Branko Radun
 

 
Na jednom plakatu piše: „Srbija se nalazi na Balkanu. Balkan u Evropi. Evropu predstavljaju evropski narodi. Srbija mora postati clan evropske porodice naroda... Srbija nije izolovano ostrvo... Srbija je sastavni deo Evrope" Zatim sledi da bez evropske zajednice nikome, pa ni nekome u Srbiji, nema života: „Srbine, ti s pravom želiš lepšu buducnost... A ona se nalazi u Evropi. Srpski narod postace clan velike evropske porodice naroda... Srbija više nece biti moneta za potkusurivanje... Otpocece nov, bolji život, rad ce biti vrednovan i poštovana privatna svojina, nestace straha od novih ratova i ljudi ce se posvetiti podizanju blagostanja..." Ako ste pomislili da su ove reci izrekli politicari DS, G17 ili LDP, ili pak njima skloni novinari i analiticari - varate se. Ovo je sadržaj nacistickog plakata iz vremena okupacije tokom Drugog svetskog rata (knjiga dr Koste Nikolica Nemacki ratni plakat u Srbiji 1941-1945). Neverovatno, ali istinito. Ono što upada u oci jeste da bi tadašnji nacisticki plakat o „evropskoj buducnosti Srbije" mogao i danas da prode, samo da se umesto nacistickog kukastog krsta stave žute zvezdice EU.
 

„OKUPACIONE HRONIKE"
 
Cini se da se istorija ponavlja, al' ko što bi rekao cika Marks - kao farsa. U jadnoj i napacenoj Srbiji na delu je jedna propaganda koja, kao i onda, ima za cilj da slomi otpor naroda i da ga milom ili silom „utera u Evropu". Kao i danas, i onda se govorilo kako ce u „Novoj Evropi" biti investicija i poslova za naš narod (doduše, pisalo je na „onom" plakatu - „Nemacka ima posla za sve") i kako ce Srbija prosperirati ako prihvati trenutno stanje kao neminovnost. „Samo" treba da zaboravi delove svoje teritorije i delove svoga naroda van sužene Srbije. Takvo kapitulantstvo se predstavlja kao realisticna politika. Kao i onda, i danas se tvrdi da je bilo kakav otpor uzaludan i da „Evropa nema alternativu".
 
Svesni smo razlika izmedu klasicne i postmoderne okupacije, ali su i pored svega ovakve analogije izmedu ondašnje i sadašnje propagande - „Evropa nema alternativu" - zaista frapantne. Mnogo šta se promenilo u svetu i kod nas, ali su neke važne stvari ocigledno ostale gotovo iste. Pre svega, rec je o žalosnom stanju duha kod naše politicke i intelektualne elite kada se suoci s iole težim izazovima. Slabost karaktera, korumpiranost, malodušnost, defetizam, ali i gore od toga, jesu pojave "dugog istorijskog trajanja" kod nas. Fascinira nepodnošljiva lakoca s kojom znacajan deo naše elite pristaje na sve nepravde koje se nanose našem narodu. Nije retkost da se arogantna sila koja se na nas nameri s njihove bude opravdavana, pa cak i da se gotovo sva odgovornost za „devedesete" svali na naš "primitivni" i "buntovni" narod. S tim u vezi su i napadi na one koji kao "avanturisti" ili "mitomani" ne žele da se pomire s takvim stanjem i koji nastoje da se toj i takvoj nepravdi pruži otpor. Dakle, ne samo da mazohisticki opravdavaju svaku istorijsku i trenutnu nepravdu koja nam je naneta, vec i napadno agresivno ocrnjuju one koji misle drugacije. Intelektualna scena sadašnje Srbije i po tome, nažalost, podseca na "okupacione hronike" svetskog rata.
 
Za razliku od situacije u vreme „onog rata", kada smo imali klasicnu okupaciju cele naše teritorije, ona je sada "stepenovana", u smislu da je direktno okupiran samo jedan njen deo, a da su pod razlicitim stepenima kontrole odredene sfere celokupnog života u Srbiji. Veliki deo politicke elite i medija, ali i finansija i privrede, direktno su, ili posredno - preko tajkuna, pod kontrolom ili dominacijom stranaca. I to baš onih koji nam oduzimaju Kosovo. Postmoderna okupacija, ili nekolonijalni odnos dominacije, ne podrazumeva direktno vojno prisustvo (iako ga ne iskljucuje) jer se kontrola nad nekim društvom ostvaruje više "mekšim" mehanizmima (ekonomija, mediji, NVO sektor, intelektualna elita…). Pre svega, ona cilja na mentalno i duhovno slamanje svakog otpora nametnutim nepravednim rešenjima („Mašane, prelomi mozak").
 
