srbija su potrebni odlicni odnosi sa sad-om. stoji da u americkoj administraciji uvek postoje ljudi koji su najblaze receno neprijateljski raspolozeni prema srbama, u prvom redu mislim na hilari. mada veliki je problem sto ona nije jedina. moramo da pronadjemo nacin da nadjemo zajednicki jezik i sa tim ljudima.
od nasih odnosa sa sad u velikoj meri zavisi i nasa buducnost.
sa druge strane, srpska zajednica u americi je velika i istorijski gledano ona je ucestvovala u razvoju sad-a kao i sve ostale. a u odredjenim segmentima se i isticala. to se moze dobro iskoristiti za nastavak razvoja srp.-amer. odnosa.

Наш гост, Џозеф Бајден       PDF      Штампа      Ел. пошта
Љиљана Смајловић   
четвртак, 30. април 2009.

(НИН, 30.04.2009)

Прва званична посета Џозефа Бајдена Београду одиграла се пре шеснаест година и није добила готово никакав публицитет у београдској штампи. Био је април 1993, а тадашњи председник Пододбора за Европу у Одбору за спољнополитичке односе Сената САД није желео да се појави на прес конференцији са Слободаном Милошевићем. Особље америчке амбасаде у Београду рекло му је да ће Милошевић вероватно желети да се у пропагандне сврхе заједно са Бајденом појави пред новинарима. Рекли су му и то да државна телевизија неће верно пренети сенаторове речи критике према политици Београда у Босни и Херцеговини, већ ће их прекрити глас спикера који ће уверавати гледаоце да је гост из Вашингтона дошао да изрази поштовање председнику Југославије као важној светској личности.

Ако у мају ове године посети Србију, као што изгледа намерава, амерички потпредседник неће избегавати ни камере ни појављивање у јавности са врхом српске власти. Односи између Србије и Сједињених Држава ни сада нису идилични, али до Бајденове посете не би ни дошло да Вашингтон није одлучио да начини веома јаван, јасан и симболичан гест подршке врху садашње српске власти.

Ту ништа не мења на чињеници да Џозеф Бајден није на гласу као човек наклоњен Србима и њиховим националним интересима, нити пак као правичан брокер и непристрасан познавалац прилика на Балкану. Он је пре познат као изразито проалбански настројен политичар који је, и пре косовске кризе, на свакој етапи југословенске драме, заговарао увек исту политику бомбардовања Срба.

(А када је 1999. године коначно почело и бомбардовање Србије, односно Југославије, Бајден је био разочаран што Клинтон није желео да иде корак даље и у старту обећа копнене трупе. На телевизији NBC тврдио је да не треба зазирати ни од америчких жртава у рату са Србијом, да треба отићи у Београд и наметнути окупацију сличну оној над Немачком и Јапаном после Другог светског рата.)

Но, Бајден је данас потпредседник у администрацији изразито популарног Барака Обаме и засад је дисциплинован члан тима, ком је у фебруару поверено да оцрта обрисе нове америчке безбедносне и спољне политике (то је онај чувени, помирљиви говор на конференцији у Минхену, у ком је, наизглед са уверењем, заговарао потребу да се у америчко-руским односима притисне дугме за ресетовање). Његове раније јастребовске изјаве о Русији нису му у томе представљале никакву сметњу, као ни подршка коју је овај некад отворени присталица грузијског чланства у НАТО летос пружио Михаилу Сакашвилију (рекавши, после посете Грузији, да је “руска инвазија” прилика да Запад покаже хоће ли стати у одбрану “права слободних народа у целој регији”).

Званични Вашингтон ни сада, после одласка по питању Косова непопустљивог Војислава Коштунице, није задовољан ставом Београда према независности Косова. Чини му се да ни пристанак на Еулекс није довољан уступак у односу на америчка очекивања од најпроамеричкије српске владе од петог октобра. Обамина администрација се нада да ће Београд постепено да изврши “спознају нужности” и да одустане чак и од “јеремићевске” реторике у односу на Косово. Уза сва повремена признања значају Србије у региону, љубимац Америке на Балкану остаје Косово, те ће Бајденова посета региону, која укључује и обавезну посету Приштини, вероватно пре донети неку опипљиву корист албанском вођству на Косову него српском у Београду.

