NEUSTRAŠIVA PIJANISTKINJA

   Pijanistkinja Marija Venjaminovna Judina (1899–1970) bila je čuvena u svojoj zemlji – SSSR-u, ali gotovo nepoznata na Zapadu, ne računajući dobro obaveštene poklonike muzike. U stvari, jedan jedini put kada je nastupila u inostranstvu, bilo je 1950. godine u Lajpcigu, prilikom obeležavanja dve stote godišnjice od smrti Johana Sebastijana Baha.  Smatrali su je za jednog od najvećih izvođača Bahove muzike. Isto važi i danas.
    Svjatislav Rihter (1915–1997), slavni ukrajinski pijanista, verovao je da je Judina najveći pijanista dvadesetog veka:
    „Na publiku je delovala poput čarolije. Lista je svirala veličanstveno, a poslednju Šubertovu sonatu, tako očaravajuće, iako je stalno pogrešno koristila pedale. Za vreme rata svirala je isključivo Baha i tu nije bilo nikakvih pregovaranja. Kada bi je pitali zašto svira samo Baha i to tako silovito, ona je odgovarala da to čini jer svuda okolo besni rat. Čudesno obdarena, bila je jedinstvena žena, vrlo neobična, osobena, ekstravagantna. Svaki put kada bi izlazila na podijum, činilo se kao da jedva hoda pod snažnim pljuskom. Pre nego što bi počela da svira, prekrstila bi se. U Sovjetskom Savezu to je bilo nezamislivo. Publika je volela zbog te neustrašivosti...”

Netrpeljivost prema politici

    Rođena 9. septembra 1899. godine, u gradiću Nevelju, na severoistoku zemlje, Marija Judina je upisala konzervatorijum u Petrogradu. Ušla je u klasu Leonida Nikolajeva. Njene kolege bili su Dmitrij Šostakovič i Vladimir Sofronicki. Posle završenih studija, bila je primljena da podučava na konzervatorijumu. Početkom tridesetih, zbog neskriveno izražene netrpeljivosti prema tadašnjem režimu, izbačena je s posla.   Budući da su se svi plašili da na izvestan način pruže podršku onima koji su se protivili vladajućoj politici, Marija Judina je retko nastupala. Ta činjenica joj izgleda nije mnogo smetala. Njena skromnost i obuzetost muzikom bili su dobro poznati. Družila se s umetnicima. Marijini najbolji prijatelji bili su Ana Ahmatova i Boris Pasternak.   Navodno, Boris Pasternak je prvo njoj pročitao «Doktora Živaga» u rukopisu...
    Marija Judina bila je legenda i za života, a priče o ovoj nesvakidašnjoj umetnici množile su se naročito posle njene smrti 1970 godine. Ona je jedinstven primer osobe koja je bez ikakve porodične i političke zaštite, isključivo snagom svoga duha uspela da se otrgne iz užasnih stega totalitarnog režima. Ukratko, život je provela onako kako je mislila da treba. Okružena knjigama, uvek obučena u istovetnu crnu haljinu, iskazivala je neskriveno svoja verska ubeđenja. Iako rođena u jevrejskoj porodici, Marija je bila posvećeni pravoslavni vernik.
    Ono što je posebno zanimljivo, bila je činjenica što joj je njen dosledan odnos prema životu i umetnosti, na izvestan način spasio život. Zvuči neverovatno, ali uprkos neskrivnom lošem mišljenju o sovjetskoj politici, s jedne strane i odanosti pravoslavlju s druge, Marija Judina bila je ostala upamćena kao najomiljeniji pijanista ozloglašenog vladara – Josifa Visarionoviča Staljina (1879–1953).

Ovo je kratka priča o toj čudnoj umetničkoj naklonosti.

Prema legendi, jedne noći Staljin je igrom slučaja na radiju slušao prenos iz koncertne dvorane. Mocartov klavirski koncert u A-duru svirala je upravo Marija Judina. Iz nekog sada nedokučivog razloga, Staljina je Mocartova muzika dirnula na poseban način. Šta mu se u tom trenutku dogodilo, teško je i naslutiti. Nešto važno svakako jeste.  Bio je izgleda ubeđen da je to zbog pijanistkinje koja je svirala tako dobro. Naredio je da mu smesta – te iste noći! - donesu njenu ploču kako bi taj koncert mogao odmah ponovo da čuje. Na žalost, to nije bilo moguće izvesti jer, gramofonska ploča uopšte nije postojala! Ono što je Staljin čuo, bio je direktan prenos....



