Шта смо све спремни да урадимо за 15 долара

Шта смо све спремни да урадимо за 15 долара ~ Експеримент Филипа Зимбарда

Делимичан одговор на ово питање може нам дати чувени затворски експеримент професора Филипа Зимбарда *^{(читаоце упућујемо да погледају филм Das Experiment из 2001. године, који је рађен по истинитом догађају и прати извођење поменутог експеримента од почетка до краја у свим његовим појединостима)}, који је обављен 1971. године на Универзитету Стенфорд.

Теза коју је овај експеримент имао за циљ да докаже јесте да су услови средине ти који одређују понашање човека до те мере да је он спреман да чини ствари које су у потпуности противне његовом моралу, систему вредности и личним уверењима.

Како то обично бива на почетку, и проф. Зимбардо је мушке добровољце за учешће у свом експерименту тражио путем новинског огласа. Обећано им је да ће за сваки дан учешћа у њему добити 15 долара, а планирано је да читав експеримент траје 2 недеље, при чему им је остављена могућност да од њега одустану и пре него што се он званично заврши.

Од пријављених кандидата, психолошким тестирањем и интервјуима, одстрањени су сви они код којих се могао запазити и најмањи знак агресивног понашања, укључујући и младалачке крађе, туче с вршњацима, вербалне обрачуне и сл., тако да су на крају, за учешће у експерименту одабрана 24 испитаника, мушког пола (углавном студенти на Универзитету на којем је експеримент и спроведен), физички и ментално потпуно стабилна, чији је једини мотив за учешће био џепарац од 15 долара на дан.

Једина информација која им је том приликом дата била је да ће случајним путем бити подељени у две групе: групу која има задатак да врши улогу чувара и групу оникх који би били у улози затвореника, са чиме су се сви учесници сложили. Експеримент је могао да почне...

Уз помоћ градске полиције града Пало Алта, сви испитаници, одређени за улогу затвореника били су неочекивао ухапшени (због сумње да су наводно извршили провалу); на руке су им стављене лисице, прочитана права и одведени су у полицијски притвор - импровизовани затвор, специјално направљен за потребе овог експеримента, у подруму унивезитета Стенфорд. Одмах по доласку, сви су били свучени голи, попрскани дезинфекционом течношћу (што иначе представља уобичајену затворску праксу приликом пријема нових затвореника) и остављени тако да стоје више од пола сата. Након тога, свима је додељена идентична затворска одећа/униформа. Онако широка, налик на врећу, само са отворима за ноге, више је личила на огромну женску хаљину, испод које нису имали никакав доњи веш (што је, како ћемо касније видети, имало кључну улогу у изазивању понишености и деградације). У таквој униформни сви су, врло брзо, променили своје држање и почели да ходају и седају другачије, много више налик женама, него мушкарцима.

На ногама су имали гумене сандале, а на глави капу, направљену од женске најлон чарапе (не би ли био појачан осећај деперсонализације). Ланац око глежњева, стално их је подсећао на њихову потпуну спутаност и немогућност слободног кретања. Сва ова униформа била је направљена не би ли код затвореника био угушен и најмањи осећај индивидуалности (сложићете се да је и стил облачења један од начина на који се она изражава), јединствености и била је притом симбол њиховог актуелног статуса, понизности, зависности и обешчашћења. Да би деперсонализација била потпуна, забрањено им је и да се ословљавају именом, већ бројевима који су им додељени, јасно истакнутим на униформи.

У ћелијама није било ни прозора, нити часовника, што је допринело да затвореници изгубе осећај за време и доба дана и додатно појачало њихову усмерност једних на друге. *^{(Интервјуисањем затвореника и чувара у различитим затворима и вођењем забелешки о њиховим свакодневним разговорима, долшло се до закључка да они само 1% свог времена причају о стварим ван затворског круга и да се сва њихова конверзација углавном своди на коментарисање затворских услова, поступака стражара и међусобног понашања).}

Учесници у експерименту, којима је додељена улога чувара, такође су били идентично обучени, са пиштаљком око врата, пендреком у руци и црним наочарима уза сунце (које су имале функцију сличну оној коју је имала чарапа на главама затвореника и пружале осећај анономности *^{(Утврђено је да све што може да учини да се особа осећа анонимном и да нико не зна ко је она уствари, ствара потенцијал да се та особа понаша садистички према другим људима, уколико и сама ситуација то одобрава и ствар услове за такво понашање.)}). Доласком на дужност инструирани су да је њихова дужност и обавеза, коју им налаже њихова позиција, да одржавају ред и мир у затвору, уз само једно ограничење, а то је да у те сврхе не смеју користити силу. Међутим, већ током другог дана почело је драстично омаловажавање, понижавања и угњетавање затвореника од стране чувара, на шта су се, са друге стране, побунили и сами затвореници, оформивши сопствену клику, чиме је отпочео прави мали рат у коме су се користиле неке од тактика које познају само најстрашнији логори (од разбијања солидарности међу затвореницима, изазивања међусобног неповерења, физичког обрачунавања, вербалних увреда и понижавања, прислиног рада у нехигијенским условима затворских тоалета, па чак и до уринирања по затвореницима).

