Шта је истинска смиреност? :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Tema: Шта је истинска смиреност? (Moderator: Magic Master)

Trenutno vreme je: 15. Nov 2024, 04:51:49

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Stranice:

3 4 ... 9

Tema: Шта је истинска смиреност? (Pročitano 27287 puta)

Silvanus

Poruka #10

26. Apr 2009, 15:42:33

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.9

Протoјереј Вјечеслав Тулупов

Божанска одежда - О томе, како задобити смирење

1. Значење и суштина смирења
2. Смиреномудреност
3. Унутрашње самоунижавање
4. Спољашње самоунизавање
5. Најкраћи пут за задобијање смирења
6. Бакарне трубе - Испити славе
7. Закључак о смирењу

Предговор

У православну Грузију су 1208. године ушле трупе муслиманске војске на челу са султаном персијског града Ардебиља.На Васкрс, у зору, муслимани су изненада упали у град Ани, и опљачкавши га, убили 12 хиљада хришћана. Грузијска царица Тамара, сазнавши шта се догодило, наредила је свом познатом војсковођи Захарију Мхаргрдзели, да се освети. Војсковођа је сачекао да почне муслимански пост и кренуо је са војском у Персију. У ноћи пуног месеца, његови одреди су окружили град Ардебиљ. У зору, када су се грађани тек почели будити из сна, и муле с минарета огласили завршетак поста, Грузини су заузели град. Он је по наређењу Захарије био срушен до темеља. 12 хиљада његових становника су били убијени. Казна је стигла и заробљеног ардебиљског султана. После тога случаја муслимани су престали да нападају грузијску земљу на велике хришћанске празнике.

За време владавине царице Тамаре Грузијска земља је достигла сами врх своје моћи. Тамарине војсководје су прославили Грузију многим успешним ратовима и биткама. Упоредо с тим царици је било страно било какво ратовање. Напротив, Тамара је увек тежила да реши сукобе путем мирних преговора. Њена војска је све време заузимала позиције одбране и прелазила у напад само онда, када их је на то принуђавао противник.

Као што сведоче арапски и персијски извори, у Грузији су за време Тамариног царевања, муслимани живели у бољим социјалним условима, него у многим исламским државама. Благоверна царица је заменила смртну казну и чак је забранила кажњавање људи шибањем. Сваке године је издвајала једну десетину из прихода, за помоћ онима којима је било потребно и често би целе ноћи шила одећу за сиромашне.Тамара се сваки дан молила на литургији у дворској цркви. Савременици су се дивили њеној мудрости, смирењу и благочестивости. Ради свога праведног живота она је прибројена броју светих.

Како је у личности царице Тамаре спојена кротост хришћанке и чврстина царице? Зашто је Грузијска војска по њеном наређењу наносила противнику ударце као одговор? Пошто су муслимани знали речи Спаситеља о томе да после ударца по једном образу, хришћанин треба да окрене и други образ, могли су да очекују од грузијске царице другачији став према својим освајачким нападима. Или благоверна Тамара није имала смирење? Ова добродетељ је наравно красила свету царицу, али о хришћанском смирењу у свим временима многи су имали неправилну представу. Противници Христа су увек ширили мишљење о смирењу, као о карактерној црти ропске природе, притиснуте теретом хришћанских догми. Али на примеру грузијске царице ми се можемо уверити у супротно.

У овој књизи ће читатељ сазнати о суштини смирења, о путевима за достизање смирења и увидети да задобити ову велику добродетељ може само човек са снажном вољом и храбрим срцем.

Глава I

Значење и суштина смирења

Смирење побеђује замке ђавола

Сви ми, који живимо на земљи, налазимо се у великој опасности. Зашто? Зато што, по речима апостола Петра, у свету који нас окружује ђаво иде као лав ричући и тражи кога ће прогутати (1 Пет.6.8.).

Нико од нас не може спасити своју душу ако не победи у борби са палим анђелима. Злобни демони, који су сами доспели у ад, поставили су пред собом циљ да и човечанство погубе у његовом бездану. Они саблажњавају човека, везују га страстима и доводе до пада у грех. За то нечисти духови користе сва расположива средства. Пошто немају могућности да насилно натерају људе да чине безакоња, демони то чине лукавством. Како се ми можемо супротставити злоби ђавола? То је питање мучило хришћанске подвижнике од давних времена.

Једном је преподобни Антоније Велики видео духовним очима све мреже ђавола, прострте по свету. Уздахнувши, он је рекао:
-Тешко роду људскоме! Ко се може ослободити од ових мрежа?

Као одговор преподобни је чуо глас свише:

- Смиреномудри се спасавају од њих, и оне не могу ни дотакнути таквога.

Све замке ђавола разрушавају се смирењем. Што се ми више усавршавамо у смирењу уз помоћ Божију, тим се мање подвргавамо опасности да будемо прелешћени и погубљени од стране злобних демона.

Зли духови се невидљиво боре с нама преко помисли, а видљиво посредством других људи, од којих ми трпимо неправедна вређања и угњетавања. Ако демони успевају да у потпуности овладају неким човеком, тада они почињу да га користе за још грубље нападе према нама.О једном од таквих искушења је било говора у “Отачнику”.

Старцу - пустињаку је дошао поседнут човек. Из уста несрећника је стално излазила пена, и његов спољашњи изглед је био ужасан. Видећи старца, он га је ударио по образу. Пустињак је поставио други. Демон, не издржавши смирење пустињака, истог часа је изашао из човека.

Ђаво, нападајући нас преко других људи, намерава да у нашим срцима проузрокује према њима гнев и непријатељство. У време сличних искушења ми треба да испољимо посебну љубав према човеку који на нас врши притисак, и смиривши се пред њим да победимо ђавола. Наравно то се односи на наш лични живот. Зло, које свесно стреми да уништи друштвени поредак, да збрише с лица земље цели народ, или да погуби бар једног човека, треба да се одсеца најјачим методима.

У историји цркве су познати случајеви када се ђаво лично јављао великим светитељима и хтео да пренесе на њих своју злобу.Тако је једном преподобни Макарије Египатски носио у келију палмине гранчице за плетење котарица. Изненада је на свом путу срео ђавола, који је замахнуо српом и хтео да га удари, али није могао. - Макарије! - обратио се он светоме, - ради тебе ја трпим велику муку, јер нисам у моћи да те победим. Ето, и ја чиним све што чиниш и ти. Ти постиш - и ја ништа уопште не једем - ти бдиш - и ја никада не спавам. Али једно има у чему си ти изнад мене.

- Шта би то могло бити? - питао га је преподобни.
- Твоје смирење, - одговорио је ђаво, -ето због чега се ја ни не могу борити против тебе.
Обмањујући људе сатана може да узме лик Христа, ангела и светих. Јављајући се у таквом облику хришћанима, он настоји да их доведе у стање духовне прелести. Једном давно је ђаво стао у лику ангела испред једног египатског подвижника и побуђујући у њему славољубље, рекао је:

- Ја сам архангел Гаврило који сам послан теби!
- Погледај!, -смирено и простодушно је молио старац. – Да ниси ти неком другом послан? Јер ја сам недостојан тога да ми се шаљу ангели. После ових речи ђаво је истог часа нестао.

Демони, будући прекомерно нагли и горди, приближивши се смиреномудреном човеку, губе сву своју силу злобе, и све њихове замке се претварају у ништа. Египатски подвижник, ава Мојсије је говорио, да онај који има смирење, смирује демоне, а онај који нема смирење подсмех је демонима. Смирење је основа свих добродетељи.

У црквеним предањима је сачувано много примера о великом значају смирења за духовни живот човека. Ево једног од њих.

У давна времена хришћанка се нашла на пустом острву, где је 40 година провела у подвизима поста и молитве, трпећи разна лишавања. На крају је уз острво пристао брод, и она се вратила на родну груду. Отишла је код једног великог подвижника, и испричала му о своме пустињском подвигу. Саслушавши је пажљиво, старац је питао:
- А можеш ли прихватити увреде једнако као благоугодне мирисе?
- Не, оче, збуњено је одговорила хришћанка.
- Тада ниси ништа задобила за 40 година свога подвига, био је закључак старца који није био утешан.

Тако, провевши дуго година ван људског друштва, несретна отшелница није задобила оно главно - смирење, без којега све остале добродетељи губе на снази. Познати духовни писац из давних времена, преподобни Ава Доротеј, поредио је процес спасења душе са градњом куће. Писао је да градитељ треба да на сваки камен ставља кречни раствор, јер без њега камен може да се сруши и цело здање да буде разрушено. За духовни дом хришћанина цигле представљају добродетељи, а креч представља смирење. Свако добро дело које се чини без њега, не доноси човеку никакве користи. Тим поводом је мудра египатска подвижница блажена Синклитикија рекла, да као што у давна времена није било могуће саградити брод без ексера, тако није могуће ни спасти се без смиреномудрености. У нашем духовном животу даске су добродетељи, а ексери - смирене мисли о њима.

Једном је код оптинског јеросхимонаха Анатолија (Зерцалова) дошла жена која је молила за благослов да живи сама, да би могла несметано да пости, да се моли и да спава на голим даскама. Старац јој је рекао:

- Знаш ли ти да дјаво ни не једе, ни не пије, нити спава, па ипак у бездану живи јер нема смирења. Покоравај се у свему вољи Божијој - ето ти подвига; смиравај се пред свима, укоравај себе у свему, носи с благодарношћу болести и невоље - то је више од свих подвига!

Другој својој духовној кћерки, која је молила за благослов да купи Јеванђеље и Псалтир, преподобни Анатолије је посаветовао:

- Да купиш можеш, али најважније је послушање без лењости, смиравај се и све трпи. То ће бити више од поста и молитве.

Значај смирења за успешан духовни раст хришћанина јесте у томе да оно има особину да чува душу од гордости. Колико год човек да задобије добродетељи и колико год да се више приближи Богу, смирење не само да му не дозвољава да види своју светост, него, напротив још више га погружава у спознају о сопственој греховности.

Схимонах Никодим, атонски подвижник XИX века, добио је од Бога велики дар суза; могао је да плаче по својој жељи, онолико колико је хтео. Његов духовник, приметивши код њега ову добродетељ, питао га је:

- Имаш ли одавно тај дар?
- Две и по године, - одговорио је схимонах Никодим, - од оног времена, када сам после беседе с тобом о том дару Божијем, начинио теби поклон и молио од тебе благослов да тражим тај дар Божији. А до тада сам ја себе три године с тешкоћом принуђавао на свакодневне сузе.

На то признање, духовник му је рекао:

- Ти си добио овај дар за послушање, а не због својих заслуга. Знај да се сваки дар Божији чува смирењем. Чувај се од преузношења, никога не осуђуј и све време себе укоравај. Други исто имају тај дар, али сматрају себе нижим од свих.

Свети оци су запазили да Бог даје хришћанину добродетељи не због духовних подвига, него због смиреномудрености. По мери узрастања човека у смирењу, Господ више умножава и Своје дарове.

Смирење - извор мира и радости

Једна од сестара Шамординске обитељи за случајни пропуст је добила од намеснице строги укор. Сестра је хтела да објасни разлог своје кривице, али разљућена намесница није хтела ништа да чује и истог часа је пред свима запретила да ће јој наредити да ради поклоне. Болно и увређено се осећала шамординска сестра. Али она је у себи потиснула самољубље, заћутала је и смирено замолила од намеснице опроштај. Дошавши у келију сестра је уместо стида и смућености, изненада осетила у свом срцу необјашњиву радост. Истога дана увече она је испричала све што се догодило преподобном Амвросију Оптинском, који је, пошто је саслушао њену причу рекао:
- Овај случај је промисао. Запамти то. Господ је хтео да ти покаже, како је сладак плод смирења, да би ти, осетивши га једном, увек принуђавала себе на смирење: испочетка на спољашње, а после на унутрашње. Када човек принуђава себе на смирење, Господ га теши, и управо то и јесте она благодат коју Господ даје смиренима. Самооправдање се само чини олакшавајућим средством, али у ствари доноси души мрак и смућеност.
Реч “смирење” има у својој основи реч “мир”. То указује на то да смирени човек увек пребива у миру с Богом, са самим собом и са другим људима. Познати египатски подвижник, ава Пафнутије је причао како је у време своје младости увек одлазио великим старцима, иако су они живели у пустињи на удаљености од двадесет миља од њега. Ава Пафнутије им је откривао све своје мисли. Они су му увек говорили једно те исто:
-Где год да си, чувај смирење, и бићеш спокојан.
Смирење доноси човеку мир, радост и благодатну безбрижност. Оно ствара ова осећања код хришћанина непоколебљивим, чак без обзира на невоље и светску сујету. Ако ми, при свим искушењима будемо прибегавали под покров Смирења, тада ћемо наћи јединствено правилно решење свих својих проблема.

Спасење није могуће без смирења

Једна монахиња, духовна кћерка оптинског старца Анатолија, у свом писму је изразила молбу да јој старац да упутство о томе, како да не скрене са пута спасења. Преподобни је у одговору написао: “Почни од смирења, ради са смирењем, и заврши са смирењем, и уподобићеш се светима. Овај пут, и јесте пут смирења, најсигурнији и, како говоре оци, “без падова”. Јер, где може да падне смирени, када он сматра себе горим од свих? Старац Анатолије је био житељ Оптине пустиње, која је била један од духовних центара Русије. У овој обитељи су васпитавању монаха у смирењу придавали првостепену важност. Оснивачи оптинског старчества преподобни Лав, Мојсеј и Макарије су стремили да усаде у душе својих ученика пре свега дух смирења и кротости. Будући да су они били живи примери смиреномудрости, сматрали су смирење темељем духовног живота хришћана. Ово мишљење се код оптинских стараца формирало благодарећи дубоком изучавању Светог Писма, дела светих отаца и личнога аскетског опита. Оптински старци су у своме манастиру препородили духовне традиције древне хришћанске благочестивости.
Они који су положили основе ове традиције о смирењу изјашњавали су се много пута, увек истичићи његову безусловну неопходност за спасење човека. Тако је, преподобни Јован у својој чувеној књизи “Лествица” писао, да је ђаво само ради своје гордости спао са неба, а цар Давид, како је он сам о себи говорио, није постио, није бдио, није лежао на голој земљи, али се смиравао, и спасао га је Господ. Свето смирење отвара двери небеске, и без њега нико не може ући у небеске пределе. “Смирење и без дела многа сагрешења чини опростивим, - наставља преподобни Исак Сирин. Насупрот томе, и дела ,без смирења, су бескорисна, чак нам доносе много лошега. Оно шта је со за свако јело, то је смирење за сваку добродетељ. И ако га задобијемо, оно ће нас учинити синовима Божијим и без добрих дела привести Богу.”.
Ради истинитости треба истакнути, да иако само смирење може спасити човека, с друге стране ако је смирење уз остале добродетељи, процес спасења протиче благопријатније. Преподобнога Јована Пророка су једном питали, на какав начин се може брже спасити. Велики старац је одговорио, да брже од свих спасава своју душу онај, који уз смирењу додајеје и друге духовне подвиге. Спорије се спасавају они, који имајући смирење, уместо подвижништва, трпе вређања од ближњих. Још спорије се спасавају хришћани, који владају једино смирењем.
Брзо, или споро, али у виду смирења ми ћемо ући у Царство Божије. Без смирења су све наше наде на спасење узалудне.

Суштина смирења

У чему се састоји суштина смирења? Ово питање је увек интересовало хришћанске подвижнике. Да би се оно разјаснило, како говори преподобни Јован Лествичник, једном се састало неколико духоносних мужева. Један од њих је рекао:
-Смирење се састоји у непрестаном заборављању својих добрих дела.
-Смирење се састоји у томе, да себе сматрамо у свему последњим и најгрешнијим од свих људи, - рекао је своје мишљење други.
-Смирење је сазнање о својој немоћи и слабости, - рекао је трећи.
Други подвижници су дали неколико одређених особености смирења, али ни једно од њих није било потпуно. Саслушаши све, преподобни Јован Лествичник је сабрао сва мишљења ових благочестивих мужева.
С преподобним Јованом Лествичником у своме схватању смирења сагласан је и преподобни Исак Сирин. Он пише да је смирење некаква тајанствена сила, која се у свој својој пуноћи даје од стране Бога само светима. Смирење представља свеукупност свих добродетељи и према томе увенчава човека који је достигао духовно савршенство 1. “Смиреномудреност је одевање у Божанско. У њега се обукло оваплоћено Слово и преко њега се причешћујемо у телу нашем. И сваки, обучен у њега, заиста се уподобљава Ономе Који је сишао са Своје висине, који је сакрио добродетељ величине Своје и славу Своју прикрио смиреномудрошћу, да твар не би изгорела виђењем овога”2. Ко се одене у одежду смирења, тај се облачи у Самога Христа 3. Али чак ни тај човек не може објаснити људима њима доступно схватање суштине смирења, он само има могућност да је осети сам.
Иако је нашем рационалном мишљењу недоступно схватање природе смирења, ми можемо видети признаке смиреномудрености у човеку. Таквих признака има мноштво, али главно је бестрашће и потпуно предавање човека вољи Божијој. Ова два признака смирења је могуће посматрати, например, код преподобног Саламана Молчаника.
Свети Саламан се населио на западној обали Еуфрата у малу колибицу, коју је потпуно затворио, и врата и прозор. Једном годишње је излазио напоље кроз подземни излаз, и узимао залихе хране. Локални епископ, дознавши за праведника, пожелео је да га посвети у чин свештеника. Уклонивши део зида колибице, посланици епископа су узели Саламана и предали га владици, који је и рукоположио преподобног. После некога времена, епископ, тако не чувши од подвижника ни једне речи, нареди да га врате у колибицу, и да зид поставе опет. Међутим, житељи насеља Каперсани, где се родио преподобни, загрејали су се жељом да виде светога у своме селу. Једном ноћу, они су узели Саламана, довели га у Каперсану и населили га у раније саграђену колибу. При свом пресељењу Саламан се није бунио, није се противио и чак није рекао ни речи. Ускоро су становници насеља у којем је преподобни живео раније, исто тако ноћу дошли до његовог новог места становања, колибицу порушили и одвели Саламана на раније место пребивања. Смирени молчаник ни овај пут се није противио, и није захтевао да га оставе на миру.
Такво је било смирење великих светих. У каквој мери ову добродетељ може, боље речено обавезно треба да задобије свако од нас. На који начин? О томе ће бити речи у следећем поглављу.

