавши то у свом делу: Јужни Словени (стр. 92).
Право је чудо да толико извора упућује да су Словени староседеоци Балканског полуострва, а да званична историја истрајава да су дошли у време византијског цара Ираклија, не објашњавајући шта је било са староседеоцима на тако огромном подручју – ако они нису били Словени. Др Јован И. Деретић у својој књизи цитира и Равенски Анонимуса, писца Космографије из половином 7-ог века, који је записао да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом, која се наслањала на Јадран, Равенски Анонимус подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата.
Шта је овим странцима из давне прошлости, па све народе на Балкану и оне у данашњој Румунији (преко овог или оног старог имена) проглашавају Србима, или Словенима?
Поред ових странаца, и један Словен је потврдио да су Словени староседеоци на Балкану. То је руски монах - Нестор Кијевски. Он је почетком 12. столећа, у свом Љетопису, написао историју словенских кнежевина. Ту је посведочио да је прапостојбина свих Словена Подунавље и да су с тог подручја населили данашње земље Моравске, Чешке, Немачке, Русије, Украјине, Пољске и Белорусије. Наводи библијско време - расељавање из Вавилона и каже да су Словени стигли на обале Дунава. Значи, не говори о ширењу Словена у 6. и 7. столећу после Христа, него о њиховом кретању у времену које измиче рачунању, како је то рекао проф. др Реља Новаковић. Нестор Кијевски пише о нешто каснијим временима, кад Словени одлазе с Подунавља према северу, северозападу и североистоку:

Послије много времена сјели су Словени уз Дунав, гдје су дана Угарска земља и Бугарска. Од ових Словена разиђоше се Словени по земљи и назваше се именима својима по мјестима гдје сједоше. Они који дошавши сједоше уз ријеку по имену Морава, и назваше се Морава, а други се чеси назваше. А ово су још ти исти Словени: Бијели Хрвати и Срби, и Хорутани. Када Волоси нападоше на Словене на дунавске, и сједоше међу њих и угњетаваху их, Словени, пак, ови дођоше и сједоше уз Вислу, и прозваше се Љаси, а од ових Љаха назваше се Пољаци; други Љаси су - Љутичи, неки - Мозовшани, а неки - Поморјани.
Тако исто и ови Словени дођоше и сједоше уз дњепар и назваше се Пољани, а други Древљани, зато што сједоше у шуме; а неки сједоше између Припјате и Двине и назваше се Дреговичи; неки сједоше уз Двину назваше се Полочани, ријечице ради што утиче у Двину, именом полота, од ње се и назваше Полочани. Словени, пак, који сједоше крја језера Иљмена, прозваше се својим именом - Словени, и саградише град и назваше га Новгород. А други сједоше уз Десну, и уз Сејму, и уз Сулу, и назваше се Северјани. И тако се разиђе словенски народ, а п њему се и писмо назва "словинско".
Што се тиче Несторовог љетописа, он је најнеугодније сведочаство за поборнике словенског досељавања на Балкан у 7. столећу после Христа. Не знају како да га прогласе непоузданим. То је покушао и наш савременик, слависта са Сорбоне, Франсис Конт, али је то учинио више него невешто. Мада у Љетопису нема спомена о насељавању Словена на Балканско полуострву, Ф. Конт пише да то потврђује горе цитирани текст Нестора Кијевског. Чудно, али је тако. Ево загонетног објашњења француског историчара:
Наш летописац, уствари, не описује прапостојбину Словена, већ област поред Дунава, где су се словенска племена окупила - пре него што ће поћи у освајање Балкана, почетком 6. века... Монах је сакупио све претходне летописе, да би написао свој. Очито је имао општи поглед (чак панславенски) о етничкој заједници којој је припадао.

