OSAM SEKUNDI

Boris Dežulović, N1

„Drago mi je da dijelimo entuzijazam oko rada za dobrobit naših zemalja i snažne veze između Hrvatske i Sjedinjenih Američkih Država“, napisala je predsjednica Kolinda Grabar-Kitarović na svom Twitter-profilu, uz fotografiju susreta s američkim potpredsjednikom Mikeom Penceom na redovnoj godišnjoj Konferenciji o sigurnosti u Münchenu.

„Sastali smo se kratko, izmijenili nekoliko konstruktivnih rečenica i dogovorili se o daljnjoj suradnji“, kasnije te večeri hrvatska je predsjednica novinarima prepričala detalje tog historijskog susreta. „Razgovarali smo o daljnjem partnerstvu Hrvatske i Sjedinjenih Država, i zapravo me vrlo ugodno iznenadio njegov vrlo otvoren i srdačan stav. Svakako ćemo nastaviti razgovore.“

Očekivao bi čovjek takvu stvar od nekog tupog nogometnog napadača, jednoga od onih što padaju čim kroče nogom u šesnaesterac - i danima onda tamo kuka i leleče, valja se po travi, previja, prenemaže, plače i doziva staru majku, pa se široko gestikulirajući zaklinje pred sucem u babin grob da ga je protivnički bek pokosio džonom kopačke – smetnuvši sa svoga malog uma da televizija postoji već gotovo stotinu godina, i da sveprisutne kamere danas na stadionu hvataju čak i navijača kad kopa nos, a kamoli napadača kad iz čista mira kao pokošen snajperom padne u šesnaestercu.

I da televizija, oca joj jebem, tu situaciju onda nemilosrdno ponavlja u usporenoj snimci iz devet različitih kutova, kako bi svatko, na neviđenu sramotu pokojne babe i njenog tupog unuka, mogao vidjeti da je protivnički branič bio cijeli metar daleko i da nikakvog kontakta među njima nije bilo.

Očekivao bi čovjek, kažem, takvo besramno foliranje od kakvog tupog i golomozgog napadača, ali ne i od predsjednice jedne prave pravcate, međunarodno priznate države. Hvali se tako Kolinda Grabar-Kitarović konstruktivnim „razgovorom o daljnjem partnerstvu“ i „dogovorom o daljnjoj suradnji“, zadovoljna „entuzijazmom oko rada za dobrobit naših zemalja i snažne veze između Hrvatske i SAD-a“, ali i oduševljena „vrlo otvorenim i srdačnim stavom“ gospodina Pencea, baš kao da je konferencija u Münchenu bila četvrtfinale braniteljskog seoskog turnira, a ne veliki svjetski think-tank derbi u izravnom televizijskom prijenosu, s petstotinjak svjetskih predsjednika, kraljeva, premijera, ministara, političara i biznismena, i barem jednako toliko televizijskih kamera.

Valja se tako hrvatska predsjednica od sreće po travi, prenemaže se i široko gestikulira zaklinjući se u Tuđmanov grob da je razgovarala s Trumpovim potpredsjednikom, pa prepričava detalje tog konstruktivnog i neobično dugačkog, čak pomalo i iscrpljujućeg razgovora, smetnuvši sa svoga malog uma da televizija postoji već gotovo stotinu godina, i da sveprisutnim kamerama u Münchenu ne bi promaklo ni da je Kolinda kopala nos, a kamoli da je „konstruktivno razgovarala“ s američkim potpredsjednikom.

Što smo, dakle, vidjeli kad je sutradan ujutro konačno objavljen snimak?

Vidjeli smo kako se hrvatska predsjednica poput tinejdžerke u backstageu Justina Biebera umiješala među fotoreportere, zaštitare i službenike protokola u velikoj dvorani münchenskog hotela Bayerischer Hof, čekajući pred stolicom u prvom redu, rezerviranom za Mikea Pencea. Vidjeli smo kako je zaustavila zapanjenu njemačku kancelarku Angelu Merkel, zadržavši se s njom u konstruktivnom razgovoru od dvije sekunde. Vidjeli smo kako je potom nestrpljivo zaobišla gospođu kancelarku, ugurala se i besramno zaskočila američkog potpredsjednika, u posljednji čas prije nego što će ovaj zauzeti svoje mjesto.