После само 36 сати један од затвореника је пуштен кући. Дијагностиковано му је стање акутног емотивног растројства, а слични симптоми забележени су и код осталих затвореника (нагле промене расположења, депресија, плач, бес, љутња, хистерија, анксиозност).

Уместо предвиђене две недеље, експеримент је трајао само 6 дана, после чега је, услед драстичног губитка контроле затворских чувара, опасне по живот и здравље оних који су били у улози затвореника, морао бити прекинут.

На вест о прекиду експеримента, његови актери различито су реаговали. За разлику од затвореника, који у растројству нису могли да поверују да су пуштени на слободу, из бојазни да ће бити кажњени уколико напусте своје ћелије, чувари ни најмање нису крили своје разочарење чињеницом да је екеперимент завршен пре времена. Чинило се да су се за непуних недељу дана толико навикли на своју улогу вође и на моћ да манипулишу другима, да је се нерадо одричу. Овакво понашања само још једном потврђује колику моћ над нама самима и нашим понашањем могу да имају социјалне улоге, јер на крају крајева, сви ми имамо неке мање-више усаглашене представе о томе како се понаша учени, учитељ, затвореник, чувар, и сви се трудимо да додељене улоге на позорници живота играмо на предвидљив, очекиван и социјално прихватљив начин. То је управо оно што су радили и актери нашег експеримента.

Међутим, да ли нам наша социјална улога пружа заштиту и оправдање за брутална понашања? Познато је да када су војнике из 101. резервног полицијског батаљона, који је директно био одговоран за смрт 83.000 Јевреја, питали зашто су убили толикоброј људи, они мртви хладни одговарали како је то био њихов задатак и како су се само трудили да га савесно извршавају. О осећању кривице и помињању личне одговорности, није било ни помена.

О стенфордском експерименту можемо полемисати и давати аргументе због чега он није изведен на прави начин, али је незгода са њим што је он емпиријски доказао како је једноставно и како мало времена треба да би се индуковала агресија и да наизглед обични људи, постану спремни за најстрашније мучења других људских бића која им ништа нису скривила. То никако не значи да се за ових непуних недељу дана могао догодити неки радикалан преврат у њиховој личности, који је довео до садистичког понашања, већ само доказује да у човеку не мора постојати садистичка предиспозиција (која би се могла идентификовати психолошким експериментима), да би се они понашали на тај начин. Довољно је само обезбедити адекватну социјалну средину, доделити им улоге, дати одрешене руке, тј. власт, обезбедити да се осећају анонимним и видећемо како од мирног др Џекила постаје мистер Хајд.

Још једном се утвдиило да зли људи не ''носе рогове''', а докле год се тако буде мислило, никада нећемо моћи открити злог човека, ако уопште и вреди трагати за њим, јер можда само изгубимо драгоцено време не покушавајући да откријемо зло у нама самима.

Зимбардов експеримент је занимљиб и због једног интимног признања које је утицало и на понашање самог Зимбарда. Наиме, експеримент не би био прекинут ни после 6 дана, већ би се на то чекало много дуже (са последицама које можемо само да претпоставимо), да се једна од психолошкиња *^{(Колегиница и тадашња Зимбардова девојка, садашња супруга Кристина Маслаш)} која је дошла да посети колеге које су контролисале његово спровођење, није остала запањена над ситуацијом у коју су њене колеге довеле десетину младих студената универзитета и инсистирала код Зимбарда да прекине експеримент. У једном од интервјуа који су уследили, Зимбардо је чак и признао да су постојале ситуације када се више бринуо за безбедност затвора, који је створио, него за безбедност и потребе оних који су у њему били затворени.

Одломак из књиге: ''Како открити зло у себи и другима (човек - добар или зао?)'', аутора проф. Ивана Штајнбергера, Браниславе Чолак, Ненада Милојковића

Неки линкови повезани са овим експериментом:
Das Experiment ~ trailer
Stanford Prison Experimet ~ wikipedia
The Stanford Prison Experiment ~ официјелни сајт
Philip Zimbardo ~ wikipedia
Philip Zimbardo ~ официјелни сајт