Но чињеница је, свеједно, да Американци на посете својих високих достојанственика некој земљи пре свега гледају као на драгоцене политичке поклоне тој земљи и њеној владајућој елити. Сматра се да домаћа власт од таквих посета увек профитира: то важи и за земље чији грађани нису проамерички настројени. У нашем случају, Вашингтон жели да помогне Борису Тадићу, а Џозеф Бајден се ту не налази ни у каквом конфликту интереса. Напротив.

Када је, после мартовске провале насиља против Срба на Косову, првог априла 2004. устао да у Сенату недвосмислено и оштро, без околишења, осуди поступке албанских изгредника, Бајден је рекао да Сједињене Државе морају да учине све да “оснаже умерене” политичаре на Косову и у Србији, али да је таквих “добрих момака” нажалост мало. Након што је похвалио тадашњег “прелазног” косовског премијера Реџепија и генерала Чекуа, председник Спољнополитичког одбора Сената је објаснио и шта стварно мисли о одговорности политичког вођства жртава косовских немира.

Било би лакше имати симпатије према вапајима Београда да се косовским Србима зајамче специјална права, да српски политичари нису били такви демагошки националисти у седмицама и месецима пре насиља. Нова српска влада под вођством премијера Коштунице као да је решена да вређа ону исту међународну заједницу чија јој је подршка потребна око Косова, и других ствари.

Коштуничина влада је, пре свега, исказала непоштовање Хашком трибуналу. У једном говору крајем фебруара, Коштуница је отворено рекао: “Ова земља не може бити обични испоручилац људске робе Хашком суду.” Никаквом се политичком кампањом не може оправдати овакво незналачко хушкаштво са његове стране.

А прошлог је уторка српски парламент отишао и корак даље од тога, када је великом већином изгласао да сви српски оптуженици у Хагу примају новчану компензацију за супруге, родитеље, за децу и телефоне, за авионске карте и поштанске услуге, као и правну помоћ”.

Теши нас то што се томе успротивило неколико мањих странака у парламенту, укључујући и странку министра одбране Бориса Тадића, истинског демократе и човека од принципа. За време косовског насиља, Тадић, који је извршио робусну реформу српских војних и безбедносних снага, доказао је да је успоставио цивилну контролу тиме што је држао под контролом усијане главе које су тражиле српску војну интервенцију. Учинио је то у сарадњи са америчким адмиралом Грегоријем Џонсоном. Постоји шанса да ће господин Тадић ове године да се кандидује за председника Србије против некога из Шешељеве странке, рекао је Бајден.

Као што је познато, мартовски немири послужили су Американцима као изговор да притисну међународну заједницу да одустане од политике “стандарди пре статуса”. Тако нешто наговестио је Бајден у говору чије смо делове управо цитирали. Америчка влада мора да промени своју политику, рекао је тадашњи председник Спољнополитичког одбора, објашњавајући да су стандарди сувише строги и да већ наредне, 2005. године треба отпочети са разговорима о коначном статусу покрајине. Тако је и било, а све остало је историја, што би рекли Американци.

Прошло је десет година откако је Бајден, чија се реторика током бомбардовања прегрејала, објашњавао да је глупаво причати да се на Косову одвија грађански рат: “Људи кажу да је ово грађански рат. То је као да кажете да је нацистичко истребљење Јевреја било грађански рат. О чему ми овде говоримо? Говоримо о човеку који управо врши геноцид” (CNN, Лари Кинг лајв, 5. априла 1999). Десетог јуна 1999, поново је за Си-Ен-Ену рекао: “Наћи ћемо да су зверства била гора од свега што је било ко могао да замисли. Наћи ћемо масовне гробнице са хиљадама тела, и мораћемо то да разоткријемо пред очима Срба и целог света, како се више никад не би десило”...