СПИСИ ЦАРА ПОРФИРОГЕНИТА О ДОСЕЉАВАЊУ СЛОВЕНА НА БАЛКАН
   С обзиром да је на овом скупу реч о томе да ли су Шиптари староседеоци или дошљаци на Балканском полуострву, обавезни смо да донесемо суд о староседелаштву или дошљаштву Јужних Словена на Балкану. Словени су најмногобројнији народ и уз њих на Балканском полуострву имамо још Грке и Шиптаре. У југословенској историографији одавно, и у албанској одскора, истиче се да су Шиптари староседелачко становништво Балкана. Закључак је једноставно изведен на основу тога што се у историографији, попут енциклопедијске одреднице, наводи да су Словени населили Балкан у 6. и 7. столећу после Христа. Следствено тој тврдњи, нормално је да се постави питање који је балкански народ, поред Грка, староседелачки. И пошто Словени живе од Цариграда до северне Италије, међу њима су на том огромном простору једино још Шиптари (да занемаримо оазе националних мањина – Турака, Јевреја, Италијана, Немаца, Мађара, итд). Закључак је логичан – ако од ова два народа Словени нису староседоци балкански, онда то могу бити само Шиптари.
Узалудно је трагати за одоговором на питање да ли су Шиптари дошљаци или не, док се не установи да ли је тачно или не да су Словени дошли на Балкан у 6. и 7. столећу, како то пише у свим уџбеницима европских држава.  Ово је мало необичан скуп, јер су учесници дошли с радовима у којима тврде да није тачно да су Словени населили Балкан у раном Средњем веку - што је планетарни подухват. Последњих столећа у целом свету се учи да су Словени, као освајачи (негде пише као мирна надирућа маса) запосели скоро цело Балканско полуострво, не објашњавајући шта се, том приликом, десило са староседелачким становништвом, којег стари извори спомињу под разним именима: Илири, Трачани, Дачани, Мизи, Дардани, Сармати, итд.
Једини документ у којем пише да су Словени дошљаци на Балкану и да немају никакве сродности са староседеоцима: Илирима, Трачанима, Дачанима, Мизима, Дарданцима, и другима, је Спис цара Константина Седмог Порфирогенита.   
   Не треба никаква висока стручност у историјској науци да би се уочило да је Порфирогенитово казивање у потпуној супротности с мноштвом извора о староседелаштву Словена на Балкану.
Досељавање Словена је, по Порфирогениту, тешко прихватљиво. Код њега пише да
их је Ираклије населио негде на простору данашње Македоније и Албаније, па они нису били задовољни и вратили су се преко Саве и Дунава, а онда су се предомислили, па их је Ираклије послао на територију данашње Херцеговине. Овакво објашњење за касније присуство Словена од Цариграда до Милана је, заиста, наивно.
Два грчка документа и један римски, поред оних које смо навели, искључују ову цареву представу о Словенима.
Њих је унео у своју студију: Словени француски професор Франсис Конт, наш савременик.
Франсис Конт пише (17. страна):
“Током првих столећа нове ере, Римљани сведоче о додирима (непосредним и посредним) са Словенима на источним границама Царства; од Северног до Црног мора, од Германије до Тракије, дуж Дунава”.
Значи, прва столећа нису време цара Ираклија, јер тада Римског Царства више нема, а овде је реч о Римљанима. Ако професор са Сорбоне верује у садржај цитираног документа, онда нема речи о насељавању Словена на Балкану у време византијског цара Ираклија – владао је од 610. до 641. године.
Француз Франсис Конт, на страни 45. своје књиге о Словенима, цитира писмо византијском цару Алексију Првом Комнину цариградског патријарха Николе Трећег (1084–1111), у којем патријарх износи да две стотине осамнаесет година Византија није поседовала Пелопонез! Уз ово писмо, Конт се позива и на сачувану Монемвасијску хронику, у којој, још прецизније, пише да су Словени отели Византији Пелопонез од 587. до 805. године (218 година) и да су деловима Пелопонеза владали још око 100 година, јер им је цар Михаило Трећи преотео неке земље на Пелопонезу у ратном походу од 847. до 849. године.
Овде видимо да Словени владају Пелопонезом од 587. године, а то је 23 године пре него што ће Ираклије постати цар – 610. године.

А ако су Словени могли да отму Пелопонез најмоћнијој држави Европе, онда треба претпоставити да су они на Пелопонезу живели и много раније. Колико су живели на Пелопонезу не знамо, а било би чудно да их, у исто време, није било и у другим деловима Балкана.
Ниједан историчар се није прихватио посла да објасни откуд Словени (усамљено) само на Пелопонезу пре Ираклијеве одлуке да им дозволи насељавање на Балкану?!