Plač diktatora

   Treba samo zamisliti strah koji je među Sovjetima izazivao gnev beskopromisnog i surovog vladara kakav je bio Staljin. Kada je komunistički vođa izrazio želju da ponovo čuje Judinu i «njenog» Mocarta, digla se uzbuna. Pijanistkinju su pozvali su u gluvo doba noći. Automobil se zaustavio ispred njene kuće i poveli su je u tonski studio.  Isto je bilo i sa članovima orkestra. Svim muzičarima ruke su se tresle od straha. Da li će se Staljinu dopasti njihov snimak? Hoće li svirati onako kako bi on voleo? Ili će završti u nekom sibirskom logoru?
    Jedino je Marija Judina izgledala smireno i ravnodušno. Položila je svoje velike snažne šake na klavirske dirke i počela da svira. Njeni dugi prsti podsećali su na orlovske kandže, često su govorile kolege...  Bilo kako bilo, trojica dirigenta te noći pokušavali su da sa orkestrom postignu ono što su mislili da će se dopasti Staljinu.  Dvojica su pobegla u strahu da će nemilosrdni sovjetski vladar biti besan i da će ih kazniti. Uprkos svemu, ploča je snimljena.
    Kada je čuo snimak, kaže dalje ista priča, Josif Visarionovič, čovek koji inače nije bio poklonik muzike, briznuo je u plač. Plakao je tokom čitavog prvog i drugog stava. Prema legendi upravo ta ploča sa snimkom Marije Judine koja svira Mocartov klavirski koncert vrtela se na Staljinovom gramofonu kada je umro...
    Činjenica je da je istog dana kada je dobio Judininu gramofonsku ploču Staljin uputio pijanistkinji pozamašnu novčanu svotu kao nagradu za njen trud i visoki umetnički domet. Ona mu je napisala pismo koje se i danas čuva kao dragocenost. Jer, u njemu između ostalog Judina piše:
    „Hvala Vam. Sav novac sam dala mojoj crkvi. Moliću se za Vas kako bi Vam dobri Bog oprostio za sva zlodela koja ste počinili prema rođenom narodu.”
    Uverena da će Staljin razumeti i pravilno shvatiti pismo koje je njemu lično uputila, nije se plašila posledica. U stvari, uopšte nije očekivala da će biti kažnjena. Tako je i bilo. Tek mnogo godina kasnije, kada je pismo nađeno, svi su bili zapanjeni odvažnošću velike pijanistkinje.

    Zanimljivo je da je Svjatoslav Rihter pozvan da svira tokom noćnog bdenja posle Staljinove smrti. Iako je svima bilo poznato da je Staljin bio obožavalac neobične pijanistkinje, niko se nije usudio da je pozove. Borba za vlast bila je bespoštedna i opasnost je vrebala iz svakog gesta.  Svi su se brinuli da ne učine politički pogrešan potez.
    A kada je umrla Judina, ponovo su zvali Rihtera. Veliki pijanista setio se tom prilikom šta mu je ova pijanistkinja govorila: „Ti si savršen za Rahmanjinova!” Zato je na njenoj sahrani i svirao, ne Baha po čijem tumačenju je ostao upamćen, već – Rahmanjinova.

Autor: Mirjana Ognjanović    Izvor: Politikin-Zabavnik.rs

 

zanimljivo...

citala sam puno o tom kabadahiji i sadisti,a uvijek budi pozornost licnost ovakvog zastrasujuceg mentalnog sklopa...

puno toga iz njegovog intimnog,a i politickog zivota ima razmjere jednog mita,prosto nekad i u nekim stvarima ne moze da se razluci sta su stvarne cinjenice ,a sta je produkt tudje predstave o njemu...pa sam u ko zna kojoj knjizi nasla jedan podatak o njemu,a koji mi se ucinio jako interesantnim.vrlo je moguce da nije istinit,ali i ukoliko nije...govori u prilog cinjenici koliko je citava istorija i kultura "fascinirana" njime kao pojavom,da je spremna da izmislja cinjenice o njemu,a koje se slazu sa onim sto bi on svakako mogao da uradi...

naime,kazu da je Staljni trazio od svojih podredjenih da prilikom ulaska u njegovu kancelariju i obracanja njemu stoje na vrhovima prstiju...

koliko god da traje razgovor sa njim...mora se biti na vrhovima prstiju.
ukoliko osoba ne bi izdrzala ili bi uslijed gubitka koncentracije stala citavim stopalom na pod...kazna je bila smrt.
perfidan i sadisticki nacin zabavljanja,a pri tom efikasan nacin da podanike drzite u stalnoj pripravnosti i fokusiranosti na cinjenicu da je on vlasnik vaseg zivota i trenutka.
dok primate naredjenja od njega vi u istom trenutku razmisljate o tome da li se dobro drzite na prstima i spremni ste svako naredjenje da primite bez pogovora,jer u principu jedva cekate da izadjete iz njegovog vidokruga...mozete da umrete svakog trenutka

inace,ne shvatite me pogresno...ne mogu da ne osjetim izvjesnu fasciniranost i strah spram ludila,nevezano za ovaj neprovjereni detalj iz njegovog zivota,koje je pokazivao ovaj istorijski lik...vladajuci na takav strasan nacin nad jednim od najmnogoljudnijih naroda na planeti...u sred 20 vijeka da ima toliko sljedbenika...uspio je da stvori kazamat...da ubije i unesreci toliko ljudi i da nepogrijesivo sprovodi vlastitu volju.

a sto se tice ovog teksta...sjetih se Ive Andrica i ''Aska i vuk"

prosto se paralela izmedju ovog teksta i pripovjetke sama namece...