Stoga ne cudi kako su naši mediji i "politicki korektni" politicari, analiticari i ostali medijski poslenici tako agilno i sinhronizovano krenuli u medijsku kampanju obracuna s onima koji su spremni da se odupru secesiji Kosova. Cilj je dezavuisati one koji bi po tom pitanju nešto da urade (što i nije narocit izazov – no, to je druga tema), ali i, da se izrazimo recnikom vojne propagande, "slomiti volju za otporom i borbom kod stanovništva". Nastoji se postici fatalisticko prihvatanje svega što planiraju da urade na ovim prostorima kao „istorijske neminovnosti" (a što se nece, nažalost, završiti na Kosovu).
 
No za razliku od 1941, kada se otpor demonstrirao uzimanjem oružja u ruke i "odlaskom u šumu", danas se od naše elite traži mnogo manja žrtva. Danas je potrebno samo ne pristati na secesiju kao "realnost". Od nas se "traži" ne da ratujemo za Kosovo, vec da "ne-oružanim sredstvima" barem sacuvamo ostatke nacionalnog dostojanstva. No, ne žele nam „priuštiti" ni to da ne moramo odmah da kapituliramo.
 
No, kako vidimo, i to minimalno opiranje takvoj strašnoj nepravdi, kao što je recimo "privremeno povlacenje ambasadora" (što je potez bez težine), izaziva medijsku konsternaciju. To je dovelo do kampanje u kojoj ucestvuje vecina medija, a od strane onih koji svaki otpor secesiji vide kao "mitomansku" i "ratnohuškacku politiku". Trenutno je u Srbiji na sceni neverovatni medijski izliv "straha od izolacije", a zapravo je rec o kampanji nametanja sramotnog defetizma. Kampanja straha od "povratka u devedesete" je prljava kampanja kojom se ne pokušava samo pobediti politicke protivnike, vec i slomiti volja naroda.
 
Na dnevnom redu nije nikakav "juriš na Kosovo", kako to podmece Dragoljub Micunovic, ili sigurno nije rec o nekakvoj "mitomanskoj" politici, kako rece drugi guru srpske politicke elite, Dobrica Cosic, u svom intervjuu u Novostima. Iako ova dva „seda starca" kod nas navodno predstavljaju dva pola politicke i intelektualne scene, oni su mnogo bliži no što se na prvi pogled cini. Eto, i sada su se našli „na istom zadatku" i obojica na gotovo identican nacin vrše zamenu teza oko Kosova. Moramo primetiti i to da kada su njih dvojica iz "stare garde" morali da se direktno ukljuce u medijsku kampanju protiv "patriota" koji bi da nas „odvuku u izolaciju & samoizolaciju" znaci da je vrag odneo šalu. Ocigledno je da se vodi, ako ne odsudna - a ono važna bitka za "srpske duše".
 
Ono što je jasno jeste da „Kosovska dilema" mnoge stvari i mnoge ljude cini „transparentnim". Ako je bilo dilema oko necega ili nekoga više je ne bi trebalo biti. Kosovo se zaista pokazuje kao suštinska linija podele i „kamen spoticanja" mnogih. Ako je neke koristi od svega ovoga, onda je to što na "Kosovu" sve, ili gotovo sve, maske padaju. Pokazuje se kakva je u suštini naša "demokratska" ili "patriotska" prica.
 
Samo neko ko je neupucen u stvari ili, pak, ko robuje površnim i pomodnim ideološkim podelama može da se pita kako to da su se ova dva stara "mudraca" našli na istom zadatku? Zadatak govori više od ideoloških fraza jer je rec o zadatku "urazumljivanja Srba", kojima treba predociti da je svaki otpor uzaludan. No, ne ostaju na tome vec prelaze i na diskvalifikovanje i denunciranje onih koji su voljni da nešto urade po pitanju secesije Kosova. Ne samo da ne veruju da se išta može postici, vec ocajnicki žele svojim "aktivnim nihilizmom" i druge da sprece da nešto urade. Nije rec o tome koliko naše patriote imaju ozbiljan i promišljen plan delovanja, vec o tome da se i simbolican otpor u vidu "povlacenja ambasadora" i "diplomatskih nota" panicno proglašava nerazumnim i opasnim. Svako normalan bi se upitao odakle tolika malodušnost naše politicke i intelektualne elite koju predstavljaju Micun i Dobrica.
 