Само ова три историјска извора су довољна да се одбаци све што је Порфирогенит писао о досељавању Словена на Балкан у време цара Ираклија.
Нажалост, Списи византијског цара Порфирогенита, из десетог столећа, основа су
закључака у званичној историји да су наши преци на Балканском полуострву тек од Средњег века..
Чак је и логички неприхватљива могућност да се толики народ досели на подручје од Алпа и северне Италије до Цариграда, а да о томе не остану бројна документа. Па такав потрес на већем делу Европе (кад се узму у обзир и предели прапостојбине), морао би да остави неизбрисив траг у колективној свести и староседелаца и дошљака и небројене писане трагове – од историјских записа, хроника, уметничких дела, итд..
Даље, нико од историчара, присталица словенског досељавања на Балкан, није објаснио како су могли неписмени дошљаци (како се тврди) да староседеоце науче свом језику, уместо да приме језик културних и писмених становника Византије.
А пошто се за Словене каже да су били неписмени пре деветог столећа, требало је да историчари објасне како су онда могли да организују тако масовно и тако успешно сељење и то на најпривлачније подручје Византије – тада најмоћније европске силе.
До сада, представници званичне историје су с омаловажавањем писали о писцима нове старе историје Срба (Словена). Називали су их незналицама, занесењацима, митоманима, новоромантичарима, итд. Ретко кад су покушавали да аргументима оспоре неки од закључака, например, др Олге Луковић-Пјановић, др Јована И. Деретића, Светислава Билбије, руског академика Олега Трубачова и многих других.
На неки начин, појавом књиге др Радивоја Радића, професора историје на Филозофском факултету у Београду и директора Византолошког института Српске академија наука и ументости: Срби пре Адама и после њега, копља су, ипак, укрштена. Професор др Радивој Радић заступа теза да су Словени (Срби) стигли на Балкан у време византијског цара Ираклија (610–641). Штета је што је др Радић сваку реченицу своје књиге пошкропио отровом против истраживача који трезвено упозоравају да стотине историјских извора упућују на словенско староседелаштво на Балкану, а само један (Порфирогенитов) на њихово досељавање с данашњег подручја Пољске, Белорусије, Украјине и Русије. Било би боље да је, научном анализом, доказао да је Порфирогенитов запис веродостојан. Кад то није урадио, као ни многи други – чија је то обавеза, да видимо шта је о Словенима и њиховом досељавању на Балкан написао Порфирогенит.

Будући да је Порфирогенит непрецизан у опису познатих догађаја – без временских одређења, историчари су понекад наводили да се Порфирогенит преварио и да није реч о назначеном столећу, него о неком много каснијем. Ако неко мисли да су овакве игре временом и појмовима немогуће код аутора највише стручности, нека прочитају текст византијског цара и коментаре југословенских академика. Да се осврнемо, примера ради, на прилике у Римском Царству у време цара Диоклецијана, које Порфирогенит описује. Спомиње крај трећег века Нове ере и, веровали или не, пише о Словенима на Дунаву. Међутим, историчари интервенишу и тумаче да цар не пише о трећем, него о шестом столећу.
Историчари су нашли храбрости да у том малом царевом тексту препознају два временска периода и две државе. Јер, у трећем столећу је на Балкану Римска Империја и владавина цара Диоклецијана, а у шестом је Византија (Ромеја) Како се десило да Порфирогенитов запис о Диоклецијану и његовом времену, академици поделе на два дела – па овај други преместе и вежу за догађаје 300 година после Диоклецијана? Тај други део записа је пребачен (датован) из Рима у Византију, јер се бежало од спомињања Словена на Балкану у трећем столећу. А ако су Словени били становници Паноније на Дунаву у време Диоклецијана, онда то искључује сваку могућност досељавања Словена из “прапостојбине” на Балкан у 6. и 7. столећу после Христа. Ево спорног (боље рећи нејасног) Порфирогенитовог описа Далмације у време римског цара Диоклецијана (3. столеће):
“Овај цар Диоклецијан подиже град Сплит и у њему сазида палату која се не може ни речима ни пером описати, од чије некадашње велелепности стоје и до данас остаци, иако их је дуго време оштетило. Шта више, и град Диоклију, који сада држе Диоклецијан (Дукљани), исти цар Диоклецијан подиже, због чега су становници те земље названи Диоклецијанима. Власт ових Романа протезала се до реке Дунава. Једном приликом они (тј. Романи) желећи да пређу реку и упознају становнике с оне стране реке, прешавши нађоше словенска племена ненаоружана која се зваху и Авари. И нити су ови (Романи) очекивали да с оне стране реке има неких становника, нити (Словени) да их има с ове. Пошто су Романи затекли ове Авара ненаоружане и неспремне за рат, нападну их, покупе плен и робље и врате се”.