Vidjeli smo kako se hrvatska predsjednica rukovala s njim i govorila mu nešto šest-sedam sekundi, koliko otprilike treba da se izgovori „gospodine potpredsjedniče, dobar dan, ja sam predsjednica Republike Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović, imate možda sekundu?“. I vidjeli smo kako joj je Mike Pence strpljivo i vrlo detaljno odgovorio po prilici „Yes, sure“.

Vidjeli smo nakon toga kako je vidno zbunjeni američki potpredsjednik smeteno promašio svoje mjesto, a hrvatska predsjednica rascvjetala lica zamakla i nestala među zaštitarima i fotografima, raspitujući se valjda je li netko snimio historijski susret za njen Twitter.
Vidjeli smo, ukratko, da - na neviđenu sramotu hrvatske države i njene predsjednice – nikakvog kontakta između nje i Mikea Pencea zapravo nije bilo.

Vidjeli smo da je cijeli „konstruktivni razgovor“ trajao punih osam sekundi: točno onoliko – vjerujte, nekoliko puta sam provjeravao – koliko od početka do kraja traje rečenica koju ste upravo pročitali. Pa usporeni snimak cijelog povijesnog susreta Pence-Kitarović traje kraće od onog nezaboravnog susreta Mikea Tysona i Marvisa Fraziera u New Yorku 1986.! U tih, eto, osam sekundi - najduljih osam sekundi u svih četiri stotine godina povijesti mjerenja vremena u sekundama – hrvatska je predsjednica stigla ostati zatečena „otvorenim i srdačnim stavom“ američkog potpredsjednika, pribrati se od „vrlo ugodnog iznenađenja“ i s gospodinom Penceom porazgovarati „o daljnjem partnerstvu Hrvatske i Sjedinjenih Država“, te „podijeliti entuzijazam oko rada za dobrobit naših zemalja i snažne veze između Hrvatske i SAD-a“, pa se na koncu još i „dogovoriti o daljnjoj suradnji“ i „nastavku razgovora“.

Čim, jasno, u svojim pretrpanim državničkim itinererima nađu slobodnih sedam-osam sekundi.

Transkript razgovora

Susret Kolinde Grabar-Kitarović i Angele Merkel, recimo, trajao je svega par sekundi kraće od susreta s Mikeom Penceom, pa ipak o njemu nismo saznali baš ništa: nije bilo fotografije na Twitteru, nije bilo „entuzijazma oko rada na snažnim vezama Hrvatske i Njemačke“, nije hrvatska predsjednica, „ugodno iznenađena otvorenim i srdačnim stavom“ njemačke kancelarke, novinarima prepričavala detalje njihova razgovora o „partnerstvu“ i „daljnjoj suradnji“.

O čemu je, dakle, Kolinda Grabar-Kitarović razgovarala s Angelom Merkel, iz nekoga nam razloga nije dopušteno znati, i ja se iskreno nadam da će netko postaviti to pitanje i tražiti jasan odgovor iz Ureda Predsjednice, ako već ne i transkript razgovora, kakav smo dobili nakon susreta s Mikeom Penceom. Twitter dopušta stotinu četrdeset slovnih znakova, dakle sasvim dovoljno mjesta za integralni stenogram: koncentrirano čitanje jednog punog tweeta – provjerio sam i to - traje točno osam sekundi.

Vremenski interval od osam sekundi u američkoj je popularnoj kulturi, recimo, opće mjesto: to je minimalno vrijeme koje jahač u „bull ridingu“, tek jednom rukom držeći uzde, treba provesti na leđima neukroćenog bika kako bi zaradio bodove. Malo ih je koji uspiju toliko izdržati: njemačka kancelarka Angela Merkel, kako smo vidjeli, jednom se rukom držeći za Kolindu izdržala je samo dvije sekunde. Mike Pence je izdržao cijelih osam. Mike Pence je, jebiga, Amerikanac.

Osam sekundi nije nepoznata vremenska kategorija ni u modernoj psihologiji: prije dvije godine svijet je ostao šokiran rezultatima istraživanja američke korporacije Microsoft, po kojemu prosječni suvremeni potrošač koncentraciju uspijeva zadržati točno osam sekundi, manje čak i od poslovično tupe zlatne ribice - u popularnoj psihologiji jedinice za kratku pamet i memoriju – koja koncentraciju zadržava cijelih devet. Danas je, eto, malo ljudi koji uspiju toliko izdržati: Mike Pence, recimo, u koncentriranom je razgovoru s Kolindom Grabar-Kitarović izdržao samo osam sekundi.
Mike Pence, jebiga, nije zlatna ribica.

