1) Појављивање Хрвата у Далмацији и Славонији
Глава 30. Списа о народима доноси имена хрватских вођа, па и имена њихових сестара, из 7. столећа, мада такве податке нема за Србе, који су вишеструко бројнији од Хрвата. Др Деретић и због овога верује да је у питању фалсификат, пошто други извори не потврђују тако нешто, а поготово не потврђују присуство Хрвата у Славонији и Далмацији почетком 7. столећа, како то пише у Глави 30. Погледајмо:
“Видевши да је ова земља добра, Авари се населе у њој. У то време, Хрвати становаху с оне стране Багибарије (Баварске), где су сада Белохрвати. А једна породица, одселивши се од њих, наиме петоро браће: Клукас, и Ловелос, и Косениц, и Мухло, и Хрват, и две сестре Туга и Буга, са својим народом стигну у Далмацију и ову земљу затекну под влашћу Авара. Пошто су ови неколико година међусобно ратовали, Хрвати однесу победу и једне од Авара побију, а преостале принуде на покорност”.
У 31. глави се прецизира да су Хрвати дошли у Далмацију на позив византијског цара Ираклија, али се тиме опет све ремети – Ираклије је владао од 610. до 641, а ова наводна хрватска победа над Аварима и хрватски улазак у далматински град Салону десио се 602. године – пре него што је Ираклије ступио на престо. Види се да Спис о народима врви грешкама. То је уочио и проф. Реља Новаковић, па ће позивати историчаре на опрез. Цитира опис горњег догађаја из Главе 31. Списа о народима:
“Ови Хрвати дођоше као пребеглице цару Ромеја, пре него што Срби пребегоше истом цару Ираклију, у време када Авари ратујући протераше одавде Романе... Ови Романи беху протерани од Авара у дане истог цара Ромеја Ираклија... По наређењу цара Ираклија, ови Хрвати, заративши и одавде истеравши Аваре, населе се, по наређењу цара Ираклија у тој земљи Авара, у којој и данас станују”.
Проф Новаковић износи своје мишљење:
“Из анализе хронолошких вести из DAI у вези са доласком Хрвата и Срба на Балканско полуострво, добијамо утисак да међу вестима састављача DAI има несклада због којег је тешко закључити да се све то десило у време кад су Авари протерали Романе. Ако пажљиво пратимо шта о нападу на Салону бележе писци главе 29. и 30. и ако проверимо шта о истом догађају казују папа Гргур Први и Тома Архиђакон, добијамо утисак да су Аваро-Словени стигли у залеђе Салоне убрзо после 582. године, тј. убрзо после пада Сирмијума, а да су саму Салону заузели најкасније 602. године, што значи готово осам година пре него што је Ираклије и дошао на власт. Наиме, ако су Аваро-Словени још крајем 6. и у самом почетку 7. века заузели добар део континенталне Далмације, а затим и Салону и њено подручје, како је могуће да су Хрвати пребегли цару Ираклију ‘у време када Авари ратујући протераше одавде Романе...’, јер би све то било пре него што је Ираклије и постао цар”.
Да би читаоцу било лакше разумљиво због чега се не може нико поуздати у Порфирогенитов Спис о народима и зашто нема основа да се верује о доласку Хрвата у Далмацију 602. године, скратићемо запажање проф. Новаковића на две противречности у Глави 31. Порфирогенитовог списа:
– Ако су Аваро-Словени владали Далмацијом 602, а не Византинци, онда Хрвати нису могли пребећи византијском цару Ираклију у ту исту Далмацију – чак да је он тада и био цар! У Далмацији тада није била византијска власт.
А да Хрвати нису били у Далмацији и Славонији ни 200 година касније, потврђује Ајнхардов летопис о догађајима на франачком двору 818. и 822. године. У овом документу, где се први пут спомињу Срби, а Хрвати ни једном речју, нема ништа о некаквој “Далматинској или Приморској Хрватској” и “Посавској Хрватској”, како то пише у Порфирогенитовим списима. Подаци се односе само на Кнежевину Далмацију и Кнежевину Посавину. Ове две кнежевине ће хрватски и српски историчари у 19. и 20. столећу крстити у “Далматинску (Приморску) и Посавску Хрватску”, ослањајући се, како смо видели, само на непоуздане податке у Порфирогенитовим Списима о народима. Погледајмо како уверљиво, на основу Ајнхардовог летописа, проф. Реља Новаковић оповргава могућност присуства Хрвата почетком 9. столећа у Далмацији и Посавини, а тиме и хрватске државе у њима:
“У опису догађаја пред сам почетак Људевитовог устанка, Ајнхард наводи како су 818. године стигли у Херистал, где је тада боравио франачки цар Лудвик, посланици међу којима се спомиње и Борна, личност коју историографија готово без двоумљења сматра кнезом Приморске Хрватске и не питајући се да ли је уопште било могуће да се међу изасланицима у Херисталу нађе тада и кнез Приморске Хрватске... Поставља се питање, зашто је учени Ајнхард, који је збивања описао с толико детаља, назвао Борну само кнезом Гудускана, а не кнезом Хрвата? Он спомиње изасланике Абордита, Гудускана, Тимочана и Људевита, као старешину Доње Паноније, а о Хрватима и Хрватској, на том месту, по нашем мишљењу необично важном, нема ни речи”.

