Advokat Nenad VukasoviĆ: Kako je srpsko pravosuđe postalo sluškinja politike

Zašto ministar ćuti o ostavci sudije Inić-Drecun

Dobronamerni savet Dušanu Petroviću: Do kraja istražite šta se to radi u Vrhovnom sudu i sprečite da sudija bilo kog suda, a posebno Vrhovnog, napušta sudijsku funkciju zbog donošenja nezakonite presude
Nenad Vukasović, doskorašnji branilac Branka Berčeka - koji je pravosnažno osuđen zbog ubistva Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, smatra da pravosuđe, zajedno sa ministrom pravde Dušanom Petrovićem, ne bi smelo više da se pravi da Milena Inić-Drecun nije podnela ostavku na sudijsku funkciju zbog drastičnog kršenja zakona upravo u ovoj presudi.

Ova ostavka je presedan u istoriji srpskog sudstva, dok je suđenje za ubistvo Stambolića i pokušaj likvidacije Draškovića u Budvi, po mnogo čemu, jedan od najkomplikovanijih procesa. Ostavka je u parlamentu prihvaćena bez talasanja, stručna i ostala javnost vlada se kao da se ništa nije zbilo, iako je kao „vrhovni sudija“ Inić-Drecun jasno obrazložila zašto je ova, sada već pravosnažna osuđujuća presuda zasnovana na nečijim konstrukcijama. Na lažima i podmetanjima, umesto na istini.

- I ja, a i moje starije kolege, pa i moj učitelj koji je obeležio jugoslovensku advokaturu doajen Veljko Guberina ne pamtimo da je ikada bilo koji sudija, opštinski, okružni ili iz Vrhovnog suda napustio funkciju uz obrazloženje da neće da učestvuje u donošenju nezakonite presude. To je, u najmanju ruku, skandal. Ali, ne skandal sudije koja je dala ostavku jer je ona učinila častan potez zbog kog se, uz dužno izvinjenje - možda pri kraju radnog veka, našla na „belom hlebu“. To je skandal koji pokazuje stvarno stanje u srpskom pravosuđu. Pravo je nestalo zato što je postalo sluškinja politike, sa zadatkom da sprovede ono što zacrtaju „siva politika“ i moćnici.

Mislite da je poslušništvo jedini uzrok ćutanja u pravosuđu povodom ovakve ostavke sudije Inić-Drecun?

- I to ćutanje je skandalozno! Kad se pojavila prva informacija o ostavci ove sudije, mi smo jedino u Glasu javnosti, samo u dva nastavka, mogli da čujemo njeno kazivanje razloga da napusti sudijsku funkciju. Po starom dobrom pravilu, a zna se da mi advokati sve saznamo, Beograd se nije mnogo uzbudio zbog ostavke gospođe Inić-Drecun. Uzbudio se zbog njenog nastupa u javnosti! Kao što se neki sa zaprepašćenjem, ali u negativnom smislu odnose prema intervjuu sa Miloradom Ulemekom Legijom kojeg objavljuje takođe Glas javnosti. Niko, međutim, kada je reč o intervjuu gospođe Inić-Drecun i intervjuu sa Ulemekom ne pita šta je suština njihovog istupa u javnosti! Nego se bezobrazno pitaju kako je neko došao do intervjua ili da li nešto uopšte sme da se kaže javno.

Zašto vezujete ta dva intervjua, kad nemaju veze jedan sa drugim?

- I te kako imaju veze. Razlikuju se samo ličnosti koje govore i pozicije koje imaju. Gospođa Inić-Drecun je sudija Vrhovnog suda i sva javnost, profesionalna i ona druga, zna odlično da je ona do kraja govorila istinu o ubistvu Stambolića i pokušaju ubistva Draškovića u Budvi. Kao sudiju Vrhovnog suda nju niko ne sme ništa da pita ili da komentariše ono što je javno rekla! Dobro znaju da bi u direktnom duelu sa njom beznadežno bili potopljeni. Na njene reči niko nema ništa da odgovori, zato se i ide najpokvarenijom linijom: Ćutanje je najbolji lek, nemojmo da polemišemo s njom, nemojmo da otvaramo to pitanje jer će nastati čudo, čekajmo da padne u zaborav, ne dajmo joj prostora da igde više o tome govori!