« Poslednja izmena: 26. Apr 2009, 18:18:22 od Silvanus »

IP sačuvana

Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Zatvori

Silvanus

Poruka #11

26. Apr 2009, 15:46:28

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.9

ГЛАВА II

Смиреномудреност

Спознаја сопствене немоћи

Свети оци често употребљавају реч «смирење» и «смиреномудреност» као синониме, али ипак су им придавали различито значење. По светоотачком схватању смиреномудреност је правилан начин човекових мисли о самоме себи и о свету који га окружује. Управо смиреномудреност рађа смирење, које не представља ништа друго, него стање унутрашњег мира срца. Следи, да ако ми желимо да задобијемо смирење, треба прво да постанемо смиреномудрени. Шта је карактеристика смиреномудрости и на који начин се она може достићи? Прије свега треба рећи да се смиреномудрост рађа у човеку од сазнања сопствене немоћи и сопствене ништавности.

Праведник је сматрао себе чудовиштем

Преподобни Макарије Оптински је у писму једној од својих многобројних духовних чеда писао, да је он испуњен гордошћу и да лежи у гресима, и ако би се код ње отвориле очи она би видела само мали део његових злих дела, те да би испред ње стајало чудовиште. Такоје писао старац, који је достигао меру духовног савршенства. Иако такво мишљење светога о себи самоме не зачуђује, у светлости Славе Божије праведник јасније примећује своје људске недостатке, што му даје повод за још веће смирење.
Чувени московски протојереј Алексеј Мечев руководио је духовним животима хиљаде Московљана, имао је дар прозорљивости и чинио чуда. На дан његове четрдесетогодишњице служења била му је уручена патријаршијска повеља. Како о себи није имао високо мишљење, старац је био тако дирнут да се расплакао. За време проповеди и беседе отац Алексеј је често спомињао своју ништавност и називао је себе «убогим». Говорио је он то с таквом увереношћу, да су се срца оних који би га слушали стезала од туге према њему и они су били спремни да заплачу заједно с њим.
Код светих је спознаја своје ништавности била веома дубока и свеобухватна. Ми би требало да следимо њихов пример и непрестано да негујемо ово осећење у своме срцу. Ради тога треба што чешће размишљати о својој греховности и мислено представљати себе ништавном трунчицом прашине у бескрајној Васељени – трунчицом прашине, изгубљеној у времену и догађајима у историји човечанства.
Заиста, неопходно је да о томе размишљамо са извесним опрезом, да нас не би мисли о својој ништавности и греховности довеле до малодушности. Сећајући се својих слабости и грехова, не би требали да заборавимо на велику љубав Господа према нама, Који је припремио својим смиреним слугама обитељи у Царству Небеском. Не очекујући од себе ништа славно у духовном смислу, ми требамо сву наду на своје спасење да положимо на Бога и у Њему Јединоме да налазимо духовну силу и утеху.
Како да почнемо спознавати своју сопствену немоћ? Човек најбоље осећа своју сопствену ништавност, када размишљања о својим гресима и немоћима, уз покајне молитве пред Богом. Позната подвижница, монахиња Андалиона је испричала како је једном ноћу у својој келији читала покајни канон с молитвом, у коме се човек пореди с црвом и земним прахом. Изненада се у њеној души појавило дубоко сазнање о својој ништавности. Овај осећај је био толико снажан и при томе утешан, да су сузе обилно потекле из очију подвижнице. Целу ноћ до краја она је провела у молитвеним метенијама, поклањајући се до земље.
Треба напоменути, да сазнање своје греховности, ако је оно од Бога, треба увек да буде пропраћено благодатном радости, а не унинијем. Игуман Теодосије (Попов) је живео у мировини у скиту Оптинске пустиње. Он је већ достигао велику висину духовног живота, али демони су га често нападали кроз помисли унинија. За време једног таквога искушења отац Теодосије је готово пао у очајање. Отишао је преподобноме Амвросију Оптинскоме и плачући рекао:
-Оче, помози – изгибох! Свиња сам ја, а не монах: колико година носим мантију, а у мени нема ништа монашког. Једино што је за мене је– свиња!
Насмешио се старац Амвросије својим кротким осмехом, ставио је руку на раме наклоњеном пред њим игуману и рекао:
-Тако и мисли, мисли тако о себи, оче игумане, до саме своје смрти. Али доћиће и то време, када ће се о мени и о теби, свињама, још и писати!
Ове речи су се показале пророчким: о животу и духовним подвизима преподобног Амвросија и игумана Теодосија на усавршавање следећих нараштаја биле су написане књиге. Тако прославља Господ праведнике, који су заиста сматрали себе великим грешницима.

Свети нису видели своје заслуге

Једном су послушници аве Арсенија Великог дошли до његове келије и чули како се он моли:
-Боже, не остави ме! Ја нисам учинио ништа добро пред Тобом, али даруј ми, по благодати Твојој, да поставим добар почетак.
Тако један од најпознатијих светитеља православне Цркве није видео своју величину а, тим више, молио се о томе, да му Господ помогне да почне спасавати своју душу. Такав однос према сопственом духовном животу био је својствен многим праведницима.
Преподобни Макарије Велики је једном седео у својој келији, и изненада је пред њим стао ангел, послан од Бога.
-Макарије!- обратио се он преподобноме, - не бој се напада невидљивих врагова, јер наш благи Владика неће одступити од тебе и неће престати да те подржава. Снажи се, утврђуј се, храбро побеђуј противнике, али делима својим немој се преузносити, да те не би оставила Божанствена помоћ и да не би пао падом чудним.
Ава Макарије, чувши речи ангела, заплакао је и рекао:
-Чиме да се ја преузвишавам, када се душа моја као развратна блудница, храни смрадом нечистих помисли, које доносе зли духови.
Ове речи је изговорио човек, који је задобио бестрашће, чинио многе духовне подвиге и удостојио се да достигне виши степен светости. Ипак, нико од људи не може непрестано да се сећа својих немоћи, ако га не узнемирава неко искушење, од којега он изнемогне. Тако како велики свети, победивши све своје страсти, више нису могли бити искушани ничим материјалним, Господ је допуштао демонима да узнемирују Негове изабранике помислима, дајући тако праведницима да преко смирења достигну још веће савршенство. Свети су постепено достизали такву убеђеност у своју ништавност, да ову нико и никада није могао да поколеба.
Млађи савременик преподобног Макарија ава Сисоје Велики, када се приближио смрти, легао је на одар, и изнад њега су се скупили његови другови-пустињаци. Изненада су старци приметили да је његово лице засијало као сунце.
-Ево, дошао је ава Антоније Велики, - рекао је умирући, а нешто после додао:
-Ево, дошао лик пророка.
После некога времена лице преподобнога Сисоја је још више заблистало небеском светлошћу и он је рекао:
-Ево, видим лик апостола.
Сијање, које је долазило од светога, постепено се појачавало, и он је почео разговарати са невидљивим посетиоцима.
Старци су га питали:
-С ким ти, оче , разговараш?
Дошли су ангели да ме узму, а ја их молим да ме још неко време оставе ради покајања.
-Ти, оче, - рекоше монаси, - немаш потребе за покајањем.
-Не, ја сам уверен, да још нисам ни почео са покајањем, - одговорио је ава Сисоје, и светлост његовог лица је достигла такву силу, да су сви који су се нашли у близини били захваћени трепетом.
Гледајте, ено Господ, рекао је: «Донесите ми изабрани сасуд пустиње,» - рекао је преподобни и предао дух свој у руке Божије. И истога часа се цела његова келија испунила необјашњивим миомирисом.
Ава Доротеј је писао, да се виши степен смирења састоји у томе, да се сви своји духовни подвизи приписују Богу. Као гране дрвета које се «наклањају према земљи под тежином плодова, тако и праведници, чим се више приближавају Богу, тим се више смиравају и виде себе грешнијим».
Узимајући пример од светих, ми треба увек да се сећамо тога, да сами по себи ништа не значимо, а своје успехе на путу спасења да објашњавамо да је то помоћ Божија. Треба имати чврсту увереност, да без сталног покровитељства Господа ми не можемо урадити ништа добро и корисно за своју душу.

Заборавити достојанство

Преподобни Арсеније Велики је пре свога удаљавања у египатску пустињу многе године провео при двору византијског императора Теодосија Великог. Био је блистави дворјанин и једним од најобразованијих људи тога времена. Под његовим руководством су се васпитавали будући императори Аркадије и Гонорије. Поставши монах, Арсеније је достигао духовно савршенство. Овладавши светским знањима и огромним аскетским искуством, преподобни је могао да напише драгоцене књиге по многим духовним питањима. Иако су га молили, он се ни једном није изјаснио ни по једном богословском проблему, чак је и писма ретко писао и веома нерадо. Спознавши своју ништавност, свети није сматрао да је могуће да нешто пише или да објављује јавно ради поучавања. Отварао је уста ради поучавања само неким својим ученицима.
Подвижник XX века карагандински старац схиархимандрит Севастијан по снази својега служења требао би поучавати народ са амвона. Ипак је он за време проповеди најчешће читао из књига познатих проповедника, ништа од себе не додајући. Старац је објаснио ово тиме, да он представља мало писменог човека, који нема ни дар речитости, ни одговарајући глас за то. Међутим, међу његовом многобројном духовном децом било је много веома образованих људи, међу којима и професор Московске духовне академије, епископ Питирим. Како овде не навести речи преподобнога Јована Лествичника да се првосходним степеном смирења јавља савршено неверовање својим добрим делима и непрестана жеља за учењем.
Свако од нас има у овој или оној мери неке изузетне квалитете. Ипак би их требали обавезно заборавити, да нам не би сметали да сагледамо своју ништавност. Треба се сећати, да наше позитивне особине, урођене или стечене, представљају дарове Божије. Њихово постојање у нама зависи само од воље Божије. Ради тога треба својим мисленим погледом што је могуће чешће обухватити све своје слабости, недостатке и страсти. Такво созерцање ће нам помоћи да предамо забораву врлине и да реално оценимо своје могућности. Преподобног Амвросија Оптинског су још за живота поштовали његови савременици за великог светога, али он сам се према таквом мишљењу односио са великом иронијом. Једном је преподобни Амвросије Оптински био окружен огромном групом поклоника, и неко је гласно, у усхићењу рекао о његовој праведности и о томе, да се пред њом сви клањају. На то је старац с осмехом испричао следећи случај:
-Једном је покојни цар Николај Павлович ишао по улици Петербурга. Сусревши војног писара, питао га је: «Одакле ти?» «Из депоа, ваше императорско величанство», рапортирао је писар. «Реч «депо» - је страна реч, - запазио је цар, -она се не мења (по падежима)». Писар је на то рекао: «Пред вашим величанством – све се мења».
Однос преподобног Амвросија према сопственој светости заснивао се на дубоком познавању човекове природе, која се налази у палом стању.
Када ми живо осећамо сву погубност свога карактерног пада, код нас се јавља стремљење ка духовном препороду. Почињемо да се снажно трудимо за спасење душе, али врло брзо се уверавамо у своју немоћ. Успеси на путу спасења код нас се јављају само онда, када ми, одбацивши надање у себе, сву наду полажемо на помоћ Божију.
Једном је оптински старац Нектарије, показујући руком на природу која их је окружавала, рекао архимандриту, а будућем митрополиту, Вењамину (Федченкову):
-Погледајте, каква красота – сунце, небо, дрвеће, цветови...А, ето, пре ничега није било! Ни-че-га! И Бог је из ничега створио такву красоту. Тако и човек: Када он искрено дође до овог сазнања, да је он – ништа, тада Бог почиње да од њега ствара велико.
Схиигумана Антонија Оптинског су тридесет година болеле ноге. Ноге су му до колена биле покривене страшним ранама, из којих је цурила крв. Десило се, да је преподобног посетио познати православни мислилац И. В. Киријевски. Видевши старцева страдања, он је рекао:
-Ето, оце, остварују се речи Писма, да многе невоље имају праведници: какав тежак крст је положио на вас Господ!
Тако и јесте, - приметио је преподобни Антоније, да ће праведни имати невоље, али код мене су ове ране, како свети пророк Давид говори, многе ране грешноме.
Ако се ми надајући се на милосрђе Божије, будемо непрестано сећали своје ништавности и греховности, тада се наша душа смирава, а срце се налази у скрушености. Тада Господ, видећи наше смирење, укроћава у нама гордост и даје нам благодат да се држимо скромно, презирући земне страсти и да се с подсмехом односимо према слави видљивог света.

Глава III

Унутрашње самоунижавање

Осећај смирења се налази у човековом срцу, али се рађа од смиреномудреног стања ума. Ако желимо да будемо смирени хришћани, тада је, упоредо са спознајом своје немоћи, неопходно да имамо и правилно гледање на људе и наш однос према њима. Смиреномудрост пред ближњима у области мисленог, постепено ће нас довести до смирења пред њима и у пракси. Ради тога, да бисмо сазнали, на који начин можемо задобити смирење пред људима, боље од свега је да се обратимо опиту светих.
Тако су, преподобном Григорију Синаиту, који је био из богате и чувене породице, у манастиру дали послушање у кухињи. Више од три године се он трудио за добро братије и цело време је мислио, да служи не људима, него анђелима. Кухињу је свети сматрао Божијим светилиштем и олтаром.
Смирење преподобнога Григорија пред људима заснивало се не његовој љубави према њима. Човек, који је испуњен љубављу, искрено сматра себе горим од свих људи. Имајући такво мишљење о себи, смиреномудри хришћанин је увек спреман да чини услуге својим ближњима, чак иако се те услуге односе на неки мало цењени облик дела служења.
Љубав према људима, проткана смиреномудреношћу, односи се на све људе без разлике на њихова убеђења, националност, начин живота и положај у друштву. Смирени хришћанин воли чак и јавне грешнике, сматрајући, да узрок њихових безакоња нема корен у њима самима, него у демонима, који су обманули слабе душе.
Старац Мојсије, који је оставио усамљивање у Росљавским шумама, населио се у Оптини пустињи, где је убрзо постао намесник. Много година касније у отвореном разговору су га питали, како се он осећао, нашавши се, уместо сред шумске тишине, у вртлогу домаћих послова и усред људи различитих звања. Насмешивши се, старац је одговорио, да се више од свега трудио да на све гледа благим и чистим очима, а према светским особама, које су га посећивале, односио се као према светима, праведнима и преподобнима, мислено унижавајући себе пред њима.
Подражавајући преподобном Мојсеју, и ми смо дужни да видимо сваког човека као прекрасно створење Божије, украшено Његовим ликом и предодређено за богоуподобљење. Нама је неопходно, по примеру преподобног Мојсеја, да сматрамо да су сви људи љубљена деца Божија и при контакту с њима да унутрашње унижавамо сами себе, сећајући се сопствених грехова, слабости и страсти. При томе треба да се трудимо да сваком човеку дајемо признање као вишем од себе и по талентима, и по добродетељима. Ако будемо тако поступали са свом усрдношћу, тада нећемо видети у нашим ближњима никакве недостатке, који понекад заиста и помрачују у њима лик Божији.
Страдајући од тешке болести, кратко пре смрти, архимандрит Мојсеј је у беседи с једним од духовних другова рекао:
-Други можда само мисле, да су они гори од свих, а ја сам за педесет и седам година монаштва искуством и стварно спознао да сам ја гори од свих.
Сличног мишљења о себи су били и сви свети. Тако је, јеросхимонах Нектарије, последњи саборно изабрани Оптински старац, будући да је био духоносни наставник многобројне пастве, са смирењем увек овако говорио о себи:
-Ја сам почетник, ја се учим, изгубио сам сваки смисао...Ја сам најстарији у обитељи по годинама, више од педесет година сам проживео овде, а најмањи сам по добродетељи. Ја – мрав, пузим по земљи и видим све рупе и јаме, а братија је веома високо, до облака се подиже.
Праведници се нису занимали испитивањем, да ли је овај или онај човек достојан уважавања. Они нису обраћали пажњу на мноштво његових очигледних недостатака. Њихове мисли су биле приковане само за то, да не би због неког разлога заборавили на то, да је сваки човек лик Божији и да сва наша дела у односима према ближњима Христос прима тако, као да се она односе на Њега Самога.
Ми треба да се сећамо, да се наша жеља да не примећујемо туђе грехове и слабости јавља само као блага намера, али то је још увек далеко од истинског смирења. Када хришћанин достигне савршенство у овој добродетељи, он уопште не може видети недостатке у другим људима, због тога јер он види само своје сопствене грехе. Управо таквога човека, испуњеног истинском смиреномудрошћу, срео је на своме животном путу преподобни Антоније Велики.
Једном је он, молећи се у својој келији чуо глас Свише:
-Антоније! Ти још ниси пришао у меру обућара, који живи у Александрији.
Желећи да види човека, који је достигао духовно савршенство, преподобни је устао рано ујутро, узео жезло и пожурио у Александрију. Када је у граду са много људи нашао указаног му обућара, овај се крајње зачудио, када је видео код себе у гостима чувеног подвижника. Још више се занатлија зачудио речима великог старца, који га је замолио да му исприча о својим духовним подвизима. Обућар је рекао:
-Не знам за себе, да сам ја учинио некада или нешто добро. Ради тога устајући рано са постеље, пре него што кренем на посао, говорим сам себи: «Сви становници овога града, од великога до малога, ући ће у Царство Божије за своје добродетељи, а ја ћу један отићи у вечну муку ради мојих грехова». Ове исте речи понављам у своме срцу пре него што легнем да спавам.
Чувши признање обућара, преподобни Антоније је рекао:
- Заиста, сине мој, ти си као искусни златар, седећи мирно у својој кући, задобио Царство Божије. А ја, иако цео живот и проводим у пустињи, нисам задобио духовнога разума, нисам достигао меру сазнања, коју си ти изразио својим речима.
Човек, којем је страно хришћанско смирење, може помислити, да непрестано самоунижавање доводи душу до унинија или чак до очајања, али то, наравно, није тако. Господ даје својим слугама да окусе плодове својих духовних напора већ у земаљском животу.
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) се сећао, да је у младости, док је био послушник, једном разносио храну у манастирској трпезарији, и поставивши јело на сто, за којим су седели други послушници, у мислима је рекао: «Узмите од мене, слуге Божије, ово убого служење». Изненада је његово срце испунила таква радост, да се он чак затетурао. Благодатно стање душе млади подвижник је осећао после још око месец дана. Други пут је будући епископ ушао у просфорницу (место где се праве и пеку просфоре, прим. прев.) и са унутрашњим самунижавањем се ниско поклонио братији која је тамо радила. Изненада је благодат са таквом силом осенила његову душу, да је он телесно изнемогао и морао је одмах да оде и да легне на постељу.
Хришћанин, који стреми да достигне савршенство у смиреномудрости, треба да гледа не све људе као на праведнике, а себе да сматра недостојним да се чак и назива човеком. Када је преподобни Арсеније Велики, оставивши високи положај при императорском двору, дошао у египатски Скит и изјавио презвитерима своју намеру да прими монаштво, њега су одвели преподобноме Јовану Колову. Старац, испуњен Духом Светим, је решио да стави Арсенија на испит. Када су монаси сели за трпезу, он га није позвао за сто, него га је оставио да стоји. Арсеније, упревши поглед у земљу, стајао је и мислио, да стоји у присуству Бога пред Његовим анђелима. Када је почео да једе, преподобни Јован је узео комадић двопека и бацио га бившем императорском високом чиновнику.
Арсеније, видевши испред себе сухи хлеб, помислио је: «Старац, сличан ангелу Божијем, је видео да сам ја сличан псу, чак да сам гори од пса, и зато ми је дао хлеб тако, како се даје псу. Појешћу и ја хлеб онако, како га једу пси». После оваквих мисли Арсеније је четвороношке дошао до хлеба, узео га зубима, однео у ћошак и тамо појео. Преподобни Јован, посматрајући понашање Арсенија, је рекао презвитерима:
-Он ће бити искусан монах!
Када је прошло неко време, преподобни Јован Колов је дао Арсенију келију близу своје келије и почео је да дели с њим своје богато духовно искуство.
Дубина смиреномудрости открива се ономе хришчанину, који сматра себе нижим не само од свих људи, него горим од бесловесних животиња, и чак од демона. Јеросхимонах Сергеј, аутор изузетне књиге «Писма Светогорца», једном је разговарао о смирењу с светогорским затворником оцем Тимотејем.
- Да би достигли савршенство у свој висини јеванђељског смирења, - рекао је затворник, - човек треба да приучи себе да мисли и да верује, да је он гори не само од животиња, него и од демона.
- Помилуј, то је већ превише, - узнегодовао је јеросхимонах Сергије, - то се не уклапа у схватање о високом достојанству наше душе. То да сам ја гори од животиња, то је разумљиво, али гори од демона?! Рећи тако о човеку, искупљеном крвљу Богочовека, не само да није лепо, него је чак грешно.
- По вашој ученој гордости, може бити и тако, - с осмехом је рекао отац Тимотеј, - али са стране наше монашке неукости то је – неоспорна истина, потврђена Јеванђељем. Сваки, који чини грех, јесте слуга греху а заједно с тим и ђаволу, који се назива начелником зла. А ко је од нас туђ греху, ко није роб безакоња? А роб, може ли бити виши од свога владике? Ми смо гори од демона и по томе, што за њега није проливена драгоцена крв Богочовека и није за њега принесена жртва искупљења. А ми смо откупљени крвљу Владике, и с Његове стране су употребљена сва средства за наше спасење. Тако, јесмо ли ми бољи од демона, ако све то занемарујемо? Разумљиво, дупло смо гори од њега.

