"...Predskazanja o srpskoj budućnosti:
Despot Stefan Lazarević kao srpski Nostradamus
ŠTA ĆE S NAMA BITI DO POŠLJETKA
Piše:       
Prvo naše postkosovsko proročanstvo, sročeno u duhu viteške tradicije i narodne epike, kroz koje će se potom vekovima iskazivati i potvrđivati celokupna srpska vidovitost, nije poteklo iz tamnih, okultnih sfera, te i nije fatalističko. Ono je proisteklo iz duboke narodne vere, saglasne s pravoslavnom dogmatikom i svetootačkom

tradicijom da je svaka ljudska sudbina istovremeno plod i Božije promisli i ljudskog svesnog, slobodnog delanja i pregalaštva. Prema načelu kojeg su se Srbi uvek držali, i u velikim narodnim poslovima, i u običnom svakodnevnom radu - da "pregaocu Bog pomaže"


 




U strašnim, mučnim časima narodnoga sloma, kad svetlosti ne bi na vidiku celom, kako bi rekao pesnik, u danima kada su padale zapadne srpske krajine, u avgustu 1995. godine, u Beogradu je u tišini i bez naročite dobrodošlice izašla iz štampe knjiga novinara i etnologa Radovana Tomaševića s neobičnim naslovom "Ne boj se, narodiću moj" i podnaslov "Srbi u proročanstvima".

To pretresanje našeg vidovnjačkog nasleđa od Kosova naovamo, to ponovno iščitavanje starih poruka i predskazanja, i autorov pokušaj da se na tom temelju odredi prema najnovijem ratu, trebalo je da posluži i kao ohrabrenje našem zbunjenom i pokolebanom narodu, izražavajući tako logično i lako razumljivo uverenje da još nije došao kraj, da će još biti vremena, i života i istorije, pa i ratova i megdana... Ali, kako je u tim trenucima bilo više nego očigledno da Srbi gube rat i kako se mnogima činilo da ohrabrivanje poraženih nema nikakvog smisla, izdavač se odlučio da knjigu tako reći zadrži u magacinu. Prodavana je u jednoj jedinoj prodavnici, bez preporuka i reklame, a neko vreme je čak i odatle bila povučena. Tako je ova zanimljiva priča o jednom ne baš nevažnom delu duhovnog nasleđa našeg naroda, ostala i do danas izvan čitalačkog vidokruga.

Mi na ovom mestu donosimo iz knjige "Ne boj se, narodiću moj" delove poglavlja "Ždralovi i ždralovići" i "Kosovski krst", u kojima autor razmatra srpsku specifičnu narodnu filozofiju opstanka, kao večite, neprestane borbe, a u kojima se kao u ogledalu odslikava držanje današnjih Srba u proteklom podmuklom i prljavom ratu: koliko su se držali starih opredeljenja i zaveta, a koliko su izneverili sami sebe...
Šta znači alegorijski proročanski spis, koji će do nas doći kao "Mudrost i proročanstvije svetago Stefana Lazarevića", kojeg mnogi označavju kao "Srpskog Nostradamusa", gde piše: "Vino će se umnožiti, trap će se razvaliti i u njemu će se udaviti veliki ždrebac."


Srbi imaju i sopstvenu veoma staru proročnu tradiciju koja govori "šta će s nama biti do pošljetka", to jest, do prestanka vremena, do Strašnoga suda i drugog Hristovog dolaska na svet. Ona je počela nastajati odmah posle kosovskog poraza 1389. godine i, naravno, u vezi sa njim.

Vidovdanska dilema bila je strašna i sveobuhvatna. Ne samo viteška: ko je vera, a ko nevera? Niti samo mistična: kome se carstvu privoleti - ili zemaljskome, ili nebeskome? Nego i sudbinska: hoće li srpski narod uopšte imati budućnosti, pošto je gotovo sva njegova snaga u jednome danu satrvena i na krvavome polju pokošena?

Čestiti knez je unapred znao da je bitka odsudna, pa je u boj pozvao sve Srbe, bez izuzetka!

"Ko je Srbin i srpskoga roda, i od srpske krvi i kolena!...