Наши академици објашњавају први део овог текста на прихватљив начин. С обзиром да Порфирогенит обавештава да су Романи из Далмације предузели војни поход преко Дунава, они тачно запажају да је та област имала своју власт и, овим освртом, дају за право Порфирогениту:
“Област Дукље (касније Зета и Црна Гора) одељена је административном реформом 297. године од велике провинције Далмације и постала самостална управна јединица – провинција Превалитана”.
Даље тумачење Порфирогенитовог текста од стране Српске академије наука је више него загонетно. Горњи запис Порфирогенита, у делу где говори о Словенима и Аварима, академијини историчари тумаче, и уверавају, да се односи на 6. столеће, а не на треће – с којим је Порфирогенит започео своје приповедање, под насловом О Далмацији и суседним племенима. А реч је о истом пасусу. Но, наши га историчари разбијају – део садржаја вежу за треће столеће (то смо видели у горњем цитату), а део за шесто и за Византију (што ћемо видети у следећем цитату):
“Овај податак јасно показује да је византијска власт допирала до Дунава.
Честа је појава код византијских писаца да неколико племена, која заједнички нападају царство, називају једним именом, по људству које их је водило и повезивало у једну целину... Словени су, почевши од краја 60-тих година 6. века, заједно с Аварима нападали на византијске провинције на Балканском полуострву. Ти заједнички напади трају до велике опсаде Цариграда 626. године и неуспеха Авара у овом подухвату, после чега се центар аварске државе помера више према северу”.
Др Јован И. Деретић упућује да се добро прочита Порфирогенитов текст и да ће се видети да нема никаквог ослонца у њему за закључак научника на челу с Б. Ферјанчичем да Порфирогенит овде говори о Византији. Додаје да не постоје ни други извори који би, допуњавајући и разјашњавајући Порфирогенитов рукопис, дали за право југословенским историчарима да овако закључују. Ако се Порфирогенитов текст подвргне само логичком суду, видеће се да нема стручњака који би могао закључити да је у њему реч о два временска периода – удаљена један од другога 300 година.
Занимљиво је да академици нису нашли за сходно да објасне (бар некако) како је могуће да једна област с локалном управом у Риму задржи такав статус и у другој држави – Византији (Ромеји, или Источном Римском Царству), после 300 година и у битно измењеним међудржавним односима на Балкану? Та област – Превалитана можда је и могла да предузима војне походе преко Дунава у 3. столећу, како нас обавештава Порфирогенит, а да би то чинила и у време Византије, морала би имати и у њој статус онакав какав јој је даровао римски цар Диоклецијан. Историчари нас о таквом статусу Превалитане у Византији не обавештавају, мада пишу да је она тај војни поход предузела у 6. столећу. Др Јован И. Деретић одбија такву могућност и тврди да Превалитана, у 6. столећу, није ни била под влашћу Византије, него је представљала значајну област у Србији.

Ако претпоставимо да ни једна страна не може са сигурношћу тврдити да је у праву у погледу цитираног дела Порфирогенитове приче о Далмацији и Дукљи – првенствено, што се тиче датовања описаног (првог) покоља Словена с леве стране Дунава, онда бисмо били обавезни да тражимо потврду једне или друге претпоставке на неком другом месту царевог Списа о народима. Тако би се, можда, могло одгонетнути да ли је Порфирогенит речени покољ над Словенима сместио у треће или шесто столеће – да подсетимо: историчари САН тврде да је то било у 6. столећу, а др Јован И. Деретић да се то могло десити и у трећем столећу, ако тако описани догађај зависи само од чињенице да ли је тада Словена (Срба) било или није било на Балкану. Било их је, они су староседеоци Балкана, данас је све то јасније.