2) Средњевековне хрватске границе на Цетини
Друга “истина”, намењена будућим историчарима и творцима хрватске државе је она о распростирању хрватских племена до реке Цетине у Далмацији и у Панонији. И мада је само део данашње Западне Славоније био у Хрватској, пре пада под Мађаре, наши историчари, кад пишу о Хрватској краља Томислава, чине то уопштено. Тиме се стиче утисак да је реч о територији од Загорја до Дунава. Једноставно, користе само израз – Панонија, без ближег географског одређења колики је њен простор припадао Томислављевој Хрватској. Овакав тон о значају хрватског народа и његове средњевековне државе вуче корене из Главе 31. Порфирогенитовог Списа о народима. Ево тог текста:
“Од Хрвата који су дошли у Далмацију, одвоји се један део и завлада Илириком и Панонијом. И ови су имали независног архонта, који је на разне стране слао посланства а пријатељска само архонту Хрватске. Известан број година и Хрвати у Далмацији покораваху се Францима, као и раније у својој земљи; Франци према њима беху толико окрутни да су одојчад Хрвата убијали и бацали псима. Не могавши то од Франака да подносе Хрвати се одметну од њих, побивши њихове намеснике... Отада оставши независни и самостални, затражише свето крштење из Рима и епископи беху послати и покрстише их за Порина архонта њиховог. Беше подељена њихова земља у једанаест жупанија, наиме Ливно, Цетина, Имотски, Плива, Песента, Приморје, Брибир, Нона, Книн, Сидрага, Нин; и њихов бан држи под влашћу Крбаву, Лику и Гацку... Од реке Цетине, почиње земља Хрватска и пружа се према Приморју до граница Истре, односно до града Лабина и с брдске стране у извесној мери пружа се и даље од провинције Истре, а према Цетини и Ливну граничи се са Србијом”.
Оваквом опису цара Порфирогенита, нису подлегли британски историчари и картографи, па су у политичкој мапи Европе из 814. године (време о којем пише и цар Порфирогенит), хрватска племена сместили само на део подручја данашње Хрватске – од Ријеке до Загорја, с границом на левој обали реке Купе. Британски историчари су остале земље: Лику, Далмацију, Кордун, Банију, Славонију, Херцеговину, Босну, Црну Гору, Албанију, Србију, Македонију, унутрашњост северне Грчке и острво Пелопонез означили заједничким именом: Србија.
Мада професор др Новаковић није користио ове британске карте кад је истраживао распрострањеност Срба на Балкану у 9. столећу, и он је закључио да су они тада насељавали области на десној обали Купе. Овај податак је драгоцен, јер се њиме руши укорењено мишљење о турском прогону Хрвата из српских крајина и Далмације, па досељавању тамо Срба у 15. и 16. столећу. Стара документа ово демантују, јер пружају податке о српском становништву у овим крајевима 600 година пре турских освајања на западу Балкана. Један од тих докумената је Ајнхардов летопис, у којем се описује словенска (српска) побуна, под вођством кнеза Људевита, у Панонији против франачке власти. На основу њега, проф. Новаковић закључује:
“Што се тиче простора на којем су се могли налазити Срби, међу које је отишао Људевит, једино што се засад може рећи јесте да се део њиховог подручја морао тада налазити уз саму границу Људевитове Паноније и то, највероватније, од Сиска према југу или југоистоку. Кад будемо касније разматрали и друге старе податке, Порфирогенитове и Дукљанинове, видећемо да су се Ајнхардови Срби могли заиста налазити негде надомак Уне. Опредељујући се за овакво мишљење, не треба изгубити из вида да Ајнхард зна како се прича да су Срби у његово време, а свакако и пре, држали (настањивали) велики део Далмације. Кад овом додамо да је Људевит убио једног од српских кнезова и да он говори о Србима као о народу, чини се да са још већим правом можемо рећи да је сасвим могуће да у велики део Далмације можемо укључити и поречје Уне, утолико пре што читав Ајнхардов опис Људевитовог ратовања с Борном и његов сукоб са српским кнезом упућује готово једино на подручје од Козаре до Грмеча, преко Уне, до Купе”.

3) Надлежност Римокатоличке цркве над Хрватском
Колико је српских интелектуалаца: историчара, писаца, филолога, књижевних критичара, политиколога... писало о хрватској држави, народу, култури, језику... огрешивши се и о науку, и о истину, да би хрватско учешће у европској историји приказали што значајнијим? Помагали су хрватским историчарима да кривотворе да су данашње земље Републике Хрватске увек биле с католичким становништвом. Католицизмом на “хрватској земљи” се тумачи припадност Хрвата западноевропској цивилизацији, а не бизантиској (грчкој, или православној), у коју Хрвати смештају само Србе.
Везивање Хрвата за хришћански центар у Риму, налазимо већ код Порфирогенита, што је очигледан знак да је то неко подметнуо овом византијском цару, јер би он морао да се залаже за јурисдикцију цариградског центра над хришћанима, а не римског. Јер, иако још није било раскола у Хришћанској цркви и тад се (у 7. столећу и у Порфирогенитовом десетом) назирало неслагање Цариграда и Рима – посебно зато што су били центри у две различите империје. Погледајмо тај део у Спису о народима:
“Цар Ираклије, пославши и из Рима довевши свештенике и од њих произвевши архиепископа и епископа и презвитере и ђаконе, покрсти Хрвате... Ови покрштени Хрвати неће да ратују против страних земаља, изван своје земље. Јер добили су неко пророштво и заповест од римског папе, који је за Ираклија цара Ромеја послао свештенике и њих покрстио. Наиме, ови Хрвати после свога покрштавања дадну својеручно потписану обавезу, под чврстом и непоколебљивом заклетвом у Светог Петра Апостола, да никада неће провалити у туђу земљу и ратовати, већ да ће радије живети у миру са свима који то желе, примивши од истог римског папе овај благослов: ако неки други пагани пођу против земље ових Хрвата и зарате, нека за њих (Хрвате) ратује бог Хрвата и штити их и победу им донесе Петар Христов ученик”.
Само по изразу “Бог Хрвата”, видимо како је ширено у хрватском народу и у интелигенцији много од онога што је у Порфирогенитовим списима – јер “Бог Хрвата” је много спомињан у време Другог светског рата, кад је у Хрватској обављен замашан покољ Срба.
Да је наша претпоставка о подметању Порфирогениту хрватске верске везе с Римом тачна, посведочиће историјски извори о православном становништву средњевековне Хрватске – пре хрватског пораза од Мађара 1097. године.