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #12

26. Apr 2009, 15:50:22

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.9

Самоукоравање при искушењима

Преподобни Амвросије Оптински је причао, да је једном импертор Николај И дошао у затвор и почео да пита затворенике, за какве преступе је ко од њих осуђен. Сви затвореници су се трудили да убеде цара у своју невиност и говорили о неправедном заточењу у затвор. Онда је император пришао једноме од њих и упитао га:
-А ти, због чега си овде?
-Ради великих грехова мојих! За мене је и затвор мало, - одговорио је са скрушењем срца затвореник.
Император Николај И се задивио речима затвореника, и окренувши се чиновницима, рекао:
-Одмах га пустите на слободу.
Наш смиреномудрени однос према људима почиње да се подвргава испитима, када ми трпимо од њих невоље и искушења. Можемо са увереношћу сматрати себе горим од свих у мирном стању духа, али при невољама то нам полази за руком много теже. Овде се јавља глас самооправдања, и ми јуримо да нађемо кривца за наше несреће. Због тога да нас наше смиреномудрије не остави у искушењима, неопходно је да се постојано занимамо самоукоравањем.

Шта је то самоукоравање?

Самоукоравање – то је унутрашње окривљавање самог себе у греховности и неваљалости. Занимајући се самоукоравањем, ми требамо да видимо разлоге својих греховних падова, искушења и беда у себи самом, а не у другим људима или вањским околностима. Самоукоравање представља насиље над нашим искривљеним бићем, тако јер је нама, који се налазимо на земљи у палом стању, својствено да сматрамо себе у свему исправним и да доказујемо своју исправност уз помоћ свакаквих лукавстава. У исто време самоукоревање нам служи као средство за исправљања наше пале природе. Како да се научимо да се правилно самукоравамо? Хајде да се окренемо искуству познатих подвижника благочешћа.
Јеросхимонах Антоније, житељ Кијево-Печерске Лавре, у младости је био послушник у Оптинском скиту и духовни син старца Лава. Сачувала су се његова сећања о томе, како га је преподобни Лав учио самукоревању и борби са самооправдањем.
Посвађа се млади послушник с неким и убеди сам себе у своју потпуну исправност. Ипак га савест гризе, и он оде код старца да му исприча шта се десило. Старац би га пажљиво саслушао, чак понекад и подстицао. Послушник би се осмелио и већ без икаквог устезања, слободно би почео да правда себе. Тада би га старац прекинуо и рекао:
-Е, добро, значи, ти си у праву, а онај је крив. Значи ти и ја смо квит: ти си сада праведан, и ти немаш шта да тражиш код мене. Иди, онда, с Богом – ти си спасен. А мене остави, јер мој посао је да улажем труд и време за грешнике. Иди, онда, са својом праведношћу, а нама, грешним, не сметај.
Да би поправио ствар и да поврати себи благонаклоност старца, млади човек почиње још више да себе оправдава и да доказује, да га старац није тако схватио. Али као одговор чуо би речи старца:
-Значи ти си још исправнији. Иди, онда, иди – ено иза врата грешници чекају, а ти им сметаш.
Послушник излази од преподобног, осећајући се као свезан по рукама и ногама. Отишао је у своју келију, да би се смирио, али тамо, обрнуто, туга му раздире срце са још већом силом.
Он се вратио старцу и труди се да му објасни о незаслужености својих страдања. Отац Лав је сагласан са тим, да он невино страда, и опет га проводи ван из келије. Посете са сличним резултатом се продужавају све до тада, док послушник не спозна своју кривицу и не почне да укорава самога себе. Тада се и старац Лав ,од несаломивог судије, претвара у саму нежну, чедољубиву мајку.
Намесник Оптинске пустиње архимандрит Мојсеј, за разлику од свога саподвижника старца Лава, имао је други карактер и користио се другим методима. Циљ код старца Мојсија је био исти, као и код преподобног Лава: обавезно научити свакога монаха самоукоревању. Једном је,обилазећи манастир, он пришао братији, који су прали краставце, скупљене за зимницу. Обраћајући се старијем од њих, отац Мојсеј је рекао:
-Краставци су , изгледа, ситни?
-Не, оце, краставци су одлични, на време обрани, - рекао је монах.
После некога времена, када се срео с њим, архимандрит је опет поновио, да су краставци, чини му се, били ситни. Током две недеље архимандрит је неколико пута кротко говорио монаху своје мишљење о краставцима, тако да је овај почео за то да се љути и, на крају, је решио да то разјасни са старцем. Дошао је код њега и рекао:
-Оце, ви сте ми поводом краставаца неколико пута говорили, да су они ситни, и ја сам вам противречио, опоростите Бога ради.
-Само то сам ја, брате, и чекао, - рекао је архимандрит Мојсије монаху, који је, на крају, укорио самога себе. После тога је старац, не говорећи више о краставцима, умирио баштована и испратио га с миром.
Родион Никитич Пономарев, у монаштву јеросхимонах Иларион, је ступио у редове послушника Оптинске пустиње у време намесништва архимандита Мојсија. Он је на пракси усвојио науку духовног живота великих оптинских стараца и на крају је сам постао намесник скита и духовник манастира.
Преподобни старац Иларион је учио млађе да указују поштовање старијима, да избегавају противречење и да ни у којем случају не буду дрски. Он је саветовао да се не противречи старијима чак ни тада, када они, како им се чини, неправедно праве приговоре. У том случају уместо објашњавања, корисније је само рећи: «Опростите Бога ради». Са таквим понашањем ми нећемо ништа изгубити у мишљењу других, већ напротив, добићемо. За спасење душе је корисно сматрати себе у свему кривим и последњим од свих, и не прибегавати ка самооправдавању, које произилази од гордости. Гордима се Бог противи, смиренима даје благодат. Требамо схватити, да чак ако смо ми и у праву или ако нисмо тако криви, како мисли начелник, ипак пред Богом, као и сви људи, смо криви због многих грехова. Господ оправдава само оне, који у своме срцу имају сазнање да су велики грешници.
У Борисоглебском манастиру, који се налази у близини Ростова, подвизавао се преподобни Иринарх. Неки нерадни монаси, изобличени подвижничким животом светога, оклеветали су старца код намесника игумана Гермогена и успели да га тиме удаље из манастира.
Преподобни Иринарх се упутио у Ростов и населио се тамо у манастиру светога Лазара, где је продужио свој подвижнички труд. Међутим, игуман Гермоген и братија, увидевши свој неправедни поступак, решили су да моле старца Иринарха да се врати назад у Борисоглебски манастир. Монах којега су послали је предао молбу преподобноме, о овај се вратио на раније место где је живео. Преузевши на себе сву кривицу због прогона из манастира, преподобни Иринарх је смирено говорио:
-Господе, братија – праведна, и они праведни труд Теби приносе, а ја, смрадни, лишен сам добродетељи.
Јеросхимонах Јосиф Оптински је био за своје савременике живи пример самоукоревања. Један од његових ученика, који је дуго времена посматрао старца, писао је:
«Неправда, узалудно раздражује обичног човека, али када он, кроз пажњу своје савести, научи да налази кривицу у себи, тада он прије свега суди и осуђује сам себе и стога суд ближњега прихвата, као заслужену му од Бога казну за грехове и не само да се не раздражује, него и благодари ближњему. При строгој пажњи према својој савести и уз помоћ просветљујуће благодати код човека уместо самоуверености, мало-помало настаје самоукоравање и правилан поглед на себе, или самопознање, и тада сва ранија груба посрнућа терете његову душу, а убудуће се све примећује до самих најситнијих детаља и узнемирује осетљиву савест, и као резултат се добија већ постојанао, искрено укоравање себе за све што нам се дешава противно закону Божијем».
Треба да се укоравамо у свим животним ситуацијама: у време одмора и у време испита, при заслуженим казнама и у периоду када страдамо без кривице. Наравно да је тешко да се занимамо самоукоравањем, да трпимо свакакве неправде, али ништа лакше није укоравати самог себе, онда када хвале наше стварне или наводне добродетељи. Једнако, победивши гордост, можемо укоравати себе чак и тада, када нас узносе до неба.
Једанпут је један јеромонах посетио схимонаха Пајсија, који се подвизавао на једном од врхова Свете Горе, и у раyговору с њим, између осталог, рекао:
-Старче, у свету сте ви веома славни, и људи имају о вама добро мишљење
Старац је завртео главом и питао јеромонаха:
-Сада, када си се спуштао доле, јеси ли ти прошао крај канти за смеће?
-Прошао сам, старче.
-Па ето, тамо леже неке лимене конзерве од лигњи, и када их обасјава сунце, оне јако блистају, тако да их ја могу видети чак одавде. Нешто слично се дешава и са оним људима, који говоре о мени. Они виде одсјај сунца на лименки конзерве – а ја сам управо та лименка – а они мисле да је то – злато. А приђу ближе, и виде, да су то – страре лимене конзерве.
Самоукоравање нас води ка смиреномудрости и усељава у наше душе мир при свим животним тешкоћама. Духовна корист од самоукоревања је очигледна. За задобијање ове добродетељи требали би непрестано наглас или у мислима, у зависности од ситуације, да осуђујемо себе у свим за то подобним случајевима. У почетаку таквог духовног делања то се обавља готово механички, без одговарајућег расположења срца. Али временом, ако ми усрдно продужимо да се вежбамо да осуђујемо сами себе, срце ће се сјединити са умом и родити истинско самоукоравање, које ће постати нераздвојна особина нашег карактера.
Трудећи се на задобијању самоукоревања, ми треба да стремимо ка идеалу ове добродетељи. У чему се она састоји? По речима преподобног Петра Дамаскина, «истински смиреномудри никада не престаје да укорава себе самога, када би и цео свет нападао на њега и вређао га». Смирени хришћанин воли када га унижавају људи, јер то хармонично употпуњава његов подвиг самоукоревања.

***

Као закључак навешћемо следеће делове из садржаја треће главе:
Да бисмо задобили смиреномудрени однос према људима, потребно је занимати се унутарњим самоунижавањем пред њима. За то нам је потребно:

*сматрати себе грешнијим од других, недостојнима и духовно слабима;
*у свим случајевима живота стављати себе ниже од својих ближњих и не тражити никаквог првенства од њих;
*познавати сопствене грехове и слабости и не обраћати пажњу на недостатке других људи;
*у сваком човеку видети прекрасно творење Божије.
У свим искушењима, везаним за друге људе, потребно је да прибегавамо самоукоревању, које у време животних испита укрепљује у нама смиреномудрије.
При самоукоревању ми треба да:
*предамо себе вољи Божијој;
*узроке невоља које су нас снашле тражимо у себи, а не у делима других људи;
*спознамо да се животна испитивања јављају истовремено и као казна за наше грехе, и као средство за исправљење наших недостатака;
*признајемо да смо достојни не само искушења која су нас задесила, него по нашим гресима још већих невоља.