Opet ne kažete kakvu ste vezu našli između ta dva intervjua.

- Jesmo mi advokati nekada opširni, ali ovde nisam! Ulemek je optužen i za ubistvo Stambolića, i za Budvu, zbog toga je u pritvoru, osuđen je, pa je onda lako ovim „hrabrim“ prenosiocima istine da govore kako je to što on govori besmislica. Pitam se zašto ti hrabri medijski poslenici nisu to govorili dok je bio na slobodi, dok se nije predao? Kad poredite kazivanje nekoga koga zovu kriminalcem i nekoga ko je čestiti sudija Vrhovnog suda, onda se ta histerična grupacija koja se javlja u medijima opredeljuje - gospođi Inić-Drecun ne dozvoliti da više govori, a Ulemeka ćemo ionako prikazati kao kriminalca koji u intervjuu puno mašta zato što je ionako osuđen. Konkretno, gospođa Nadežda Gaće u dijalogu sa glavnim urednikom Glasa Đurom Bilbijom pokazala je jedino interes za to kako se došlo do tog intervjua sa Ulemekom, a nije želela da vodi razgovor o sadržini intervjua. A, da podsetim, deo tog intervjua je „integralna ostavka“ sudije Inić-Drecun! E, tu se poklapaju istine i zato je nastala panika u kojoj je, izgleda, trebalo zabraniti rad novinarima, zabraniti takve listove. Gospodo, idemo li mi to napred ili se vraćamo u mračna vremena? Da li je moguće da se novinari demokratske provenijencije zalažu za muk i ćutanje kad istina pokušava da ispliva i ugleda svetlost dana?!

Šta god radili, novinari ipak ne vladaju. Zašto ćute državni organi, uprkos preklapanjima koje je lako uočiti?

- Nema ni tu velike mudrosti. Dovoljno je setiti se šta je prvo rekao novopostavljeni ministar pravde Dušan Petrović. Vidimo da su njegova okosnica u reformi pravosuđa sudski predmeti koji su zastareli, pa se dohvatio presude za episkopa Ilariona! Nemam ništa protiv da ministar pokrene pitanje svih zastarelih sudskih odluka. Ali, gospodine ministre, zašto nemate hrabrosti da kao prvo pitanje pokrenete ostavku sudije Inić-Drecun i nezakonite presude Vrhovnog suda, kojom je bačena ljaga ne samo na sam Vrhovni sud? Da li zato što ste delegirani iz DS-a koja je bila najzainteresovanija i najbučnija tokom suđenja za ubistvo Stambolića i za Budvu, pa i oko Zvezdana Jovanovića? Vaši iz DS su već 12. marta 2003. godine u 17 sati znali tačno ko su bili atentatori. Moj dobronameran savet, gospodine ministre, jeste: Do kraja istražite šta se to radi u Vrhovnom sudu i kakve se odluke tamo donose, pa tako sprečite da se više nikad ne ponovi da bilo koji sudija bilo kog suda, a posebno Vrhovnog, napušta sudijsku funkciju da ne bi učestvovao u donošenju nezakonite presude! A onda slobodno rešavajte sve zastarele sudske odluke! Ako je ovakav stav ministra pravde, a uz to se zna da od „Sablje“ u ovoj zemlji vlada strah od raznih lobija i moćnika, onda je jasno da je pravo sada samo sluškinja politike. Gde ste videli da robovi ustaju protiv gospodara, osim u Spartakovom ustanku, u kome su svi bili razapeti na krst?! Pa, ni naše sudije ne smeju da podignu glas protiv gospodara! Znam da postoje časne sudije, vreme je da oni podignu glave i krenu u bitku za pravosuđe, ne bi li smo vratili poverenje naroda u sud.

Jeste li Spartakovim ustankom objasnili i muklu tišinu Društva sudija Srbije na onakvo obrazloženje ostavke njihove koleginice Inić-Drecun?

- Najbolje da pitamo Društvo. Pravosuđe je otišlo dođavola! Šta drugo kazati kad u Vrhovnom sudu vele da „nije od uticaja na utvrđeno činjenično stanje“ ni to što se na rukavicama koje je nosio budvanski atentator nalazi nulta krvna grupa, a usred CZ je optuženom „atentatoru“ Branku Berčeku uzeta krv i ustanovljeno da je ima krvnu grupu „A“?! Da li treba kao država da se dičimo takvom pravosnažnom presudom našeg Vrhovnog suda? Osnovni postulati prava zamenjeni su političkim interesima pojedinaca da se predmet završi i po cenu „žrtvenih jaraca“.