Почећемо с православним становништвом Истре, тако удаљене од Дрине, за коју хрватски историчари кажу да је била граница Истока и Запада; католицизма и православља. Овај податак ће изненадити (уклањан је из историјске литературе у обе Југославије). Он сведочи да су Истрани исповедали православну религију све до почетка 17. столећа. Ово је превише за поимање просечно обавештених Срба и Хрвата, јер се у хрватској историографији (коју српски историчари нису радо оспоравали), како смо рекли, граница између православља и католичанства смешта на реку Дрину. Ни сами Истрани не верују да су им, не тако давни, преци били православне вероисповести. Можда зато Хрвати (да би прикрили истину) присутне православце у Истри повезују с некаквим давним досељавањем Црногораца. Погледајмо текст једног документа из 17. столећа о православљу и српству у Истри, писаног руком загребачког епископа (бискупа) Бенегдита Винковића. Писмо је адресирано вишим достојанственицима Римокатоличке цркве:
Узвишена и многопоштована Господо, моји предусретљиви Заштитници, желим Вам од Бога здравље, срећу, довека.
Блажене успомене Фердинанд Други, Цар Римљана, као Краљ Угарске и Славоније, установио је, без знања многопоштованог Фрање Ердељског – тадашњег бискупа загребачког, не тражећи савета од надбискупа Колаче, ни од његовог митрополита, истовремено духовног примата Угарске, нову епископију у Краљевству Славонији, за становништво грчке вере, схизматике, који се држе грчких заблуда, то је дотичну епископију поверио извесном Србину, василијанском монаху, по имену Максим Петровић... Он се, заједно са свештенством и народом којем је на челу, све до данас држи грчке схизме, те и сам, као његови свештеници и паства, задржава тешке заблуде против истините вере... Најпре би требало да Срби, одбацивши заблуде и очистивши се од истих, остану у свом обреду. А кад би се оканили заблуда и схизме и кад би упознали Божију службу, помало би могли да се ослобађају и грчког обреда. Тако је учињено у Истри, Пивки и Красу, као у Сењској дијацези, у Лици и Драги Винодолској, где су Срби, код којих су раније важиле сличне заблуде и обичаји, напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, до сада су задржали римске обреде, које су примили и себе више не називају Србима, него Хрватима.
У Загребу, 3. 2. 1639, у Господу покорни капелан наших Узвишених Господстава, Бенедикт Винковић, изабрани епископ загребачки.
Аустрија је ове хрватске мере одобравала и помагала.
Хрвати су од Аустрије стално тражили да њиховој локалној управи буду потчињени Срби у Војној Крајини, јер су, наводно, на хрватској земљи. Због тога су Срби дужни да прихвате и католичку религију.
Забележено је да је аустријски цар посведочио оно што смо видели у британским књигама и што је закључио проф. др Новаковић – да су Срби староседеоци на подручјима у данашњој Републици Хрватској. Био је то Леополд Други, и он ће одговорити Хрватима 1790:
Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има.
Да би се Далмацији дао додатни карактер хрватства, др Чубриловић ће написати да је у 11. столећу у њој католичка црква. Знамо да се Рим издвојио из Хришћанске цркве 1054. године, а да, пре тога, није имао надлежности над црквама у Далмацији. И сам др Чубриловић, на више места, сведочи о византијском црквеном утицају, али ће се одлучити да истакне да је у Далмацији црквени живот по ватиканским обрасцима, да би се, вероватно, како то Хрвати прижељкују, посведочило да су се они, још тада, укључили у цивилизацију Западне Европе. То др Чубриловић чини збркано – наводи да се у Далмацији примењују православни обреди, али да су то само неприкладне појаве у Католичкој цркви:
У Сплиту се састао нови сабор да спроведе одлуке римског латеранског синода 1.059. године. Требало је и католичку цркву у Хрватској очистити од разних источних обичаја:женидба свештенства, словенска служба, ношење браде и дуге косе, посвећивање свештеника без знања латинског језика, итд.
Само 36 година после овог Сабора, Хрватску ће покорити Угарска, па нема места тврдњама хрватских учењака да је средњевековна хрватска држава била укључена у токове западноевропске цивилизације. Није се то могло десити кад им свештеници нису знали латински, женили су се и били су обрасли у дугу косу и браду. Значи, Хрвати су могли да се приближе западној цивилизацији тек у Угарској, па ако је цивилизацијска предност бити католик, а не православни хришћанин, онда хрватски народ за своју католичку прошлост треба да захвали угарској држави. Никако својој добровољној опредељености, или одлуци својих средњевековних краљева – пре угарске окупације. На то упозорава и др Чубриловић, јер сведочи да се у Далмацији проповед држала или на грчком или на словенском језику – видели смо да свештеници нису знали латински језик:
Крешимир Четврти, одгојен у Венецији, још мање је бранио словенску службу у Хрватској од краља Томислава.
А да су нижи племићи, ниже свештенство и народ Далмације остали верни православљу, показује и скори нестанак хрватске државе. Узрок је био Сабор бискупа у Сплиту, јер су га Крешимир Четврти и наследници подржавали и покушавали спровести његове одлуке – противно вољи већине свештенства, народа и племића. Овако то објашњава др Чубриловић:
Иако је папа одобрио одлуке Сплитског сабора, ипак их је у Хрватској било врло тешко спровести. Кад су саопштене свештенству и народу, изазвале су велико узбуђење. Забрана словенске службе по црквама, присиљавање свештенства да се раздваја од породица и све већи утицај латинских бискупа, изазвао је отпор у народу. Ниже свештенство, ниже племство и народ били су против реформа Сплитског сабора, краљ, високо племство и свештенство су их помагали. Борба између народа и латинске странке почела је још за живота Крешимировог и биће главни узрок неслози и нередима међу Хрватима, па и пропасти хрватске државе 1102. године... Краљева послушност према папској курији и отворено помагање латинског света, изазивало је незадовољство у хрватском народу. Ми немамо података шта се у то време све одигравало у Хрватској, али убиство Димитрија Звонимира на Сабору на Книнском пољу 1.089. најбоље показује докле су се тамо биле распалиле страсти међу странкама.
Ако је исповедање католичке вере једног народа неоспорно сведочанство о уласку тог народа у круг културних народа Европе, онда видимо да то становници Хрватске нису могли да учине 1089. године. Тада су били приврженици православља – и то жестоки, јер су убили и свог краља, заговорника католицизма. Да поновимо, ушли су у тај круг (да занемаримо чињеницу да ли је Запад, тада, био културнији или не од Истока) тек пошто их је тамо увела Угарска – која их је покорила 1097 – осам година после убиства Димитрија Звонимира на Книнском пољу.

