Šta se događalo između Velikog petka i Vaskrsenja
Hristov boravak u Adu

Hristos je sišao u podzemni svet, odvojilo se telo njegovo, jer je umro na krstu kao čovek, od duše, koja je ostala božanska. Telo je predato zemlji, grobu, a On, bestelesno, produžio je svoju misiju. Propovedao je, nastavio svoje učiteljsko služenje, blagovestio počivšima od Adama do toga dana

Između Velikog petka i Uskrsa, na Veliku subotu, hrišćani obeležavaju Hristov silazak u Ad.
To je dan svetoga mira i žalosti za raspetim Gospodom. Posti se strogo, takozvano suhojedenije, samo se uzima malo hleba i pije voda, dok se ne završi popodnevna liturgija. Ponegde se na ovaj dan odlazi i na groblje.

Ad je po tumačenjima teologa nad paklom, podzemno carstvo, po apostolu Petru tamnica u kojoj su duše umrlih. To je država smrti, mesto tuge i nemoći, žalosti i bola, svireposti i prokletstva. U njemu borave duše svih umrlih, od dana smrti do vaskrsenja i pravednog suda. Grci ga zovu adom, latini inferno, a Jevreji šeol.

Zaokružen boravak na zemlji

Tu je dakle sišao Hristos. Odvojilo se telo njegovo, jer je umro na krstu kao čovek, od duše, koja je ostala božanska. Umrlo telo predato je zemlji, grobu, a On, bestelesno, produžio je svoju misiju. Propovedao je, nastavio svoje učiteljsko služenje, blagovestio počivšima od Adama do toga dana, dobrima i zlima, pravednima i velikim grešnicima. Bogoslovi tumače da je Hristovim dolaskom mrtvima zasijalo Sunce pravde, razbijena je tama, smrt je savladana, nečastivi je poražen, zarobljeni od demona oslobođeni. Dovoljan mu je bio samo kratak silazak u ad, da i pokojnima prenese poruku nade u spasenje i vaskrsenje. Hristov boravak na zemlji se upotpunio i zaokružio. Da vlast smrti nije savladana, njegova misija ne bi bila potpuna. Dobrovoljni odlazak u ad (sošestvije), i potonje vaskrsenje, zaokružilo je pobedu života.

Crkveni oci, pogotovo prvih vekova hrišćanstva, rado, obimno i nadahnuto tumačili su silazak Hrista u Ad. Na ovu hristološku i soteriološku temu pisali su sv. Irinej Lionski, Atanasije Veliki, Grigorije iz Nise, Jovan Damaskin, Jovan Zlatousti, Kiril Aleksandrijski, Kiril Jerusalimski i brojni drugi. Poslednjih decenija bogoslovi ponovo tumače spasiteljsku dimenziju Hristovog boravka u Adu, među njima i počivši arhimandrit Justin Popović. Crkveno pojanje na Veliku subotu - statije, stihire, kanon- dočaravaju svu dramatiku i značaj tih potresnih trenutaka. Hristos teši majku: Ne oplakuj mene, Mati, ... jer ću ustati i proslaviću se.

Bogosluženja na Veliki petak uveče, posle večernja, liturgijski već pripadaju Velikoj suboti. Na večernju se iznosi plaštanica, koja simbolizuje platno u kojim je bilo obavijeno telo Hristovo posle skidanja sa krsta. Posle malog povečerja, peva se "Plač majke Božje", tekst kanona iz desetog veka, sastavljen od Simeona Logoteta. Potom je jutrenje (petak kasno) Velike subote, to je pogreb Hristov, opelo pred plaštanicom, koja se potom nosi oko hrama.

Smrt je savladana

U samu subotu, mogu se čitati pre podne samo časovi, a liturgija sv. Vasilija Velikog tek kasno posle podne, završiće se kad već padne mrak. Tokom nje sveštenici crne odežde zamenjuju belim, dok se peva: Ustani, Bože, sudi zemlji...!, Čita se vaskrsno evanđelje, a po staroj tradiciji mogu se obaviti krštenja onih, koji su pristupili veri i pripremili se za to. Vrhunac pobožnosti verni doživljavaju slušajući reči: Neka zamukne svako telo čovečje i neka stoji sa strahom i trepetom, ništa zemaljsko ne pomišljajući u sebi...

U katoličkoj crkvi ova subota je dan "grobne tišine". Jedini dan u godini bez mise, samo se služe jutrenje i večernje, oltar je prazan, bez sveća i cveća, tabernakul stoji otvoren. U manastirima se poje tužbalice, kao ona proroka Jeremije nad narodom, koga je napustio Bog. Vernici treba da se uzdrže svakog većeg posla van kuće i da se usredsrede na misli o smrtnosti i grešnosti čoveka. Po Evropi ima mnogo mesta, gde vernici čuvaju "grob Hristov", kite ga cvećem, a to je bio ranije običaj i kod nas.
Živica Tucić