Глава IV

Спољашње самоунижавање

После тога када задобијемо смиреномудри начин мишљења и научимо се смиреном понашању, треба да прођемо кроз најодговорнију фазу на путу стицања добродетељи смирења: кроз вањско унижавање пред људима. Управо у овој етапи се испитује и учвршћује наша смиреномудреност.
Познати богослов протојереј Валентин Свенцицкиј у беседи са Сергејем Фудељем је рекао једном:
-Ето, ми учимо о љубави и смирењу, а деси се да нам у аутобусу стану на ногу, и ми истога часа тога човека не можемо поднети.
Може се све време мислити о својој ништавности пред Богом, имати смирени изглед и знати кротко беседити с људима, а да се при томе буде веома далеко од истинског смирења, које се кали само под ударима вањских искушења. Знајући то, многи подвижници су сами стремили томе, да би се прекалили у ватри вређања, клевете и угњетавања. Тако је, московски митрополит Филип који је припадао чувеном племићком роду Кољичевих, у тридесетогодишњем узрасту оставио службу при царском двору и тајно отишао у Соловецки манастир. Овде је будући светитељ, који је сакрио своје порекло и звање, са усрђем у простоти срца испуњавао све што су му говорили да ради. Цепао је дрва, копао у башти земљу, преносио камење и чак износио помије. Много пута су га неки од монаха вређали и тукли , али инок Филип се никада није гневио и с радошћу је подносио сва угњетавања. Када му је игуман дао послушање у кухињи, он је смирено радио за братију, ложећи ватру и цепајући дрва.
«Онај који је искрено смиреномудар, - пише преподобни Исак Сирин, - тај, будући увређен, не смућује се и не говори ништа у своју заштиту, него прима клевете, као истину, и не труди се да уверава људе, да је он оклеветан, него моли за опроштај. Ти мислиш о себи, да имаш у себи смирења. Али други су сами себе окривљивали, а ти, од стране других окривљен, не можеш то да поднесеш и сматраш себе смиреномудрим. Ако хоћеш да знаш, да ли си ти смиреномудар, тада испитај себе у реченом: не нађеш ли се збуњеним када те вређају?»
Неки праведници су се ради непрестаног усавршавања у добродетељи смирења трудили да увек имају поред себе човека, који би их подвргавао унижењима.
Старици Пелагији Ивановној, наследници преподобног Серафима по духовном руковођењу дивјејевских инокиња, дали су веома сурову послушницу – Матрону. Пелагија Ивановна, која је узела на себе подвих јуродства, првих година свога живота у Дивејеву понашала се веома немирно: безумно, трчала по манастиру и бацала камење у прозоре. За све то је Матрона тукла тако јако, да на крају крајева сестре Дивејевског манастира нису издржале и молиле су игуманију да удаљи Матрону од пратње блажене. Пелагији Ивановној су дали добру и кротку девојку Варвару. Ипак ова промена се није свидела блаженој: јер су је лишили вањског унижавања! Пелагија Ивановна се трудила на све начине да се избави од кротке Варваре, и на крају крајева је у томе успела.
Наравно, људима, који не могу да издрже ни мале увреде, готово да је немогуће да схвате, откуда су праведници, слични Пелагији дивјејевској, црпели снагу за своје подвиге. Завесу над овом тајном раскрива један смирени старац, који је једном био подвргнут казни и бешчашћу. У време подношења срамоте «изненада, ја сам осетио, - сећа се старац, - топлоту у целом моме телу и при њој некакву необјашњиву речима умртвљеност, после чега је изненада испливала из срца жеља да ме пред свим народом посраме и да добијем ударе од крвника на тргу за моје грехове. При томе сам се заруменео у лицу; неисказана радост и сладост су ме захватили целог; од којих сам пребивао током две недеље у заносу, као ван себе. Тада сам схватио с јасношћу и с тачношћу, да се свето смирење у мученицима, у сједињењу са Божанственом љубављу, није могло наситити никаквим мучењима. Мученици су примали љута мучења, као дарове, као прохладно пиће, које гаси у њима неодољиву жеђ смирења. Смирење је неизрецива благодат Божија, неисказано достижна само духовним осећањем душе».
Жеђ за вањским увредама код праведника је била тако велика, да су је они стављали испред свих радости и утеха света.
Једном је епископ Переславски Силвестер испричао кнезу Потемкину о високом духовном животу старца јеромонаха Клеопе. Негова светлост кнез, пожелевши да га види, истог часа је послао за подвижником личну кочију. После неког времена између монаха и властелина је почела беседа. Клеопа се веома допао Потемкину. Његова светлост је хтео да га представи госпођи царици, али старац је сматрао да је за њега боље да се удаљи у своју Ваведењску пустињу. На путу га је напао војник и силно истукао. Официр, познаник Клеопин, видевши га хтео је да казни војника, али старац га је молио:
- Не дирајте војника – Бог је наредио! Клеопа, не прослављај се! Путовао у кочијама! Био у дворцу!
Опитни наставник, старац Клеопа пажљиво је пратио духовно стање житеља свога манастира и трудио се свим могућим силама да реши њихове унутарње проблеме. Један пут је неки послушник изјавио да се удостојио чудног виђења. Отац Клеопа је рекао монасима да га извређају. Послушник, који није могао да поднесе вређања, смутио се, дошао старцу Клеопи и рекао:
- Ја не могу да живим, мене вређају!
- Како ти можеш да кажеш да си се удостојио виђења, а не можеш да трпиш? – питао је старац. – Ти си брате, вероватно, у прелести. Под главу камен ставити, постити, на голој земљи спавати – то је ништа. «Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем» - рекао је Господ, а чудеса и јављања – то није обавезно.
На сличан начин је и Лав Оптински уразумљивао своје ученике, који би понекад упали у усхићено фантазирање.
Био је у Оптини један брат, који је често досађивао оцу Лаву с молбом да му дозволи да носи вериге. Старац, који је лично скинуо вериге са веома многих својих духовних чеда, дуго времена је објашњавао брату, да није у веригама спасење. На крају, желећи да га испита, отац Лав је позвао манастирског ковача и рекао му овако: «»Када дође код тебе један брат и када те буде молио да му направиш вериге, дај му добар шамар».
После неког времена брат је опет досађивао оцу Лаву, који му је рекао:
-Па, иди, иди код ковача, замоли га да ти направи вериге.
Брат је са радошћу отрчао у ковачницу и обратио се ковачу:
-Баћушка је благословио да направиш за мене вериге.
-Каве вериге за тебе? – приговорио је заузет послом ковач и снажном руком дао шамар фантазеру. Не очекујући да ће се ствар тако одвијати, брат није претрпео увреду и истом мером је узвратио ковачу, после чега су се оба упутила на суд старцу. Ковачу је, наравно истог часа било опроштено. А брату, који је желео да носи вериге, старац је рекао:
-Куда се ти гураш да носиш вериге, када ни један шамар ниси могао да отрпиш?
Старци који су смиравали своје послушнике вањским унижењима, трудили су се да им покажу сву исквареност пале човекове природе. Они су у пракси откривали њиховом погледу слабост воље, недалековидност разума и острашћеност срца. Старци су поставили пред себе задатак да убеде своја чеда да се не прихватају пре времена духовних подвига, који превазилазе њихове силе, него да савесно испуњавају просте јевањђељске заповести. Они су знали, да привидни успеси у високим духовним деловањима могу бацити неутврђене душе ученика у гордост, као и да ће их кретање путем Христових заповести обавезно привести смирењу. Блажени су они, који усвајају наук стараца! Иако је увек било и људи, на основу којих је настала пословица: «Није код коња – храна».
У скиту Оптине пустиње двадесет пет година се подвизавао послушник Стефан. Био је пореклом од богатог рода курских трговаца. У свету је он имао знатан капитал и велику двоспратну кућу. Ступивши у манастир још као млад човек, Стефан је за многе године послушништва био од братије уважен и био је чак близак старцу Амвросију. Љубитељ духовних књига, он се посебно интересовао за дела светитеља Јована Златоустог. Саставивши из дела светога зборник изрека, Стефан га је издао за своја средства без благослова манастирског намесништва. То је, наравно, од стране послушника било нарушавање манастирских правила, јер се васпитавање братије у обитељи заснивало на одсецању сопствене воље и на потпуном послушању старцима. Тако ни својевољни поступак Стефана није остао непримећен. Намесник манастира архимандрит Исакије је позвао себи послушника и показавши му на новоиздану књигу, питао га:
-Чије је ово?
-Моје.
-А ти где живиш?
-У скиту.
-Знам, у скиту. А ко је благословио ово штампање?
-Сам сам одштампао, одговорио је Стефан.
-Е, ако си «сам», да твоја књига овде и не приђе. Је си ли разумео? Иди! – строго је рекао отац Исакије.
Стефан се тако разгневио на настојатеља за приговор, да чак није рекао о својој увређености ни духовнику. Кад је дошло време пострига послушника у монахе, манастирско намесништво је решило због самовоље да успори облачење Стефана у мантију. Чак га ни то није уразумило. Он се још више наљутио и напустио манастир, не марећи за свој двадесетпетогодишњи подвиг. Уселио се Стефан у своју велику кућу у родном крају, у којој је после пет година одласка из Оптине и умро.
Овај пример намерно илуструје ону истину, да деловање увреда на нас не зависи од начина вређања или степена злобе оних који нас вређају, него од нашег духовног расположења. Обратите пажњу: архимандрит Исакије није уопште увредио Стефана, него му је направио строги приговор ради његовог добра. Ипак реакција од стране последњега уопште није била послушничка.
Ако ми за време вањских унижавања губимо трпљење, тако пројављујемо своју духовну немоћ. Тог тренутка из нашега срца се подиже скривена у његовим дубинама гордост. Ако ми искрено сматрамо себе најгрешнијим и лошим слугама Божијим, тада нас угњетавња и вређања не могу онерасположити. Напротив, они нам доносе радост, јер благодарећи њима долази до очишћења грехова и исправљења наших недостатака.
«Ко мрзи бешчашће, тај мрзи смирење»
Ава Доротеј је писао: «Веруј, да су бешчашћа и укоревања лекови, који лече гордост твоје душе, и моли се за оне који те укоравају, као за истините лекаре душе твоје, јер си се уверио да ко мрзи бешчашће, мрзи и смирење, и ко избегава оне који га огорчавају, тај бежи од кротости».
Драгоцено учење. Ако ми будемо ослушкивали ове речи, тада ћемо све наше непријатеље, оне који нас вређају и изобличавају почети да прихватамо као најбоље пријатеље. Невоља је у томе, што ми често подносећи увреде с трпљењем, ипак у дубини срца осећемо непријатност према онима који нас вређају. Стога су свети старци, који су одлично познавали психологију палога човековог бића, увек пажљиво и мудро унижавали своја духовна чеда.

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #13

26. Apr 2009, 15:51:40

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.9

Једном је преподобни Севастијан Карагандински, говорећи о наравима људи, рекао: «Ето, ове људе не треба дирати, они, по гордости, не могу поднету ни примедбе, ни укоре. А, друге, по њиховом смирењу, може.»
Понекад је старац пред свима укоревао некога од својих смирених ученика, да би уразумио оне, којима се није смело директно казати о пропустима и недостацима. Такве и сам није изобличавао, и другима није дозвољавао, него је чекао, трпио и молио се, док се човек не би сам обратио с покајањем Богу и духовном оцу.
Било је случајева када је преподобни Севастијан терао старије да моле за опроштај од млађих, увређене је смиравао, а наносиоце увреда штитио. Његови искусни ученици су се радовали овим испитима смирења, схватајући, да се у свему што чини старац скрива духовна мудрост.
«Ко може с радошћу да поднесе увреду, - писао је преподобни Исак Сирин, - чак имајући у рукама средство да је узврати, такав је примио утеху од Бога по вери у Њега. И ко са смирењем трпи подигнуте на њега оптужбе, тај је достигао савршенство, и њему се диве свети ангели. Јер нема ни једне друге добродетељи толико високе и тешке».
Знајући за то, старци су кроз унижавања водили силне духом своје ученике ка савршенству, чувајући при томе оне који су слабији.
Руководећи животом својих духовних чеда, белгородски старац схиархимандрит Григорије је волео да им поставља испите из смирења. Изгрди, дешавало се, пред свима за оне грехе, за које човек није крив, и гледа његову реакцију – да ли ће се увредити или не? Старац је поучавао: «Смирење – то је основа свих добродетељи. Клас, када је празан, вије се на све стране, а када је пун зрна, наклања се, и ветрови му више нису страшни. Тако и човек: празан се вије тамо – амо, а смирени се и поред свих искушења не може повредити».Многи од оних који су прошли школу схиархимандрита Григорија, на крају су постали игумани, архимандрити, епископи.
Ако ми стремимо да задобијемо смирење, треба стално да молимо Бога за помоћ. Стално при томе треба памтити поуке аве Доротеја: «Сваки који се моли Богу:»Господе, дај ми смирење,» - треба да зна, да он моли Бога, да Он пошаље њему некога да би га увредио. И тако, ако неко њега вређа, тада и он сам треба себи да досађује и да унижава себе мислено, да би у то време, док други њега смирава извана, он сам смиривао себе изнутра». Пример таквога унижавања са унутарњим самоукоревањем може се наћи у опису живота преподобног Макарија Оптинског.
Намесник Оптине пустиње архимандрит Мојсеј је једном замолио старца јеросхимонаха Макарија да прими под своје духовно руководство новопострижене монахе. Отац Макарије је молбу намесника примио као наређење и одговорио на њу поклоном. После тога је он пришао своме старцу јеросхимонаху Лаву, као и увек окруженом мноштвом својих духовних чеда, и кратко му испричао о својој беседи са намесником.
-И значи , ти си се сагласио? – нарочито строго га је упитао отац Лав.
-Да, готово да сам се сагласио, или, боље речено, нисам смео да не прихватим, - одговорио је отац Макарије.
-Да, то је својствено твојој гордости, - рекао је јеросхимонах Лав, а затим, узевши на себе грозан изглед, почео је гласно пред свима да укорева свога знаменитог духовног сина.
Отац Макарије је стајао са спуштеном главом, смирено се клањао и повремено понављао:
-Крив сам, опростите ради Бога, баћушка!
Сви присутни су са страхопоштовањем задивљено неко време ово посматрали, како један велики старац унижава другога, ништа мање великога, старца. Када је отац Лав заћутао, старац Макарије, поклонивши се њему до ногу, кротко је изустио:
-Опростите, баћушка, благословите да не прихватим?
-Како да не прихватиш? Сам измолио, а да не прихватиш? Не, сада већ не треба отказати, посао је завршен, - рекао је отац Лав, који и није имао намеру да лишава младе монахе опитног наставника, него је само искористио прилику, да би показао својим духовним чедима пример истинског смирења.

Како примати унижавања од млађих и потчињених?

Васпостављајући смирење у другима, свети, ради сопственог усавршавања нису пропуштали прилике да и сами приме унижавања од својих послушника и ученика.
Једном је у Зосимовој пустињи јеросхимонах Алексеј, духовник познат у целој Русији, разговарао са придошлим студентом Духовне Академије. Келејник старца, отац Макарије, очистивши самовар (руски чајник, прим. прев.), налио га је, разгорео и рекао:
-Ја идем по воду у капелицу, а ви баћушка, гледајте, да не би самовар покипео.
Старац Алексеј је за време разговора са студентом заборавио на самовар, и овај се од силног кипљења сав залио водом. Отац Макарије, када се вратио из капелице, са укором је рекао:
-Баћушка, и то нисте могли да урадите! Сада је сав мој труд био узалудан, а ја сам пола дана чистио самовар!
Чувши укор келејника, старац Алексеј му је пао пред ноге и почео да тражи опроштај:
-Опростите ми, оче Макарије, нисам добро урадио.
Не гледајући на покајање чувеног старца, отац Макарије је још дуго гунђао.
Указујући знаке пажње и уважавања људима, у многоме равним нама или који заузимају положај у друштву виши од нашег, ми пре испуњавамо наш дуг, него што пројављујемо смирење. Истинито смиреномудрије се исказује тада, када ми, по речима светога Јована Златоустога, «уступамо ономе, који је видљиво нижи од нас, и указујемо поштовање онима, које сматрају горим од нас. Уопште, ако ми будемо расуђивали, тада нећемо никога ни сматрати нижим од себе, него ћемо свим људима давати првенство у односу на себе. Јер се у томе и састоји смиреномудрост, да онај, који имајући чиме да се преузноси, унижава се, смирава се и понаша се скромно. Тада се он и узноси на истинску висину по обећању Господа, који говори: «Онај који се смирава узвисиће се».
Једном је било одређено старцу игуману Агапиту да буде на челу саборног служења у храму Свете Тројице Кијево-Печерске Лавре.
Он је дошао у храм заједно са својим саслужитељима у одређено време. Истина, један од свештенослужитеља из неког разлога није дошао. То је био јеромонах, који се после пострига у монаштво једно време налазио под духовним руководством оца Агапита. Сада је он заузимао једну од дужности у манастирској администрацији. Не дочекавши јеромонаха, службу су почели без њега. После неког времена јеромонах се ипак појавио у храму и веома га је увредило то, што га нису чекали. При том је он игуману Агапиту изрекао прилично груб приговор. Видећи гнев јеромонаха и нимало не противречивши, старац му се поклонио до ногу и смирено тражио од њега опроштај.
Старац Агапит је могао лако да поднесе дрско понашање јеромонаха ради тога, што га је он, без обзира на свој чин, заслуге и узраст, у ствари сматрао у свему бољим од себе. Ако ми не само у мислима, већ свим својим бићем поверујемо у првенство других људи пред нама, тада се никада нећемо увредити ни на какве увреде с њихове стране. Ми ћемо видети у блискима пре свега образ и лик Божији, и нећемо поредити наш и њихов положај у друштву.
У XIX веку на Атону се подвизавао јеромонах Аникита, у свету кнез Ширински-Шихматов. Оставивши у Русији славу свога древног рода и високи положај у друштву, он је спасавао своју душу у земаљском уделу Пресвете Богородице. Једном је путујући морем на поклоничком путовању , старац Аникита решио да преноћи у манастиру на острву Патмос. Одлазећи са брода, он је замолио свога послушника Никиту, који је остао на броду, да му раније ујутро донесе маст. Ноћ је протекла мирно. Ујутро,ипак, Никита није дошао. Приближило се подне, и бивши кнез је почео да размишља о одсуству послушника. После дугог времена, Никита се на крају појавио. Узимајући од њега маст, старац Аникита је приметио:
-Како се ти не бојиш Бога, брате: погледај ја сам ти рекао да ми донесеш маст у зору, а када си се ти појавио?
-Теби се не може угодити! – запаљиво је викнуо послушник, али није успео ни да каже још нешто, када је отац Аникита пао њему до ногу и рекао:
-Опрости ми, ради Бога. Ја сам те, брате, увредио!
Смирење старца је поразило Никиту, и он се исто тако поклонио њему до ногу. Други послушник, који је присуствовао овој сцени, будући схимник Геронтије, сећао се, да га је све то довело у такво умиљење, да се и он спустио до ногу Аникити и заливајући се сузама, није могао да схвати зашто плаче, као дете, и зашто лежи код ногу старчевих.
Хришћанин, који смири своје срце, престаје да цени свој положај међу другим људима и не обраћа пажњу на њихову грубост, нападе, увреде и клевету. Такав човек види једино самога себе и поражавајући се својом ништавношћу, занима се само својим исправљањем.

Добровољно унижавање пред људима

На путу стицања смирења ми ни у ком случају не смемо да се заустављамо, јер свако стајање значи да поново идемо назад. Успевати у подвигу смирења може се само непрестаним кретањем напред. Ипак, ако нас не вређају, не угњетавају и нико нас не клевета, тада теоретско унижавање самога себе много плодова неће донети. Шта чинити, ако у нашем животу недостаје вањских повода за смирење?
Наравно, у таквом случају не би требали сами да провоцирамо ближње на лоше понашање према нама. С наше стране то би било подстицање њих на сагрешење. Боље од свега, у одсуству вањских унижења, је да се понашамо тако, као да она постоје.
Схиигуман Антоније, у младости је изабрао себи за духовника свога старијег брата архимандрита Мојсеја, и цео живот се односио према њему са великим страхопоштовањем. Када је и сам постао уважени старац, продужио је да се смирава пред оцем Мојсејем, као последњи послушник. Живећи у Оптинској пустињи у мировини, преподобни Антоније никада није улазио без позива у намесникове келије, које је заузимао његов старији брат. Обично би стајао у пријемној соби све док га архимандрит Мојсеј не би сам приметио и позвао га. Улазећи у намесникове одаје, преподобни, премештајући се на болесним ногама, никада није седао, него је чекао да му то кажу. Ако су били посетиоци,у присуству архимандрита Мојсеја, он се чувао у дубоком ћутању и само некад са пола гласа би поздравио некога или би с поштовањем одговарао на питања која су му постављена. Све речи духовника је прихватао беспоговорно, као Вољу Божију. Код братије Оптине пустиње понашање схиигумана Антонија је изазивало чуђење, али истовремено је оно служило и као поучан пример за младе монахе. Преподобни старац Мојсеј се са своје стране односио према брату с искреним уважавањем и често се саветовао с њим по духовним питањима. «Он је прави монах, а ја нисам монах», говорио је о свом брату архимандрит Мојсеј, и на свој начин се смиравао пред њим. Ипак, познавајући срдачну жељу брата и не правећи му препреке да се усавршава у смирењу, он није сметао оцу Антонију да се унижава пред њим и често му се обраћао као према послушнику.
После смрти великог старца Мојсеја за намесника је био постављен отац Исакије, који је у то време био млађи јеромонах Оптине пустиње. Преподобном Антонију је таква промена у животу манастира дала нови повод за самоунижавање. Не гледајући на разлику у узрасту и на свој посебан положај у обитељи, почео је да се смирава пред младим намесником, као прости послушник, и да му показује исто поштовање које је раније показивао према архимандриту Мојсеју. Отац Исакије, који се односио према преподобноме Антонију као према великом духоносном човеку, много пута га је покушавао наговорити да промени своје понашање, али без резултата. Понекад се због осећаја поштовања отац Исакије клањао преподобном до земље, и тада би старац, не смотрећи на течење крви из рана на ногама, исто правио земни поклон. Да би избавио старца од физичког страдања, намесник му је онда престао указивати поштовање на такав начин.
Једном је отац Исакије пред почетак празничне трпезе рекао да поставе столицу за схиигумана Антонија поред његовог, намесничког места. Приметивши то, преподобни је, иако је био уморан од продужене службе, замолио оца Исакија да му дозволи да за време трпезе прочита са катедре поуке из књиге, као што је било уобичајено у обитељи. На такав начин се он уклонио од части да седи поред намесника, иако је за сво време трпезе морао да стоји на својим болесним ногама.
«Не бисмо требали да мислимо, - писао је светитељ Јован Златоусти, - да стојимо испод свога достојанства, онда када се сами смиравамо. Јер тада уистину ми бивамо више: тада смо посебно и достојни поштовања». Људи који су потпали под светске страсти, воле да се самопотврђују једни пред другима. Ми, пак, хришћани, треба да се занимамо унижавањем пред ближњима. Управо у томе се састоји истинско самоутврђивање пред Богом. Било какво утркивање с другим људима, неминовно нас води у губитак духовнога мира и у ницање славољубља у нашем срцу – у случају успеха, или унинија – при поразу. Све, што нас чини већим од других људи, никако нам не служи у духовним успесима. Свети су се трудили да своде на минимум чак и оне предности, које су им припадале по праву.
Када би светитељ Нектарије служио са другим епископом, он никада није заузимао код престола прво место, чак и ако му је оно припадало по праву старешинства. Светитељ Нектарије би се у оваквим случајевима облачио само у мали омофор, а уместо митре одевао би прости монашки клобук (капу).
Из љубави према људима свети су понекад чинили чуда, иако су при том они знали, да ће их ближњи прослављати. Ипак у срцима праведника жеља да помогну онима који страдају је побеђивала жељу за непојављивањем! Истина, сваки пут после чудотворства свети су морали да се унижавају, да би избегли славољубље.
Тако је једном после Божанствене литургије старац Јаков Јевбејски говорио с народном у трпезарији. Када је завршио и кренуо да пође, неочекивано је пред њим пала девојка и почела да се удара и да виче у бесомучном нападу. Старац је благословио опседнуту, помолио се, и она се умирила. Сви присутни при оваквом чуду су се задивили сили његове молитве. Увече, после повечерја, старац Јаков је решио да растера мисли о својој светости код очевидаца јутарњег догађаја. Он им се пожалио на то , да му нико од њих није пришао да помогне у тешком тренутку, остављајући га самог да се бори са бесомучном. Праведник је унижавао себе пред њима, представљајући се немоћним човеком!
Свети су стремили да сакрију своје духовне подвиге. Кад им то није полазило за руком, они су чинили поступке, којима би могли, какао се њима чинило, да умање поштовање према себи од стране њихових поштовалаца.
За прозорљивост, чудеса и подвижништво преподобни Севастијан Карагандински уживао је необично поштовање својих многобројних духовних чеда. У његовој парохијској
заједници, првога дана Великога поста храну обично нису никоме давали. Само увече, после великог канона, дозвољено је било узети комадић просфоре. Изненада је баћушка у дванаест сати дању рекао да скувају кромпир, а у три сата, када се охладио, појео је половину кромпира. Смиравајући сам себе, он је рекао:
-Ето, оци моји који саслужују - посте, а ја – не. Ја сам болестан, ја сам нарушио пост.