Сада су друга времена, и Београд ће имати прилику да види и чује једног новог и донекле другачијег Џозефа Бајдена. Балкан више није високо на листи америчких приоритета, сви циљеви су овде мање-више постигнути, НАТО се успешно шири и српски отпор америчкој политици практично је сведен на симболичну меру (попут одустајања од слања официра на НАТО вежбе у Грузији). На власт се у Вашингтону вратила читава једна генерација политичара и дипломата који су испекли занат и прошли ватрено крштење на Балкану, супротстављајући се српском национализму и Слободану Милошевићу. Имају разлога за задовољство када виде како Балкан сада изгледа. Милошевић је под земљом, српски националисти немају никакву моћ и представљају већу опасност за саме себе него за Американце и њихове балканске савезнике. Србија више не представља претњу никоме осим самој себи. Зато ћемо у мају имати прилику да у Београду видимо оно што су, много пре нас, видели Румуни и Бугари: како изгледа задовољан амерички званичник, који није дошао да прети, условљава и уцењује, већ да подржи, или обнови, оно што Америка овде види као западну вредност и перспективу.

Што не значи да Вашингтон неће очекивати нове противуслуге од Београда: “реализам” у односу на даље међународно осамостаљивање Косова, пристајање на сусрете са косовским званичницима, “конструктиван став” у односу на западне притиске на Милорада Додика и слично. А то можда није једини ризик за власт скопчан са овом посетом. Постоји и она мање опипљива, симболична раван. Бајден ће посетити и Сарајево и Приштину: тамо ће му бити приређен дочек ком Срби вероватно неће моћи да парирају, чак ни ако то влада у Београду буде желела.

    Previše protestantsko sagledavanje stvari.Nije njima Bog dao,nego su uzeli pukim ognjem i mačem.Kada imaš zver u komšiluku, paziš se da te ne zakači,ali i vrebaš prvu priliku da joj ga sjuriš među rebra.Da smo od 5.oktobra gurali na rusku stranu,očas posla bismo ponovo postali najdraži američki istočno-Evropejci,samo da potpuno ne odemo u rusko krilo.Ovako,belila šengenskog radi,vrečali smo na sve rusko k´o prase zalutalo u teheranski bazar u sred radnog dana i sad´nas kecaju ko odrtavelu fuksu iz Kameničke.

Nije protestantsko, nego hrišćansko. Svaka vlast je od Boga i Crkva je dužna da je poštuje, to uči i SPC. Sa SAD je problem što prestaju da budu vlast, i počinju da postaju okupatori. Kao na poslu, dobar šef iz svojih podređenih se trudi da izvuče najbolji kvalitet. Loš ih tera da budu kao on. Amerikanci su, ako je po proameričkim i proEU partijama postali ovo drugo. Na stranu što je i sama ideja da od celog sveta treba napraviti "Ameriku" u potpunoj suprotnosti i sa njihovom ideologijom o slobodi i pravima na različitost. Kamo nama Srbima, Belorusima, Kinezima, Rusima i drugima pravo na različitost od kulturnog miljea Amerike? Ako imaš u vidu da im klecaju državna kolena, onda možeš i da shvatiš da Amerika ima i ideološki problem, jer ubija raznolikost sveta namećući svima njihov model demokratije i slobodnog tržišta kao društvene ideologije
Inače globalnu dominaciju nikad neće ostvariti društva koja ne veruju u oslobađanje čoveka, jednostavno jer je to u suprotnosti sa višemilenijumskim tendencijama čovečanstva u globalu. Ako ne veruješ u Boga, veruj bato u empiriju. Amere može na tronu da nasledi samo društvo slične ideologije u domenu ljudskih prava i tehnološkog napretka.

ja ne znam sta ce to djubre ovde...
kao sto ne znam ni sta koj moj ima papa da trazi ovde... 

Тенденција, велиш...
Овога није било у Старо веку

Али је било у прошлом веку "прогреса"

А знаш ли да су Персијанци Кира Великог имали прву повељу универзалних људских права? Пази, Персијанци, та огавна тиранија од које је "демократска" Спарта бранила "западну цивилизацију" (иначе, тај појам тада није ни постојао). Наравно, Персија Дарија и Ксерска је већ била декадентна, мада не у оној мери у којој се представља. Јер није ли Александар копирао њих и њихов стил владавине, контра мишљења своји војника и генерала!?