Zna se da Inić-Drecun nije jedina u veću sedmorice sudija koja je utvrdila da u sudskim spisima nema dokaza za krivicu Ulemeka, Berčeka i ostalih osuđenih. Ali, imena tih istomišljenika nisu izašla u javnost.

- I ja lepo kažem da postoje časne i savesne sudije. Ali, to što ostali ćute svedoči o strahu o kome govorim. U interesu je svih da i te sudije javno progovore o tamnim zbivanjima iza zidina Vrhovnog suda u ovom predmetu. NJihovo istupanje imenom i prezimenom pomoglo bi u stvaranju fronta protiv onih bestidnika koji su od pravosuđa napravili svoju privatnu prćiju. Dok sudije ćute i sve ovo gutaju, a sa druge strane se pozivaju na Evropu i demokratska načela ostavlja se prostor onima koji vršljaju po Srbiji i kroje neku „svoju istinu“, gore od Inkvizicije ili komunističkog režima na kog se svi obrušavaju kao nešto najgore što se desilo Srbiji.

ADVOKAT NENAD VUKASOVIĆ: Kako je srpsko pravosuđe postalo sluškinja politike
Gde su šake Ivana Stambolića
Niko nije istraživao surevnjivost Draškovića i Đinđića iza koje je stajao apsolutizam u vođenju tadašnje opozicije. Šake Ivana Stambolića nisu nađene, a praksa pokazuje da se one seku ili zbog iznuđivanja priznanja ili da bi se sa prstiju uklonili otisci na osnovu kojih se pravi „ključ za sef“
Za javnost bi moglo biti iznenađenje to što tužilac „izbacuje“ Slobodana Miloševića kao nalogodavca zločina na Ibarskoj magistrali, a kako kaže Nenad Vukasović, kao organizatora uvodi Radomira Markovića, iako se zna da šef Državne bezbednosti Srbije nije bio ni u kakvom sukobu sa Vukom Draškovićem.

A kakav je sukob bio između Draškovića i Đinđića?

- Koliko je u javnost procurilo, odnosi nisu bili idilični. Postojala su neka koncepcijska neslaganja, pa i konačno odbijanje Draškovića da pristupi tadašnjem DOS-u, čiji je faktički lider bio Đinđić. Da li odgovor možda leži u mogućoj surevnjivosti dvojice ljudi čija se spoljna slika, kako je narod vidi, svodi ni na šta drugo osim na isključivo liderstvo, koje vodi do apsolutizma u vođenju tadašnje opozicije. Sigurno je početkom 90-ih Drašković bio značajna ličnost na srpskoj političkoj sceni, setimo se demonstracija 1991. godine. Ali isto tako, narednih godina njegov rejting opada, dok Đinđić izlazi iz senke. Tako dobijamo dvojicu ambicioznih ljudi, koji, svaki za sebe, misle da su jedini koji mogu stati na čelo Srbije koja je, po tadašnjem shvatanju, pod Miloševićem bila izgubljena.

Kažete da se Drašković „vadi“ na mrtvog Miloševića, a kako od vaših ovakvih analiza da se „brani“ pokojni Đinđić?