Taj "proaktivni defetizam" se do sada vešto uvijao u oblande evropejstva i patriotizma, a zapravo ih negira jer su evropske države i demokratije gradili hrabri i odlucni ljudi, a ne oni koji bi malaksali na prvoj prepreci. Nijedan pravi Evropljanin ne bi govorio da je nepravedno oduzimanje dela teritorije "realnost" i da na oltaru "evrointegracija" mora sve da se žrtvuje. Da bi neko bio pravi Evropljanin mora prvo biti patriota. Pa i americki "oci osnivaci" u sukobu s Londonom nisu slušali one koji su govorili da moraju "prihvatiti realnost". Njima se valjda ne može prebaciti da su „mitomani".
 
KORENI FILOZOFIJE DEFETIZMA
 
Ubedeni smo da ni jedna evropska nacija nema takvu slabu, kolebljivu i kukavnu elitu kao mi. Odakle takva malodušnosti kod naše elite, bilo ona evropejske ili patriotske orijentacije? Taj defetizam nam izgleda tako dubok i jak da predstavlja jedino oko cega postoji „konsenzus" unutar naše, inace podeljene, politicke i intelektualne elite.
 
Koren te sveopšte "raslabljenosti" je dubok i leži u neautenticnosti i neukorenjenosti naše politicke i kulturne elite. Ozbiljne evropske elite su nastale i razvijale se iz korena sopstvene tradicije i istorijskog iskustva, dok se u Srbiji, u poslednja dva veka, kretalo drugim putem. Naime, kada je zapocet proces vesternizacije Srbije, on je bio postavljen na temeljima rizicnog eksperimenta u kome se nastojala eliminisati sva prošlost kao loša, ili se pak "tranzicija" privremeno maskirala nekim tradicionalnim formama. Prvo su zagovarali radikalniji prosvetiteljski orijentisani duhovi, a drugo oni nacional-romaticarski nastrojeni. Današnja podela na evropejce i patriote u grubim crtama odgovara toj mnogo starijoj podeli.
 
No, kako onda tako i danas, u velikoj meri takvo evropejstvo i takav patriotizam nisu originali vec loši falsifikati. To nisu integralne, iz tradicije izrasle, forme mišljenja i delanja, vec kulturološke travestije koje, samo spolja, neveštom oku lice na ono što žele da budu. Radikalan prekid veza sa sopstvenom istorijom i tradicijom je doveo do pojave jedne sasvim neautenticne i parazitske elite koja, stoga, nema osecaj pripadnosti svom narodu. Pa, stoga, ni osecanje duga prema zajednici iz koje je izašla.
 
U nekim malignijim oblicima, poput nekadašnjeg verskog konvertitstva, ali i kod novijeg "titoistickog diskursa" ili, danas, "radikalnog evropejstva", dešava se i potpuno otudenje od sopstvene zajednice. A to automatski znaci i otudenje od onog autenticnog evropskog u našoj tradiciji i istoriji. Da bi neko bio Evropljanin prvo mora biti svoj, utemeljen u svom identitetu i svom "autenticnom nacinu života". Evropsku kulturu nisu gradili apatridi, nihilisti i radikalni individualisti vec ljudi koji su imali jak osecaj pripadnosti i duga prema svojoj zajednici. Samo osecaj zajednicke prošlosti i ideala - u sadašnjosti mogu biti osnov nekakve buducnosti.
 
Nemoguce je stvoriti ni državu, a ni uspešnu ekonomiju, bez utemeljenosti u sopstvenoj prošlosti i tradiciji. Prvo svedoci svaka starija citanka istorije, a za ovo drugo je dovoljno procitati Maksa Vebera ( Etika protestantizma i duh kapitalizma ). Uspešan politicki ili privredni sistem se može izgradivati samo ako je u skladu s osnovnim vrlinama i vrednostima jedne zajednice. To naši modernizatori "prosvetiteljske" ili "patriotske" orijentacije nisu shvatili, iako je jasno da je za bilo kakav uspeh potrebno da covek (ili zajednica) zna ko je i odakle potice, da ima jake veze s ljudima oko sebe i onima pre njega. Bez jasnog identiteta nema ni vitalne zajednice, a bez nje nema ni politickog organizovanja, a ni uspešne ekonomije. Oni koji misle da grade državu ili ekonomiju na tlu dezintegrisanog identiteta i radikalnog individualizma – grade kucu na pesku. Takva gradevina nema nikakvu buducnost, pa ni onu "evropsku".
 