Порфирогенит против Порфирогенита
Пошто смо видели да се Порфирогенитова сведочења користе за подршку хрватским посезима на српске земље, не можемо се отети утиску да су та сведочења додавана – кад је већ била уобличена стратегија империјалних сила Европе да се на Балкану једна држава с католичким становништвом (Хрватска) супростави држави с православним Србима. Да је ова претпоставка тачна, не упућују нас на то само супротне тврдње о истом догађају у многим главама Списа о народима, него и споменута грешка – кад Порфирогенит описује своју сопствену смрт.
Иначе, што се тиче наводног досељавања Словена на Балкан и у Панонију и за шта се упориште тражи код Порфирогенита, наводимо царево кључно сведочење о томе. Одмах ћемо видети да логички није прихватљиво да се на основу тога може прихватити, здраво за готово, појава Словена у седмом столећу, на тако огромном простору – од Цариграда до Милана. Порфирогенит о томе обавештава у Глави 32. Списа о народима:
“Треба знати да Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених с оне стране Турске (тј. Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки; њима је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска, она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле и они Срби од давнине насељени. Пошто су два брата наследили од оца власт над Србијом, један од њих, преузевши половину народа, пребегне Ираклију, цару Ромеја; цар Ираклије га прими и као место насељавања даде му у солунској теми Сервију, која отада тај назив носи. Срби на језику Ромеја значи робови, па се стога и ропска обућа обично назива сербула, а цербулијани они који јевтину и сиромашну обућу носе. Ово име добише Срби, јер постадоше робови цара Ромеја. После неког времена исти Срби одлуче да се врате у своје земље и цар их отпусти. Када су прешли реку Дунав, покају се, и преко стратега који је тада управљао Београдом, јаве цару Ираклију да им додели другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана беху под влашћу цара Ромеја, а те земље опусте од Авара (јер из тамошњих земаља, они изгнаше Романе који сада станују у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и беху они потчињени цару Ромеја; цар њих покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела побожности, изложи им хришћанско вероучење”.
Не можемо се отети утиску да овај текст, наводно писан у десетом столећу, не одише духом новијих времена. У Порфирогенитовом тексту се данашња Мађарска означава за Турску. У књизи САНУ се објашњава да је у питању Мађарска. То је зато што су Угри (Мађари) имали слично порекло као и Турци, али у време Порфирогенита још није било Угарске државе, коју би он могао кристити као Турску. Она ће бити основана тек 987. године, а Порфирогенит је умро 959. године.
На основу ове немогућности (да Порфирогенит пише о држави која није постојала за његовог живота), данашњи критичари Порфирогенитовог списа закључују да је дописивање његовог текста обављено у 16. или 17. столећу – кад је, стварно, Турска окупирала данашњу Мађарску, па су турске границе досезале град Коморан у Словачкој.
Даље, у Порфирогенитовом делу је сведочанство да “Србин” значи “роб”, што су хрватски шовинисти, у првом реду Анте Старчевић, тако ватрено, користили приликом припрема и спровођења покоља над Србима у деветнаестом и двадесетом столећу. И овде се наглашава утицај Римокатоличке цркве (и западне културе – што може бити само конструкција новијег времена – као и назнака да је у 10. столећу Турска у Панонији), па одједном видимо да су Срби покрштени од свештеника у Риму, а не од оних у Цариграду. Даље, неодрживе су две тврдње цара Порфирогенита о насељавању Срба у данашњој Херцеговини и Далмацији – једна је да су ова подручја била под влашћу Византије, а друга да су била под влашћу Авара. Ако су тамо владали Авари, онда Ираклије није могао да доноси одлуке да аварску земљу поклони Србима. Још једно указивање да су ови текстови подешени да би се повећао значај Хрвата на Балкану, налазимо у чињеници да Порфирогенит не спомиње име архонта Срба који је “побегао Ираклију” (мада су најбројнији Јужни Словени), а код Хрвата наводи имена пет вођа – браће и имена њихових сестара, Туге и Буге?!
У овако мало речи, толико противречности и лако уочавање да Порфирогенит учестало наступа против Порфирогенита. То ће учинити и у Глави 49. Списа о народима, јер ће посведочити да Словени много пре Ираклија живе на Балкану и да су моћној Византији отели територије у Грчкој и цео Пелопонез! То пише Порфирогенит овако:
“Када је Нићифор држао скиптар Ромеја, ови (тј. Словени) који беху у теми Пелопонез одлуче да се одметну и најпре опустоше и опљачкају куће суседа Грка, поља пред зидинама и почну град опседати, водећи са собом и афричке Сарацене. Пошто је прошло доста времена и у граду почела да се појављује оскудица животних намирница, воде и хране, (грађани) се посаветују и одлуче да ступе у преговоре, добију обећање сигурности и тада да предају град њима. Пошто се стратег тада налазио на крају теме, у тврђави Коринту, очекивали су да ће притећи у помоћ и победити народ Словена, пошто је од архонта претходно био обавештен о њиховом нападу”.
У Глави 50, Порфирогенит још јасније пише да су Словени били независни од Византије на Пелопонезу, пре времена цара Ираклија и наводног насељавања Словена на Балкан:
“Треба знати да су Словени пелопонеске теме у време цара Теофила и његовог сина Михајла, устали и постали самостални, вршећи пљачкања и заробљавања и харања и паљења и крађе”.
Француски слависта Франсис Конт, професор на Сорбони, пише (то смо претходно навели) да су Словени владали на Пелопонезу од 587. до 805. године – укупно 218 година. Значи, били су независни од Византије 23 године пре него што ће Ираклије ступити на престо у Цариграду, а сигурно је да су на Пелопонезу и одраније – јер су 587. само збацили византијску власт.
