Koje je vase misljenje, da li je bila greska slepo insistiranje na principu "pisi kao sto govoris" makar u tom jednom slovu jat koje bi ocuvalo potpuno pravopisno jedinstvo srpskog jezika ili je pak greska bila u tome sto se uz Vukovu azbuku nije istovremeno resilo pitanje koje ce narecje postati knjizevni standard, da li ekavica ili ijekavica?

Paradoksalno je inace to sto se danas Hrvati cakavci, kajkavci i stokavci bilo da su ekavskog, ijekavskog ili ikavskog narecja svi sluze jednim jedinstvenim knjizevnim jezikom dok su Srbi koji su svi redom stokavci od jedne sitnice napravili dva (odnosno tri, ako se racuna i ikavica) uslovno receno odvojena knjizevna standarda. Koliko je reforma jezika Hrvatima pomogla da se u jezickom smislu homogenizuju toliko mi se cini da je Srbima odmogla u istom tom smislu...

Koliko vidim, postoje tri mogucnosti vezane za standardizaciju srpskog knjizevnog jezika: Da sve ostane isto kao i do sada bez jednog jedinstvenog knjizevnog standarda uz sve mane takvog stanja, da svi prihvate dominantno ekavsko narecje kao knjizevni standard ali da pritom zadrze lokalno narecje u govoru koliko je to moguce ili da se vrati slovo jat koje bi omogucilo jedinstven knjizevni standard uz potpuno sacuvanje posebnosti sva tri narecja srpske stokavice (ekavicu, ijekavicu i ikavicu)...

Evo i dva teksta vezana za sudbinu slova jat za vreme reforme srpskog pisma kome se cita...


Srpska Pisma (Petar Milosavljević)

U poduhvatu reformisanja srpske ćirilice Vuk Karadžić je imao dvojicu značajnih prethodnika: Savu Mrkalja i Luku Milovanova. I Sava Mrkalj i Luka Milovanov, idejama na koje su se naslanjali, ali i svojim praktičnim delovanjem, pripremili su teren za Vukovu pravopisnu reformu. Vuk je svoju reformu obavio u jednom od svojih glavnih dela i najtrajnijih spomenika srpske kulture: u Srpskom rječniku (1818). To obimno delo Vuk je štampao svojom reformisanom ćirilicom, ovom koju danas imamo. Ona se razlikovala i od ruske crkvene ćirilice i od srpske građanske ćirilice, kojima su Srbi u to vreme pisali. Istovremeno bila je najbliže rešenjima koja su osam godina ranije predlagali Mrkalj i Milovanov. Sva slova iz crkvene ćirilice koja su oni izostavili izostavio je i Vuk. Vukova reforma i reforma njegovih prethodnika razlikuju se samo u detaljima.

Azbukoprotres Save Mrkalja

Reforma srpske ćirilice na početku 19. veka bila je potreba vremena. Za Savu Mrkalja ona je bila ne samo teorijski problem već i praktičan zadatak. Teorijsku osnovu za svoj poduhvat Mrkalj je našao u idejama engleskog filozofa Džona Loka o odnosu govora i pisma, a za njenu tehničku realizaciju našao je oslonac u formuli nemačkog filologa Adelunga: "Piši kao što govoriš". Reformu srpske ćirilice Mrkalj je obavio u svom glavnom delu Salo debelog jera libo azbukoprotres (1810), koje ima svega 18 strana. Osnovna Mrkaljeva ideja bila je da se svakim slovom označava jedan glas. Na osnovu te ideje on je kritički pretresao valjanost upotrebe svakog od slova. Mrkalj je, iz prethodne ćirilice, izostavio čitav niz slova, takođe i debelo jer. Ni za jedno od njih nije video potrebu da se više zadži radi označavanja glasova srpskog jezika. Zadržao je: A, B, V, G, D, E, Ž, Z, I, I, K, L, M, N, O, P, R, S, T, U, F, H, C, Č, Š i tanko jer (znak za umekšavanje). Ostavio je dakle ukupno 25 slova i tanko jer. Ono mu je bilo potrebno da bi se mogla označiti još četiri glasa koji su se u srpskom jeziku izgovarali: đ, lj, nj i ć. Tako su 25 slovnih znakova zajedno sa znakom za umekšavanje, činili Mrkaljevu srpsku ćiriličku azbuku, koja je mogla da označi ukupno 29 glasova. Od trideset glasova, koliko ih ima Vukova azbuka, Mrkalj nije našao mesto za glas dž. Interesantno je i važno ono što je rekao za dva glasa koja je uneo: za f i h. "F je za strane reči. Za H seljani Serblji ne znadu; no malo uljudni počti svagda izgovaraju i ja ga zato upotrebljavam".