Смирење уразумљује грешнике

Смиреномудри влада таквом ризницом, која духовно обогаћује не само свог власника, него и људе који га окружују. Дешава се то због тога, јер се смирење може предавати од једне човекове душе другој.
У Глинској пустињи су се једном увече срела два инока. За време беседе разговор је постепено прешао на глинског затворника јеросхимонаха Макарија, и један од инока је рекао:
-Зашто се он затворио? У затвору је добро спасавати се, не виде се саблазни. Ето, ако би он живео овако, као ми, који видимо саблазни и као да их и не види, тада би то био велики подвиг!
После беседе овај инок се упутио у своју келију. Његов пут је пролазио поред келије оца Макарија. Када је он био испред ње, изненада су се врата отворила и пред њега је стао затворник, који је кротко рекао:
-Опрости ми, брате, опрости грешноме и немоћноме, који не може да се подвизава тако, како се ви подвизавате и који сам се од саблазни света осамио у келији. Опрости ми, ради Бога.
Судија туђих дела, поражен смирењем и прозорљивошћу старца, пао му је до ногу и са скрушењем молио од њега опроштај.
Ако ми желимо да некога привучемо хришћанству или да га одвратимо од греховног живота, тада ће нам у томе помоћи више смирење, него умне речи и докази. Наравно, то је исто неопходно, али треба почети управо од смирења. Узрок сваког греха – гордост. Зато је сваки грешник који се не каје опседнут у овој или оној мери овом страшћу. Управо му она смета да принесе покајање пред Богом. На гордељивца неће оставити утисак ни наше знање, ни ум: он сматра да их има у већој мери него други људи. На њега може утицати само смирење, које је код њега у потпуности одсутно.
Једном је у Саров из радозналости допутовао неки генерал-мајор. Одевен у прекрасни мундир, он се дичио својим ордењем. Разгледавши манастирске грађевине, генерал је хтео већ да се поздрави са манастиром, али је срео житеља Алексеја Прокудина и поразговарао је с њим. Сабеседник је предложио генералу да, пре него што оде из Сарова, оде код великог старца Серафима. Генерал није хтео, али је попустио пред упорним наговорима Прохудина.
Само што су гости ушли у келију, старац Серафим им је кренуо у сусрет, и поклонио се генералу до ногу. Такво смирење чувеног подвижника је поразило генерала. Прокудин, који је приметио да он не би требало да остане у келији, изашао је , а генерал је остао сам са преподобним. После неколико минута из келије се зачуо плач. Генерал је ридао. Као мало дете. После пола сата врата су се отворила, и преподобни Серафим је испод руке водио генерала, који је наставио да плаче, покривши лице рукама. Ордење је заборавио у келији преподобнога. Манастирско предање говори да је његово ордење само од себе пало за време беседе са старцем. Преподобни Серафим, доневши ствари војног начелника из келије, ставио му је ордење на униформу. На крају је генерал причао да је он прошао целу Европу, познаје много људи разнога рода, али први пут да је видео такво смирење, с каквим га је срео Саровски старац. Поразила је генерала и прозорљивост, којом је преподобни разоткрио пред њим сав његов живот, укључујући и најтајнија дела. Између осталог, када му је пало ордење с груди, преподобни Серафим је рекао:
-То је због тога што си их ти добио незаслужено.
Драги читаоче, обрати пажњу, чак је и велики старац преподобни Серафим Саровски почео да помаже човеку у делу његовог спасења од смиренога поклона пред њим. Свети је знао, да на генерала неће оставити утисак ни чудеса, ни прозорљивост, ако пре тога не укроти његову гордост. Само после тога када је преподобни смирењем победио гордост генерала, он је деловао на његову душу својом благодатном силом. Ако је тако поступио велики светац, тада тим више једнако треба да чинимо и ми, који немамао натприродне дарове. Више него много таквих ситуација сусрећемо у нашем животу, у којима се можемо користити смирењем за обраћање људи који нас окружују Христу.
Код јеросхимонаха Серафима Вирицког су биле две духовне кћерке: старица Пулхерија и Александра. Њих је везивало јако дружење, и оне су живеле у истој кући. Једном је једна од њих отишла у продавницу и стала у ред за намирнице. Становници Вирица, знајући за слабо здравље старице, замолили су продавачицу да је послужи преко реда. Старица је дала новац за триста грама ситног шећера, који су одмах измерили и дали јој га. За то време пијани човек, који је стајао напред, видно наљутивши се на то јер је морао да чека, дошао је до старице и пљунуо јој у лице. Сви који су стајали у реду су се узнемирили и почели да вичу на хулигана, а старица је обрисала пљувачку и рекла:
-Благодарим ти, злато. Ти си једини од свих правилно просудио о мени, ја се на тебе не љутим, и ви немојте да вичете на њега.
Пијаног су запрепастиле ове речи и постиђено је отишао из продавнице. Старица је, дошавши кући испричала о овоме својој другарици и на крају приче рекла:
-Човек гине, треба га спасавати!
Пулхерија и Александра, наложиле су на себе пост, и почеле су да се моле за пијаницу. А оне саме – тако слабе, да није јасно, како се на ногама могу држати. После неколико дана жена пијанице је сазнала за његов мрски поступак и запретила му:
-Све док се не извиниш пред старицом, нећу да те видим, не треба да долазиш кући!
Човек је галамио, али видећи чврстину жене, отишао је старицама. Ове су га дочекале пријатно, разговарале с њим, и, позвале га да опет дође, почеле су још усрдније да се моле за њега. У својим молитвама оне су молиле и покојног старца Серафима Вирицког да спаси пијаницу. Чудотворна помоћ свише је дошла веома брзо. Човек је престао да се опија, почео је да помаже старицама у домаћинству и да иде у цркву.
Овај случај још једном потврђује истину, да прихватајући се исправљења јавног грешника, нама ваља да најпре пред њим покажемо смирење и тек онда да делујемо на њега речима, љубављу и молитвом, који ће му помоћи да стане на пут спасења. Ову духовну законитост ми треба да имамо у виду увек, када се деси да се обраћамо маловерујућим хришћанима или људима, који се налазе ван Цркве Христове.

***

Пре него што пређемо на следеће поглавље, направимо резиме из горе написаног.
*Када нас вређају и угњетавају, наше смирење се испитује у пракси.
*Веома је важно да научимо да подносимо вањска унижавања. Управо она и учвршћују у нама смиреномудреност.
*Многи праведници ради усавршавања у смирењу, настојали су да имају око себе човека, који би их непрестано подвргавао вређањима. Немамо сви ми снагу да следимо пример светих у овоме, али бар се нећемо склањати од оних унижавања, која нам се дешавају не по нашој вољи.
*Ми треба да волимо све, који нас вређају и угњетавају. Они представљају духовне лекаре, јер лече наше душе од веома опасне болести – гордости.
*Посебноје спаситељно трпети унижавања од људи, који су млађи од нас, који су наши потчињени или заузимају положај у друштву који је нижи у односу на наш социјални статус. Таква унижавања имају веома смиравајуће дејство на душу.
*Када се ми дуго времена не подвргавамо угњетавању и увредама, корисно је занимати се унижавањем пред људима. Само у томе треба имати меру, јер можемо добити смирени изглед и понашање, а изгубити смиреномудрено стање душе.
*Једно од духовних покретача, који нас побуђују на задобијање смирења, треба да буде разумевање тога да ова добродетељ не спасава само лично нас, него представља благо и пријатно дејство и на наше ближње.

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #14

26. Apr 2009, 15:55:24

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.9

Глава V

Најкраћи пут за задобијање смирења

Послушање као школа смирења

Познати духовни наставници су за једно од најбољих средстава достизања смирења сматрали пребивање човека под руководством старца.
Један ученик оптинског старца Леонида (у схими Лава), приметивши у њему посебно отворено духовно расположење, једном га је упитао:
-Баћушка! Како сте ви задобили такве духовне дарове, које ми у вама видимо?
-Живи простије,- одговорио је старац,- Бог неће ни тебе оставити. Леонид је увек био последњим у обитељи и никада никакво послушање намеснику није одбио. На крају великих празника други би, понекад, журили у цркву, а Леонида су слали у салаш за сеном за коње придошлих гостију, а после га уморног без јела слали на клирос да пева, и он се без ропота покоравао. Труди се и ти тако да живиш, и теби ће Господ јавити Своју милост.
Одрекавши се у послушништву своје греховне воље, човек предаје себе у руке опитног наставника, способног да га приведе у Царство Небеско. Истински послушник је дужан да се у свему повинује своме старцу и да одбаци све своје жеље, које су против воље духовника. У духовном животу нема ситница, стога је послушнику потребно да испуни све тачно, без искључења, одлуке наставника, ма како да му се оне чиниле мало важним. Послушник не треба да верује своме разуму, који се налази у власти страсти, него
је обавезан да се у свему руководи саветима свога Богом просвећенога старца.
Намесник оптинске пустиње архимандрит Мојсеј је постојано тражио од инока, да они за свако дело траже благослов старијих и да ништа не предузимају по својој вољи. Какво год да је успешно и корисно дело за обитељ, које се учини без благослова, отац Мојсеј никада није одобравао. Говорио је да самовоља доводи до славољубља и да на крају наноси штету души. Ако се дело обавља по благослову, тада човека Господ покрива од свега лошег ради послушања, и он добија духовну корист за своју душу.
Обилазећи манастир,једном је архимандрит Мојсеј позвао себи економа и упитао га:
-Тамо је била хрпа смећа, а сада је не видим, куда је нестала?
-Та, ја сам рекао да га почисте,- одговорио је економ.
-Зашто ти ниси мене за то питао, имао сам другу намеру с тим смећем. Ти у свему проводиш своју вољу, радиш без благослова. Треба о свему питати.
Наравно, отац Мојсеј је имао поверења у економа и ценио је његово искуство, али, видећи у своме сабрату изданке гордости, он га је кроз послушање поучавао смирењу. Човек је саздан Богом са слободном вољом. Ипак, то није значило, да је он имао неограничену слободу у својим жељама, одлукама и поступцима. Човекова воља је још до првог греховнога пада била одређена границама закона Божијега. Адам и Ева, испуњавајући заповести Божије, окусили су пуноћу блаженства, јер су се њихов живот и слобода налазили у оквирима тих заповести. Ван граница Божанских правила за човека блаженства нису постојала. Нарушивши вољу Божију, човек је изгубио своју духовну слободу и потпао под власт греха и ђавола.
У послушништву долази до ослобађања духа хришћанина од власти пале човекове природе. Послушник се одриче од своје нестварне земне слободе, и старац ограничава његов живот строгим и тачним јеванђељским заповедима. Тиме се послушнику даје, колико је то могуће у земаљском свету, да оствари у себи првосаздану слободу човекову. Знајући за то, чак су се и велики свети трудили да не излазе из међусобног послушања једни другима.
Тако је, ава Пајсије причао, како су ава Ор и ава Афре живели у великој сагласности до саме смрти. Ава Афре је имао велико послушање, а ава Ор – велико смирење. Једном им је неко донео невелику рибу. Ава Афре, спремајући јело, само што је забо нож, а изненада га је позвао себи ава Ор. Афре је пожурио на позив старца и оставио нож у риби, чак не учинивши рез до краја. Ава Пајсије, који их је посматрао, задивио се његовом послушању и посебно томе, што он није чак ни замолио старца да мало причека.
-Ава Афре! Како си ти задобио такво послушање? – питао је ава Пајсије.
-То није моје, него старчево, - одговорио је Афре, одрекавши се сопствене добродетељи у корист аве Ора. Онда је он предложио ави Пајсију да погледа на смирење његовог старца. Ради тога је ава Афре скувао рибу и намерно покварио део варива и дао га ави Ору. Старац је појео покварено јело, не рекавши ни речи. Ава Афре га је упитао:
-Је ли добро спремљено?
-Веома добро! – одговорио је старац. Онда му је ава Афре дао вариво од веома добро приготовљене рибе и упитао:
-Зар нисам покварио први део јела?
-Да, сагласио се ава Ор, - мало си га покварио.
«После тога када сам отишао од њих трудио сам се да испуњавам убудуће то, што сам видео код њих», сећао се после ава Пајсије.
Када хришћанин одбацује слободу своје воље и веру у свој разум, он се у суштини одриче од свега греховног, страсног и егоистичног, што је заложено у њему прародитељским грехопадом и његовим сопственим нарушавањем закона Божијега. За живот у потпуном послушању старцу, ученику је потребан чврст карактер који се при томе треба непрестано учвршћавати Божанском благодаћу.
Такоје преподобни Јован Колов,отишавши у египатску пустињу, живео у послушању код старца. Једном је ава забо у земљу суво дрво и рекао:
-Сваки дан поливај ово дрво док оно не донесе плод.
Вода је била веома далека од њиховог пребивалишта, стога је Јован ишао по њу вечером, а враћао се ујутро. После три године непрестаног труда суво дрво је донело плод. Старац, убравши плод, донео га је на сабор братије и рекао:
-Окусите плод послушања!
Да, путем послушања ми можемо брзо и без сувишног труда задобити смирење. И поред наше жеље и чак постојања у нама неопходних квалитета, то није довољно за истинско послушништво. Зато је прије свега потребан искусни старац, који би владао Божанственим даром духовног поучавања. Овај дар се никако не даје свим подвижницима. Тим поводом је светитељ Игњатије писао: «Неопходан услов покоравања (послушника) – јесте да духоносни наставник, који би вољом Духа умртвио палу вољу потчињенога му у Господу, у овој палој вољи умртвљава и све страсти. Пала и изопачена воља човекова налази у себи стремљење ка свим страстима. Очигледно, да умртвљавање пале воље, које се одвија величанствено и победоносно вољом Духа Божијега, не може бити остварено палом вољом наставника, када је и сам наставник још поробљен страстима». Многе можемо назвати добрим духовницима, али стараца- наставника је у свим временима увек било веома мало.