Ниједан историјски извор није овако противречан као Порфирогенитов Спис о народима. Пажљивијим проучавањем, пронашле би се и друге, бројне, недоследности, па је право чудо да је Спис о народима заокупио толику пажњу научника и постао темељни ослонац за тврдњу о досељавању Словена на Балкан у 6. и 7. столећу – уз ситуацију кад и многи историчари (заговорници тог досељавања) одбацују много тога из Порфирогенитових списа.
Навешћемо још један податак из књиге Френсиса Конта. Мада је и он поборник тврдње да је Ираклије населио Словене на Балкану, несмотрено ће написати да је Балкан,
пре Ираклија, пун словенских насеља – које, по договору Авара и Византинаца, пале Авари. Било је то 29 година пре него што ће Ираклије ступити на царски престо – тачно 581. године.
Чињеница да Авари и Византинци склапају војни споразум против Словена на Балкану, упућује нас на закључак да су, онда, Словени морали имати државу на том Балкану, јер Авари на њему пале српска села и српске њиве - засејане житом. Погледајмо тај текст из Контове књиге Словени:
“Четврте године владавине цара Тиберија (581), око 100.000 Словена опустошило је Тракију и многе друге области... Тиберије није имао довољно снаге да се супротстави Словенима и Аварима. Упутио је посланство аварском кнезу Бајану, који, у том тренутку, није био непријатељски расположен према Византинцима. У таквим околностима, Тиберије га је гурнуо у сукоб са Словенима. Шездесет хиљада наоружаних и оклопљених аварских коњаника прелазе Илирију, Скитију (у то време – област између Дунава и Црног мора), најзад и сам Дунав – чамцима саграђеним тако да је могућ превоз у оба смера. Чим су се Авари искрцали на другу обалу, одмах су почели да пале словенска села, да их уништавају до темеља и да пустоше поља: све живо је бежало у честаре и густе шуме”.
На почетку смо забележили (у вези с царем Ликинијем) да се Срби на Балкану и у данашњој Румунији спомињу још у четвртом столећу после Христа, а сад бисмо додали да је проф. др Реља Новаковић навео грчки документ о покрштавању Срба 330. године у Ремизијани – данас Бела Паланка.
Пошто наши историчари упорно тврде да су Словени дошли на Балкан у 6. и 7. столећу после Христа, они су пронашли да су староседоци балканских простора Шиптари. Том приликом, не објашњавају како је тај староседелачки народ (од Цариграда до Милана) задржан само на уском планинском делу уз јадранску обалу. И уверавају да су Шиптари потомци Илира. Не осврћу  се на документа из Средњег века о томе да су Илири означени као Словени и Срби и да је Аустрија имал до 19. столећа Илирску канцеларију, одакле се управљало српском Војном Крајином. Не обазиру се ни на то да је и Наполеон, освојивши словенске балканске земље, основао на њима Илирску Провинцију. Српска академија наука и уметности, нажалост, предњачила је у двадесетом столећу у доказима да су Илири преци Шиптара. Погледаћемо то у књизи САНУ: Византијски извори за историју народа Југославије.
Књигу су приредили и уредили, академици и професори: Божидар Ферјанчич, Сима Ћирковић, Љубомир Максимовић, Фрањо Баришић, Нинослав Радошевић и Иван Ђурић.
Доказујући да су Шиптари староседеоци Балкана, а да то Срби и остали Словени нису, приређивачи књиге се нису, ниједном, осврнули на радове светских научника који ово оспоравају.
Наши научни посленици су поступили друкчије. Одабрали су византијска документа и тумачили их – без осврта на супротна мишљења. Од заједничког закључка нису одступили, чак и кад су наишли на документ који је искључивао сваку могућност да су Шиптари исто што и Илири – и да су Шиптари староседеоци Балкана.
Пре тога бисера, да упозоримо да су академијини стручњаци уносили у ову књигу и текстове у којима пише да се Срби зову и Трибали, а Трибали су, зна се, староседелачко становништво Балкана. Међутим, уместо да објасне овакву збрку појмова (у односу на званичну историју), они су је занемаривали – и тако су дошли до закључка да Срби (макар и да је јасно да су Трибали) нису староседеоци Балкана. Константин Јиречек је покушао ово да премости једном реченицом, али то је учинио неуверљиво – навео је да су писци тек од 11. столећа означавали Србе именима балканских староседелаца и каже да је то била мода?! Наравно, Јиречек је поборник тезе да су се Срби (Словени) доселили на Балкан у време византијског цара Ираклије.
Споменута књига САНУ требало би да буде капитално дело, али није – врви од кривотворења. Пренећемо делове грчких докумената и показати како приређивачи у САНУ уписују у њу нелогичне закључке – супротне чињеницама у изворима које обрађују.
Антички извори спомињу Трибале на Балкану од петог века пре нове ере, а о њиховој улози у освајачким походима Александра Македонског има много података. Наши званични историчари објашњавају да је тај народ, током неколико следећих столећа – до времена словенског “досељавања” на Балкан, ишчезао. Можда би се ово објашњење и могло прихватити, да није мноштва сачуваних грчких докумената из Средњег века, у којима се о Трибалима говори и то као претежном становништву Србије у преднемањићко и немањићко доба. Грци су били суседи Трибалима у времену пре Христа и у првим вековима нове ере, па да су они ишчезли, било би то забележено. Али, Грци непрекидно остављају у својим списима податке о Трибалима и то увек као становницима поморавског дела Балкана – од Александра Македонског до пада Србије под Турке. А пошто су Срби били Грцима супарници, посебно у време Милутина и Душана Немањића, они би оптужили Србе да су истребили Трибале – да се то, заиста, десило. То би био разлог и за додатне оптужбе – да су Срби спремни да истребе и друге етничке заједнице, па и грчку. Но, о тако нечему нема ни речи у грчким документима.
Грци једино, доследно, сведоче да су становници у Србији Немањића – Трибали. То сведочанство је унесено и у ову књигу САНУ:
“... С царицом је била и Симонида, која се управо вратила од Трибала, пошто јој је умро муж” (краљ Милутин, примедба СЈ).
Ово је текст Нићифора Григоре.