- Nisam rekao da se Drašković brani mrtvim Miloševićem, samo sam izneo fakta, istinu da je ekspertska grupa SPO imala „na nišanu“ Đinđića. Konačno, ja prosuđujem na osnovu onoga što imamo u predmetu „Stambolić-Budva“ i na temelju prve godine za Ibarsku magistralu. Ako je tužilaštvo tu postavilo Miloševića kao centralnu figuru, time objašnjavajući sva zbivanja oko Draškovića, onda pitajte tužilaštvo šta ih je motivisalo da Miloševića postave na pijedestal sa koga se odlučivalo o životu i smrti. Ista je stvar i s Đinđićem. Pitate me kako on da se „brani“. NJegova odbrana je jedino vezana za najuži krug njegovih saradnika, koji su bili dužni da nakon njegove tragične smrti progovore sve šta znaju o kontaktima Đinđića u zemlji i inostranstvu, a ne mislim na državničke kontakte. I ovde se stvari, dakle, guraju pod tepih i voz skreće u pogrešnom pravcu: jedino što Đinđićevi saradnici govore to je samo zaštita njegovog lika i dela. Još nešto je važno. Zašto pokojni premijer nije smeo da govori o Kosmetu sve do 2002. godine iako je bio svedok progona srpskog stanovništva iz te pokrajine? Neki smatraju da mu je, kada je progovorio o Kosmetu, to došlo glave. A šta to znači? Da je okrenuo leđa onima na Zapadu i SAD čija je interesna sfera Kosmet. Da je ono stvarno bila demokratska revolucija, onda bi reakcije čelnika srpske vlasti prema tom Zapadu bile u zahtevu, da ne kažem naredbi da se zaustavi progon i ubijanje Srba na Kosovu i Metohiji, njihovo etničko čišćenje.

Može li se zaključiti, prema stanju u spisima i onome što ste kao branilac utvrdili, da iza ubistva Stambolića nema političke pozadine vezaner za Đinđića?

- Siguran sam da Miloševića možete slobodno da izbrišete kao političkog nalogodavca, isto tako i kada je o Đinđiću reč, daleko od toga da bi on imao veze s tim. Zašto je likvidiran Stambolić? Još ne znam za slučaj ubistva kod kojeg nije istraživan život same žrtve. U slučaju Stambolića svedok sam straha i tužioca i suda da uopšte sagledaju ukupna zbivanja ne samo politička, nego i poslovna i ostala, oko Stambolića. U ta pitanja nije smelo da se dira tokom procesa. Zato što su neki moćnici već unapred postavili „istinu“ da iza toga stoji Milošević. Isto je učinjeno sa Draškovićem i Budvom, a zatim ubistvom Đinđića. Svuda imamo fabrikovanu istinu, svesno plasiranuo javnom mnjenju, kao što je radio Gebels u nacističkoj Nemačkoj. Ali, na isfabrikovanim dokazima nijedna presuda ne može da opstane!


SLUŽBENI BRANILAC

-Pre nekoliko dana sam u tzv. Specijalnom sudu saznao da je još jula meseca Branko Berček pokazao punomoćje meni i kolegi Avdeju Popovu u predmetu „Stambolić-Budva“ i zatražio da mu se postavi službeni branilac - kaže Vukasović, koji je Berčeka branio od početka krivičnog postupka do njegovog pravosnažnog okončanja. - U predmetu poznatom kao „Ibarska magistrala“, međutim, Vrhovni sud me je postavio za Berčekovog advokata po službenoj dužnosti, što sam prihvatio.

ISTINA NIJE U PRESUDI

Daleko od toga da za Budvu bilo šta prigovaram Đinđiću. Daleko od toga! Ali, crnogorske vlasti su povodom slučaja u Budvi uhapsile Dušana Spasojevića Duću i Mileta Lukovića Kuma, takozvani zemunski klan, koji su bili prijatelji, hajde da kažem dobri poznanici Čedomira Jovanovića. I zato stalno apelujem na saradnike Đinđića da moraju radi svoje savesti, radi Đinđićeve majke, radi samog Đinđića u koga se kunu, da najzad progovore kako bi se utvrdila istina koja je samo jedna. Ali, to nije „istina“ koja je data u optužnici i presudi.

Uprkos tome što je rekla sudija Inić-Drecun, presuda za Stambolića i Budvu je pravosnažna. Tvrdite da na isfabrikovanim dokazima presuda ne može da opstane. Vidi se da može.

-Tačno. To pokazuje da ovde vlada sila, a ne pravo.

Koji su dokazi isfabrikovani?

-Duga je to lista! Prvo, čista je laž da je na Fruškoj gori bio Nenad Šare, jer on nema decu, a pred istražnim sudijom je odbio da skine fantomku uz izjavu da se plaši za ženu i decu. Drugo, navodno telo Stambolića nađeno na Fruškoj gori nema šake na obe ruke, prvi vratni pršljen i podjezičnu kost, a imamo iskaz svedoka da su pred egzekuciju Stamboliću ruke bile vezane lisicama iza leđa, da su mu posle ubistva lisice skinute sa ruku, i da je to uradio Berček. Kad uz ovo imamo izjavu zvaničnih organa da pre njih niko nije otkopavao tu jamu, onda imamo jezivo pitanje: gde su šake Ivana Stambolića.