Ili ipak jest? „Pustit ću vas ako mi ostvarite tri želje: partnerstvo Hrvatske i Sjedinjenih Država, daljnju suradnju i nastavak naših razgovora“, rekla je Kolinda, na što joj je zlatna ribica odgovorila: „Yes, sure.“
Ne morate provjeravati, točno je stotinu četrdeset znakova.

I osam sekundi.

Јбг, воли жена да заскаче.

05.03.2017 - 11:29

Socijalna diskriminacija, nasilje prema pripadnicima etničkih manjina, ženama i deci, prenatrpanost zatvora, sporo pravosuđe, korupcija... Ovo je samo deo problema na koje upozorava redovni izveštaj američkog Stejt departmenta o stanju ljudskih prava u Hrvatskoj u 2016.

Hrvatska vlada toleriše previše incidenata FOTO: Getty Images Hrvatska vlada toleriše previše incidenata FOTO: Getty Images
Hrvatska se kritikuje zbog slučajeva antisemitizma, za neadekvatno procesuiranje napada na LGBT zajednicu, diskriminaciju po rodu i polnoj orijentaciji, diskriminaciju prema osobama s invaliditetom, kršenja prava radnika i korupcije.

Kad je reč o medijskim slobodama, Stejt department spominje fizički napad na novinaraAntu Tomića te pritisak Vlade na Agenciju za elektronske medije.

U izveštaju se podseća da je tadašnji potpredsednik Sabora Ivan Tepeš neposredno nakon što je imenovan na tu dužnost predvodio marš između pet i sedam hiljada ljudi protiv odluke Veća za elektronske medije da na tri dana prekine emitovanje televizije Z1 zbog govora mržnje protiv Srba.

Protest je rezultirao ostavkom predsednice Veća za elektronske medije Mirjane Rakić, i to nakon što je tadašnja Vlada predložila njezino razrešenje i raspuštanje Veća, a zvaničnik OESS-a za medije tada je izvestio da "nijedan visoki političar iz vladajuće koalicije nije osudio jasan pokušaj – temeljen na sirovoj etnopolitici – uznemiravanja i zastrašivanja nezavisnog regulatornog tela za medije", podseća se u izveštaju.

Jedna od zamerki je i to što je saborska većina odbila izveštaj ombudsmanke, prvi put zbog njegov sadržaja, a ne iz formalnih razloga.

– O stanju ljudskih prava u 2017. rano je govoriti, ali ono što znamo da se događalo i da se događa je činjenica da sve o čemu sam izveštavala, svi događaji iz 2016. o kojima piše i Stejt separtment, nažalost, kao da imaju neku kulminaciju u poslednje dve ili tri nedelje, kroz celi niz događaja koji pokazuju ne više samo netrpeljivost i netoleranciju nego otvoreno verbalno i fizičko nasilje, uznemiravanje, pretnje – kaže ombudsmanka Lora Vidović.

Podseća na napade na azilanta i navijače, suzavac u gej klubu, nalepnice s obešenim ljudima u Vukovaru i postrojavanje “crnokošuljaša” u centru Zagreba uz povike “za dom spremni”.

– To su sve ozbiljne situacije, koje više nije dovoljno samo osuditi, nije dovoljno reći to se ne sme događati.

Oni koji imaju vlast u ovoj državi moraju konkretnim akcijama pokazati kakav imaju odnos prema ovakvim događajima jer to više nisu incidenti, previše ih je – upozorava ona, i ističe da policija i pravosuđe moraju osigurati da ti događaji rezultiraju pravovremenim pravomoćnim sudskim odlukama.

http://www.okradio.rs/vesti/svetske/americki-samar-hrvatskoj-krsenje-ljudskih-prava_62070.html

kako nalaze ovo...za sekundu...

Милица Ђурђевић: Хрватска од Србије прави економску колонију!




Портпарол Заветника, Милица Ђурђевић, изнела је проблем нагомиланог хрватског капитала у Србији и најавила да ће се Српски сабор Заветници у наредном периоду посебно бавити овим питањем.