Pa čak bacio i teško prokletstvo na sve koji se ne budu odazvali. Ah "o čuda božijih sudbina", kako ostade zapisano na mramornom stubu na Kosovu, "dobri pastir i vođa mudro privodi umne jaganjce da u Hristu dobro svrše i venac mučeništva prime, i postanu učesnici višnje slave..."

Posle strašnoga poraza na bojnome polju, nada u sopstvene snage i realne šanse nikako nije mogla biti velika, ali narod ju je prihvatio koliko god da je bila.

"Iako su odletjeli ždrali,

Ostali su tići ždralovići,

Kojino će borbu nastaviti:

- Pleme naše umrijeti neće!"

Tako je formulisano prvo postkosovsko proročanstvo, u duhu narodne epike i viteške tradicije, kroz koje će se potom vekovima iskazivati i potvrđivati celokupna srpska vidovitost. Neka bude borba neprestana, i pleme naše neće umreti!

Kao što se vidi, ono nije poteklo iz tajnih, okultnih svera, te i nije fatalističko. Ono je proisteklo iz duboke narodne vere, saglasne s pravoslavnom dogmatikom isvetootačkom tradicijom, da je svaka ljudska sudbina istovremeno plod i Božije promisli i ljudskog svesnog, slobodnog delanja i pregalaštva. Prema načelu kojeg se Srbi drže i u velikim narodnim poslovima i u običnom svakodnevnom radu - da "pregaocu Bog pomaže".

Sva potonja srpska istorija proticaće u znaku tog zaveta i opredeljenja. Srbi nikada neće pristati na ropstvo, osim kao na privremeno stanje, i zato će voditi borbu neprestanu, ustajati na oružje kad god bi se ukazala i najmanja nada na uspeh, prihvatiti sve pozive dalekih Nemaca i prevrtljivih i sebičnih Mlečića, odlaziti u poluslobodnu Karavlašku i Karabogdansku (Vlašku i Moldaviju), da bi otuda sa svojim velikim četama ratovali protiv din-dušmana (neprijatelja svoje vere) i stizalo do pod zidine Carigrada, kao, recimo, Novak Debeljak, Starina Novak naših, a slavni Baba Novak rumunskih junačkih pesama. Pokretali se na daleke seobe, noseći sa sobom mošti svojih svetitelja i knjige svoje starostavne, ili carostavne, koje nisu s lakoćom čitali ni razumeli, ali su duboko verovali da je u njima srpska sudbina zapisana - da će Srbi na kraju pobediti i ponovo stvoriti svoje carstvo.

Veliki NJegoš je taj srpski sindrom, kako bi se danas reklo, pretočio u genijalne stihove, sažimajući u malome broju reči srpske ideale, nadanja, veru, sudbinu i budućnost:

"Treba služit' česti iimenu:
Neka bude borba neprestana!
Neka bude što biti ne može -
Nek ad proždre, pokosi satana!
Na groblju će iznići cvijeće
Za daleko neko pokoljenje!"

Lako je razumeti da je ovakva srpska tradicija nesaglasna s onim mirovnjačkim i mirotvoračkim duhom, koji je danas ovladao jednim delom srpske inteligencije i građanstva: po kome je svaka borba uzaludna i bezizgledna, pa i nepravedna. Zbog čega u ovom ratu neće ni videti srpske patnje, već samo patnje srpskih nerpijatelja, a na vidovnjaštvo i srpsku proročku tradiciju gledati samo kao na tekuću ratnohuškačku propagandu..
U vinograd ući će vuk, da ga kao bajagi čuva. Ali "Teško tebi vinograde, jer ćeš postradati dok berači dođu". Liči li to na današnju ulogu NATO i UNPROFORA u čuvanju "Bosanskog vinograda"?


Odmah posle Kosovskog boja počeće i u krugovima srpskog plemstva, duhovništva i građanstva da niču proročanstva o srpskom vaskrsnuću i oslobođenju od agarenskog ropstva i nasilja, a koja su se oslanjala na biblijsku i svetootačku hrišćansku tradiciju. Možda prvo između njih zapisaće despot Stefan, sin kosovskog velikomučenika Lazara, u proročkom spisku koji će do nas doći kao "Mudrost i proročanstvije svetoga Stefana Lazarevića".