Imate li neku pretpostavku?

- Ne bavim se pretpostavkama. Praksa pokazuje da se šake uobičajeno seku ili radi stravičnog mučenja da bi se dobilo određeno priznanje, ili da se sa svih prstiju skinu otisci na osnovu kojih se onda pravi „ključ za sef“.

Kakav ključ?!

-Zna se da postoje brave na sefovima ili nekim prostorijama koje se otvaraju samo na otisak prsta.

Stambolić nije bio tajkun.

- Ja sam rekao samo zašto se uzimaju šake. Ne tvrdim da je Stambolić bio tajkun. Kao branilac, međutim, imam podatke koje sam na sudu koristio i prilikom saslušanja Stambolićevog sina Veljka. A to je da je Stambolić imao poslovne kontakte sa jednom engleskom firmom, da je radio biznis sa naftom i naftnim derivatima na relaciji Bugarska-Republika Srpska, pa čak i da je išao kod Mila Đukanovića i tražio ogromnu pozajmicu od oko stotinu miliona evra. O svemu ovome pitao sam gospodina Veljka Stambolića na sudu. Odgovorio je polovično. Tu prestaje moja moć kao advokata. To je stvar za državne organe, za koje još nije kasno da provere te navode jer ni ja ne želim da baratam poluistinama. Tužilaštvo je moralo da pročešlja sve, od onda kad je Stambolić bio direktor Jubmes banke, pa do njegove smrti. Naročito poslovnu sferu i ljude s kojima se poslovno sretao.

Na sve ovo deo javnosti svakako može da konstatuje: i Ulemek, i Berček, i ostali iz JSO, kao osuđene ubice sad mogu samo da horski tvrde da su navodne „žrtve monstruozne montaže“ i „belosvetske zavere“.

-Ta konstatacija je slika i prilika histerične srpske javnosti, posebno pojedinih novinara koji su „veći katolici od pape“! Meni se može i ne mora verovati. Ali, pitam sve „neverne Tome“: verujete li sudiji, gospođi Mileni Inić-Drecun? I onim sudijama koje su u tom istom veću bile njeni istomišljenici? Ili mislite da su i ona i neke njene kolege zbog niskih pobuda zaključili da ova presuda mora biti ukinuta? Da li je Inić-Drecun javno govorila o nezakonitosti ove presude, takođe, iz niskih pobuda? Ako koza laže, rog ne laže. Svako ko malo razmisli znaće odgovor na pitanje zašto sud nije smeo da na Fruškoj gori skine fantomku lažnom svedoku, zašto sud nema hrabrosti da zaore po pitanju šta je sa šakama Ivana StambolićaÖ I danas me, posle svega, muči pitanje - ko je sahranjen u grobu pored Bojane Stambolić. Na čiji grob porodica polaže cveće? Imao sam hrabrosti da i na suđenju pitam tužioca Mioljuba Vitorovića: Da li ste sigurni da su posmrtni ostaci Stambolića u tom grobu i da li ste obavestili porodicu ko je, ustvari, u tom grobu? Odgovor nisam dobio. Nemam ga ni danas.

SUDIJA GORDANA BOŽILOVIĆ-PETROVIĆ ODGOVARA NA OPTUŽBE PREDSEDNIKA OKRUŽNOG SUDA
Važić laže da sam neradnik!
Prošle godine sam od 71 predmeta rešila 22, a ne sedam, kako Siniša Važić lažno obaveštava javnost. On je sam sebe stavio u Veće, po tom osnovu mu je plata udvostručena, a potom još uvećana za petinu- iako nikada nije sudio ni u jednom predmetu za ratne zločine
BEOGRAD -Siniša Važić laže kad kaže da me je smenio zato što sam malo radila - veli sudija Gordana Božilović-Petrović povodom saopštenja predsednika beogradskog Okružnog suda da je zbog nerada izbacio iz svih suđenja za ratne zločine.

- Važić je u javnost izneo delimične podatke o mom radu jer je, zaveden čarima statistike, pomislio da će tako učiniti razumnom i opravdanom odluku o mom smenjivanju - revoltirana je naša sagovornica. - Prećutao je mnogo toga.