Док нам из Хрватске ових дана поручују “Убиј’ Србина!”, мислим да је право време да се позабавимо кључним питањима: хрватским капиталом у Србији!
Сведоци смо да хрватски тајкуни купују српске оранице у Војводини?! Хрватски привредници имају слободан продор на српско тржиште и по најповољнијим условима отварају своје предузећа и компаније и постају највећи монополисти у Србији?! Не само да овде отварају своје подружнице, већ су купили и неке од најпознатијих српских брендова.
У Хрватску се највише новца излива из Србије на годишњем нивоу!
Наравно, српски инвеститори немају никакав уплив на хрватско тржиште! У Србији постоји преко 200 хрватских фирми, а у Хрватској само 3 српске.
Ивица Тодорић поседује преко 6 000 хектара српског обрадивог земљишта, а један од највећих земљопоседника у Војводини је Бранимир Главаш, ратни злочинац, осведочени усташа.
Хрватска од Србије прави своју економску колонију, а државно руководство нема храбрости, али ни политичке воље да проговори о овим проблема и стане на пут погубној политици која страним инвеститорима, за разлику од домаћих, даје све бенефиције!

Српски сабор Заветници поседује детаљно разрађену стратегију борбе против хрватске економско-обавештајне окупације, коју ћемо имплементирати у раду на терену, поготово преко нашег покрајинског одбора.
Детаљи ће бити презентовани јавности у периодима, како их будемо активирали на терену. Темељно смо проучили токове новца и кадровску структуру која их подржава у Војводини, а која ће свакако ускоро бити разобличена.
Њихов план је да до 2019. Војводина буде потпуно економски независна од Србије са ингеренцијама самосталне државе.
Наредне три године су кључне за Војводину и са тим у вези Заветници се интензвино повезују са свим угроженим категоријама становништва. Недавно смо имали састанак са српским задругарима којима је држава национализовала земљу, а потом у процесу приватизације предала у руке хрватских тајкуна.

Као неке од конкретних мера, које ћемо детаљно представити у стратегији предлажемо:

1. Да се испитају све спорне приватизације и пониште оне које су противзаконите.
2. Да се поведе својеврсна кампања бојкота хрватских производа и фирми у Србији како би им се смањио приход.
3. Да се укину мере којима се дозвољава страним инвеститорима да по најповољнијим условима улазе на српско тржиште.
4. Да се омогући српским привредницима, домаћим, али и онима у дијаспори да инвестирају у земљи уз бенефиције.
5. Да се затражи од Хрватске поштовање принципа реципроцитета: колико фирми њихових у Србији, бар приближно српских у Хрватској, уз исте услове пословања. Наравно Хрватска на то неће пристати, па ће Србија имати оправдање да предузме одређене кораке.

ISTINA ZATAŠKAVANA 102 GODINE: Hajduk iz Splita su osnovali Srbi






Samo ime kluba "Hajduk" dosta govori o poreklu. Naime, hajduci po Dalmaciji i Istri bili su poznati Srbi koji se pominju i u narodnim srpskim knjigama

BEOGRAD - Fudbalski klub Hajduk iz Splita osnovali su Srbi iz Dalmacije! Ta istorijska činjenica svesno je zataškavana i menjana tokom 102 godine koliko postoji klub.

"Bile" su 1911. godine osnovali braća Fabijan i Luka Kaliterna, Lucijan Stela, Vjekoslav Ivanišević, Ivan Šakić. Pre Drugog svetskog rata sve Kaliterne su bili Srbi, Lucijan Stela je bio Srbin katolik, dok su Šakići i Ivaniševići pre rata bili Srbi, neki katolici, a neki pravoslavci, prenosi blog portal Hajduksrbija.

O srpskom poreklu braće Kaliterna postoje dokazi u knjigama Austrougarske, gde piše da su oba brata hapšena zbog srbofilije i širenja velikosrpske propagande tokom Prvog svetskog rata.

Ono što se potpuno prećutkuje jeste činjenica da su u osnivanju Hajduka učestvovali i studentsi srpske nacionalnosti koji su u tom periodu studirali u Beču i Pragu. Među njima su Blažo Primorac, Borislav Primorac, Đorđe Matavulj, Nikola Matanović, Pavle Janković, Filip Radović, Filip Janković, Jovan Divac, Novica Davnić, Branko Vuković.

Prećutkuje se i činjenica da su logističku i materijalnu pomoć za osnivanje kluba studenti dobili od organizacije "srpska zora".

