Danas su mnoge reči prevrednovane i izgubile smisao. Među njima je i pojam vere.
Ljudi je svode na običnu ljudsku veru.

U „posthrišćanskoj epohi”, za „postmodernog čoveka” vera je postala
za „dobronamerne” skup dobrih načela; za „moralne” skup moralnih propisa;
za „pobožne” vršenje religioznih rituala; za „patriote” deo nacionalne tradicije;
za „moderniste” simbol konzervatizma; za „naučnike” simbol mraka i neznanja;
za „trgovce” duhovna dobit; za „tužne” uteha.
Verovati znači prihvatanje nekih načela, stavova, istina, vrednosti,
bez ispitivanja, dokazivanja i proveravanja.
Verovati podrazumeva prihvatiti neko učenje, kosmologiju bez logičkih
i empirijskih dokaza. Za neke verovati u Boga znači verovati u Boga kao idola
koji blagosilja i štiti njihovu moć i vlasništvo. Za pseudo i „uslužne“ intelektualce 
verovati znači prihvatiti a ne razumeti.
„Veruj i ne istražuj” (parola nepoznatog porekla)! Neki je smatraju
„kvintesencijom metafizike” (Hriasto Janaras). Vera je ovde slepa.
Apsolutno poštovanje autoriteta. Takva vera je idejni temelj svakog
totalitarizma: ideološkog, političkog, religioznog.
„Bez nevolje nema bogomolje” (narodna izreka). Ljudi često veruju i traže Boga
u vreme straha, rata, nesreća, elementarnih nepogoda, patnje,
bola, nemaštine. Veruju kad im nešto treba, a kada to prođe
opet nastavljaju da žive kao da Boga nema. Ima ljudi koji ne veruju u Boga,
ali su kažu religiozni. Vole da svrate u Crkvu (kada nema nikoga u njoj).
To im „prija”. Tada nalaze „mir” i  „spokojstvo”. Vera je neka vrsta
rekreativnog zadovoljstva  u „svetim” i „uzvišenim” stvarima.
U civilizaciji gde je osnovni smisao života što više proizvesti i što više potrošiti,
vera je neophodna i korisna za nacionalne interese, porodicu, društvo.
Ljude čini dobrim i poštenim.
Ako si „dobar” Bog te nagrađuje, ako si „loš” On te kažnjava.
Tako se razrešuje sva ljudska (ne)pravda. Vera je važna za vaspitanje dece i omladine.
Od nje se očekuje da ih  „dresira” da budu pokorna i poslušna.
Vera je terapija, pomoć i uteha, garant individualne sreće i zadovoljstva.
Za neke je vera samo „karanfil na reveru”. Oni veruju u ono što se najbolje plaća.
Šta vera nije? Vera nije intelektualno znanje, ni povremeno religiozno osećanje,
koje nastaje i nestaje. Predmet vere nisu apstraktne ideje
već konkretne ličnosti u koje čovek ima poverenje. Vera nije neko mišljenje,
moralni propis, uverenje koje se temelji na umovanju. Vera nije naučna istina,
društvena navika, nacionalna tradicija. Vera nije utisak ili osećaj,
optimizam prema životu, zadovoljena potreba za sigurnošću.
Ipak, od svega toga nešto i jeste.

Šta je vera?

Vera je dar Božiji. Vera je život, JA-TI odnos.
Vera je dodir, susret  sa Hristom, poverenje u Hrista.

.......

prof. dr. o. Radovan Bigović

PS. Ovo nije ceo tekst. Zainteresovanima šaljem link.

Bravo!  Ja za sebe znam da nisam vernik, ali svakodnevno slušam gomilu ljudi koji se busaju u grudi svojom "verom", "pobožnošću" i sl. dok svojim ponašanjem i delima dokazuju da veruju isto onoliko koliko ja znam da sviram saksofon (a ne znam,verujte mi). I pravo je zadovoljstvo kada razgovaram sa nekim od retkih pravih vernika, kojima je vera prvenstveno nešto lično,samo njihovo, a ne način eksponiranja svoje...hm..."pravičnosti" u koju stalno i svakodnevno trebaju sebe da ubeđuju. Ti ljudi (pravi vernici, nije bitno kojoj religiji pripadaju) imaju mnogo veći procenat pozitivizma u svojim stavovima i pogledu na svet.