Izbeglice iz Hrvatske: Nastavili živote ali kao da nisu
Boško HADŽIĆ | 04. avgust 2012. 20:57    | Komentara: 0
Ekipa „Novosti“ sa izbeglicama iz Hrvatske u kampu u Krnjači na 17. godišnjicu „Oluje“. U memljivim barakama 88 porodica iz Krajine. Većina u teškoj zdravstvenoj i materijalnoj situaciji



KADA bih velom zaborava pokrio prošlost, pa da mi neki dobar vetar odagna maglu sa budućnošću. Da vam pričam o prošlosti kažete? Ne volim o njoj, vi ćete ubrzo otići, a ja ću danima patiti.

Polako se vraćamo u tu, za njega i za još oko 220.000 proteranih Srba iz Krajine bolnu, prokletu, nikad završenu 1995. godinu Milan Pjevalica. Nekada ugledeni profesor hemije i biologije iz Knina, danas je čovek koji u izbegličkom kampu u beogradskom naselju Krnjača deli tešku sudbinu sa još 88 porodica koje su na ovaj dan pre tačno 17 godina pobegli pred naletom hrvatske „Oluje“.


Nastavili su živote, ali kao i da nisu. Milan i njegova supruga Dušanka Pjevalica dugo su se nadali da će se na svoje ognjište vratiti. Ali, ta ih je nada napustila.


- Tamo života za nas Srbe više nema - priča nam Milan. - Nekoliko dana pre pogroma pričali smo sa Stjepanom Mesićem. Ubeđivao nas je da na hrvatskoj zemlji ima mesta i za Hrvate i za Srbe. Rekao sam mu da za Hrvate ima mesta na zemlji, a za Srbe ispod zemlje. Znao je to i Mesić.
U ovom izbegličkom kampu, u sobama reda i veličine 12 kvadrata, žive čak i šestočlane izbegličke porodice. Teške, ničim izazvane sudbine ovih ljudi kamen bi rasplakale. Na pomen godišnjice „Oluje“ odmahuju rukom. Zaboravljeni od svih, ogorčeni na sve. Sramota Hrvatske i Srbije.

- Čekam samo da umrem - ispred svoje barake na betonu upeklom od sunca, sedi jedna starica.

Zla kob koja je nju pogodila 1995. godine nastavljena je do današnjih dana. U međuvremenu ova starica je izgubila i muža i sina.

- Ja sam u stvari i umrla odavno. Pre tačno 17 godina kada su me proterali, uzeli mi sve. A imala sam puno. Teško je to prvo biti bogat pa biti siromah, bez igde ičega i ikoga svoga.

Većina izbeglica nalazi se u teškoj zdravstvenoj situaciji - ili su isuviše stari ili ozbiljno bolesni da bi razmišljali o povratku kući ili započinjanju novog života u Srbiji. Mnogi boluju od psihičkih poremećaja, raka, težih oblika dijabetesa, bolesti bubrega... Pet osoba izvršilo je samubistvo, a rođeno je više od 30 beba.

Mlađi i radno sposobni uglavnom rade na crnom tržištu teške fizičke poslove.

- Moj sin je radio na građevini kod privatnika tri meseca i nikad nije dobio platu - kaže žena u crnini u poznim šezdesetim godinama.

Mirjana Grujić izbegla je iz Daruvara, a u kampu u Krnjači je upoznala Zorana Požara iz Petrinja, koji je posle zarobljeništva i tortura po hrvatskim zatvorima danas invalid 90 odsto. Imaju devetogodišnjeg sina. Početkom 2000. godine Mirjana je izgubila ruku u saobraćajnoj nesreći. Stajala je na autobuskoj stanici kada ju je pokosio automobil. Ni ona ni muž nisu sposobni da rade, žive od njegove invalidnine.

- Šta da se radi, najbitnije je da smo mi živi - priča, a osmeh joj ne silazi sa lica. - Moj sin trenira košarku, stalno gleda Divca i viče biće kao on kada poraste. Zahvalna sam i roditeljima dece sa kojima on ide u školu. Pomažu nam kada god mogu.

Zoran je u Hrvatskoj optužen na šest godina zatvora jer je bio pripadnik JNA. Kada je pre nekoliko godina predsednik Hrvatske Ivo Josipović došao u zvaničnu posetu Beogradu Mirjana se srela sa njim.



- Tražili smo da ukinu presudu protiv mog supruga - kaže Mirjana. - Jospović mi je predložio da bi najbolje bilo da on dođe u Hrvatsku, bude tri meseca u zatvoru i onda stekne pravo da se brani sa slobode. Ali, kako će on ponovo u zatvor posle svih tih tortura koje je prošao. Zoran se ni danas psihički nije oporavio od njih.

Samozvana Republika Srpska Krajina, koja je obuhvatala veliki deo jugoistočne Hrvatske, brzo se urušila nakon što je hrvatski predsednik Franjo Tuđman naredio vojnu ofanzivu 4. avgusta 1995. godine. Od oko 230.000 Srba, koliko ih je do tada živelo na tom području, više od 220.000 ih je napustilo Hrvatsku u roku od 24 časa. Njih oko 180.000 nastanilo se u Srbiji. Po evidenciji nevladine organizacije Dokumentarno-informativni centar „Veritas“, u „Oluji“ je poginulo i nestalo 1.934 osoba.



POMEN NASTRADALIMA U “OLUJI“

Parastos nastradalima u vojnoj operaciji „Oluja“ održan je u subotu u crkvi Svetog Marka. Patrijarh srpski Irinej poručio je da opravdanja za takvo bezakonje i zločine koji su se desili - nema.