Све тенденције о којима ти говориш имају гистро лимитирани карактер од неких хиљаду година. После се тоне у варварство или окошталост. Морални стандарди и флексибилност данашњег Запада о томе говоре. Историја се развија циклично, а не линеарно. Наравно, техника има свој линеарни развој, који опредељују природни закони еволуције. Али ништа осим саме технике се не мења. Ево ти сомалијски пирати, баве се занатом старим хиљаде година. Само су технику променили
Не очекујем да ово схватиш (пошто си рекао да ти објасним). И не вређам те овим, ниси ти ни бољи ни гори од огромне већине: Многи када се суоче са неком новом ствари, не кажу не знам, већ то није тако. Како је? Онако како смо и до тада знали. Може ли у таквим околностима да се дође до чистих, или назовимо их, нових сазнања.
Радивоје Пешић, археолог

А за тебе, и многе остале радикално ново и несхватљиво је да су Азијати сада најдинамичнији, дакле људи које деле друге вредности. Како привредно, тако и политички. И то тешко можете да пратите.
Дакле, неће бити "правде" за Тибет, Мјанмар, или Дарфур. Што у суштини јесте праведно јер није било правде ни за српске жртве Олује и Бљеска. Или си можда за селективну правду?!?

п.с.  Чујем да мајмун долази 22. онај мајмун, а наше шимпанзе најављују невиђене мере обезбеђења. Е па, за оне који би да га радосно дочекају (намерно употребљавам исту фразу као за Ћурувију) и за оне који мисле да нешто могу постићи протестом имам исту поруку - ****** се ви и ваша политика

Naravno da imaju limitirani vek, jer ta priča počinje sa starim Grcima. Pre starih Grka, nije bilo ratničkih naroda i kultura. Grci su preteča Germana, jer su oni započeli sa tim kultom rata i takmičenja -Olimpijada.  Što se tiče fašizma ... pa jebiga bato, ima li boljeg dokaza od toga da germanskim narodima ne odgovara nehumana ideologija. Imao si u sukobu germanski humanizam, germanski antihumanizam i slovenski totalitarizam. Pobednici su ....  Nemoj da mašiš što se tiče mog stava prema SAD. Ne pordžavam ja njih, pogotovo ne da se od srpskog društva pravi kopija zapada u tom ideološkom smislu.  Mene čudi da ti kao kineski fan na ovom forumu, ne razumeš ono što i Kinez kaže kad ovi sa zapada počnu da ga prozivaju za ljudska prava. A Kinez kaže ... mi smo druga kultura. Nije ovde o reč o tome dali Kinez može da ostvari dobre rezultate, ili još više Rus, ako ne veruje u demokratiju. Ja naime tvrdim da može, i da će Rus pre pod čvrstom rukom nešto postići, nego u nekom društvu visokog stepena sloboda. Samo pokušavam da ti objasnim da neko liderstvo u tim globalnim odnosima predodređeno za nacija čije su nacionalne ideologije humanističkog i slobodarskog karaktera. Uostalo, i sama tehnologija je jedan vid humanizma i oslobađanja čoveka. Ako ti čitavo čovečanstvo od svog nastanka ide putem tehnološkog napretka, to znači i da se na taj način globalna civilizacija humanizuje i oslobađa. A tendenciju ne može da gura neko ko u nju ne veruje i ne upražnjava. Zato ti Rusija nikada nije bila globalni gazda, kao što neće ni biti. Jaka, razvijena i perspektivna država naravno može, ali trendove neće diktirati nikada. Ako pokušaju da kao mi implementiraju tu zapadnoevropsku ideologiju, samo će razjebati svoje društvo i postati neefikasni kao i mi danas. To ti je najveća greška Miloševića i SRSa, ta priča o borbi protiv američke dominacije. Ne treba tu dominaciju sporiti, nego se treba prilagoditi i držati svoje priče, malo prilagođene civilizacijskom trenutku. Recimo u Srebrenici. Šta si dobio streljanje nekoliko hiljada zarobljenika i civila? U redu, zauzeo si grad i eliminisao  pretnju po okolne Srbe. Par desetina ubijenih u afektu bi nam progledali kroz prste. Svako ko zna šta je rat, zna i da se takve stvari dešavaju. Ali danas je neprihvatljivo da ubijaš, ako nije bilo neophodno. To je čak i pre skoro 100 godina znala Kraljevina Srbija i njeni generali i vojvode, a ti skoro jedan vek kasnije ne znaš. Oni su bili uspešni, ti nisi. Ko greši? Dal je Amerika licemerna pokazaće vreme. Kad bude prestali da vode svet u pravcu tih generalnih tendencija, tad će i izgubiti lidersku poziciju. Nego je ovde problem što smo mi za vreme komunizma postali ateisti, i ne verujemo da je svaka vlast od Boga. Ja lično mislim da se na priči o demokratiji i ljudskim pravima i slobodama ne može od srpskog društva napraviti efikasan i produktivan sistem koji ima svoje rezultate u kulturi, ekonomiji i svim drugim segmentima društva. Čak će vrlo verovatno na kraju doneti manje realne slobode u svakodnevnom životu van politički emisija i rasprava. Što opet ne menja činjenicu da se ukupna humanizacija ljudskog društva ne može sprečiti.

