Definitivno je zivot surov... zato se ja i petljam sa poslednjim dinosaurusima... 80-84 godiste....

Hvala za ono dinosauri. Mada moja sestra je '89. godiste, no opet je sve drugacije kada imas nekog starijeg da te posavetuje i da odrastas uz njega. Mada bi RODITELJI trebali da povedu racuna o vaspitanju dece i njihovim navikama.

To poslednji dinosaurusi se ne odnosi toliko na godiste... imam ja mnogo starijih prijatelja... odnosi se na to, da su te generacije sjebane uglavnom, a da po neki dinosaurus jos mrda ...

Sve se menja, sem kamenja, rekao je neko odavno.

Čemu tolika zabrinutost za nove generacije, 90. npr.?
Imam ćerku to godište i gotovo da je razumem. Naravno, pošto nije iz ELITNE porodice, shvata, postepeno gde joj je mesto. Ne miri se lako, ali miri se. Shvata da svaka klinka ne mora obavezno da nosi firmirano i najnoviji mobilni. Gleda na TV-u iste one kretene sa Pinka i trudi se da se mnogo ne poistovećuje. Ali...

Moja majka je tek nedavno shvatila da nisam ni ja ništa gori od većine (nekog proseka ako ga uopšte ima). Moja je generacija imala mirno detinjstvo, neku veru i nadu u bolje sutra... Kakvu perspektivu ima moja ćerka, 1990. godište? Ako se ovako nastavi, možda (pod uslovom da završi fakultet) bude prvi pomoćnik glavne čistačice u nekom od beogradskih kioska?

Šta reći drugo, nego: deca nam rastu u vremenima izopačenih moralnih i drugih vrednosti! Njihovo je da to ili prihvate, ili odbace. Nekako sam siguran da će ti klinci izgurati neki svoj normalan fazon. I da će se za dvadesetak godina pitati:

"Kuda ide ova mladež...?"

verovatno ce se to pitati, ali samo ako se pre toga osveste....

Psiholog, preveliki si pesimista!

Ja ti tvrdim da će doći i njihovih PET minuta!
Ali isto su ovako bile zabrinute starije generacije, one pre moje.
Pa preživesmo!
Otkud toliko nerazumevanja, pa devedeseto godište je bliže tebi nego meni?

Mozda ce se to pitati Hogi, ali... ima ih mnogo koji su krenuli putem bez povratka

Put bez povratka: Nažalost, to je tačno. Ali...

I u mojoj generaciji počeli smo sa travom, pa prešli na LSD ili se pucali u venu! Probali, videli kako je to "dobro", pa ostavili.
Neki od mojih drugara su napravili "laste" sa 8-og sprata. Nisu više sa nama, odustali su od života. U svakoj generaciji je bilo toga, u svakoj će biti. Katarza, eliminacija...

Zato deci treba stalno prikazivati pravo stanje stvari. Ne vrdati. Ne lagati. Ne pričati bajke.

Slazem se, ali nikad toga nije bilo u meri u kojoj ima danas, i nikad ovde zivot nije bilo takvo sranje kao danas...

Ne bih da davim, ali moram, opet! Pa posle brišite ovaj post. Ne može da škodi, a kad već ne škodi...

Na sve se živ čovek navikne. Mrtav, ni na šta. Beše li ono bombardovanje 1999? E, tada su moje klinke (starija je 1990.) drhtale po podrumima i vukojebinama. Pa se navikle i na "šizelu" i na "mirelu". Učile, čitale, igrale se... I srećom, preživele. Sudbina, Bog, svejedno.

A sad interesantnije: sin mi je 1976. godište. Od prvog trenutka rata sa šiptarima na Kosovu, kao vojnik, tukao se sa svim avetinjama NATO i avetinjama sa zemlje UCK. Pa preživeo. Navikao se. Snašao se. Našao se. I vratio iz tog sranja neogreban i duhovno jači!

Svaka genercija ima svoje uspone i padove, svaka svoje lomove. Tako i generacije '90. i gore - dole. I jedno znam: traži, i naći ćeš.