Parastosu, koji je patrijarh služio uz sasluženje sveštenstva SPC, prisustvovali su prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane Aleksandar Vučić, načelnik Generalštaba VS Ljubiša Diković, pripadnici VS i brojni građani, među kojima je bio i ruski ambasadror Aleksandar Konuzin.

Izvor: Novosti

"Ubili su mi sinčića, a mene unakazili"

"U granatiranju su mi stradali šestogodišnji sin, majka i sestra. Sve se desilo u trenu. Avioni, granate, dim..."



"Povređena su mi oba oka, lice unakaženo. Kuća spaljena. Izgubio sam sve. Mnogo godina je prošlo, ali ne osećam se ništa bolje. Jednu stvar sam shvatio - bol nije prolazan!“, kaže za list "Alo!“ Dušan Drča iz Like, svedok stradanja civila na Petrovačkoj cesti 7. avgusta 1995, kada su hrvatski avioni bombardovali kolonu srpskih izbeglica. A to je samo jedan od stravičnih događaja u operaciji „Oluja“, koja je na ovaj dan, pre tačno 17 godina, počela i za nekoliko dana dovela do egzodusa više od 250.000 Srba iz Hrvatske.

- Petog avgusta sam pokupio sve što sam mogao, strpao u kamion i krenuo sa suprugom, sinom (6), ćerkom (9), majkom i sestrom. Otac nije želeo da ide. Nije bilo šanse ubediti ga. Kolona se polako kretala. Međutim, nije bilo većih problema. Onda, 7. avgusta, oko podneva, kolonu su počeli da nadleću avioni i krenulo je bombardovanje. Došlo je do eksplozije. Ja sam zadobio povrede po celom telu, a sin, majka i sestra se nisu izvukli. Sahranila ih je supruga dva dana nakon toga.

 

Znao sam da su mrtvi i pre nego što su mi rekli - mirno i hrabro, pokušavajući da uguši suze, priča Dušan, koji sada živi u Apatinu. U ovom napadu, hrvatski avioni „mig-21“ su ubili četvoro dece, jednu devojku (20) i četiri starije osobe, dok je 50 civila, među kojima najviše dece, zadobilo teške povrede, a svedoci se i danas sećaju ugljenisanih leševa, krvi, vatre i ostataka kamiona i traktora.


Sve je počelo 4. avgusta 1995, oko četiri časa ujutro, vojnom akcijom koja je za cilj imala čišćenje teritorije centralne Hrvatske od srpskih snaga i civila koji su tu decenijama živeli. Operacija je zvanično trajala četiri dana i završila se padom Republike Srpske Krajine (RSK). Bosiljka Đaković iz Petrinje, grada na području hrvatske regije Banija, koja danas živi u Beogradu, tog kobnog dana izgubila je supruga Stanka i ostala sama s njihovo dvoje dece.

 

- Bilo je rano jutro kada su nas probudile granate. Danima se pričalo da Hrvatska priprema 100.000 vojnika za napad, međutim, to veče se nije razlikovalo od ostalih. Suprug, koji je kao vozač kamiona bio u rezervnom sastavu i tek s vremena na vreme dolazio kući, to veče je bio sa mnom i sinovima, koji su tada imali dve godine i deset godina. Nije verovao da je moguć ovakav scenario. Veče pre bombardovanja pitala sam ga gde da bežimo, a on mi je rekao: "Šta da bežite?! Ukoliko krene granatiranje, idite kod komšije u podrum“, i to je bilo sve. Nije verovao da će vojska ući u Petrinju. Mislio je da "plavi šlemovi“, odnosno vojnici UN, to neće dozvoliti - priča Bosiljka. Ipak, nekoliko dana kasnije saznala je da je Stanko mrtav, da zajedno s jednim prijateljem nije uspeo da se povuče na rezervni položaj. Ostaci njegovog izmučenog tela pronađeni su tek 2009. godine.


- Samo sam se molila: "Bože, samo kosti da mu nađem“ i pre tri godine

ekshumirali su ga. U papirima kod „uzroka smrti“ je jednostavno stajalo: „Rat.“ Tek naknadno, nakon više zahteva, dobila sam kompletan izveštaj. Pisalo je da su pored rupe od metka na glavi, našli i prelome lopatice, vilice, ruku i nogu, što mi ukazuje da moj muž nije samo ubijen. Nisu ga tukli posle smrti, nad njim je izvršen zločin - zaključuje Bosiljka.


Međunarodni krivični tribunal je operaciju "Oluja“ okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat, s ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba s prostora bivše RSK, dok je u Hrvatskoj krvavi 5. avgust državni praznik, slavljen kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti.




Ubio se na granici sa Srbijom

I Vesna K. (83) iz Like sa suzama u očima seća se tih letnjih dana 1995. godine. Kaže da ne prođe dan kada se ne seti užasa koji su pretrpeli ona i njena sestra u koloni na putu ka Srbiji.


- I danas se pitam šta bi se s nama desilo da se čovek iz kolone ispred nas nije ubio zbog toga što na granici nisu hteli da nas onako gladne i očajne puste u Srbiju. Kada je odjeknuo pucanj, svima nam se krv u žilama sledila. U opštoj pometnji, zapanjeni srpski policajci su, videvši taj čin, samo podigli rampu i pustili nesrećni narod preko granice - kaže naša sagovornica dodajući da se i danas pita ko je bio čovek koji je svojim životom platio ulazak izbeglica u Srbiju.

Izvor: Vesti Online

jednom ce im se sve vratiti..

Mir, hrvoje. Imaj postovanja.