Наше недоумице би могле бити отклоњене следећим сведочанством Порфирогенита:
“Међу онима који су се преселили у Рагузу су ови: Григорије, Арсафије, Викторин, Виталије, Валент – архиђакон, Валентин отац протоспатара Стефана. А откад се они из Салоне преселише у Рагузу, до данас има 500 година, а сад имамо 7. индикт 6.457 године”.
Ево, с обзиром на време своје владавине, цар Порфирогенит овде пише да су Словени заузели Салону у Далмацији у 5. столећу. То је скоро 200 година пре времена кад је византијски цар Ираклије (610–641) дозволио, како званична историја тврди, насељавање Словена на Балкану. Ово сведочење цара Порфирогенита је у сагласности с тврдњама др Јована И. Деретића и других савремених истраживача о оснивању Србије у петом столећу.
Али, тек кад поверујемо да нам је цар Порфирогенит помогао да раније цитирани римски покољ над Словенима сместимо у 3. столеће, историчари Српске академије наука нас упозоравају да се писац Порфирогенит преварио и да он не описује догађаје из петог столећа, него из много каснијег времена. Ево како то објашњавају:
“На основу овог податка, добија се 449. година као датум пада Салоне у руке Словена и Авара, што свакако није тачно. Bury претпоставља да је ова година производ дубровачке традиције која је догађај спојила с нападима Атиле, док Niderle, Manuel I, 60, мисли да је цар помешао напад Гота 449. године са заузимањем Солина почетком 7. века. Најприхватљивије је да је дата година резултат грешке каснијег преписивача. Међутим, значај овог хронолошког податка је у томе што јасно одређује време састављања 29. главе DAI, седмог индикта 948/9 године”.
Кад се погледа овакав приступ историјском извору, онда се мора довести у сумњу његова вредност. Историчари поступају тако да тамо где им одговара Порфирогенитов текст, кажу да је тачан, а тамо где им не одговара, тврде да то “свакако није тачно”, као што су то учинили, у цитираном случају, приређивачи у Српској академији наука.
Овако, делимично прихватан а делимично одбациван, Порфирогенитов спис не би могао бити подлога за прихватање тезе да су Словени (Срби) дошли на Балкан у 6. и 7. столећу. Тако нешто би морало бити поткрепљено другим бројним и поузданим сведочанствима, али таквих, изгледа, нема.

Порфирогенитова сведочења о Хрватима
У Порфирогенитовом Спису о народима, 30. глава је посвећена Хрватима – гласи: Излагање о провинцији Далмацији. Овде је цар сведочио о времену од 6. до 10. столећа, чиме је поделио историчаре, јер му једни верују, а други никако. Приређивачи његових списа у Српској академији наука су утврдили да ово поглавље, и нека друга, Порфирогенит није могао написати – непознати аутор их је додао царевим рукописима. То доказују, поред осталог, и чињеницом да је у Спису о народима описан и догађај после Порфирогенитове смрти (959):
“Из свега наведеног, следи да је В написана од непознатог аутора и накнадно унесена у DAI. Сличне примере налазимо у De cerlmonlls, где се у опису царских гробова у цркви Св. Апостола у Цариграду, наводи гроб Константина Порфирогенита и где се описује крунисање цара Нићифора Другог Фоке 963. године”.
Српски академици су, како то и приличи, наводили кратке закључке и оних који верују у наведене податке и оних који у њих сумњају или их одбацују. Но, др Јован И. Деретић се не приклања ни једној, ни другој групи. Он тврди да је Глава 30. Списа о народима чист фалсификат, да је писана у новије време (можда у 17. столећу) и да су њиме католичке државе и Ватикан намеравале подржати “хрватско државно право” – кривотворећи да су српске територије биле у границама краткотрајне средњевековне хрватске државе. По његовом мишљењу, фалсификатор је имао намеру да историчаре обавеже на три “историјске истине” – оправдавале би укључивање српских земаља у неку од будућих хрватских државних творевина:
1) појављивање Хрвата у Далмацији и Славонији пре него што то други историјски извори бележе,
2) средњевековне хрватске границе на Цетини (много јужније од стварних) и
3) надлежност Римокатоличке цркве над Хрватском, (мада су Хрвати били под јурисдикцијом Патријаршије у Цариграду).