Грчки цар Јован Кантакузин, који је оставио опширан историјски спис о свом времену, скоро без изузетка, цара Душана назива архонтом или краљем Трибала, а становнике тадашње Србије Трибалима и Илирима. Тако и у запису (пре свог устоличења) после сусрета ромејског (византијског) цара с Душаном:
“И да је, по нужди отишавши Краљу, владару Трибала, од њега мимо очекивања био почаствован и као савезник потпомогнут”.
Попут ова два несумњива извора о Србима као Трибалима, у академијиној књизи је наведено 150 пута да су становници Србије Немањића – Трибали. То академијини стручњаци не поричу – не могу да противрече овим изворима и слажу се с њиховим садржајима. Али, кад је реч о Трибалима пре Немањића и Трибалима на Балкану пре Христа, ту се мишљење мења. У то време, Трибали, за наше научнике, нису Срби, али нам, ни у једном делу, не објашњавају ту нелогичност. Или, не кажу нам која је то временска граница – до које Трибали нису Срби, а од које то јесу.
С обзиром да је овако народносно одређење Трибала прилагођено званичној историји – тврдњи да су Срби (Словени) дошли на Балкан из “прапостојбине”, па су само од тада Трибали, а пре тога нису, академијини приређивачи су се нашли у незгодној ситуацији, јер је требало да одреде чији су преци и други народи Средњег века на Балкану – а Грци нису били: Мизи, Илири, Далматинци, Македонци, Епирци, Тесалци, Бугари, Албанци, Скити и Илири. Они то нису учинили, мада су могли, јер су имали полазну тачку за тако нешто – Страбон је у Географији написао да Илири, Епирци и Македонци говоре истим језиком.
О овај убедљив историјски извор су се оглушили професори и академици САНУ, па су занемарили народност свих других осим Илира – њих су издвојили и закључили да су они Албанци. Дванаест докумената у књизи их спомињу и свих дванаест пута, приређивачи објашњавају да се под Илирима треба да сматрају Албанци (Шиптари).
Ево како то почињу. Уноси се превод дела Хронике Георгија Пахимера о грчком цару Михаилу Осмом, из 1268. године:
“Тада, дакле, поверивши браћи Јовану и Константину западне крајеве, те предавши деспоту Јовану војне снаге са истока, заједно са скитском војском, нареди му да нападне на копну (односно) да упада у земље Илира и Трибала”.
На страни 19, приређивачи објашњавају:
“Земље Илира и Трибала су, разуме се, Албанија и Србија”.
И, ником ништа!
Реч је о тринаестом столећу, кад је Србија држава и кад су албанска племена живела у Србији и Византији само у расутим племенским оазама и име “Албанија” још није представљало територијалну целину, а наши академици изједначавају албанску и српску земљу – представљајући и албанску територију као државу, а знамо да су Шиптари стекли државу (Албанију) тек у двадесетом столећу – седам стотина година после описаног догађаја. То не смета српским академицима, и поред обавеза према правилима историјске науке – на која нас стално упућује др Радић, да напишу да су у тринаестом столећу:
“Земље Илира и Трибала, разуме се, Албанија и Србија”.
Ово је један од најављених бисера у нашој историјској науци и било би сто пута важније да се ова одредница анализира – да се о њој расправља на научним скуповима и у књигама, а не да се енергија, непотребно, расипа писањем против “новоромантичара”. Да се овај бисер кривотворења историјске истине боље схвати, упозоравамо на чињеницу да су у овом зборнику средњевековних докумената, наши академици све помене Илира и Илирије смештали на данашњу територију Албаније. Шта је то подстакло српске академике да Илире сабијају на овако узак простор, кад се зна да се при спомињању Илира, или земље Илирије - римског Илирика, подразумева, у првом реду, западни део Балкана – данашња Далмација, Херцеговина, Босна, па и делови Србије?
Овакво слепило (да ли је ова одредница тачна?) ће их довести у неприлику, па ће на 51. страни књиге бити приморани да признају да су станишта Илира пространија од данашње Албаније. Изненадиће их документ Нићифора Григоре из 1342. године, у њему су описане земље у поседу цара Душана:
“Тако ће му настати једна непрекинута држава од Далмације и Илирика и оно што према истоку дотиче обале Јонског мора”.
Видимо, Грк Нићифор Григора дели државу цара Душана на две области: Далмацију и Илирик. Ако би српски академици следили своје чврсто опредељење да је Илирик територија Албаније и ништа више, онда би морали да признају да је Србија Стефана Душана Немањића (по овом грчком извору) обухватала само кобасичаст део око источне обале Јадранског мора (Албанија и Далмација) – без Македоније, Косова, Метохије, Шумадије, Херцеговине, Босне...
И шта сад чине српски академици?
Не узбуђују се - једноставно признају да је Григора у праву и, само на овом месту, одустају од свог закључка да је Илирик у Албанији. Хладнокрвно уписују:
“Под Далмацијом и Илириком подразумева се унутрашњост Балканског полуострва, где се и налазила територија тадашње српске државе”.
Одједном – унутрашњост Балканског полуострва је Илирик. А не потврђују да становници Илирика мора да буду Илири. А у Душановој држави (у унутрашњости Балкана) и није могао да живи нико други до Срби у Србији или Илири у Илирику. Ни у једном случају то нису могли бити Албанци. А у свим другим деловима књиге, академици кажу да су Илири Албанци (Шиптари), да је Илирик територија Албаније.
Ово је тај најављени бисер Српске академије наука и уметности – стручна обрада средњевековних историјских извора и најбоље је да га више не коментаришемо.
Да смо правилно прочитали текстове академика и да смо уочили њихова противречна тврђења, о лоцирању Илирика и етничког одређења Илира, уверићемо се упоређивањем малопређашњег текста о Илирику у средишту Балкана и закључка на стр. 580. Српски академици ће оценити сведочанства Грка Манојла Холбола о Илирима и “закључиће”:
“Под Илириком се овде подразумева Албанија”.
Поред оваквог “закључивања”, наши приређивачи уносе и измене у грчка документа – с циљем: да би доказали да су се Албанци (Шиптари) појављивали под илирским именом.