Svojom doslednom reformom ćirilice Mrkalj je pripremio teren Vuku, kome je preostalo da nađe rešenja za još nekoliko slova i da već započetu reformu pisma dovede do kraja. Zato se o reformi srpske ćirilice ponekad govori kao o jednom činu: Mrkalj – Vukovom. Mrkaljev pokušaj reforme ćirilice završio se neuspehom; naišao je na otpor crkvenih krugova, pre svega mitropolita Stratimirovića.

Doprinos Luke Milovanova

Luka Milovanov Georgijević nije doživeo da mu se štampa spis Opit nastavljenja k srpskoj sličnorečenosti jer ga je odbila cenzura u Budimu 10. avgusta 1810. godine. Spis Luke Milovanova objavio je o svom trošku i sa svojim predgovorom Vuk Karadžić (1833). Prema najnovijim ispitivanjima Vidana Nikolića (1998) i Milovanov je bio značajan prethodnik Vukov. I to u dvema oblastima: u identifikovanju srpskih akcenata i u ortografiji. Milovanov je smatrao da Srbi imaju trideset glasova i za njih je našao isto toliko slova. On je kao slova za srpske glasove uključio i h i f. Sasvim jasno je kao srpski glas uvrstio i dž, koji Mrkalj u svojoj azbuci nije imao. Kao i Mrkalj, slova i i i razlikovao je kao dva glasa: kao i i j.

Vukova reforma srpske ćirilice

I Sava Mrkalj i Luka Milovanov, idejama na koje su se naslanjali, ali i svojim praktičnim delovanjem, pripremili su teren za Vukovu pravopisnu reformu. Vuk je svoju reformu obavio u jednom od svojih glavnih dela i najtrajnijih spomenika srpske kulture: u Srpskom rječniku (1818). To obimno delo Vuk je štampao svojom reformisanom ćirilicom, ovom koju danas imamo. Ona se razlikovala i od ruske crkvene ćirilice i od srpske građanske ćirilice, kojima su Srbi u to vreme pisali. Istovremeno bila je najbliže rešenjima koj a su osam godina ranije predlagali Mrkalj i Milovanov. Sva slova iz crkvene ćirilice koja su oni izostavili izostavio je i Vuk. Vukova reforma i reforma njegovih prethodnika razlikuju se samo u detaljima.

Slovo jat, o kojem se još uvek javno diskutuje, a koje su izostavili Mrkalj i Milovanov, izostavio je i Vuk. Po broju glasova Vukova azbuka razlikovala se od azbuka njegovih prethodnika: Mrkalja (koji je smatrao da srpski jezik ima 29 glasova) i Milovanova (koji je smatrao da ih ima 30). To se vidi iz prve rečenice odeljka O slovima iz Srpskog rječnika: "U Srpskom jeziku ima 28 prosti glasova (t.j. tako čisti, da se više ne mogu razdijeliti), koji se najpametnije mogu zapisati evo ovim slovima: a, b, v, g, d, đ, e, ž, z, i, j, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, s, t, ć, u, c, č, dž, š". Iz te azbuke izostavljena su dva slovna znaka: f i h. U pododeljku istog teksta Vuk je ta slova komentarisao. Smatrao je da ih Srbi upotrebljavaju u stranim rečima, pa da ih zbog toga ipak treba zadržati. Kasnije ih je Vuk našao u upotrebi i u srpskim rečima. Prema tome, Vukova azbuka je, kao i azbuka Milovanova, sadržala ukupno 30 slova.

Vukova azbuka, kao i azbuka Milovanova, uključivala je i slovo dž (nije ga bilo u azbuci Mrkalja).

Umesto digrafa koje su predviđali i Mrkalj i Milovanov, Vuk je stavio slovne znakove koje je pronašao u starim srpskim ćiriličkim tekstovima: ć, đ, lj, nj. Time je postigao ideal da za svaki glas ima jedan slovni znak.

Umesto slova i, koje je označavalo glas j, čiji su ostanak predvideli i Mrkalj i Milovanov, Vuk je slovo j preuzeo iz (srpske) latinice. Za taj potez bio je oštro kritikovan od protivnika njegovih reformi, a posebno njegove pravopisne reforme. Prebacivalo mu se da hoće da "pošokči srpski narod", što je značilo – da ih prevede u katolike. Iz ovog poteza se vidi da je on vodio računa o "konvertibilnosti" ćirilice i latinice i o njihovom približavanju.