Samo ime kluba "Hajduk" dosta govori o poreklu. Naime, hajduci po Dalmaciji i Istri bili su poznati Srbi koji se pominju i u narodnim srpskim knjigama, poput Stojana Jankovića, Iva Senjanina, Ilije Smiljanića, Ive Golotrba, Komnena Barjaktara...

Hajduk prvih godina igrao u crveno-plavo-beloj kombinaciji, ali je Austrugarska to zabranila pa su igrači Hajduka morali da igraju u potpuno beloj opremi.

Takođe, Hajduk prvih 30 godina postojanja, odnosno sve do 1941. godine nije imao grb na dresu. Prvi put grb im je stavio tadašnji režim Ante Pavelića, odnosno Nezavisna država Hrvatska (NDH).

Još jedna činjenica u prilog ovoj tezi je podatak da je od 1913. godine predsednik Hajduka bio Budislav Grga Anđelinović. Anđelinović je 1915. godine zbog prosrpskog govora prilikom obeležavanja Kosovskog boja u Zadru osuđen na tri godine robije od strane Austrougarskog režima.

Anđelinović je po završetku Prvog svetskog rata, kao šef policije u Zagrebu, komandovao policijom koja je ugušila pobunu hrvatskih vojnika 5. decembra 1918. godine na Trgu Bana Jelačića u Zagrebu. Vojnici su protestvovali protiv odluke o osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, donetoj 1. decembra u Beogradu.

Anđelinović je tokom Drugog svetskog rata pisao je tekstove u Srpskom glasniku iz Kanade i četničkom listu "Novosti". Ipak, ono najzanimljivije za njega je da je tokom tog rata bio jedan od pomagača Vojvode Momčila Đujića.

Iz svega ovog može da se izvede zaključak da je istorija početaka Hajduka usko povezana sa Srbima iz Dalmacije.

Vremenom je deo te istorije zaboravljen, a deo namerno prikriven, pa je danas uobičajeno da se sa stadiona "Poljud" čuju ustaški pokliči poput "Za dom spremni" ili "Srbe na vrbe".

Hrvatska se nada odbacivanju navoda o učešću u ratu u BiH - See more at: [url]http://www.balkaninsight.com/rs/article/hrvatska-se-nada-odbacivanju-navoda-o-u%C4%8De%C5%A1%C4%87u-u-ratu-u-bih-03-17-2017#sthash.GTAIMtk9.dpuf[/url]


Hrvatska se nada da će se u žalbenoj raspravi pred Haškim tribunalom, u predmetu Prlić i ostali, odbaciti navodi o njezinoj odgovornosti za zločine tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Tokom dokazne rasprave koja počinje u ponedjeljak, Odbrana šest bivših visoko pozicioniranih funkcionera Herceg-Bosne pokušat će dokazati da oni nisu učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu, zajedno s političkim i vojnim rukovodstvom Hrvatske.

Hrvatska tvrdi da nije učestvovala u ratnim zločinima u Bosni i Hercegovini, ali prema nepravosnažnoj presudi, koju je izrekao sud UN-a u Hagu, oni su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu zajedno sa najvišim ratnim zvaničnicima Hrvatske, među kojima i tadašnji predsjednik Republike Hrvatske Franjo Tuđman.

Tužilaštvo u Hagu će zatražiti gotovo duplo veće kazne od onih koje su im u maju 2013. izrečene nepravosnažnom presudom – ukupno 111 godina zatvora.

Tom presudom je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) proglasio Jadranka Prlića, Milivoja Petkovića, Slobodana Praljka, Valentina Ćorića, Bruna Stojića i Berislava Pušića krivim za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio prisilno uklanjanje Bošnjaka sa teritorije pod kontrolom bosanskih Hrvata u pokušaju stvaranja “Velike Hrvatske”.

Šest bivših visokih lidera Herceg-Bosne osuđeni su za učešće u ratnim zločinima i zločinima protiv čovječnosti, uključujući ubistva, silovanja, seksualna zlostavljanja, uništavanja imovine i deportaciju Bošnjaka 1993.–1994.