А ја само одбацујем те идеје "предодређености". Чак је и у еволуцији одбачена та теза о телеолошком. Не значи то да ствари немају своју сврху, вишу сврху, него да је она човеку недокучива. А посебно не у тако тривијалном фазону да народи или одређена уређења себе сматрају "небеским", "изабраним", "предодређеним"...


И Милошевићева
Ма све има своје... Има у мојој породици нека легенда (ја не знам да ли је тачно, чуо сам пар пута). Мој деда је требало да наследи неко силно богатство у Грчкој. Само да потпише. А он је рекао "НЕ, ако сам се ја мучио, нека се и други муче"... А то како се "мучио" и шта је све прокоцкао не бих ни причао... Ерго, и шта да је потписао. Шта да сам неки трули богаташ? Био бих лишен неких искустава и осећања. А овакав какав сам, ценим та искуства и осећања. Ниче је то звао amor fati - љубав према судбини. Да смо 1990. прихватили нуђено, шта га знам НАТО, или шта се нудило, било би боље у много чему. Али не бисмо могли да уживамо у тешкоћама које тај Запад сада има! Не би могли да постављамо питања - кад ће Грузија у НАТО, колики нам је Дау данас, ко је бојкотовао ОИ Пекинг због "људских права", кад ће "увести демократију" у Молдавију... као што видиш, листа је све дужа
А шта ли би тек било да нисмо 1389. кренули у бој на Косово и да смо прешли у ислам

Не, радили смо што смо радили (рецимо Сарајевски атентат, 27. март) и то се сада не може променити. Ђинђић је то лепо рекао "ви можете од акваријума направити рибљу чорбу, али не можете од рибље чорбе акваријум". Последице су да Србију не доживљавају као део Запада, чак и кад Србија тамо хоће. И у неком естетском смислу, то ми се свиђа. Јер то је добра основа за иронију којом се бар могу пецкати они провинцијалци и ситне душе које по Србији праве "за европско ово-оно"

Pa i Miloševićava, zašto da ne? I greške su deo nekog puta, samo je pitanje dal ćeš iz tih grešaka da izvučeš dobre ili loše zaključke. Ja sam sklon da verujem da smo mi izvukli loše pouke, tj da se banalnim kopiranjem i prepisivanjem dobija dobar rezultat. A ko je išao u školu zna ko prepisuje ... samo loši ili lenji đaci.
Nije ovde reč o predodređenosti nacija, kao krv i genetika. Reč je o predređenosti ideja. Postoje velike i male. Sa tim da te velike nisu uvek uspešne, a postoje i male ideje koje su uvek uspešne. Recimo naša srpska ne može da se ne ostvari, to ti je životna zakonitost.  Zato su te Kinezi i podržavali, kao i sva druga normalna društva i kulture. Ali i ti bato moraš da shvatiš da je naš srpski put lokalnog, a ne globalnog karaktera, i da je težak i krvav. Ne može tebi Amerikanac da bude kriv što se 30-40 posto naroda navarilo na potrošačku kulturu. Odseko si korene  45. i oduvale ih druge kulture. Prihvati to i prvo reši taj problem. Amerikanci će da vladaju dok ne postanu suprotnost svojoj ideologiji, tj kad bude postali pretnja multikulturalnosti sveta. Možda je taj trenutak već došao, jebem li ga videćemo.