To proročanstvo, sastavljeno od samih alegorija, teško je razumljivo i do sada nije ozbiljnije analizirano i tumačeno. NJime se nesumnjivo najavljuje propast turskoga carstva: "Vino će se umnožiti, trap će se razvaliti i u njemu će se udaviti veliki ždrabac!" I obnova hrišćanskoga, carstva, koje će naslediti "ubogi ubožajši Jovan", koji će doći da čuva vinograd (državu carstvo, Hristovo stado).

I još je, izgleda, tu apostrofirana i sramna uloga zapadnog hrišćanstva, koje će ometati oslobodilačku borbu istočnohrišćanskih naroda, namećući im se kao navodni zaštitnik. Jer, despot Stefan kaže da će u vinograd ući u vuk, da ga kao bajagi čuva, a u stvari: "Teško tebi, vinograde, jer ćeš postradati dok berači ne dođu!".

Nama to dosta liči na austrougarski upad u Bosnu, kojim će biti ometena likvidacija viševekovne osmanske dominacije u toj srpskoj zemlji i sprečeno saniranje njenih posledica. A na vučje čuvanje bosanskog vinograda neodoljivo podseća i sadašnja uloga UNPROFORA i NATO-a, koji se takođe svim silama upinju da sačuvaju osmansko nasleđe u Bosni.

Dok pišemo ove redove, despotovi berači vinograda, vojnici generala Mladića, ulaze u staru srpsku Srebrenicu, slavni despotov grad, trg i rudnik, gde je despot rado boravio, gde je držao narodne sabore, gde je za svog naslednika svečano proglasio sestrića Đurđa Brankovića, a možda je baš tu i zapisao svoje proročeskoe skazanije da će se vino umnožiti, trap razvaliti i u njemu udaviti veliki ždrebac! Postiđeni vuk, lažni čuvar vinograda, zaarlukao je do neba i zapretio strašnim vazdušnim udarima po Srbima, samo ako se Mladićevi berači budu usudili da uđu u Goražde, iako je i ono stari srpski trg, sa starom crkvom jednog drugog Stefana, hercega od Svetoga Save, gde je i pod Turcima, u DžVI veku, radila jedna od najstarijih srpskih štamparija.

Dok je srpska vojska, predvođena mladim kneževima Stefanom i Vukom, 1402, godine, putovala u Anadoliju na daleko bojište kraj drevne vizantijske Ankire, tadašnje turske Angore, a sadašnje Ataturkove Ankare gde će se sudariti sa hordama tatarskog hana Timura, u Srbiji, u tišini manastira LJubostinje, smerna monahinja Jefimija, rođaka, i družbenica kneginje Milice, bivša despotica Jelena, ćerka cesara Vojihne, a udovica despota Jovana Uglješe Mrnjavčevića, gospodara Sera, vezla je pokrov za život kneza Lazara, svetog kosovskog velikomučenika.

Na purpurnoj svili, zlatnom žicom, ispisivala je pohvalu svetom knezu koju je sama napisala, predivnu, znamenitu "Pohvalu knezu Lazaru".

To je savršeni obrazac molitve za srpske vojnike, uvek, pa i u ovom ratu, a glasi:

... Prekloni kolena Vladici koji te je ovenčao, moli da vazljubljena ti čeda bogougodno provode mnogoletni život u dobru, moli se da pravoslavna hrišćanska vera neokrnjena stoji u tvome otačestvu, moli se da Bog pobednik dade pobedu vazljubljenim ti čedima, knezu Stefanu i Vuku, nad nevidljivim i vidljivim neprijateljima, jer ako primimo pomoć od Boga, tebi ćemo hvalu i zahvalnost odati. Saberi zbog svojih sabesednika: javi Georgiju, podigni Dimitrija, ubedi oba Teodora, uzmi sa sobom Merkurija i Prokopija, a ne ostavi četrdeset seveastinskih mučenika, u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja vazljubljena, knez Stefan i Vuk, moli da im se dade od Boga pomoć; dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da jesi!..."
MIHAILO SA ISTOKA, NA BELOM KONJU

U docnijim proročkim spisima, naročito tokom DžV veka, takođe se pominje, despotov ubogi Jovan, oslobodilac Srba, ali već kao "Jovan, blagočastivi hristijanski car", koji će "obnoviti Rim", to jest, stvoriti novu hrišćansku (pravoslavnu) carevinu.

