Hipnotička regresija - između mita i stvarnosti

Autor: Vladimir Matković

O hipnotičkoj regresiji, odnosno gledanju u prošli život kao vidu terapeutskog lečenja psihičkih poremećaja i bolesti, malo se zna. Psihoterapeuti koji je primenjuju nastoje da dobiju priznanje od „zvanične“ medicine. Pored zanimanja za ovaj vid pristupanja psihijatriji i psihologiji, postavljaju se brojna pitanja: koliko stručna toliko i etička. Spisateljica Žaklina Kiš je prvi put kod nas, a i u svetskim okvirima pokušala da ovaj vid lečenja prikaže u svom poslednjem romanu „Pečat u crvenom vosku“(Laguna).

- Roman je inspirisan istinitom ispovešću osobe koja je želela da ostane anonimna za čitalačku publiku, kaže za Danas Žaklina Kiš i dodaje da je ispovest oslonjena na iskustva i saznanja o njenom prošlom životu, do kojih je došla putem hipnoterapije. Nestvarna iskustva, spoznaja o jasnim i živim sećanjima, pre svega emocionalnim, tokom seansi hipnotičke regresije, inspirisala su me da tu priču, protkanu elementima fikcije, uobličim u roman koji pokriva period od bezmalo 120 godina. Regresija u hipnozi je malo zastupljena u književnosti uopšte, slažem se, ali je s druge strane veoma izraženo interesovanje za ovaj vid vraćanja sebi kod velikog broja ljudi - kaže Žaklina Kiš.

Prema njenim rečima, metoda hipnotičke regresije nije doživela priznanje u stručnim medicinskim krugovima, te je sa tog aspekta treba i posmatrati.

- S druge strane, pokazalo se da je terapeutska vrednost ovog postupka u mnogim slučajevima nemerljiva u odnosu na priznate metode lečenja anksioznih ili drugih vrsta problema kod ljudi. Ponekad je dovoljno samo nekoliko seansi pod hipnozom da zameni mesece klasične psihoterapije. Oni koji se bave metodom vraćanja ljudi u prošlost pod hipnozom tvrde da iz mogućih prošlih života prenosimo emotivna sećanja u ovaj naš, postojeći život, i da su upravo ona kamen spoticanja u rešavanju problema čiji se koren, niti uzrok ne može vezati ni za jedno stvarno iskustvo iz života čoveka koji trpi određene psihološke probleme. Mada nisam stručnjak, ne verujem da postoje značajnije negativne strane ovakvog postupka, ili barem na takva iskustva nisam naišla u literaturi koju sam pretraživala tokom pisanja romana.

Spisateljica ističe da „sebe prati celog života“, sluša svoj unutrašnji glas, i veruje da je tu dimenziju svoje ličnosti prenela i na pisanje. Često koristi raspoložive informacije iz stručne literature, sa interneta, ali, kada je u pitanju pisanje romana, savete ne prihvata.

- Nažalost, lično nisam prošla kroz regresiju, mada sam u nekoliko navrata, tokom pisanja romana, imala snažnu potrebu da to uradim. Verujem da je za takav postupak bitno da čovek nađe terapeuta u kojeg će imati bezrezervno poverenje, a ja nisam imala sreće, niti mogućnosti da dobijem preporuku za nekog ko se na način opisan u mom romanu, bavi tim pitanjem. Ipak, duboko sam uverena da to nije uticalo na autentičnost priče iz mog romana, jer me čitaoci uvek prvo pitaju kakvo je iskustvo podvrći se takvoj jednoj metodi, ne pretpostavljajući da lično kroz nju nisam prošla. Moje duboko uverenje je da samo kroz stalno vraćanje sebi, na bilo koji način, pa i ovaj, možemo svesno koračati kroz život, rasterećeni od unutrašnjih konflikata i bola, i uživati u životu na jedini mogući način - tako što ćemo ga istinski živeti - zaključuje Žaklina Kiš.

Izvor