Šestorica osuđenih su obavljala političke i vojne funkcije u Herceg-Bosni u periodu od 1992. do 1994. godine. Prema optužnici, Prlić je bio predsjednik Vlade Hrvatske zajednice Herceg-Bosne (HZHB), Stojić načelnik Odjela obrane Hrvatskog vijeća obrane (HVO), dok je Praljak istovremeno obavljao funkciju visokog časnika Hrvatske vojske (HV), pomoćnika ministra obrane i višeg predstavnika Ministarstva obrane Hrvatske pri vladi i oružanim snagama HVO-a i, kasnije, komandanta Glavnog stožera.

U Centru za suočavanje s prošlošću Documenta iz Zagreba smatraju da bi rušenje teze o udruženom zločinačkom poduhvatu dovelo do smanjenja kazni šestorici bivših visoko pozicioniranih funkcionera Herceg-Bosne.

No, najvažnije je to što bi ono mogla dovesti i do odbacivanja navoda da je hrvatsko vojno i političko rukovodstvo bilo upleteno u rat u Bosni i Hercegovini.

“Ovaj postupak je značajan sa te neke državne pozicije“, kazala je Jelena Đokić-Jović, pravna savjetnica iz Documente.

Prema nepravosnažnoj presudi, oni su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu zajedno sa prvim predsjednikom Republike Hrvatske Franjom Tuđmanom, tadašnjim ministrom odbrane Gojkom Šuškom, kao i generalom Hrvatske vojske Jankom Bobetkom. Sva trojica su u poslijeratnom periodu preminula.

“Sukob između Hrvatskog vijeća obrane i Armije BiH imao je međunarodni karakter, jer je Hrvatska imala operativnu kontrolu nad Hrvatskim vijećem obrane“, rekao je sudija Jean Claude Antonetti.

Nakon prvostepene presude, Republika Hrvatska je zatražila da se uključi u žalbeni postupak kako bi osporila zaključke o ulozi Tuđmana, Šuška i Bobetka.

Tražili su da se uključe kao “prijatelji suda”.

Ovaj bi status omogućio Hrvatskoj da iznese iskaze ili druge informacije bez ulaženja u sam sudski proces, što su zvaničnici Zagreba vidjeli kao priliku da se dokaže nevinost Tuđmana, Šuška i Bobetka.

Hrvatski ministar pravosuđa Ante Sprlje rekao je prošle godine da je Haško tužilaštvo “propustilo pokazati bilo koji dokaz da su predsjednik Tuđman, ministar Šušak i general Bobetko ikad namjeravali činjenje zločina“.

Đokić-Jović kaže da su Tuđman, Šušak i Bobetko živi, vodili bi se zasebni kazneni postupci u kojima bi se utvrđivala njihova odgovornost.

Kako navodi, „pred Haškim tribunalom se zapravo ne sudi državama već pojedincima“.

“Na temelju ove presude ne može se utvrditi odgovornost države. S druge strane, vrlo je važno da se javnosti prezentiraju zločini koji su počinjeni u BiH i koji su bili obrazac ponašanja u Herceg-Bosni 1992. i 1993. godine”, kazala je Đokić-Jović.

Zahtjev Hrvatske da bude uključena u žalbeni postupak Tribunal je odbio.

Predsjednik Haškog tribunala Carmel Agius obrazložio je u odluci da “Tuđman, Šušak i Bobetko nisu optuženi u ovom predmetu“.

Spominjanje Tuđmana, Šuška i Bobetka u presudi ne predstavlja zaključke o odgovornosti Hrvatske kao države, objasnio je Agius.

Tribunal „nema jurisdikciju da donosi zaključke o odgovornosti države“, naglasio je on.

Osim Odbrane, žalbu je uložilo i Haško tužilaštvo, koje smatra da trebaju biti izrečene strože kazne.

Prvostepenom presudom Prlić je osuđen na 25, Stojić, Praljak i Petković na 20, Ćorić na 16 i Pusić na 10 godina zatvora.

Slavo Kukić, profesor na Univerzitetu u Mostaru, kaže da je ishod žalbenog postupka jedan od najvažnijih događaja u modernoj istoriji, i to ne samo za Hrvate u BiH nego i u susjednoj Hrvatskoj, koja želi da iziđe “čistih ruku“ kada je u pitanju rat u BiH.

“Mislim da je važno da se utvrdi i uloga Hrvatske u čitavoj ovoj priči, kao i u vezi sa BiH, pa kakva god da jeste”, kazao je Kukić.

Ko će platiti Todorićev sunovrat?