Реч је о текстовима Нићифора Григоре, у којима су описани унутрашњи нереди у Византији:
“Уколико би Илири, Трибали, Акарнанци и Тесалијци склопили савез, могли би од њих бити опкољени и до последњег човека уништени, јер не би имали куда да се спасу бекстовом”.
Григора објашњава да би Грци могли бити опкољени од суседних народа: Илира, Трибала, Акарнанаца и Тесалаца, али се у књизи Српске академије наука и уметности исправља и ти суседни народи се мало етнички усмеравају – од Илира се стварају Албанци, мада тако нешто недужни Григора није ни наговестио. Ево како то чине српски академици и професори историје – опет “закључак”:
“Захваљујући Григори, ови напади на Солун и Македонију могу се датовати у 1308. годину, па у склопу ситуације у тој години, треба посматрати и оно што Григора каже о страховању Каталанаца од суседних народа: Албанаца, Срба, Епираца и Тесалаца”.
То што су приређивачи име Трибали заменили српским, има оправдање – Грци становнике Србије зову Трибалима, али то што су име Илири заменили албанским, нема оправдање, јер ни један грчки извор не означава албанска племена као Илире. Један од тих докумената изричито наводи да су Илири и Албанци различити – да није у питању један, него два народа. Али, чудо – или нешто друго, и ово ће наши највиши стручњаци за историју занемарити. За њих, чињенице нису чврсте и непоткупљиве, како то тврди др Радић. Погледајмо.
Као што су се приређивачи ове књиге САНУ нашли затечени кад им је историјски извор наметнуо Илирију много већу од данашње Албаније, тако ће им други извор саопштити да су Илири један, а Албанци други народ. Реч је о тексту Нићифора Григоре о ситуацији у Србији после смрти цара Душана на страни 194:
“... а брат покојног Краља Србије напао је на дотада Краљу Србије потчињене градове Тесалије, који су га одавно позивали, а сад су му добровољно прилазили. Пошто је, на тај начин, стекао не малу власт, истовремено је придобио и њихове суседе Албанце и Илире”.
Чињенице су неважне за наше историчаре, па и ово разликовање Албанаца од Илира у грчком документу. Они ће једноставно, опет, “закључити”:
“Под Албанцима и Илирима, Нићифор Григора подразумева албанско становништво, које је, већ почетком четрнаестог века, почело да продире у Тесалију”.
Академици и историчари се, тако, неће ни осврнути на чињеницу из још једног грчког документа, у којем се спомињу Албанци под својим именом и то у ситуацији кад шаљу делегацију византијском цару. Да је то била делегација Илира, морало би то, из протоколарних разлога, бити споменуто. И зато што је писац текста будући византијски цар Јован Кантакузин. Бележи како цар Андроник Трећи (1328) сређује поремећене односе у Византији (стр. 329):
“Кад је цар осам дана проборавио у Охриду, дођоше му Албанци, настањени око Девола и Колонеје, као и у близини Охрида, поклонише се и обећаше да ће одано служити. Онима, пак, који су били настањени далеко, на крајњим границама ромејске власти, упућена су царева писма да дођу у Солун, да би се тамо поклонили”.
Оваквих пропуста и недоречености у књизи САНУ је много. Да бо се то уочило, како смо рекли, нису потребна детаљна познавања историје Средњег века. Ако неко покушава да огромна илирска подручја лоцира само на територију данашње Албаније, јасно је да ће изазвати неверицу код просечно образованог читаоца. Зашто та неверица није присутна и код историчара, велика је загонетка. Зашто их нелогична анализа средњевековних докумената у овој књизи није подстакла на расправе?

Овако написана средњевековна историја Балкана нам је више него штетна. Да бисмо, још једном, потврдили колико су академијини посленици поступили ненаучно, градећи основе криве представе о нашој прошлости, упозоравамо да су занемарили, поред много тога, и грчки извор који искључује могућност да су Шиптари били познати под именом Илира у Антици и Средњем веку. Односи се на прву појаву Албанаца (Шиптара) на Балканском полуострву. Реч је о књизи Грка Михаила Аталиота из једанаестог столећа. У њој пише да је неколико стотина шиптарских породица дошло на Балкана 1043. године. Треба видети да ли има извора о њиховом доласку и раније. С обзиром да је њихов језик мешавина српског, латинског и грчког, нема основа да се преко њега може потврдити њихово староседелаштво на Балкану. Овај грчки запис из једанаестог столећа – о доласку шиптарских породица из јужне Италије и Сицилије, објавили су Немци још у деветнаестом столећу, под насловом:
“Scriptorum historiae Byzantinae” – Academiae Litterarum Regiae Borussicae, 1853, Bonn, па наводимо део садржаја, пренесеног у Деретићеву књигу:
“Албанија на Кавказу налазила се на источним падинама те планине до Каспијског мора, у покрајини Ширван, што припада савременом Азарбејџану и Дагестану... У осмом веку, Арапи су запосели земље око Каспијског језера и иза Кавказа... На Средоземном мору, вођене су честе борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја (Византинаца), као представника хришћанства. Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво, довели су део становника из Кавкаске Албаније, које је избегло испред Хазара... Ромеји су успели 980. године да освоје део арапске Сицилије и на том простору преузели су тамошње Албанце. Један део тог народа превели су у хришћанство... Византијски цар Василије Други заузео је двадесетих година 11. века Нови Епир (то је приближно територија савремене Албаније) у којем су живели Срби и делимично Грци. Византијски војни старешина Тихомир, Србин из Белиграда, подигао је устанак 1040. године с намером да протера византијску (ромејску) власт из Новог Епира. Због тога су византијска царица Зое и њен трећи по реду љубавник Константин Девети Мономах послали бројну војску у напад на Србију, у јесен 1042. године... Тадашњи млади цар Србије Војислав потукао је до ногу, у две битке, вођене на територији савремене северене Албаније, византијску војску. Овај тежак пораз у рату са Србијом, изазвао нереде и побуне у Византији. Један од побуњеника био је и византијски војни заповедник на Сицилији, по имену Ђорђе, звани Манијак... Укрцао је своју војску са Сицилије и јужне Италије, и део Албанаца које је организовао као помоће војне чете. Албанци су водили и своје жене и децу, што је било уобичајено у то време. С том шареном војском, искрцао се у Драчу марта 1043. године... Код Дојранског језера, сукобио се Манијак с византијском војском верном Цариграду и ту је погинуо. Његова преживела војска се, после погибије свога вође, предала. Византинци примили своје војнике са Сицилије, али нису хтели да приме Албанце на своју територију. Ови нису могли да се врате на Сицилију, јер су лађе у којима су допловили пале у руке Византинаца, па су, као бродоломници, молили Србе да им дозволе да се населе негде у Србији, где ће они, као традиционални сточари, гајити стоку за Србе и за себе саме. Срби су им дозволили да се населе на тада слабо насељеним пределима око места Рабана, на падинама планине Јабланице, северно-источно од савременог Елбасана... По месту Рабан, Срби су досељенике називали Арбанасима (Рабанасима), странци су их звали Албанцима, по Албанији на Кавказу, а они су себе називали Шћипетарима, тј. брђанима, људима с крша... Средњевековни писац Магиус Патавиус је знао да су Шћипетари пореклом из Азије и називао их је ‘децом Кавказа’”.

