Što je strašno ako znaš da ti ništa ne može biti?

Odnos izmedju Gospoda i zlocinca je veoma cist, zlocinac cini ono sto mu je Gospod odredio da cini.
" A Gospod reče Sotoni: Evo, sve što ima neka je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži ruke svoje. I otide Sotona od Gospoda. "
Spoznaja je licna stvar ne moze neko da nesto spozna za nekog drugog. Niko se nije vazneo bez obzira sta je rekao ili sta nije rekao.
Svako ima veru samo za sebe, a ti imas sebe samog za veru, ti si ubedjen "da ce tebe da prate milijarde".
Ako znas da ti nista ne moze biti onda nista ne moze da bude strasno

upravo toga mi je strah, da mi nista nece biti, tj da mi se nista nece dogadjati, da cu sasvim spontano izbegavati ljude i zenske pogotovo
ili ko zna, mozda ova predstava koju ja imam o intuiciji je samo onaj izgovor za lenjost, varka mog ega...
a zapravo je to supersvesno stanje koje ne dozvoljava da lupam gluposti niti da nista ne kazem
bas citam jednu knjizicu Razvoj intuicijie, sa vezbama. Kad je isprobam otvoricu temu, kunem se

Samo se pitam ko je zlocinac a ko je Bog - da li je Bog zlocinac a zlocinac Bog ili obratno. Sta ako zaista nema razlike izmedju njih dvojce - zar onda nestaje i sukob i strah koji nastaje u nasim glavama kao posledica percepcije ove podeljenosti (na zlocince i Bogove)

Zlocinac je samo alat kojim Bog kreira zlo, alat se vidi, a Kreator se ne moze videti. Mi oko nas vidimo ubice, ne vidimo ko je iza ubistava. Covek nije rodjen kao ubica, on je rodjen sa mogucnoscu da postane ubica.
Znaci da ga je nesto nateralo/primoralo da postane ubica, to "nesto" je Bog.
Ubistvo nije 'neoprostiv greh' i medju Spasenima ce biti i onih cije su ruke "krvave do lakata".

Da li je stvarno tako tesko shvatiti da Boga ne moze niko da okrivi za nesto, nego da covek samo moze da mu bude zahvalan ?

Звучи ми као да је истина. Само што би ђаво требао бити тај Божији алат, јер тако пише у светом писму.

Хм, мало сте се занели и отишли са теме - Шта је истинска смиреност?

kad me muce lose misli, snagom volje mogu samo privremeno da ih oteram
a za istinsku smirenost valjda moram jednom za sva vremena da prihvatim stranu svetlosti bez nikakve rezerve
a kako se samo stidim Sunca, svi oziljci mi izlaze u prvi plan

meditacijom sam postigao samo opsednutost njome
nemoguce je umiriti misli prazninom, osim ako ta praznina nije big L
mislim da sam postigao nakaradnu prazninu u obliku gubitak svog identiteta gde zelje postoje al su prigusene na nivou prizeljkivanja, prilicno bezosecajnu licnost, i za dobro i za zlo. neispunjavajuca praznina zapravo i nije praznina, a prava praznina je nemoguca bez big L