The Trap - kako je sloboda ograničena zamkom paranoje :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Deo treći
Ideja da je sloboda zaštita sebičnih interesa pojedinca postala je tako uobičajena da se zaboravilo da postoji druga ideja slobode. Ali ona postoji. Ideja tako zastrašujuća da smo je zaboravili. Ideja ne samo promene sveta, nego i promene ljudi. Promenom, oni će postati oslobođeni od sebe.
Arhitekte modernog sveta su nas u nameri da nas zaštite smestili u svet bez značenja kako bi nas zaštitili od drugih oblika slobode. To je pravo značenje pojma „kraj istorije“.
1956. Isaja Berlin, profesor Oksforda rođen u Senkt Pitersburgu (svedok Oktobarske revolucije) postavlja pitanje individualne slobode. Zamišljen je nad činjenicom da najveću pretnju slobodi predstavlja Sovjetski Savez koji je izvršio masakr u Mađarskoj. Ali taj režim je došao sa idejom slobode, što je najveći paradoks...
Berlin se vraća 200 godina ranije u doba Francuske revolucije. Koncept „pozitivne slobode“ nudi poboljšanje ljudi. To poboljšanje može provesti samo elita koja će transformisati ljude da budu bolja, racionalna bića. Logika koja je dovela do giljotine i ostalih pogroma. Druga je ideja „negativne slobode“ – sve individue mogu da rade sve što žele i ništa više. Zakoni omogućavaju da akcije jednih ne ometaju slobodu drugih. Ovo je namerno društvo bez značenja kakvo su promovisale tehnokrate iz vremena Hladnog rata. Društvo koje će automatski dati stabilnost i red. Drugi deo ovog koncepta je da treba kontrolisati sve političare koji žele poboljšati postojeće stanje. Ali Berlin je rekao da se ni ova ideja ne može apsolutizovati – jer to će dovesti do suprotnih rezultata. Ironično, ali očekivano, kvarenje koncepta „negativne slobode“ nastala je u taboru boraca protiv „pozitivne slobode“. Nastale je hibridna ideja – da se revolucijama ostvari svet „negativne slobode“.
Revolucionarna teorija u zemljama Trećeg sveta nudi nasilje kao način oslobađanja čoveka. Zato što se postojeće društvo brani represijom. Ideja se širi na evropske gradove kroz levičarski terorizam. U najgorem obliku pojaviće se u Kambodži, kad vlast preuzmu Crveni Kmeri. Njihov vođa Pol Pot školovan je u Parizu kao i alžirski revolucionari koji su je prvi put primenili. Ideja je da se novo društvo može napraviti samo potpunim uništenjem buržoaskog – povratkom na „Nultu godinu“.
U Americi nastaje militantna ideja „širenja slobode“ bilo gde – ako treba nasiljem. Amerika je prethodno uspostavila koncept korišćenja moći da bi se pomogli diktatori kao što je Pinoče ili Markos na Filipinima. Arhitekta te ideje Kisindžer smatrao je da je to neophodno da bi se zaustavio komunizam.
Ali 70-ih grupa mladih radikala u Vašingtonu smatraju da je to pogrešno. Oni su postali jezgro neokonzervativaca. Oni zagovaraju ideju demokratske revolucije protiv komunizma. Iranska revolucija iz 1979. pokazuje da dotadašnja politika podržavanja diktatora ne daje rezultate. Iranska revolucija je takođe vođena zapadnjačkom idejom slobode koju spaja sa radikalnim islamom. Šiitski islam ostavlja svoju konzervativnost i postaje revolucionarna snaga vođena zapadnom idejom „pozitivne slobode“.
1980. Ronald Regan dolazi na vlast obećanjem slobode „u zemlji i svetu“. Mnogi neokonzervativci se priključuju njegovoj administraciji. Državni sekretar Aleksandar Hejg objavljuje „krstaški rat“ za širenje slobode – silom ako je neophodno. Podržavaju se grupe kao što je Solidarnost, ali se i ostavljaju na cedilu diktatori kao što su Pinoče ili Markos. Ovo je „uska ideja slobode“ kao što je rekao Hantigton – ljudi dobijaju pravo glasa i ništa više. Ispravljanje nepravdi vodilo bi „pozitivnoj slobodi“. Ali Sjedinjene Države neće priznati slobodne izbore tamo gde im ne odgovara – kao recimo u Nikaragvi. Da bi se opravdale akcije protiv ovakvih demokratija vodi se propaganda. Razvija se perception management– režimi koji ne odgovaraju proglašavaju se „otpadničkim“, kako bi se opravdale akcije protiv njih. Neokonzervativci počinju da veruju kako je njihova ideja slobode apsolutna – kako cilj opravdava sredstva! Uključujući i potpuno nelegalne akcije. Tako dolazi do suprotnih rezultata na koje je upozorio Berlin.