Stoga je borba za Kosovo (cak i ako prihvatimo kapitulantska „mišljenja gurua") - borba za ocuvanje identiteta, a onda i koliko toliko pristojne materijalne egzistencije. Odustajanjem od Kosova mi ne gubimo samo Kosovo, vec i mnogo više – svoje samopoštovanje i svoje secanje. Narod koji se odrekne sebe i svojih svetinja nije poštovan ni od sebe samog ni od drugih, pa se može nadati samo novim poniženjima i porazima, a, naravno, i "realnom padu standarda". Bez jasnog identiteta nema ni prave egzistencije – koju možemo shvatiti i filozofski i kolokvijalno kao "materijalnu egzistenciju". Ili srpski receno – onaj koji ne zna ko je i odakle je ne može znati ni gde ide.
 

"SRPSKI JERUSALIM
 
Da bi bilo jasnije zašto se moramo boriti za Kosovo cak i ako nemamo šanse (a to nije sasvim tacno), ilustrovacemo jednim istorijskim primerom. Jevrejska zajednica je izgubila svoju državu i zemlju, ali je svoj identitet vekovima gradila i održavala na veri u Jerusalim kao sveti grad i na nadi da ce se jednom tamo vratiti. Verovatno su i oni imali nekih mudraca koji su mislili da je to "nerealno" i "mitomansko", ali oni to nisu smeli izgovoriti ako nisu bili spremni da rizikuju izolaciju.
 
Tako je jevrejska zajednica opstajala dva milenijuma bez države i Jerusalima - na "iracionalnoj" veri i nadi. Ona ih je održavala na okupu, ona im je davala samosvest i snagu u teškim vremenima. Bez te vere i nade jevrejski narod bi se verovatno do sada, u celini ili, bar, u velikom delu, asimilovao i sigurno ne bi bio kadar da obnovi svoju državu.
 
No cak i da nisu uspeli da se vrate u Palestinu, Jevreji su uspeli u necemu važnijem – opstali su kao narod, i u mnogim zemljama su izuzetno uspešna zajednica. Ali sigurno ne zato što su zarad nekih obecanih "integracija" bili spremni da se odreknu Jerusalima, vec naprotiv - oni su se ujedinjavali na toj "iracionalnoj veri". Na njoj su jacali svoj "socijalni kapital", koji je uvek temelj i društvenog i ekonomskog uspeha. Zakljucak je jednostavan - da su, možda, u nekom vremenu poslušali nekog "racionalnog mudraca" i zaboravili Jerusalim (oni su imali kletvu "Jerusalime, ako te zaboravim neka me zaboravi moja desnica ruka"), oni danas ni bi imali ni državu, a ni ekonomski uspešnu zajednicu.
 
Stoga, ako zagovornicima filozofije defetizma i zaborava ništa ne znace price o ocuvanju identiteta, onda bi trebalo da promisle o tome kako njihova prica vodi i u ekonomsku slabost. Svaka uspešna ekonomija je zasnovana na samosvesnoj zajednici (pa cak i bez države, kako je nekad bilo u slucaju Jevreja) koja "cuva svoje svetinje", ma kakve one bile. Njima se cini, a to agresivno žele i drugima da nametnu, da je njihovo jalovo kompromiserstvo nešto "racionalno" i "pragmaticno", a ono je kratkovidna politika koja vec na sledecom istorijskom iskušenju vodi u poraz, jer podriva i slabi volju za opstankom. Biblijska mudrost kaže da moramo više da se cuvamo onih koji nam ubijaju volju za životom no onih koji nas fizicki ugrožavaju. Takva duhovna entropija prepuštanja "carima integracija", koju zagovaraju "stari mudraci", može se maskirati i u brigu za sudbinu naroda i u "volju za Evropom", ali ona ipak ostaje, kad maske spadnu, obican kukavicluk i žalosna samoživost.
 




[Edit by Mistreated: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

hmm pa nemci su i smislili tu ideju o "Evropskoj Uniji"...pa i danas je nemacka vodeca sila evropske unije,na jedan ili drugi nacin nemci ce nas zeznuti...


Albanci evo vec 200 godina imaju tu ideju o albanskom kosovu  i izgleda da ce se ta ideja ostvariti mi ovde mozemo svastada tupimo i ovo i ono ali nista se nece promeniti oni koji trebaju da slusaju ocigledno to ne rade....