Zašto kasniš?

- Zašto kasniš? - pitao me je, začinivši to tonom prebacivanja, a njegov pomalo ljutit izraz lica mi je tu rečenicu nagovestio još dok sam bila preko puta ćoška na kojem smo se nalazili.

Trčala sam od Dorćola do Studentskog trga, bila još zadihana, razmišljala o tome kuda ćemo da idemo, da mu pokažem nešto što do tada nije video u gradu, da ovo veče napravim magičnim, da ga nasmejem. A sačekalo me je pitanje koje sam godinama pre toga slušala.

Stvarno, zašto kasnim? Ne, sigurno ne zbog toga jer je to prećutni dogovor devojaka - mi kasnimo, oni čekaju, takav je poredak stvari. Suviše standardno za mene. Možda zbog toga što želim da odložim zadovoljstvo, da bi ono bilo još vrednije i veće. Čekaš, ali čekam i ja, samo na drugi način. I onda se vidimo. Ili jednostavno zbog toga što želim da na život gledam opušteno, da za sve ima vremena, iz istog razloga iz kojeg ne nosim sat. Da uživam dok se spremam i za to vreme slušam glasnu muziku. Da mislim na tebe. Ili mi je samo potrebno da znam da će me neko čekati. I to ne samo prvi put, već i stoti. I bez prebacivanja.

- Ne znam zašto kasnim - rekla sam da se ne bih upetljavala u sva ta objašnjenja, ko zna šta će pomisliti. Ali to sad i nije važno.
- To je nepoštovanje tuđeg vremena - izgovorio je čistu kliše-rečenicu, a kao da nije bio svestan kako ona zvuči.

Nepoštovanje je nešto što smo svi doživeli, ali to svakako nije to da nam je neko zakasnio na sastanak. Pomislila sam da se okrenem i odem, da više ne slušam to ribanje. Da li mu uopšte pada na pamet da me je izduvao kao balon?
- Haj,mo. Ali nemoj drugi put da kasniš. Video je da sam se uozbiljila.

I gde bi ti sad da idemo?
I još nešto. Ne boj se, drugog puta neće biti.
M. Bjelovuk