Учење послушника смирењу

Вековима су истинске школе смирења били манастири. Примајући новога послушника у обитељ, старци су пре свега постављали пред себе задатак да најприје униште у његовом срцу гордост и да му усаде смирење. У добрим манастирима у овом смислу нису правили изузетке ни према коме. Било какав високи положај да је имао човек у друштву, после давања завета послушања, у манастиру би га подвргавали традиционалним методама унутарњег и вањског унижавања.
Намесник скромне Смоленске Зосимове пустиње игуман Герман, примајући у своју обитељ протопрезвитера Успенског сабора Московског Кремља – оца Фјодора веома се плашио да овај има страст самоуверености. Стога су у обитељи одмах почели да смиравају оца Фјодора, који је у монаштву добио ново име Алексеј. Прво његово послушање је било певање на клиросу и обављање богосужења.Према њему су се обраћали сурово, давали му последње место и одежду му давали најлошију.
И иако су ускоро оца Алексеја поставили за духовника, морао је да претрпи и на клиросу. Диригент хора је тада био јеромонах Натанаил, бивши оперски уметник, који је завршио конзерваториј и синодалну академију, добар музичар, али нервозан и немиран човек. Једном је прекинуо оца Алексеја и грубим тоном му почео приговарати: «Ово није Успенски сабор, немојте заборавити, овде се не дречи». «Имао сам добар глас, - причао је после отац Алексеј о том случају, - и ја сам хтео то да покажем, али у том случају ја сам био дужан да слушам свога духовног сина, који је у овом случају био мој наставник». Отац Алексеј је почео смирено, од све душе да тражи опроштај од оца Натанаила. И овај је после дуго година спомињао овај случај с умиљењем. На крају је јеросхимонах Алексеј постао познат као духовник, испуњен божанском благодаћу.
Сви руски старци су добијали смирење преко послушања. Они су тачно испуњавали завет древнога светитеља: «Ко прво није живео у послушању, тај не може задобити смирење, јер сваки, који се сам од себе научио уметности, хвали се тиме».
У скит Оптине пустиње је 1873. године ступио Николај Тихонов, будући старац јеросхимонах Нектарије. Велики оптински старци Амвросије и Анатолије, провидећи у младићу свога наследника, повели су га ка духовној зрелости истински монашким путем. Учећи Николаја смирењу, они су често скривали своју љубав према њему полујуродствујући и шалећи се.
Дешавало се, дође младић к старцу Амвросију, а овај му каже:
-Зашто ти идеш беспослен? Боље да седиш у својој келији и да се молиш!
Заболело би то Николаја, и он би отишао своме духовноме оцу баћушки Анатолију. А овај каже:
-Зашто ти шеташ беспослен? Дошао си да празнословиш?
Отишао би Николај у своју келију, пао би пред образ Спаситеља и сву ноћ плакао:
-Господе! Какав сам ја велики грешник да ме ни старци не примају.
После много година Николај је постао чувени старац Нектарије, наследник славе преподобних отаца Оптине пустиње. У својој духовној делатности он се непрестано руководио овим опитом који је добио, док је био послушник код својих великих стараца.
Тако је Надежда Александровна Павлович, не једном добијала од старца Нектарија, свога духовног оца, испите послушања, трпљења и смирења. Дође она, например, к старцу ујутро. Он каже: «Причекај». Чека сат, сат и по. Изађе старац и каже јој: «Иди, Надењка, зови ми Лава». Она отрчи другоме духовном чеду оца Нектарија: «Лаве, зове те баћушка!» Овај је поласкан што га је сам старац позвао преко некога. Дођу, чекају у пријемној келији, сат, два, три… На крају се појави старац, весео и светао, и каже: «Е, мили моји, дан пришао вечери, идите кући». Надежда Александровна није успела да издржи и викнула је: «Хоћете ли ви, баћушка, још дуго да ми гулите кожу!» А он каже: «Каква си ти , Надењка, чудна, ето мени шаљу наранџе, и ја бих их по твоме требао јести са кором?»
Учећи своју духовну децу трпљењу и смирењу, старац Нектарије им је наводио пример понашања велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне. Она је допутовала у Оптину у мају 1914. године, и посетивши оца Нектарија, дуго времена је с њим разговарала. По речима старца, Јелисавета Фјодоровна је дуго стајала, док јој он није предложио да седне.
Руководећи послушницима, старци су се понекад према њима односили сурово и чак помало жестоко. Али иза тога се увек скривала жеља да учврсте, прекале нејаке душе. У таквом палом стању се налази човек на земљи, да за духовно васпитање треба не само доброта, него и строгост. Уосталом, узајамни односи између старца и послушника у Цркви увек су се изграђивали на основу узајамне љубави, сагласности и разумевања.
Када је старац Јаков Евбејски хтео да казни некога од својих ученика, он није налагао на њега епитимију у виду читања канона, молитвава по бројаницама или поклона. Обично би му говорио само неопходна поучавања. Једном брат није испунио послушање, и отац Јаков му је кротко рекао:
-Ако ти не слушаш старца, ја ћу слушати тебе, као послушник.
После тога је он држао брата два дана на растојању. При сусрету га је послушник упитао:
-Благословите, оце, како сте? Овај је одговорио:
-Здрав сам, оче мој, подвизавам се, - и више ни речи.
Када је прошло три дана, старац му је рекао:
-Оче мој, опрости ми, што сам те ова три дана држао на одстојању. Али ја сам – игуман, и зато сам одговоран , и моја је дужност да вас уразумљавам. Тражим опроштај.

* * *

Не могу сви ићи у манастир и бити послушници, да би пребивајући у потпуном послушању код старца, задобили смирење. Шта да раде хришћани који живе у свету?
Није ли њима затворен најкраћи пут ка смирењу?
Наравно, мирјани не треба да се варају: у свету није могуће потпуно изградити атмосферу узајамних односа између старца и ученика. Ипак хришћанима, који желе да задобију смирење, ништа не смета да живе по правилима, веома блиским истинском послушању. За то је неопходно у потпуности испуњавати јеванђељске заповести, у свим животним околностима деловати сагласно Вољи Божијој, испуњавати савете свога духовног наставника и односити се према својим породичним, службеним, друштвеним обавезама као према послушањима, која су нам дана свише.

Глава VI

Бакарне трубе - Испити славе

У глави о познању сопствене немоћи спомињали смо да нас гордост спречава да спознамо своју ништавност. Потребно је запазити, да ова страст штети не само ономе који је ступио на пут задобијања смирења, него и хришћанину, на оном путу на којем је већ достигао одређене успехе.
Никада се не бисмо требали духовно раслабљивати, јер у земаљском животу нас вреба низ искушења, која истерују смирење из наших срца. Посебно треба да се бојимо гордости, коју ђаво стреми да усади у нашу душу свим средствима. Преподобни Јефрем Сирин пише, да је нечисти дух вешт и да за сваког хришћанина поставља посебну замку. Мудрога ђаво настоји да прелести мудрошћу, богатога – богатством, лепога – лепотом, красноречивога – красноречивошћу, уметника – уметношћу, подвижника – подвижништвом, нестицатељнога – нестицањем. Све, што ми имамо, служи искушатељу као почетни материјал за побуђивање у нама гордости.
Један од облика гордости представља славољубље. Пала човечија природа је веома наклоњена тражењу славе, стога је борба са славољубљем тешка и захтева много времена. Посебно су частољубиви млади људи и неискусни подвижници. Знајући то, духовници су се увек трудили да ограде своје ученике од човечије славе и неуморно су им објашњавали о свој њеној погубности.
Оптински старци су обично раније почињали да припремају себи замену и ради тога су по својственој њима прозорљивости између многобројне манастирске братије бирали монахе, способне за старчество у будућнем времену. Старац Макарије је показивао посебну наклоност према младом послушнику Алексеју Зерцаловом, који је, добивши у монаштву име Анатолиј, на крају постао намесник скита и духовник братије Оптине пустиње. Преподобни Макарије га је често називао Аљошенком. Међутим, своје покровитељство послушнику старац је сједињавао са строгошћу.
Лета 1856. године Оптину пустињу је посетио познати духовни писац архимандрит Игњатије Брјанчанинов. Дали су му келију у манастирској згради у којој је живео и послушник Алексеј Зерцалов. Упознавши се с Алексејем, архимадрит Игњатије га је једном позвао себи у госте. Уз чај он је веома хвалио квалитете младога човека и чак га је поредио с Јосифом Прекрасним. Речи чувеног госта су оставиле на Алексеја тако снажан утисак, да се он истога часа после чајанке упутио у скит к старцу Макарију, да би с њим поделио своју радост.

На пола пута Алексеј је срео оца Макарија, као и увек окруженог мноштвом поклоника. Увидевши послушника како сија, старац му се нежно обратио:
-Аљошенка, Аљошенка! Куда идеш?
-Вама, оце, - радосно је одговорио послушник. –Ја идем од петербуршког архимандрита. Шта ми је он рекао, оче! Да сам баш као Јосиф Прекрасни, да се радује што ме види и да се веома утешио са мном…
Није Алексеј ни успео да заврши своју причу, када је отац Макарије одскочио од њега, ударио ногом и грозно повикао:
-Шта? Ти да си такав!.. И какав да си ти!.. Такав си… И како само смеш тако да мислиш! Је ли?
Како смеш?
Старац је замахнуо својим штапом на пренераженог послушника, а поклоници који су их окруживали су са страхом одскочили у страну. Замахнувши штапом, отац Макарије се затим обратио посматрачима који су стајали подаље:
-Погледајте само, како је велики!..У! Како велики! Такав!..Ајмо, ајмо, хајде да измеримо.
Старац је почео са свих страна да мери својим жезлом лепог и високог послушника, а поклоници, схвативши васпитни карактер онога што се дешава, тешко су се суздржавали да се не насмеју.
Кад је завршио са премеравањем, старац је пришао близу Алексеја и тихо му очински рекао:
-Е, јеси ли ти глуп? Знаш да је он, архимандрит, – велможа петербуршки. Он се и дању и ноћу сусреће са значајним, и то само са колико значајним људима! Тамо је похвала неопходна. Он је навикао да хвали. А ти си већ и заиста помислио, да си ти велики човек. Ти си – велик човек по висини, и то је све. Пљуни. И заборави све то. крени. Бог нека те благослови! Иди, реци оцу Амвросију, како сам те изгрдио.
«И ја сам се одвукао скромно у скит к оцу Амвросију да олакшам себи душу пожаливши се на мој пораз ради узношења, - сећао се после много година јеросхимонах Анатолије Оптински.
Усађујући својим ученицима опрезан став према похвалама, јеросхимонах Макарије се веома бринуо о томе, да не даје људима повода за његово прослављање. А за то је имао основу: јер он је поседовао разне духовне дарове, медју којима и благодатну способност исцељивања болести. Када су старцу доводили болесне и поседнуте, он их је обично слао у Цркву да им се одслужи молебан неком од угодника Божијих. На такав начин, отац Макарије је стајао као по страни од чудесних исцељења.Они који су га молили за молитвену помоћ, добијали су је, оздрављивали су и одлазили од њега с великом благодарношћу.
Наравно, преподобном Макарију је било прилично тешко да скрива дар исцељивања болести, јер га је љубав према ближњима принуђавала да с времена на врема чини чудеса. Друге дарове, присутне у његовом унутрашњем животу, старац је строго чувао од људске славе. Истина, понекад је његовим ученицима и успевало да их спознају.
Архимандрит Леонид (Кавелин), познати црквени историчар и археолог, 1852-1858 године под руководством старца Макарија је заједно са другим становницима Оптине пустиње узео учешће у преводу и издавању низа светоотачких дела. Он се сећао, да им је старац Макарије приликом њиховог литерарног рада давао многе драгоцене савете и објашњавао им је најтајанственија писана места великих аскета из древних времена. Чинио је то преподобни због неопходности, јер је веома желео, да издања светоотачких књига доносе корист читаоцима. Обично је старац своја духовна сазнања скривао на сваки начин и на питања о скривеним местима светоотачких дела по правилу би одговарао:
-Не знам за то; то није моја мера. Може бити, да си је ти достигао, ја само знам: даруј ми, Господе, да видим своја сагрешења!
Праведници су се увек гнушали похвале од људи и тражили су славу само од Бога. Преподобни ава Доротеј је писао: «Као што обучени у свилену одећу, ако набаце на њега нечисто одело, бежи да не би испрљао своју драгоцену одећу, тако и свети који су обучени у добродетељ, беже од људске славе, да се не би њоме оскрнавили. А они који траже славу слични су нагоме, који жели да нађе било какву одећу или нешто друго, да би покрио свој стид: тако и необучени у добродетељ тражи славу људску».
Смирено стање духа достиже се многим напорима, губи се понекад због само једне горде помисли. Свети су знали, да их неће заштитити никакве заслуге пред Богом, ако се они не буду уклањали од људске славе. Тако да су се славољубља бојали чак и људи који су достигли духовно савршенство.
Преподобном Јосифу, који се подвизавао на Синају, једном је дошао ради савета један од братије. Он је закуцао на врата келије и, не чувши одговор, завирио је кроз прозор. Његов поглед се зауставио на старцу који је стајао на средини келије и био обавијен пламеном од главе до ногу. Од страха је брат пао и лежао тако скамењен око два сата. Дошавши себи, сео је уз врата келије. После неког времена, скупивши храброст, брат је поново закуцао. Овога пута га је преподобни Јосиф, чувши куцање, пустио и упитао:
-Када си ти, сине мој, дошао?
-Четири сата или више је прошло откако сам дошао, али нисам куцао до сада, да ти не би сметао, - рекао је гост.
Свети је схватио, да га је брат видео окруженог благодатним пламеном, али госту није ништа рекао о томе да се досетио. Када је дао брату душекорисне поуке, отпустио га је у миру. После тога је преподобни Јосиф, бојећи се људске славе напустио своју келију, у којој је проживео око тридесет година. После неколико дана, његов ученик Геласије је дошао старцу и, нашавши пусту келију, почео је да тражи подвижника по целој околини, али потрага је била узалудна.
Наравно, да многи читатељи ове књиге немају такву духовну одважност, да би поступили тако одлучно, као преподобни Јосиф. С друге стране, немају сви за то ни могућности: сувише много на нама је обавеза пред ближњима и друштвом. Да би били ослобођени од ових обавеза, подвижници су одлазили у пустињу. Шта да раде хришћани, који живе усред света? Како да се боре са страшћу према људској слави?
Пре свега морамо да отргнемо своје мисли од земље и да устремимо свој духовни поглед ка небу. Ако ми увек будемо имали пред својим очима Бога и Његово Небеско Царство, тада ће престати да нас прелешћује светска слава.
За изгнање славољубља из душе је такодје корисно размишљање о сујетности и некорисности земаљске славе. Чак и ако будемо окружени тако великом славом, о којој човек може само да машта, на крају кад поравнамо рачуне она нам неће донети ништа добро. Само штету доноси, јер представља препреку за задобијање вечног живота. И тако да ли је вредно стремити слави и залагати се да бисмо је достигли било каквим трудом? Чак је и на земљи од славе мало користи. Често она нестаје исто тако брзо, како и долази,остављајући иза себе само жалост. Људи, који нас данас хвале, сутра могу за нас говорити ружне речи, могу нам завидети и штетити нам. Какав је смисао тражити славу од људи који не знају нашу скривену духовну суштину и када суд њихов неће нимало утицати на наш вечни живот? Много је боље, испуњавајући заповести Божије, стремити слави Божијој, Који ће на Страшном суду пред свим људима и мноштвом ангела да искаже о нама своје коначно и јединствено истинско мишљење.
Схиигуман Антоније Оптински, будући намесник Малојарославецког Николајевског манастира, је на добро свих изградио овај манастир. Епископ Калушки Николај је хтео да сачини предлог Светом Синоду за унапредјење оца Антонија у чин архимандрита ради самоодрицања и залагања. Сазанавши за то, старац је убедио епископа да не шаље предлог у Петербург. О разлогу свога отказивања рекао је:
-Ето ако би архимандритство штитило од трулења, или смрти, или Суда, тада би вредело да се пожели!
Слава од које је немогуће сакрити се
Награђујући подвижнике црквеним одликовањима, начелници нису увек били у сагласности у свом деловању са жељама самих награђиваних. Тако је, преподобни Севастијан Карагандински примивши чин архимандрита прихватио то с дубоким смирењем. Ипак је једном приликом после службе узео у руке митру, знак новога високога чина, и рекао својим духовним чедима:
-Ево – митра. Мислите да ће она спасити? Спасиће само добра дела по вери.
Свети нису желели да примају славу од људи, али Бог, видећи, да су они већ достигли савршенство у смирењу, понекад је Сам прослављао праведнике, да би њихова дела послужила за пример другима ради подражавања. «Ко трчи за чашћу, од тога она бежи напред, - писао је преподобни Исак Сирин, - а ко бежи од части, тога она стиже одзада и чини пред свим људима свечану објаву његовог смирења. Ако сам себе чуваш од тога да те не прослављају, тада ће о теби свечано да објави Бог.»
За време намесника архимандрита Мојсеја Оптина пустиња је била у потпуности изграђена и постала позната у целом православном свету. У близини манастира у густој шуми је изграђен скит, у којем су задобили духовну зрелост многи велики старци. Једном на путовању у Петербург обитељ је посетио један од руских епископа. Разгледавши манастир, он се упутио у скит. Овде, дивећи се месту на којем је био изграђен и самој градњи, архијереј је упитао оца Мојсеја:
-Ко је све то изградио?
Старац, уклањајући се од директног одговора, рекао је, да се све што епископ види на овом месту градило постепено. Ипак је архијереј наставио упорно:
-Ја видим и сам, да је скит изграђен на овом месту, али желим да знам, ко је тачно изградио скит?
-Намесник с братијом, - одговорио је отац Мојсеј.
-Кажу, да сте то ви све изградили, -појаснио је епископ.
-Па, и ја сам био ту негде, - опет се уклонио од похвале старац.
Требало би да се учимо од преподобног Мојсеја Оптинског и од других светих бестрасном односу према људској слави. Ми нећемо понети са собом у загробни свет чувеност, награде, почасна звања и високе положаје. Они представљају својину земаљског живота и дају нам се Богом преко људи ради заједничке користи. Ако се у нама рађа гордост, ове врлине славе често одузима од нас Господ. У поређењу са њима наши духовни дарови и добродетељи, наравно да имају много већу вредност, јер они прелазе са нама у вечни живот. Ипак се и они у целости налазе у власти Бога и дају нам се по мери узрастања у нама смирења, стога нема никаквог основа да се гордимо при налажењу у себи било чега доброга.
Једном је Оптински старац Лав у својој келији разговарао с атонским монахом Партенијем. За време разговора три жене су увели у келију умоболну и са сузама су молили оца Лава да се помоли за болесницу. Старац је ставио на себе епитрахиљ, положио је његов нижи крај и своју руку на главу болесне, затим је прочитао молитву и трипут благословио болесну. После тога је заповедио да је одведу у манастирски конак.
Следећег дана је монах Партеније поново посетио оца Лава, који је с њим наставио духовни разговор. Као и раније, њихов разговор су прекинуле три жене. Оне су дошле да заблагодаре старцу за исцелење умоболне, која је овог пута стајала поред њих савршено здрава. Монах Партеније се дивио чуду, али, знајући за погубност људске похвале по душу, рекао је:
-Оче свети, како се ви усуђујете да чините такве ствари? Ви људском славом можете да изгубите све своје трудове и подвиге.
-Оче атонски! – одговорио је старац Лав. Ја ово нисам учинио својом влашћу, него се то десило по вери оних који су дошли, и деловала је благодат Светога Духа, која ми је дата при рукоположењу; а сам ја сам човек грешан.
Човечија слава уништава смирење у нашој души. Ради тога ми требамо да примењујемо све мере у ограђивању себе од страсти славољубља. Зато, ако саберемо мишљења светих отаца, можемо посаветовати:

1) ни у ком случају не радовати се, када чујемо похвалу на своју адресу;
2) сакривати своја добра дела и никоме о њима не говорити;
3) васпитавати у себи «мрскост према похвали људској»:
4) своје таленте не закопавати, али и не показивати на видело свима без крајње нужде;
5) ако нам изненада дође на памет неко наше добро дело, неопходно га је приписати сили божанствене благодати, заблагодарити Господу и истог часа га заборавити;
6) не тражити дружења с богатима, утицајним и познатим људима, чији блесак славе може да прелести наше пало срце.

