Рационални и ирационални ( пажљиво прочитати)

Као што већ знате одлучио сам да испратим ову тему од краја
Па ево четврте српске поделе .

Увод : За оне који ће ово читати први пут мало упознавање.У нину је покренута тема Двадесет српских подела теме су разне:
1 небески и овоземаљски

2 происточни и прозападни

3 космет: чувари и сецесионисти

4 патриоте и издајници

5 рационални и ирационлни

6 монархисти и републиканци

7 четници и партизани

8 ослободиоци и ослобођени

9 срби и југословени

10 подунавски,поморавски
посавски,подрински...

11 српски срби и косовски,
црногорски, босански,
хрватски... Срби

12 српски срби и немачки ,француски,
амерички,канадски, новозеландски,
јужноафрички.... Срби

13 богати и сиромашни- газре и раја

14 на ић, и на ов, ац, ски, го, ач

15 садашња и бивша браћа, рођаци,
кумови пријатељи...

16 грађани и сељаци- београђани и остали
провинцијалци

17 стари и млади

18 мушки и женски

19 рођени и нерођени

20 србин подељен на самог себе

Или, зашто је тешко, скоро немогуће, остварити минимум националног интереса кад је реч о судбини народа и државе.

У припреми је и Двадесет српских слога, мада је тешко пронаћи слогу око које се нећемо посвађати и, поново поделити на несложне око слоге

Пише Душан Ковачевић

РАЦИОНАЛНИ И ИРАЦИОНАЛНИ
( 2+2 = 4, или 2+2 = Ајде, бре да се договоримо)

Словенска душа- вулканска ерупција лаве и шампањца, не подноси рационалне, прагматичне, “немилосрдно” једноставне чињенице; опире се егзактним закључцима,осећа се тесно угрожено, скоро без воље за животом.
У свакодневном опстајању-породичним и пријатељским односима, или кад је реч о “изузетно битним политичким одлукама”, од којих зависи “живот наш насушни”, чињеница да су 2+2 =4, САМО 4 (?), најмање је прихватљива, недостојна озбиљних разговора, понижавајуће проста, очигледна и тачна до презира, увредљива за елементарно достојанство и могућност- бар покушај, да се “изнађе”
неко креативније,квалитетније решење, збир који би дозвољавао супростављеним странама договор и помирење прихватањем компромиса. Ако смо људи, ако стварно желимо ”добро једни другима”, хајде да будемо “толерантнији” у односу на догматски, искључиви, бескомпромисни збир, који унапред одређује резултат било каквих преговора, и споразума. Уместо већ “окоштале формуле” 2+2 једнако је 4, и САМО 4, пођимо од претпоставке да ћемо током разговора ИЗНАЋИ неко прихватљивије решење.
2+2 = Ајде, бре да се договоримо ко људи !
Ако смо људи.
Аок смо само “бројеви” нема шта да причамо; “резултат” је познат унапред, а сваки разговор осуђен на пропаст. Јер пођемо ли од “чињенице” -толико просте и
“ људски” нетолерантне, да су 2+2 дефинитивно и, коначно заувек 4, о чему бисмо разговарали, расправљали, причали, и шта би то могао да буде „предмет” наших сусрета, виђања, осим дангубљена времена.Седамо да причамо, да се договарамо око тако битних ствари, а знамо, унапред, какав је резултат. То је као када би нам неко, претпоставимо, понудио “формулу” за разговор; 2-2 = 0. Тачно али где смо?
То+То је (То), то није спорно, међутим, било би добро да видимо да ли би То +То могло да буде и нешто “обострано” прихватљивије.
Ако смо пред неком важном “судбоносном” одлуком, приватно, или кад је реч о историјским, државним питањима, па би био ред да се посаветујемо, да чујемо још нечије мишљење- “шта нам ваља чинити”.
Постоје две врсте људи који ће вас саслушати и посаветовати.
Прва, неупоредиво многољуднија је Ирационална “групација” добронамерни, изузетно „емотивни” пријатељи или познаници, обични људи- (бирачко тело), посаветоваће вас одмах “из душе” -најискреније, што би (То) било најбоље,најпаметније,најкорисније... да се уради, без обзира што (То) није реално већ на “први поглед” што све говори да ваш план има “коефицијент” 2 (два) и да са понудом 2 “коју добијате” МОРА дати резултат 4; ни мање ни више. (То)ће вам бити толико,( То) ћете добити, (То) ће вас као грађанина, пословног човека , или државу “снаћи”.
(То )не може бити оно “што желите” ,(То) ће бити само (То) што је “немилосрдно тачно”. (То), и ништа више.
Значи, нажалост, 2+2 је 4. И, САМО 4.
Овај збир трагично доживљава већина, жељна, и спремна, да о крајњем резултату “још мало поприча”, да се види, ако је икако могуће – ако смо људи, како пронаћи неки “меканији” заједнички именитељ, нешто што би обе стране „задовољило” , да не буде (априори) тај строги, искључиви,” егзекуторски број “.
Борили смо се да живимо у демократском, слободном свету, где је “проток мишљења и идеја” једно од највећих достигнућа савремене цивилизације, зашто бисмо већ на почетку сваког разговора почињали причу са “дефинисаним крајем” , о чему да причамо, о чему да расправљамо,око чега да се договарамо , кад знамо шта нас на крају чека. Где је у том нашем толерантном размењивању предлога, жеља и мишљења, иоле добре воље, иоле људског начела да “договор кућу гради”, где је ту честита намера да се погледамо у очи, седнемо и договоримо као људи. Зар је баш толико тешко, и страшно, ако пођемо од предлога : 2+2 би МОГЛО бити 4.
Значи не поричемо да је 4, ако ћемо се круто “шаблонски”држати математике, ако ћемо се поистоветити са логиком “апотекарске ваге”, међутим, по стоти пут понављамо- ако смо људи, што би био ред да јесмо, зар је проблем само у те три речи МОГЛО БИ БИТИ.
Дешава се да се у овој расправи –немогућој мисији, појави и неко “крајње” Рационалан, са жељом да скрати “агонију” па – из најбоље намере “ врати математику”, на почетак,опрезним, бираним речима.
Лепо је (То) што ви желите, и- људски,наравно, разумем ја ваше жеље, али ће резултат свих преговора и договора на крају, ипак , бити...
Мало је оних који су успели да изговоре-четири.

Шта ви мислите јесмо ли ми Срби искључив народ, и ако јесмо колико нам је то штете нанјело кроз историјске одлучујуће моменте?
А све само зато што не можемо да дозволимо да наше мишљење можда није баш најбоље и датој ситуацији?
Да ли је могуће да је и то разлог српских подјела ?

[Edit by Anea: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]