Posle pada Berlinskog zida izgleda de je zrelo za epski pokušaj revolucionarne rekonstrukcije sveta – za uspostavljanje globalne utopije „negativne slobode“. Počelo je u Rusiji. 1992. grupa američkih savetnika uspostavlja u Rusiji „šok terapiju“ sa ciljem da ukloni sve elemente prethodnog režima – kako slično Crvenim Kmerima! Ideja je da i ovde „uspostavi novi čovek“ – uništenjem svih postojećih institucija dobićemo ljude koji će se racionalno ponašati. Tržište, a ne politika daće ljudima ono što žele. Ali stvari nisu išle kako je planirano. Milioni ljudi nisu mogli da pribave ni za najosnovnije potrebe, a nije imao ko da im pomogne. Izašli su na ulice i prodavali sve što su imali. U potrebi za kešom prodali su sve vaučere i država je postala plen nekoliko oligarha. U pralmentu su to nazvali ekonomski genocid. Jelcin je tenkovima napao parlament i počeo da vlada dekretima. Ljudi će biti učinjeni „slobodnim“ diktaturom. Slom ruske ekonomije 1998. doveo je do međunarodne finansijske krize.
U XXI veku Toni Bler pokušava da kombinuje ideju „negativne“ i „pozitivne“ slobode. Ne kod kuće, nego u svetu. Počelo je na Kosovu. Bler je uspeo da ubedi američkog predsednika Klintona da interveniše sa proklamovanim ciljem – sprečavanje predsednika Miloševića da vrši „etničko čišćenje“. Klinton je bio za kratkoročnu intervenciju, ali Bler je planirao mnogo šire ciljeve. Priliku je dobio posle famoznog 11. septembra. Bler proklamuje kako treba preurediti svet. Proklamuje se pravo na slobodu – od pustinja Afrike, do planina Avganistana. U Americi se neokonzervativci vraćaju na vlast. Međutim, sve ovo se kosi sa idejom sebičnog interesa koja do tada dominira. Da bi se ostvarila oslobodilačka misija cilj mora opravdati sredstva.
2003. godine Amerikanci izvode invaziju na Irak. Da bi se Iračani „oslobodili“ sprovodi se još agresivnija šok terapija nego u Rusiji. Svi servisi treba da budu privatizovani, zemlja slobodna za ulaganja multi-kompanija. Svi članovi BAAS partije su razvlašćeni, ostao je samo jedan Sadamov zakon – zabrana sindikata. Posledica su bili haos i korupcija. Ajatolah Sistani je predložio seriju stvarno demokratskih reformi, ali je ignorisan. Usledila je pobuna militantnih islamista. Za to vreme teroristički napadi menjaju percepciju slobode u samoj Britaniji. Sloboda se zamenjuje potrebom za bezbednošću. Pojedinci mogu biti zadržavani u pritvoru na osnovu malo ili čak bez dokaza – samo na osnovu sumnje da će počiniti zločin. Tako se odluke o slobodi pojedinaca na kraju vraćaju u ruke političara koji će odlučiti...
Krug je tako zatvoren. Ono što je predstavljala ideja slobode sada je nešto od čega treba čuvati slobodu. I ne samo to – kako je dalji dijalektički razvoj neminovan, drugi dobijaju priliku da definišu svoju „negativnu slobodu“ – mi nismo oni, mi smo slobodni od njih!
Postoji ipak jedna razlika. Onaj drugi tip, „pozitivna sloboda“ je sloboda ZA nešto, ona nudi cilj, značenje. Ovako definisana „negativna sloboda“ nudi svet bez značenja. Ona je usko definisana u glavama tehnokrata tokom Hladnog rata.
p.s. Narode, ovo bi bilo uglavnom sve što se tiše BBC-a. Ali da ne otvaram novu temu pišite ovde šta mislite o ideji slobode. Planiram da sastavim jedan esej, pošto sam prikupio već dosta toga rečenog na tu temu... I nešto već rečeno na ovoj temi će biti dragoceno.