Vukova reforma srpske ćirilice stvorila mu je veći broj protivnika nego sve što je učinio u pogledu izbora književnog jezika.

Čak su i mnogi oduševljeni poštovaoci Vukovog sakupljačkog rada i mnoge pristalice upotrebe narodnog jezika u književnosti imali rezerve i otpora prema njegovoj azbučnoj reformi. Branili su staru azbuku kao izraz nacionalnog i verskog identiteta. To su činili oko sredine 19. veka i takvi ljudi kao što je bio Sterija. Sterija se otvoreno zalagao za ponovno uvođenje crkvene ćirilice.

Vukova reforma azbuke zvanično je prihvaćena u Srbiji tek 1868., dakle četiri godine posle njegove smrti. Danas se smatra da je Vuk stvorio jedno od najjednostavnijih i fonetski najsavršenijih pisama. Međutim, i danas se iznose prigovori Vukovoj pravopisnoj reformi povodom slova jat. Tvrdi se da je jat ostalo, ono bi se i dalje u izgovoru reflektovalo kao: e, i, ije, ali se više ne bi pitanje izgovora jata postavljalo kao pitanje jezičkog standarda. Tvrdnja se može i proveriti. Jedan od prvih i najznačajnijih Vukovih sledbenika, Jovan Subotić, podržao je Vukovu reformu pisma, ali je smatrao da treba zadržati slovo jat. Svoja Dela u osam knjiga štampao je Vukovom ćirilicom, vukovicom, ali je jat zadržao. Čitalac njegovog epa Kralj Dečanskij (1846), na primer, mogao je tekst čitati ekavski, ijekavski ili ikavski.


Srpska Ćirilica Jovana Subotića (A. Milanović)

...
Iako je svoja prva dela objavio koristeći slavenosrpsku ćirilicu, bio je prvi i najznačajniji pristalica Vukove reforme azbuke u Matici srpskoj. Sa druge strane, kada je Vukova reforma postala opšteprihvaćena, ostao je najdosledniji zagovornik modifikovane grafije, koja je podrazumevala upotrebu svih Vukovih grafema, ali i grafeme <> u etimološkom položaju.
...

...
Subotić je prvi korak ka prihvatanju Vukove ćirilice napravio podnošenjem ostavke na mesto urednika Srpskog letopisa zbog odbijanja uredništva da objavljuje i priloge napisane Vukovom (orto)grafijom. Iako je tokom pedesetih godina 19. veka i sam počeo da koristi Vukovu grafiju i ortografiju, uneo je jednu izmenu koja je bitno menjala njihovu suštinu, ali delimično i koncepciju srpskog književnog jezika u celini. Tako je vrhunac svoje stvaralačke karijere, objavljivanje Дела Јована Суботића tj. sabranih dela, počev od 1858. godine, obeležio korišćenjem Vukove grafije sa unesenom grafemom <>, karakterističnom za srpsku ćiriličku tradiciju od prihvatanja pismenosti pa sve do Mrkaljeve reforme. Za našu temu naročito je zanimljivo da je bez obzira na svoju odluku o eliminaciji jata, u svom pesničkom stvaralaštvu Mrkalj koristio ovu grafemu i dopuštao mogućnost njenog dvostrukog čitanja: „Неке пјесме он пише ‚сремачки’, тј. екавски, друге пише са графемом . При том он допушта њихово двоструко читање” (Marojević 2001: 148). О овоме сведочи сам Мркаљ : „Моје може Сремац векшином као Е изговарати” (Mrkalj 1994: 116).

Objašnjenje za ovakvu Subotićevu intervenciju u grafijskom sistemu koji se već ustaljivao kod Srba nalazimo u njegovim pogledima na pitanje izbora izgovora u srpskom književnom jeziku: „Одушевљење за Вука, за његов језик и за народне песме које је објавио, навело је већи број аутора родом екаваца да почну писати ијекавски. То су чинили, поред осталих, научници Ђуро Даничић, Јован Живановић, Панта Срећковић и Стојан Новаковић и књижевници Бранко Радичевић, Јован Суботић, Јаков Игњатовић, Јован Илић, Јован Јовановић Змај, Мита Ракић и Љубомир Недић. Већина њих није истрајала у овоме” (Ivić 1998: 248-249). Shvatajući da je jedino Đuro Daničić ostao dosledan ijekavac u pisanju i da ne postoje uslovi za prihvatanje ijekavice kod ekavaca, Subotić je primenio rešenje koje je u pisanju neutralisalo razliku između ekavaca i ijekavaca.