ДАЧАНИ СУ СТАРОСЕДЕОЦИ РУМУНИЈЕ, АЛИ СУ СЛОВЕНИ
Да се вратимо на француског савременог историчара Френсиса Конта. Он пише да Словени живе на Балкану и у Румунији у првом столећу Нове ере. Он то потврђује својим текстом, без обзира што је књигу наменио поруци да су Словени дошли на Балкан у 6. и 7. столећу. Погледајмо његов текст:
Током првих столећа Нове ере, римљани сведоче о додирима (непосредним и посредним) са Словенима на источним границама Царства; од Северног до Црног мора, од Германије до Тракије, дуж целог Дунава.
Нема спора, на обалама Дунава су Словени. Потврду о Румунији као српској (словенској) земљи, оставио је и Константин Јиречек – вероватно несмотрено, јер и његово дело сугерише досељавање Словена. Погледајмо како му се то десило. Цитира да је Румунија словенска рођена земља – што значи постојбина:
Стога се хтело забавити Словене у њиховој рођеној земљи, у данашњој Влашкој.
У познатом делу др Владимира Ћоровића су наведени подаци да су Дачани Словени, али то наш историчар не коментарише. Нема спора да су Дачани староседеоци данашње Румуније, али је спорно (с тачке званичне историје у Европи) да су ти Дачани Словени. Ћоровић цитира средњевековна грчка документима и у њима то стоји:
Византијска војска, пуна неповерења према новом врховном заповеднику, није хтела сад да продире дубље у опасне словенске крајеве и да уопште остаје на левој обали Дунава.
Ћоровић описује дачанско-византијска ратовања од 6. до 9. столећа и, недвосмислено, грчка документа означавају Дачане као Словене. Погледајмо:
Приск је, после првог успеха, наставио ратовање. Његове чете иду за Словенима – дубоко у њихову унутрашњост у данашњој Влашкој. Словени се повлаче у околне шуме и ритове, где су намеравали навући непријатељску војску, невешту том терену, и сасвим је сатрати... Цар је желео да сва та акција не остане на половним мерама и стога нареди да војска презими на словенском подручју, како би одмах с пролећа могла почети поново чишжење и леве обале Дунава... Приметили смо, уосталом, већ раније да је каган баш тим дачким Словенима слао посланства са захтевом да му плаћају данак и да их је, када су они одбијали, присишавао на то.

КЊИГА ИЗ 19. СТОЛЕЋА О СРПСКОЈ ДРЖАВИ У ПЕТОМ СТОЛЕЋУ
Званични историчари оптужују ревизоре историје и оспоравају им тврдњу да је српска држава основана на Балкану у петом столећу после Нове ере – по распаду Римског Царства. Али, постоји књига која о тим државама доноси податке – а штамапна је 1856. године. У питању је ILLUSTRISS. SIGNORE Андрије Качића – Миошића. Миошић је био римокатолички свештеник и податке о српској држави је црпио из архива Ватикана. Мада, например, др Јован И. Деретић није знао за ову књигу, па је ''Античку Србију'' писао на основу других извора, његови подаци се скоро подударају с подацима Андрије Качића Миошића. Јован И. Деретић пише да је Србија основана 490. године, под влашћу Оштроила, а Миошић наводи 492. годину, тврдећи, такође, да јој је владар био Оштроило.
Др Јован И. Деретић наводи потоње српске владаре: Свевлад, Селимир, Владан, Радимир, Владан Други и Радимир Други.
Андрија Качић – Миошић, скоро истоветно, наводи српске владаре: Свевлад, Селимир, Владан, Радомир, Светимир, итд.
Кад видимо да су Срби и по овом свештенику Римокатоличке цркве имали државу у петом столећу, онда се доводи у питање тврдња да су се Словени описменили у 9. столећу – у време мисије браће Ћирила и Методија. Јасно је да нико није могао основати државу на земљи Римске Империје, а да се није служио писмом. 

A zasto onda zvanicna istorija govori drugacije ?
Kako god da je bilo mi smo se pomesali sa starosedeocima (koji god da su) i sada smo blizi Grcima nego severnim Slovenima ako nista drugo onda je dokaz da su sloveni bili plavi a mi smo uglavnom crni. 

A zar veruješ u sve što govori zvanična nametnuta istorija???Istorija,ona prava je skrivana,sada postoje ljudi koji je iznose.

Stvarno smarate s ovom nebulozom i besmislenom predrasudom...

srbin iz Hercegovine je najsličniji fizički Crnogorcu,Hrvatu Hercegovcu ili Hrvatima dalmatinske Zagore.Srbi južne Srbije fizički im nisu baš slični.Pravi Slaveni (Rusi,Ukrajinci) su visoki ,plavi.Pogledaj veći dio Srba u Srbiji ,Makedonci,Bugari crni i mali.Ko je odakle došao,ko se s kim mješao Bog zna.Pričati o tome ko je prvi došao i ko je koga pokorija glupo je .Ja sam ovo što sam sad i ne briga me šta su moji bili i odakle su došli