Hiljade radnika i dobavljača u Hrvatskoj, Srbiji, Sloveniji i BiH sa strahom prati kolaps Agrokora, koncerna koji duguje milijarde. Iza propasti stoji očajna hrvatska politika kojoj je kompanija dugo bila omiljeno čedo.

Hrvatski koncern Agrokor kasni sa plaćanjem nekih dobavljača u Srbiji, pišu beogradski mediji. Kompanija tajkuna Ivice Todorića u Srbiji ima imperiju supermarketa kroz lance Idea, Merkator i Roda, a vlasnik je i Dijamanta, Mivele, Frikoma i Kikindskog mlina. U tim firmama radi 11.000 ljudi, koji strahuju da bi ih eventualni bankrot hrvatskog giganta ostavio na ulici. Ministar trgovine Rasim Ljajić za list Danas kaže da su „naša briga i dobavljači“ te da će insistirati da se Agrokor pridržava obaveze da robu i usluge plaća u zakonskom roku od 60 dana. Jedan deo dobavljača je, međutim, Ministarstvu preneo da za sada nema kašnjenja u plaćanju.

Agrokor, najveća privatna kompanija u Hrvatskoj, na rubu je poslovnog kraha usled naraslih dugovanja u visini od približno 4,5 milijarde evra. Koliki je tačno dug i kako je nastao još nije sasvim poznato, ali se zna da su najveći poverioci ruske banke (na čelu sa Sberbankom) koje potražuju oko 1,3 milijarde evra. Ipak, verovatno najzanimljiviju vest u svemu predstavlja činjenica da ovaj skandal nije bio naširoko poznat sve do negativne reakcije na Zagrebačkoj berzi u ponedeljak (13. mart). Sporadičnih je glasova bilo, međutim, dok su hrvatske vladine instance i najveći mediji negirali ili naprosto ignorisali krizu.

Uloga državne politike u ovoj priči pokazaće se tako najzanimljivijim segmentom ukupne dramaturgije Agrokorovog sloma. Razmere slučaja lako su uočljive prema brojkama koje prate kompaniju čiju glavnu aktivnost čine trgovina i proizvodnja hrane: poslovanje u sedam država, s preko 60 kćerki-firmi i oko 60.000 zaposlenih (polovina od toga u Hrvatskoj). Nadalje, reč je o približno 2.000 dućana u pet država i oko 1.100 kioska. Samo u Hrvatskoj oko 2.000 dobavljača radi sa Agrokorom. Čitav koncern na čelu s većinskim vlasnikom Ivicom Todorićem svrstava se na 11. mesto najvećih kompanija Srednje i Južne Evrope, s ukupnim godišnjim prihodom od oko 6,7 milijardi evra.

Ko je kriv za krizu?

Nameće se pitanje kako je onda moguće da su hrvatski ministri još prošle sedmice negirali katastrofalnu situaciju u kojoj se zatekao Agrokor, a da bi se ovih dana hladno distancirali od njega; recimo, potpredsednica vlade i ministarka trgovine Martina Dalić. Ali i ovaj bi put bilo pogrešno taj greh pripisivati samo aktuelnoj vlasti ako znamo da je i ekonomski strateg socijaldemokrata Branko Grčić nedavno pozivao javnost da prestane sa „širenjem pesimizma“ oko Agrokora. Odnos državne politike prema tom koncernu, naime, tiče se svih velikih stranaka, bez obzira što je Todorić izvorno bio miljenik vrhuške Hrvatske demokratske zajednice (HDZ).

Odnos politike i firme godinama karakterišu sumnjive povlastice i subvencije. Hronično popuštanje pred privatnim Todorićevim interesima dovelo je do toga da koncern državi, prema nekim navodima, duguje basnoslovnih 800 miliona evra za PDV, a dobavljačima preko dve milijarde evra za preuzetu robu. Agrokor stoga više nipošto nije samo problem Ivice Todorića koji će ga uskoro silom prilika možda i napustiti. Ali, upravo zato se očekuje i intervencija države kako bi se spasilo ono što se još može spasiti.

„Čaša se prelila preko noći“, kaže ekonomski analitičar Guste Santini za DW, „ali problem je postojao već s prvom kapljom. Država sada mora da se upetlja u razrešenje situacije, što podrazumeva ozbiljno restrukturiranje kompanije.“ Jedna mogućnost je dokapitalizacija, ali Santini nije siguran da je to dobar put: „Nemoguće je proceniti bez detaljne analize stanja, a jasno je da bi finansijski angažman države značio dodatne garancije i zaduženja s negativnim posledicama na javni dug i kreditni rejting

Odlazak Todorića, otkazi radnicima?