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #15

26. Apr 2009, 15:57:12

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.9

Власт и смирење

Године 1804. у Белоберешкој пустињи су требало да буду избори намесника. У то време се тамо подвизавао будући велики оптински старац јеромонах Леонид. Када су се житељи манастира окупили ради избора новога намесника, јеромонах Леонид је помислио: «Изабраће већ некога и без мене, а чуо сам, да је сав квас нестао у обитељи,» - и отишао је да спрема напитак. Међутим, монаси су после дугог расуђивања, одлучили, да сем оца Леонида, за намесника немају кога да изаберу. Они су сви заједно отишли у место припремања кваса, узели му из руку црпку, скинули кецељу с њега, оденули му приличну одежду и повезли га у Орел, у којем је епископ брзо поставио јеромонаха Леонида на дужност намесника.
Овај случај је веома карактеристичан. Сви праведници су се односили с потпуном равнодушношћу према високим дужностима и за њих везану власт над људима. Они никада нису стремили ка значајним местима и нису чинили никаква настојања да их заузму. Однос хришћанских подвижника према властољубљу још је у древним временима у категоричном облику изразио преподобни Исаија Пустињак. Он је писао: «Пази добро на себе, као на велику смрт, као на погибао душе своје и вечну муку, тако треба да презиреш и потпуно да ненавидиш властољубље».Такав поглед на стремљење к власти у вези је с тим, да мало ко може да буде начелник и да у исто време не повреди своју смиреномудреност. Стога су праведници, чак принуђивани од стране људи и околности, нерадо давали сагласност за прихватање неких од дужности. Тако је, архиепископ Казански Арсеније, после смрти намесника Седмојезерске пустиње оца Висариона хтео да на његово место постави чувеног по свом високом духовном животу јеросхимонаха Гаврила. Ипак је старцу пошло за руком да наговори епископа да га не поставља за намесника. После тога је владика Арсеније у Седмојезерској пустињи за кратко време из разних разлога био присиљен да смени тројицу намесника. Не налазећи бољег кандидата за ову дужност, него што је отац Гаврило, он га је позвао себи у Казањ и при сусрету одмах рекао:
-Е, сада је на тебе ред: да будеш намесник.
Чувши ове речи, старац се забринуо. Стајао је на коленима и почео да се одриче указане му високе части и да убеђује архијереја да га избави од ропства власти. Архиепископ се у одговор и сам бринуо и довољно снажним изразима укоревао оца Гаврила за то, да он само сам себе спасава, а друге – неће. На крају владика није издржао него је ударио руком по столу, викнувши:
-Ја ти наређујем…
Страшно је било старцу, а жао и владике, ништа није могао урадити – сагласио се.
-Благословите и опростите...Али молим вас да ми помогнете да управљам братијом, - прозборио је.
-Бог нека те благослови, - рекао је архиепископ и, потпуно се смиривши, додао је: - Хајде да се помолимо.
И они су обојица стали на молитву, просећи Бога за помоћ и благослов за дело намесништва.
Обратите пажњу на то, да је старац Гаврило прихватио настојатељство под силним притиском архијереја. То је заиста само за дубоко смирене хришћане који видећи своје немоћи и признавајући ближње у свему вишим од себе, искрено не могу да представе како ће управљати другим људима. Стога ако су праведницима предлагали високе дужности у не такој жестокој форми, као старцу Гаврилу, тада су их они одбијали под различитим изговорима.
Преподобном Арсенију Кападокијском су више пута предлагали да постане епископ, али он се одрицао говорећи, да има раздражљиву нарав. Његови блиски, који су знали за његову кротост, нису могли да верују у такав одговор, и он је објашњавао:
-Ја не могу да будем епископ, јер се бојим гордости. Што су више планине, тамо се више скупља град и невреме.
Јерусалимски патријарх је молио брата преподобног Арсенија Власија да наговори старца да прими чин епископа, али ни то није помогло да прихвати. Преподобни је уместо величанственог сакоса (Сакос – део одежде православних архијереја), радије носио на својим раменима огртач од вреће.
Задивљујуће! Велики грчки светац Арсеније Кападокијски много пута се није саглашавао да заузме епископску катедру из бојазни да се не погорди, а грешни људи, испуњени страстима, ничега се не плаше, чекају не могу дочекати неку дужност. Свети су бежали од власти, а власт је међутим трчала за њима. Црковна историја зна за случај, када су не само начелници на високом положају, него и прости народ покушавао да готово на силу уручи жезло управљања у руке смирених праведника.
Преподобни Јефрем Сирин, познати црквени писац, оставивши иза себе огроман број дела, био је испуњен смирења и на све начине је избегавао људску славу. Много година се подвизавао у пустињи, али по вољи Божијој населио се у град Одесу, у којем је својим проповедима привео покајању велики број људи. Хришћани су желели да га виде као свога епископа. Сазанавши за то, преподобни Јефрем, вукући за собом одежду, почео је да бежи по тргу, хватајући од продаваца храну и јео је пред очима зачуђених грађана, који су закључили да је сишао с ума. После тога се свети, иако су га оствили на миру, за сваки случај сакрио из града и вратио се назад тек тада, када су на епископску катедру поставили другога човека.
Одбијајући високу дужност, свети су се у исто време са великим уважавањем односили према самом схватању власти. У црквеним и државним системима управљања, заснованим на методама потчињавања једних људи другима и свих заједно општим законима, оци Цркве су гледали на Богом установљени поредак. При томе су они сматрали, да овај принцип на земљи јесте подобан јерархијском уређењу Небеског Царства. Стога су они, уклањајући се од власти као од неудобнога за спасење бремена, праведници, ипак заузимали значајне положаје у Цркви и држави, узимајући у обзир друштвене интересе.
У својим делатностима на високим дужностима свети су се увек руководили речима Господа: «Ко хоће од вас да буде први, нека вам буде слуга; јер Син Човечији није ради тога дошао да би њему служили, него да би послужио и дао душу Своју за искупљење многих» (Мат. 20,27-28). Зазимајући неко значајано место, смирени подвижници су сматрали себе оруђем воље Божије. Њихов однос према потчињенима је био испуњен љубављу и милосрђем. Послуживши у довољној мери добробити друштва, они су често остављали своје дужности и заузимали неко скромно место сред простих људи, посебно ако је њиховој смиреномудрости претила опасност.
На Светој Гори су се у различита времена као незнани подвизавали неки од подвижника, који су пре одласка на Свету Гору заузимали високе дужности. Међу њима су били чак и патријарси.
Тако је светитељ Нифонт, патријарх константинопољски, тајно дошао да се насели у светогорском манастиру светога Дионисија. Овде су му одредили да брине о радној стоци и да буде гонич мула. После неког времена, када је светитељ Нифонт у шуми припремао дрва за манастир, игуману се у виђењу јавио свети Јован Крститељ и рекао:
-Окупи братију и изађите у сусрет патријарху Нифонту. Онда је он окупио братију и испричао им о јављању Претече Господњег. Када се светитељ враћао с послушања и прилазио цркви, сви монаси су му направили величанствен дочек по патријаршијском чину. Дирнут до дубине срца неочекиваним слављем, светитељ је пред свима пао на земљу и заплакао.
-Завршило се искушење твога трпљења, светилниче васељене, - рекао му је игуман, - довољно је твоје смирење за смирење сопствене наше немоћи.
Оставивши власт и прихвативши послушање простог гонича стоке, светитељ Нифонт је достигао савршенство смирења, задобио је још већу благонаклоност Божију и дао свим хришћанима пример духовног подвижништва. Он је идеално испунио заповест Господњу о смирењу и служењу људима.
Власт за њега није имала никакве вредности, јер је он владао истинском ризницом – смиреномудреношћу.
Ипак, одрицање од високих положаја не пролази увек без искушења. Спустивши се с врха власти, човек хоће - неће упада у униније. Патријарх Константинопољски Кирил В је живео као прост монах у светогорском скиту свете Ане. Једном се, насувши торбу пшенице, заједно са другом скитском братијом успињао по каменој стази у планину. Немајући довољно снаге, старац је заостао од братије, сео на камен и горко заплакао: «Шта ћу ја од Бога имати за овај труд тела мога? – помислио је он. – Такав труд, а никакве користи - Овај подвиг – је без венца!» Само што је он изрекао ове речи у својој души, насупрот њега се с шумом покренуло жбуње и испред њега је стао младић неземаљске лепоте.
-Не падај у униније, старче! Сваки твој корак избројен је Богом, и ништа није заборављено код Њега! – рекао је младић и ишчезао брзином муње.
Заблагодаривши Господу и Пресветој Богородици за утеху, подвижник је подигао на своја патријаршијска рамена тешку торбу и с радошћу продужио свој пут.
Господ никада не оставља без помоћи Своје смирене слуге, који врше подвиге благочешћа ради верног испуњавања Његових заповести.

Лажно смирење

У поглављу «Смирење и понашање човека» усмерили смо пажњу на то да нам правила спољашњег смиреног понашања помажу да створимо одговарајуће расположање душе. Ипак ова правила служе само као помоћно средство за задобијање смирења. Без унутрашње смиреномудрости смирено понашање нема никаквог значаја за наш духовни развој. Напротив, само спољашње смирење, ако постане само по себи циљ, може веома много наштетити души. Најопаснији вид гордости је гордост сопственог смирења. Да, да, дешава се и овако: с великим трудом достигнувши сву дубину своје греховности и немоћи, човек почиње изненада овим сазнањем веома да се горди. И у таквом случају од његове смиреномудрости остаје само спољашње смирено понашање. Тим поводом преподобни Амвросије Оптински је испричао поучан случај. У обитељи се прочуло о светости једнога монаха. И сви су се уверили у његову праведност, да су чак и њему самоме о томе говорили. Монах је слушајући похвале, стално називао себе грешним и смирено се свима клањао.
У разговору с неким он је по навици једном рекао:
-Ја – грешни.
-Знам, да си ти грешан,- сагласио се с њим његов саговорник.
-Како? Зар си ти о мени нешто чуо? – изненада се забринуо од неочекиваних речи наводни праведник.
Чак иако човек о себи говори речи унижења, то не значи, да је он достигао смирење и на самом делу. Понекад човек у дубини душе има о себи савршено другачије мишљење, него што изговарају његова уста. Па и говори тек тако о себи у негативном тону, само ради тога да би га опет похвалили за смирење.
«Смирење не види себе смиреним,- пише светитељ Игњатије Брјанчанинов. –Супротно томе, оно види у себи мноштво гордости. Оно се брине о томе да пронађе све њене изданке; проналазећи их, увиђајући их, сматра да их још много мора тражити. Лажно смирење види себе смиреним: смешно и жалосно теши се овом обмањујућом, душепогубном представом».
Када лажна смиреномудреност постане неотуђива одлика мисли човека, тада је за његово духовно отрежњење неопходна помоћ са стране.
Једном је познатом египатском подвижнику ави Серапиону дошао у госте неки брат. Старац му је предложио да каже молитву, али брат није прихватио, сматрајући себе недостојним да се моли заједно са старцем. По обичају прихваћеном међу монасима у давнини, ава Серапион је хтео да му умије ноге, али он није то допустио, називајући себе великим грешником. Ава му је предложио да подели с њим трпезу. На то се брат, на крају, после наговарања, сложио. Када су појели јело, старац му је са љубављу рекао:
-Сине мој!Ако хоћеш за себе користи, тада седи у својој келији, буди пажљив према себи и према своме рукодељу, јер ходање с места на место ти не доноси никакве користи, коју доноси тиховање.
Брат, саслушавши поуке, огорчио се и тако се променио у лицу, да то није остало скривено старцу. Желећи му спасење, ава Серапион је прозборио:
-До сада си ти себе називао грешником и говорио о себи, да си ти недостојан и живота, а само што сам ја са љубављу рекао оно што би било корисно за тебе, је код тебе изазвало гнев! Ако хоћеш да задобијеш истинско смирење, тада се учи да великодушно подносиш увреде од других, а пустим смиренословљем не бави се.
После ових речи је брат спознао погрешност свога понашања, молио од старца опроштај и вратио се у своју келију задобивши велику корист од дате му поуке.
Запазите, у наведеном случају брат није могао мирно да поднесе поучавање старца. То је веома битно. Управо изобличавања, поучавања, указивања на слабости и недостатке не могу да поднесу они људи који имају лажно смирење. Често као одговор на приговор они не само да се љуте и да се мењају у лицу, него почињу да споре, да се оправдавају и да доказују своју исправност. О сличном случају је једном причао преподобни Амвросије Оптински.
Живео је у манстиру монах, који је волео да говори о себи: «Ах, ја грозни!» Једном му је игуман пришао у трпезарији и упитао га:
-Зашто ти овде седиш са светим оцима?
-А зато, што сам и ја исто свети отац, - изненада је излетело «смиреноме» монаху.
Истински смирени људи никада не стављају на видело своје добродетељи и уопште настоје да чак и не говоре о себи. Смиренословље – наклоност према самунижавању на речима – њима ни у ком случају није својствено. Из њихових уста не може се чути: «Ја – грешни, окајани, недостојни, гнусни» и томе сл. Ипак се недуховним људима свиђа управо спољашње пројављивање смирења.
У један велики град по манастирским пословима је допутовао старац, који је био веома успешан у духовном животу, и његов млади ученик. Неки мирјани, наслушавши се о благочестивом старцу, пожелели су да га виде. Ипак познанство са строгим монахом није на њих оставило никакав посебан утисак. Зато им се веома свидео његов ученик. Посећујући богате и имућне куће, он је био изненађен овосветским величинама и није престајао власнике да поздравља дубоким поклонима. «Како је он смирен!» - говорили су један другоме мирјани, који су осећали задовољсто гледајући његово простодушно усхићење. Светитељ Игњатије пише:«Свет воли своје; њиме се хвале они, у којима он ослушкује свој дух. Одобравање смиренословља од стране света већ му представља осуду. Господ је заповедио да се врше све добродетељи у тајности, а смиренословље је смирење које се спољашње показује људима. Оно је – претварање, обмана, у првом реду себе, а онда и других, јер сакривање својих добродетељи сачињава једну од особина смирења, а смиренословљем и смиреним изгледом оно се проневерава и уништава.»
Може се поставити питање: како се онда односити према крајње ниским оценама, које су себи приписивали јавно или у својим делима неки свети оци? Као прво, ови праведници, не знањући за лукавство, искрено су сматрали себе најгрешнијим људима, и њихова уста су говорила од сувишка срца. Као друго, многе подвижнике благочестивости су још за време земаљског живота поштовали као свете, и стога су они настојали да својим негативним оцењивањем себе угасе ватру својих поштовалаца.
У XIX веку на Валааму се великим уважавањем од стране мирјана поштовао схимонах Јован. Они су му често прилазили у цркви и молили га да их поучава. На ове молбе он би обично одговарао:
-Шта корисно хоћете да чујете од мене – бескорисног? Од мене нема никакве вајде, никуда нисам доспео. Ја сам вас све обмануо; обукао сам се у монашку одећу, као да нешто значим; а ништа не значим, све пустота, хоћу само да поставим почетак, али све не могу, никако да се изборим са својом лењошћу.
Једном је игуман Јонатан, испитујући оца Јована, жестоко га прекорео за неки неважан случај и одредио му велики број поклона до земље као казну. Као одговор на то старац је још силније себе унижавао, клекнуо је на колена и замолио:
-Мало је то за мене, одредите више!
-Е, шта да се ради с тобом?, - насмејао се игуман. – Ништа те не може савладати: ти смирењем све побеђујеш!
Игуман је применио испитно средство за проверу смирења – спољашње унижавање. Код праведнога схимонаха Јована смирење се показало истинским. Својим смиренословљем он се борио против славе међу мирјанима. Ипак, то што је дозвољено изузетним подвижницима није увек корисно и за нас, просте хришћане. Ми треба да запамтимо светоотачки савет: хвале те или те куде – ћути, јер одговарати и на једно и на друго није својствено смирењу, и јер се тиме пројављује гордост.

* * *

И тако, издвојимо укратко из горенаписаног:
1. Идући путем задобијања смирења, ми треба пажљиво да пазимо на себе: да не бисмо због успеха пали у гордост;
2. Међу православним људима појавио се неки стереотип понашања, једнан од знакова овога представља употребљавање на своју адресу речи типа «грешни», «недостојни», «немоћни» и томе сл. Ове речи када одражавају наше искрено мишљење о себи, нису штетне, али невоља је у томе, да оне најчешће остају само на речима, иза којих нема никакве унутрашње суштине.Слично смиренословље требамо да избацимо из свога речника.
3. Критеријум смирења представља наш однос према спољашњим унижавањима. Стога, проверавајући, да не страдамо од лажног смирења, корисно је пазити на себе у време када нам праве приговоре, када нас вређају или угњетавају. Ако мирно стање не напушта нашу душу, тада је све у реду. Ако нас захвата забринутост и ми почињемо да се смућујемо, да се препиремо и да се боримо за своја «права», тад треба себи да признамо да смо ми још далеко од истинског смирења.
4. Да бисмо избегли лажно смирење, треба непрестано да памтимо светоотачко правило: смирени никада не види своје смирење.