Godine 2002. rešila je, kako ona navodi, 74 predmeta kao prvostepeni krivični sudija. Naredne godine uradila je 62 predmeta, 2004. 84, a 2005. godine 66. Po svim parametrima, dodaje, bila je „znatno bolja od proseka kojeg su ostvarile sve sudije u tom odeljenju“. Uz to pre tri godine magistrirala je „bez dana bolovanja ili odsustva sa posla po bilo kom osnovu tokom četvorogodišnjeg rada u Veću za ratne zločine“.

TUĐA VOLJA

-Tokom rada na predmetima iz oblasti ratnih zločina i na redovnim predmetima, u protekle četiri godine, aktivno sam učestvovala u edukaciji mladih sudija i pravnika, bila predavač na 15 stručnih savetovanja u Srbiji i inostranstvu, magistrirala sam, a privodim kraju doktorsku disertaciju iz krivičnog prava - govori sudija Božilović-Petrović. -Toliko o tome koliki sam ja neradnik po kriterijumima Siniše Važića! On diskreciono pravo predsednika suda koristi da onemogući najbolje i najstručnije sudije da rade ono u čemu su najbolji, a pitanje je da li je potpuno irelevantno da li me je smenio zbog ličnog interesa ili po tuđoj volji!

- Prošle godine u radu sam imala 71 predmet, rešila sam 22, a ne sedam kako Važić lažno obaveštava javnost - veli sudija. - Te godine intenzivirano je suđenje „Škorpionima“ gde sam bila predsednik veća, a kao član sam radila u još četiri predmeta. Uporedni rezultati mog rada nisu u tom periodu lošiji od rezultata ostalih članova Veća za ratne zločine! Prošle godine najmanje tri sedmice mesečno sudila sam u predmetima „Škorpioni“, „Ovčara I“, „Ovčara II“, „Braća Bitići“, „Suva Reka“. Često se sudilo u dve smene, i pre i posle podne, zbog čega ni ja, ni koleginica Vinka Beraha-Nikićević nismo ove godine sudile redovne predmete.

Koliko je savesno i predano radila, navodi ovaj delilac pravde, vidi se po tome što je ona prva u Veću za ratne zločine zakazala popodnevno suđenje, što su posle prihvatili i u Posebnom odeljenju za borbu protiv organizovanog kriminala. Pre toga, u istoriji srpskog sudstva sudovi nikada nisu zasedali popodne.

-Važić manipuliše podatkom da sam rešila samo jedan predmet iz oblasti ratnih zločina, jer prikriva da je celo to Veće do sada donelo ukupno samo tri presude - navodi sudija. - Jednu od te tri sam napisala ja! Dvoje sudija ovog Veća još nisu presudili nijedan predmet! Važić krije da je sam sebe rasporedio u Veće za ratne zločine, pa po tom osnovu i on prima duplu platu i uživa druge privilegije, kao što je beneficirani radni staž! Nije sudio ni u jednom predmetu iz oblasti ratnih zločina kao član veća! A sam je sebi, po osnovu složenosti tih predmeta, u kojima nije sudio, izdejstvovao da na dupliranu platu dobije povećanje od 20 odsto! Na takvo povećanje pravo imaju ili sve sudije iz krivične materije, ili nijedan makar se zvao i Siniša Važić! O toj zloupotrebi Važić ćuti i ne obaveštava javnost.

Gordana Božilović-Petrović ističe da Važić, kako ona formuliše, laže da ga nijedan sudija nije obavestio o nedozvoljenim pritiscima na sud.

-Tražila sam od Važića, na savetovanju u Miločeru, da zaštiti sud, sudije i mene od Nataše Kandić koja se krajnje pogrdno izjasnila o presudi „Škorpionima“ i o meni kao predsedniku tog veća - navodi delilac pravde. - Rekao mi je da ne može da reaguje jer nije zgodno! Onda sam reagovala ja. Meni je bilo zgodno!

Ne, sudovi u vreme Slobe, Legije i Seselja su bili olicenje objektivnosti. Ma kapiram ja Vukasovica. Izigrava ludilo jer se sam uhvatio u kolo spasavanja zlikovaca. Na svu srecu nije uspeo.