Čak i ako ne uzmemo u obzir Mrkalja kao stvaraoca koji je prvi eksplicitno izneo mogućnost dvostrukog – ekavskog i (i)jekavskog - čitanja grafeme jat, Subotić nije bio jedini srpski stvaralac koji je ponudio ovakvo rešenje: „Евстатије Михајловић је 1871. објавио у Новом Саду књижицу Сујеврије i неврије, у којој се стари глас »јат« доследно обележава знаком , »па нека га сваки по свом начину изговара или изворно као је, или као и «. Овим је тај поражени Вуков противник желео да отклони бар најнеповољнију страну Вукове азбуке, коју је он иначе у тој књижици прихватио зато што »оно бива, што већина хоће, било то добро или не«” (Ivić 1998: 249). Nažalost, očito je da Pavle Ivić nije bio upoznat i sa Subotićevim stavovima, smatrajući Mihajlovićev glas usamljenim i bez jačeg odjeka.

Grafijsko rešenje koje bi podrazumevalo Vukovu azbuku dopunjenu grafemom jat bilo bi veoma značajno za unifikovanje književnog jezika na čitavoj srpskoj jezičkoj teritoriji: pisanje jata u etimološkom položaju ujedinilo bi Srbe ekavce i ijekavce na nivou pisanja. Sa druge strane, ovo rešenje imalo je i svoje nedostatke: kod ijekavaca bi se upotrebom jata, naime, narušavao princip da jednom glasu u govoru odgovara jedno slovo u pisanju.

Čini se, međutim, da je osnovno pitanje koje se postavlja u vezi sa upotrebom grafeme jat u srpskom književnom jeziku pitanje pravilnosti njegove upotrebe, odnosno jezičkog osećanja prvenstveno ekavaca, ali i ijekavaca, za određivanje etimološkog položaja nekadašnjeg vokala jat.

S obzirom na dvofunkcionalnost grafeme jat u slavenosrpskoj ćirilici, od kojih je jedna funkcija bila obeležavanje etimološkog vokala jat, to jezičko osećanje svakako je bilo kod Srba bilo izraženije u 19. veku, pogotovo njegovoj prvoj polovini. Međutim, kako nam pokazuju postojeće monografije i radovi o jeziku tadašnjih srpskih pisaca iz Vojvodine, i oni su na mestu etimološkog jat često greškom pisali grafemu <e>, a ponekad su i grafemu jat ispisivali na mestu etimološkog /e/.

Identičnu grešku srećemo i u Subotićevom jeziku: vreme (СНЛ 13, 1841, 101); leti (СНЛ 15, 1841, 118); преповедчицама (СНЛ 16, 184 1, 123); деце, разумети (СНЛ 16, 1841, 124); лепым, процветала, месту (СНЛ 17, 1841, 130); лека (СНЛ 17, 1841, 131); млека (SNL 17, 1841, 132); изреченіє (Н100) itd. Ista leksema se u istom Subotićevom delu mogla naći i u formi sa jatom i grafemom <e>: одсецима (Н109) : одске (Н112).

Kada je sa slavenosrpske prešao na vukovsku ćirilicu, potreba za preciznijom kontrolom upotrebe grafeme <> kod Subotića svakako je porasla, budući da je to postala jedina markirana jedinica u sistemu. Bez obzira na tu činjenicu, Subotić je do kraja svoga života ostao ne sasvim precizan u upotrebi grafeme jat, što je potvrdio i poslednjim delom objavljenim za života, romanom Калуђер iz 1881. godine: беле (46); бележником (69); времена (137) itd. Subotiću su se i u romanu Калуђер dešavale nedoslednosti, tj. pisanje iste lekseme na dva različita načina: реч (72) : рчи (75); пред (88) : прд (154); бденије (284) : бднија (69) itd.
...

...
Da zaključimo. U istoriji srpskog pisma specifično mesto zauzima Jovan Subotić, koji je sa slavenosrpske prešao na modifikovani tip vukovske ćirilice, u koju je uveo grafemu jat. Sudeći na osnovu celokupnog Subotićevog stvaralaštva, uvođenje ove grafeme u srpsku ćirilicu, bez obzira na nesumnjivu ogromnu korist koju je nosilo, pokazalo se kao rešenje koje nije mogao precizno primenjivati čak ni jedan od idejnih tvoraca ovakvog grafijskog sistema.
...

Izvori:

Srpska Pisma (Petar Milosavljević)
Srpska Ćirilica Jovana Subotića (A. Milanović)