U drugim tadašnjim i docnijim proročanstvima, umesto o Jovanu, govori se o budućem pravoslavnom caru Mihailu, koji će doći sa istoka, pred belom vojskom, na belom konju, što je svakako uticaj poznatog biblijskob proročanstva (proroka Danila) koje kaže:

"A u to će se vrijeme podignuti Mihailo, veliki knez, koji brani tvoj narod!.."

To proročanstvo o dolasku cara Mihaila na belom konju, koji će osloboditi Carigrad, vratiti zlatne krstove na kupole Svete Sofije, i uspostaviti vladavinu pravde i istine, duboko će prožeti svu srpsku narodnu dušu i javljaće se kao vizija u svim ratnim patnjama i stradanjima.

Čak će ga videti i klicati mu i izbezumljeni mučenici Jasenovca.

Prema svedočenju jasenovačkog logoraša i lekara dr Nikole Nikolića, Tuzlaka, koji se sa srpskim mučeništvima u Jasenovcu toliko poistovetio da se u logoru i sam predstavljao kao Srbin, iako je bio Hrvat, zbog čega je docnije, možda, kroz isto mučeništvo prošao i na Titovom Golom otoku, pojedini njegovi pacijenti, logoraši duševno oboleli od čudovišnih muka i svakodnevnih prizora klanja i ubijanja, zapadali su katkad u prave borbene i jurišničke euforije, imali viziju budućih borbi i klicali svojim spasiocima:

"Evo dolazi sa istoka Mihailo na belom konju da nas izbavi od ustaških koljača!"

Zavedeni tim starim proročanstvima, mnogi će Srbi našeg vremena poverovati da je car Mihailo već stigao u liku Mihaila Gorbačova. A Milić od Mačve će tu strašnu zabludu ovekovečiti jednom lepom slikom, tako reći ikonom.


Ne bi se moglo reči da je ta molitva ostala neuslišena. U strašnoj bici, u polju ispred utvrđene Angore, 28. jula te 1402. godine, Srbi su se borili kao mladi lavovi, nastupajući u savršenom redu, disciplinovano, bez halabuke, krvožednosti i ratničkih strasti. U sudaru dve ostrašćene muslimanske vojske, njih pet hiljada hrišćanskih pešaka, konjanika i oklopnika borili su se krepko, muški i smireno, kao pravi nebeski ratnici, izazivajući opšte divljenje.

Kažu da je sam han Timur (Tamerlan), posmatrajući bitku sa jednog brežuljka, upitao ko su ti čudesni derviši koji se tako hrabro i u savršenom redu bore, a jedan od savetnika mu odgovorio da to nisu nikakvi derviši, već hrišćani, Srbi.

Jedino su Srbi toga dana u Bajazitovoj vojsci bili uspešni i tukli neprijatelja svuda na svom delu ratišta, dok se turska muslimanska vojska u krvožednom bunilu i neverstvu raspadala i nestajala u užasnom pokolju. Tada je knez Stefan izveo sa stratišta svoju vojsku neokrnjenu, povlačeći se lagano prema zapadu, korak po korak, pod borbom, i tukući svoje progonitelje. Jedno mesto na tom putu, kaže vojni istoričar general Petar Tomac, nazvano Srp gazi (srpski pobednik), svedoči i danas o tadašnjoj slavi srpskog oružja.

"Kakva simbolika u ovom mutnom vremenu obnovljenih panosmanlijskih pretenzija. Srpski pobednik pred kapijama Ankare!" - uskliknuo je jermenski pesnik Babken Simonijan, vatreni borac protiv panturcizma, kada je čuo ovu priču tokom pesničkih susreta "Slovo ljubve" u Despotovcu.

I kao što je krotka monahinja Jefimija dala obrazac molitve za srpske ratnike, određujući duhovne i moralne okvire svakoj srpskoj borbi, tako je i mladi knez Stefan, potonji srpski despot, pesnik, prorok i svetitelj, u strašnoj bici kod Angore, uspostavio obrasce borbenog držanja srpskih ratnika, u skladu sa načelima svetih nebeskih ratnika i oca svoga svetog kneza Lazara.

I jednog i drugog moraju se držati srpski vojnici, ako žele svetao obraz i pobedu uvek, pa i u ovom mutnom i neviteškom vremenu...'

Sa: http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/01/article-17.html
[b][/b]