Tu se vraćamo na regionalni značaj koncerna koji, od preuzimanja slovenačkog Merkatora, ima po 11.000 zaposlenih u Srbiji i Sloveniji i još 5.300 u BiH. Još krajem prošle godine došlo je do problema u Sarajevu gde je zapelo s otvaranjem jednog velikog Agrokorovog centra, da bi i u Srbiji krajem februara bila obustavljena isporuka struje prodavnicama Merkatora. Uostalom, slovenački lanac koji  je Todorić otkupio pre dve i po godine označio je početak rizičnog poslovanja i serije problema za Agrokor.

„Državna politika ne može da spase Agrokor“, mišljenja je ekonomski analitičar Domagoj Mihaljević. Ne zato što ne bi htela, nego zato što ne postoje novci da se pokriju toliki dugovi koncerna. „Ako Todorić ne pronađe strateškog partnera ili se ne dogovori s bankama oko njihovog ulaska u vlasništvo, firmi preostaje samo stečaj.“ Ipak, naš sagovornik smatra da Agrokor neće propasti, budući da je riječ o profitabilnom preduzeću, ali će neminovno doći do restrukturiranja zbog prezaduženosti. „A taj će postupak rezultirati negativnim posledicama – deo radnika i kooperanata ostaće bez posla“, uveren je Mihaljević.

I dok se svakodnevno očekuje rasplet, mediji prenose sumorne snimke praznih polica Konzuma i ostalih trgovačkih preduzeća u koncernu. Predviđa se skori odlazak Ivice Todorića iz uprave i rasprodaja kćerki-firmi. To ne skrivaju više ni hrvatski ministri od kojih su se neki, kroz dugi niz godina, regrutovali upravo iz te kompanije. No upada u oči da vlasti još ne žele da priznaju koliko tačno iznosi Todorićev poreski ceh pravdajući se čuvanjem poslovne tajne. Više od epiloga s Agrokorom pesimizam izaziva pretpostavka da će navike hrvatskih političara koji štite partikularne interese bliskih pojedinaca nekako već preživeti i ovu krizu.

СПЦ: Поновљени напади на цркве у Далмацији


Непознати починиоци поново су оскрнавили православне храмове у дрнишком крају у Хрватској, трећи пут у току једног месеца.

У саопштењу Епархије далматинске Српске православне цркве наводи се да су у ноћи између 20. и 21. марта изгредници оскрнавили православне светиње и обили цркве Светог великомученика Георгија у Кричкама и Светог Јована Крститеља у Миочићу, код Дрниша.

Напомиње се да је тај чин уперен против православних верника и да настојања полиције у Дрнишу да буду откривени и кажњени починиоци још нису уродила очекиваним резултатима.

"Сваки хришћанин треба да осуди овај поновљени и обелодањени вандалски чин, да се све учини како би се неговала од бога дарована слобода човека и уважавала верска осећања православних на дрнишком подручју", истиче се у саопштењу Епархије далматинске.

Ни овај пут провалници нису опљачкали православне светиње нити оскрнавили иконе и предмете храмова, па се, како се истиче у саопштењу, неизбежно намеће питање мотива непознатих насилника.

"У молитви и миру наставићемо пост у сусрет највећем хришћанском празнику Васкрсу и молити се Господу да уразуми насилнике и упути их на хришћанске врлине, како би најзад престали да скрнаве наше светиње", истичу у тој епархији.

У саопштењу се додаје да је 19. марта уочено да је обијена Црква рођења Пресвете Богородице у Медвиђој, те да је надлежни свештеник одмах обавестио полицију, која је убрзо изашла на терен и извршила увиђај.

Јужна врата на цркви су, како се наводи, проваљена, при чему је причињена материјална штета.

Црква рођења Пресвете Богородице је у фази обнове и тренутно се у њој налази део грађевинског материјала, од чега ништа није украдено.

"Ово је још један у низу немилих догађаја који се дешавају у Епархији далматинској и седми храм обијен у последњих месец дана. Надамо се да ће починиоци овог недела бити откривени и санкционисани", истиче се у саопштењу.

ne smeta im sto se zove hajduk...

a orao im smeta...