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #16

26. Apr 2009, 15:59:48

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.9

Глава VII

Закључак о смирењу

Принудни испити смирења

Смирење, као и сваку другу добродетељ, хришћани задобијају благодарећи великом труду. Али оно је уз то и дар Божији. Напори човека, иако имају одређену важност , не представљају главни начин за достизање смирења. То, наравно не значи, да ми треба да седимо скрштених руку. Наш задатак је у томе, да се непрестано трудимо на сопственом духовном усавршавању. Бог ипак зна шта је потребно за спасење свакога човека, и одлучује, хоће ли нам дати своје дарове или ће причекати с њима.
Тим више смирење је толико важно за наше спасење, да ако се ми не трудимо да га задобијемо, Господ Сам почиње да нас учи овој добродетељи. И такво учење најчешће бива путем невоља, које Он попушта на нас. Ако ми нећемо да се добровољно смиримо, тада смо присиљени да се смиримо присилно. Болесник, који не жели да се лечи лековима и који запусти своју болест, на крају мора претрпети хируршки захват.
Преподобни Амвросије Оптински је једном испричао следеће: «Човек је као буба. Кад је топао дан и сунце сија, он лети, горди се и зуји: «Све шуме су моје, све ливаде су моје!» А само што се сунце скрије, умире од зиме а ветар брише – заборави своју храброст, припије се уз листић и само пишти: «Не отреси ме!»
Свети су запазили да у основи сваког греховног пада лежи гордост. У земаљском животу сви ми грешимо – једни више, други мање, али нико не живи без греха. И ако пажљиво испитујемо неки свој грех и покајемо се за њега, самим тим можемо уклонити казну која нам предстоји ради исправљања. Ако продужимо да се гордимо и не кајемо се, тада нас почињу исправљати животне ситуације које не зависе од наше воље. Као потврду ове духовне законитости можемо навести причу преподобног Амвросија Оптинског.
Једном је неки човек спремио код себе вечеру и послао своје слуге да позову госте. Једноме од њих је био послан слуга који није био уредно обучен. Позвани га је упитао:
-Зар није твој господин имао неког бољег осим тебе да ми пошаље?
-Добре су добрима послали, а мене су послали вашој милости, - простодушно је одговорио слуга.
Свети су знали о смирујућем деловању невоља на душу човека и увек су их прихватали као још бољу могућност за усавршавање у добродетељи смирења.
Када су светоме Јакову Ебејском у болници извршили операцију, посетио га је један познаник. У разговору овога је интересовало, зашто је старцу, не гледајући на његову веру и подвижнички живот, Бог допустио да претрпи таква страдања. «Попустио Бог, да бих се смирио», одговорио је старац.
Смирени праведник, «обазирући се на протекли живот, - пише светитељ Игњатије, - види, да је он – непрекидан ланац сагрешења, падова, дела која прогњевљују Бога, и од искреног срца признаје себе великим грешником, достојним привремених и вечних казни».
Белгородски старац схиархимандрит Григорије, који је провео више од 11 година у концентрационим логорима на Кољми, смирено је говорио:
-Они, који су били праведници удостојили су се мученичког венца, а ми смо страдали за своје грехове.
Невоље треба да сматрамо духовно кориснима. Стога треба да се често сећамо учења преподобног Исака Сирина. Он је писао да, само што се у човеку појави нека самоувереност, истог тренутка Бог попушта да се против њега повећају искушења. И појачавају се она све док човек не спозна своју немоћ и док се не смири. А унижавани бивамо баш у томе, у чему се гордимо. Ако тражиш добродетељи, тада предај себе свакој невољи, јер невоље рађају смирење. Ко се клони невоља, тај се одваја и од добродетељи. Ко без невоља има неку добродетељ, томе су отворена врата гордости.
Наш свакодневни живот је препун искушења и невоља. Мудри хришћани их прихватају као добре испите смирења.
Знаци смирења и пут његовог задобијања
Свети оци су нам у својим списима оставили обилна излагања свога духовног опита, која се односе на задобијање смирења. Као закључак корисно је да наведемо кратке, али веома свеобухватне светоотачке закључке о овој добродетељи.
Тако су преподобни Јован Касијан Римљанин и светитељ Тихон Задонски, карактеришући основне признаке смирења, запазили, да смиреномудрени хришћанин:

1) не само своја дела, него и помисли открива, ништа не скривајући своме старцу – руководиоцу;
2) умртвљујући своју вољу и ни у чему се не уздајући у своје мишљење, све поверава расуђивању свога духовнога руководиоца и радо испуњава његова поучавања;
3) у свему испуњава покорност, кротост, трпељивост;
4) никога не вређа и сам без ропота, радо подноси увреде, клевете и угњетавања од од стране људи;
5) никога, чак ни најгрешнијег човека, не презире и не осуђује, него увек памти сопствене грехове и непрестано их оплакује пред Богом;
6) сматра себе не само на речима, него и у искреном расположењу срца горим од свих људи;
7) не чини ништа, што није сагласно са општим правилима понашања, доличности и заједништва међу људима; бива пажљив према речима и захтевима не само виших, него и према равнима и нижима од себе;
Smile

задовољан је својим положајем, ма како да је он низак;
9) презире похвалу, уклања се од славе и власти, и, ако их је немогуће избећи, жали због тога;
10) с потчињенима се опходи као са својом браћом, не тражи од њих поштовања, него се непрестано брине о њима; ако по неопходности и кажњава неке који су му под влашћу, тада у свом срцу не сматра себе нимало бољим од њих;
11) не говори без потребе, а када говори чини то не гласно, него мирно и кротко;
12) није лакомислен и није наклоњен смеху;
13) не придаје никакав значај својим добрим делима и труди се да их што брже заборави.
Свети Григорије Синаит разликује седам облика смирења: ћутање, смирење у мислима, смирење у речима, смирење у одећи, самоунижавање, скрушеност, сматрање себе последњим. Сви ови облици смирења везани су међусобно и узајамно рађају један другога.
Свети пише, да постоје два степена смирења: нижи и виши. На нижем се налази онај човек који је спознао да је он гори од свих људи, чак и од злих духова. Други степен је достигао онај који сва своја добра дела приписује Богу и једино на Њега полаже своју наду.

Смирење се по мишљењу светих отаца, задобија следећим начинима:

*познавањем своје немоћи;
*непрестаним покајничким сећањем на раније грехове;
*размишљањем о великим подвизима и добродетељима светих, у поређењу са којима наш живот и дела ништа не значе;
*сагледавањем величине Божије и наше ништавности; размишљањем о потпуној нашој зависности од Бога, без Којега ми не можемо ништа добро урадити;
*размишљењем о смирењу Господа Исуса Христа, који је ради нас претрпео страдања и крсну смрт;
*непрестаним присећањем о погубности гордости, која се јавља узроком свих грехова и коју Бог више од свега не трпи у људима;
*стремљење у потпуности ка испуњавању свих заповести Божијих;
*усрдној молитви Богу за даровање велике добродетељи смирења.

Смирење у савременом свету

У уводу смо говорили о светој Тамари, која је владала карактером грозне царице и смирењем кротке хришћанке. Тада нас је интересовало питање: како су се уклапале у њој те, на први поглед противуречне особине? Прочитавши књигу до краја, читатељ, вероватно, да је схватио, да се истинско смирење не може налазити у души човека који нема таква духовна својства, као што су одлучност, храброст и чврстина. Само овладавши овим особинама, могуће је победити демоне, који не подносе смирење и без милости се боре са онима који стреме да га задобију.
Очврснувши у духовним борбама, хришћани, слично царици Тамари, могу постати храбри заштитници Отаџбине и Цркве од напада не само видљивих, него и невидљивих непријатеља.
Противници Христа стреме да у сазнању православних људи замене истинско схватање хришћанског смирења идејом изврнутога «непротивљења злу насиљем».
Стремљење ка таквом подметању нарочито је приметно када као одговор на храбре и чврсте поступке Цркве и хришћана одјекне бура незадовољстава и узнемирености у тзв. «средствима масовних информација». Специјалисти, који формирају «друштвено мишљење», изненада почињу отворено учити православне јерархе и мирјане смирењу, изврћући схватање ове добродетељи у корист својих газда.
Хришћанин се може спасити, само задобивши смирење. Подвижници свих времена су ради његовог задобијања водили тешку борбу с духовима злобе и са својом палом природом. У савременом свету ова борба носи још жешћи карактер. Култ новца, власти, наслађивања поражава савремено друштво. Гордост је проникла у све сфере човекове делатности и постала је за већину људи средиште личног живота. У таквим условима од нас се тражи огромна снага воље, да би задобили добродетељ смирења. Понекад изгледа, да се она у савременом свету не може достићи. Али то није истина. «Немогуће људима, могуће је Богу» (Лк.18.27).
Као у древним, тако и у садашњим временима Бог милостиво гледа на оне који траже спасење. И сада Он даје Својим верним слугама благодатне дарове, међу којима и смирење. Дешава се задивљујуће: исквареност савременог света служи истинским хришћанима као повод за још веће смирење. Видевши све препреке за духовни живот у друштву које нас окружава, треба да схватимо, да се спасти сада, као никада у историји човечанства, може само благодарећи посебној помоћи Божијој. Такво схватање стварности безусловно ће нас привести до потпуне спознаје своје ништавности и немоћи, ка потпуном уздању у Бога. Ако се то догоди, ми добијамо од Господа дар смирења у ништа мањем степену, него што су га добијали древни хришћани.

Превод с руског: Наташа Убовић

Преузето са сајта: manastir-lepavina.org

IP sačuvana

Zatvori

markobgd001

Poruka #17

28. Apr 2009, 01:17:06

Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol
Poruke	113

	Windows XP
	Internet Explorer 7.0

I u budizmu se smirenje smatra vaznim. Oznacava sustinsko pomirenje sa svetom i sopstvenom sustinom.
Zelje i zudnje se smatraju uzrokom ljudske patnje, te se oslobodjenjem od njihovog uslovljavanja dolazi i do mira.
Jedna od praksi je i meditacija, razdvajanje sopstva od misli.
Sopstvo treba da bira misli, misli daju osecanja, osecanja daju dozivljaj zivota.
Ako covek lepo i smireno misli, tako ce i doziveti zivot.

« Poslednja izmena: 28. Apr 2009, 01:18:03 od markobgd001 »

IP sačuvana

Zatvori

Silvanus

Poruka #18

28. Apr 2009, 06:56:17

Veteran foruma

Poznata licnost

Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol
Poruke	3880
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.9

Упознат сам помало како будисти гледају на смирење, али у православљу се ипак другачије гледа на овај појам. Има сличности, али и велике разлике.

IP sačuvana

Zatvori

eyepheelYU

Poruka #19

29. Apr 2009, 15:44:53

Poznata licnost

Zodijak
Pol
Poruke	4804

	Windows XP
	Mozilla Firefox 3.0.9
	Nokia Luvmya 520

Citat: Livingston 04. Mar 2008, 09:26:35

"Смиреност долази као последица моралног савршенства. Истинска смиреност има основе у унутрашњем човеку. Она је одраз унутрашње благодати душе, блистања њених врлина и њене духовне преукрашености. Она као благодат, унутра изливена, лик смиренога чини светлим и љупким. Смиреност је права слика нарави и пројава душевног расположења и унутрашњег величанства смиренога. Она, будући нелицемерна и неизвештачена, проста и туђа претеривању, има постојан и непромењен карактер који се никада не мења или преображава из смиреног у несмирено, те тако стално остаје исто.

Смирен је нелукав, искрен и непосредан. Он ступа путем врлине и твори добро. Владања је простојног, опхођења је благородног, речи су му одмерене, а нарав му улива поверење. Држање тела му је долично и достојанствено и лишено сваког размерања. Израз лица природан је и нелицемеран, поглед му је ведар, постојан и нељубопитив, покрети одмерени и мирни, ход природан и уједначен, кретање украшено мером, а одело и зимско и љетње уредно је и скромно, чисто и једноставно. Смирен љуби све и ћутке поучава. Смирен човек је миљеник људи."

Свети Нектарије Егински

"1. 'Смирење се задобија борбом.
Кад спознаш самога себе, задобијаш смирење које постаје стање. У противном се можеш смирити током једног минута и помисао ће ти рећи да си нешто док си у ствари ништа. Тако ћеш се борити све до смртнога часа!

2.Нужно је да човек одбаци логику.
Ја, например, кажем: сада сам монах а могао сам да будем животиња. Бог ме, међутим, није створио као животињу. Он ме створио као човека и призвао ме је у ангелски чин. А шта сам ја учинио...
...Такве мисли смирују. Требало би да на оно, што нам је Бог дао, одговоримо благодарношћу.

3. Да би се човек духовно подвизавао потребни су услови.
Он најпре треба да стекне смирење, љубав и чисто срце. Када поседује смирење, човек поседује божанствени магнет који привлачи благодат Божију. Погледајте смирене: њима се даје благодат. Тако је устројено.

4.Многи верујући људи осуђују друге иако би требало да их љубе и сматрају узвишенијима од самих себе.
Старац Пајсије је увек говорио да је онај ко у људским очима изгледа грешан у очима Божијим може да буде свет. Он је говорио:''Неки злочинац је пред Богом можда већ одговорио за свој грех, док неки монах није. Требало би да чак и злочинца сматрамо бољим него што смо ми сами.
Смирење и љубав иду заједно, они стоје једно уз друго
Треба страдати због другог и од срца творити молитву.

5. У вези с питањем на који се начин може духовно напредовати, старац је рекао: ''Ја сам за подвижништво и то сам наравно, проверио на самоме себи.
Међутим, уверио сам се да је највећи подвиг кад човек задобије смирење и љубав....
...Требало би да предност дамо души, а не спољашњим подвизима, јер спољашње може да изазове лажна осећања.''

6.Многи хришћани прихватају неки подвог да би се очистили од страсти.
Они обично посте, праве метаније и одлазе у цркву. Међутим, не постижу духовни напредак и не задобијају очишћење.
Што се тиче телесног подвига, ако га неко и увећа неће сасвим успети. Тиме може само да увелича гордост: ја тобоже нешто значим. Због тога је нужно да се нишан окрене ка горости и да се у њу гађа.
Чак и детенце које је још способно да се креће може да порази ђавола својим смирењем. Наравно, ђаво је веома јак али и веома труо. Он може срушити џина, али и детенце може да га победи.

7.У сваком подвигу мора преовладати смирење.
Ако се не смириш, на снагу ће ступити духовни закон: Који се уздиже понизи ће се.
Кад спозанмо себе. смирење долази на природан начин и постаје човеково стање. Ако пак не спознамо себе, нећемо играти по правилима и ђаво ће нам подметнути мисао да нешто значимо.
Схватимо да смо ништа. Понављамо до самог смртног часа: данас јесмо, а сутра нисмо!"

старац Пајсије Светогорац

"Moralno savrsenstvo" ? 'Moral' je proizvod religije, i pre religije nije postojao.
Interesuje me zasto ljudi kojima je religija biznis imaju potrebu da 'sole pamet' onima koje religija ne zanima ?
1. Mir je direktno suprotan borbi, kakav "mir" ce da nadje covek koji ce se boriti da spozna 'ko je' dok ne umre,
i nikad ne spozna ko je ?

2. Logika je jedini mehanizam istine koji moze da dovede do mira.
Bog je kreator svega, ako je Bog nekoga stvorio kao monaha, onda taj neko nije 'mogao da bude nista drugo'.
Tacno je da shvatanje da je Bog u apsolutnoj kontroli nad nasim zivotom dovodi do mira i vecnog zivota,
Jovan 12:25 " Koji ljubi dušu svoju izgubiće je, a ko mrzi na dušu svoju na ovom svetu, sačuvaće je za život večni. "
Pitanje je zasto su svi monasi zavrsili u grobu ?

3. Nepoznata mi je rec 'podvizava', ali me zanima kako neko moze nesto da 'stekne' ako je sve Bozija Volja ?
Niti jedan covek koji je do sada umro nije imao smirenje.

4. Mnogi ?!?! Nisam upoznao Pravoslavnog svestenika koji ne pljuje po svemu sto nije Pravoslavno.
Kako mogu covekove oci biti drugacije od Gospodnjih, kada je Gospod covek, bas kao sto je i njegov Sin
bio covek ?
Kako je Gospod mogao coveku da da Zakon, ako On na njega gleda 'drugacije' ?

5. Kakve 'podvige' ima covek kada je Gospod Stvoritelj svega ?
Za sve one koji (ocigledno) pojma nemaju o tome da je Gospod Tvorac svega evo stihova, koji beskompromisno to objasnjavaju, Isaija 45:5-7
" Ja sam Gospod, i nema drugog, osim mene nema boga; opasah te, premda me ne znaš,
6 Da bi poznali od istoka sunčanog i od zapada da nema drugog osim mene; ja sam Gospod i nema drugog,
7 Koji pravim svetlost i stvaram mrak, gradim mir i stvaram zlo; ja Gospod činim sve to. "
Koji deo ovih reci nije jasan, i dozvoljava nekom da ispira usta sa 'slobodnom voljom' ?

6. Koji "Hriscani" su postigli 'duhovni napredak' i 'ociscenje', ako je fizicka smrt 'nagrada za greh' ??

7. Kako se neko, kome su usta puna 'svojih podviga' ne uzdize ?
Koji "Hriscanin" nije uzdignut, kada je uzdizanje nazivati sebe "Hriscaninom" ili bilo kojom drugom nalepnicom
koja ne odgovara istini, posto je istina da je svaki covek samo covek, i nista vise ?
Zakon zivota i smrti je tu bez obzira na religijske dogme.
Niti jedna "Hriscanska" organizacija nema apsolutno nikakve veze sa recima Isusa o onima koji prate Isusa Hrista. Evo tih reci Matej 23:8-12 ;
" A vi se ne zovite Ravi; jer je u vas jedan Ravi Hristos, a vi ste svi braća.
9 I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac koji je na nebesima.
10 Niti se zovite Učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos.
11 A najveći između vas da vam bude sluga.
12 Jer koji se podiže, poniziće se, a koji se ponižuje, podignuće se."

Isus Hrist je dosao na Zemlju da bi coveku objasnio kako se dolazi do vecnog zivota, "svestenici" Pravoslavne religije uce ljude kako da umru.

Isus Hrist nije imao mir, i nije bio smiren, posto oni koji su smireni ne znoje krv od ankcioznosti i brige,
Luka 22:44 " I budući u borenju, moljaše se bolje; znoj pak Njegov beše kao kaplje krvi koje kapahu na zemlju. "

Smiren covek ne tuce druge ljude i ne dere se na svoju majku i druge ljude kao sto je Isus to radio.

YUpiter

« Poslednja izmena: 29. Apr 2009, 17:18:23 od eyepheelYU »

IP sačuvana

Covecanstvo se deli na inteligentne bez laznog boga, i one sa laznim Bogom bez inteligencije.
Jewpiter
Prijatelj je covek koji tebe voli, a ne covek kojeg ti volis.
Jewpiter

How much cocaine did Charlie Sheen take ? Enough to kill two and a half men.
Makros_Crni : " Dozvolio sam sebi da budem obmanjen. "

Zatvori

Stranice:

3 4 ... 9

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Tema: Шта је истинска смиреност? (Moderator: Magic Master)

Trenutno vreme je: 15. Nov 2024, 04:51:49

Prebaci se na:

Oznake: b2u zakoni citat smire dusu ljubav smiriti filozofska postati vera
bolestima protiv smirenje arsenija saveti starac pomisli tadej filozofski eginski

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.