Džeparoši i uličarke bez pardona, taksisti i šibicari bez skrupula, kao i svirači i pevači bez sluha i danas u Beogradu vrebaju naivne došljake iz provincije.



Brucoš iz provincije dolazi u Beograd. Poslednjim autobusom je krenuo u prestonicu i stigao je posle ponoći. Ali, i ne sluti da će zbog toga proći svojevrsnu inicijaciju.

Na peronima ga najpre sačekuju taksisti, a on ih, glumeći iskusnog Beograđanina, zaobilazi i kreće put Zelenog venca, na jeftiniji noćni autobus. Nije znao - usput će morati da prođe kroz tzv. Picin park. Prolazi kroz ovu preko dana zelenu oazu nadomak Ekonomskog fakulteta, ali sada su tu neki drugi ljudi. Nema akademaca i uličnih prodavaca.

"Trideset evra i biraj šta hoćeš“, dobaci mu dama u flourescentnozelenoj haljinici pripijenoj uz telo i ljubičastim šljaštećim čizmama.

Provincijalac ostaje bez teksta i zastaje kao skamenjen. Slične stvari viđao je samo na televiziji, pa se brzo okrenuo i pohitao nazad ka Autobuskoj i Železničkoj stanici. Ali, na tom putu prolazi kroz još jedan park, onaj nadomak dolaznih perona za autobuse.

"Ej, dečko, dečko. Stani da te nešto pitam. Nisam večerao, gladan sam“, pridigao se prosjak sa obližnje klupe.

Sada je već pustio korak. Ne osvrćući se i prelazeći kroz crveno svetlo pohitao je brucoš iz provincije ka stanici. I taman kada se ponadao da je spasen, ušao je, ne znajući to, u „divlji” taksi. Taksimetar je kucao brže od njegovog preplašenog srca, a vožnja do Voždovca koštala ga je kao da je putovao preko Avale.

Neobična epopeja ovog sada mladog Beograđanina više nije pravilo i svakodnevica ovog dela grada, ali, nažalost, ni izuzetak. Štajga se nije mnogo promenila. Rejon oko Železničke stanice, tako popularno nazvan, živi 24 sata dnevno.

Udaljen svega stotinu ili dve metara od zgrade Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici, sedišta većine ministarstava, ambasada, pa i glavne gradske štrafte, Knez Mihailove ulice, ovaj prostor čuva svoju prepoznatljivost i odiše nesigurnošću. Naročito noću.

Ali, ni u toku dana nije mnogo bolje. Džeparoši, šibicari, muzikanti koji čekaju ko će da ih pokupi, čistači cipela koji merkaju novčanike prolaznika sve to krasi ovaj „podzemni deo” Beograda.

Kako je štajga živela decenijama unazad, isto tako živi i danas. U nešto manjem obimu doduše. Pojedini taksisti još "deru” naivne putnike...

Ovaj kraj zamišljen je kao elitni deo prestonice nekadašnje kraljevine. Železnička stanice, najlepša građevina tadašnjeg, a po mnogima i današnjeg, Beograda prve putnike primila je 1884. godine, piše "Politika“.

Ceo rejon oko Karađorđeve ulice bio je tada luksuzni kvart. Ali, polako je utonuo u zaborav. O sjaju tadašnjeg vremena danas svedoče jedino prljave i raspale fasade u ovoj ulici. I oronula, ali još prelepa, zgrada Geozavoda.

Iako fenomen štajge za razliku od obližnjih građevina odoleva zubu vremena, finalni udarac može mu zadati jedino najavljeno izmeštanje Železničke i Autobuske stanice.

A do tada, štajga ostaje štajga.

(MONDO)