Pamte srpske Termopile

 OBRONCI Cera, zvone zvona crkve presvete Bogorodice, prazno zvone u manastiru Čokešina. Pade dan, pade kruška, pa niz strminu do presahlog potoka. Vibracije zvona nose udar jatagana. Nema topline. Ovde planina Vidojevica bez uspeha pokušava da se uzvere na Cer, da i ona nešto vidi. Pogled na ustreptalu ravnicu Mačve. Pa, nema topline zvona, ali ima mirisa.
Filip Višnjić je pevao:
- Polećeše dva vrana gavrana, sa vrh Cera, iznad Čokešine, krvavijih kljuna do očiju i krvavih nogu do koljena...
- Pop Vasilije Popović iz manastira pribeležio je, uz pomoć rodbine, imena svih posečenih boraca. Tačno njih 303 beše. Braću Nedić, Gligorija i Janka sahranismo u dve odvojene rake - govorio je 18. aprila 1804. godine sluga Spasoje majci poginulih Nedića, Nedi.
- E, Gligorije moj, moj prvenče - otelo se Nedi. - E, moj Janko, mezimče majkino! Zar je majka nako lepe oči rodila... Nake oči od kojih su dušmani drhtali, a devojkama se pamet preturala... Sad ih Turci povadili, lepu glavu tri put sekli.
Ode sin Mijailo, da se bori protiv Turaka, da sveti braću.
Bitka kod Čokešine, Leopold Ranke nazvao ju je Srpski Termopili. Zašto? Braća Nedić iz Osečine, valjevski kraj, krenuli su sa svojim momcima u susret Turcima, počeo je Prvi srpski ustanak. Srbi opsedaju Šabac. Povukli se Turci u tvrđavu, čekaju pomoć. Iz Janje, preko Drine, pristiže Nožić- paša sa hiljadu i po konjanika. Stižu u Lešnicu. Kreću prema Čokešini, manastiru. Sve megdandžija do megdandžije.
Harambaša Ćurčija i Jakov Nenadović sa svojim borcima izmiču. Uzalud im braća Nedić, stasiti ljudi, govore da ostanu.
- Jeste sila, ali smo junaci - vikao je Gligorije. - I ako odete, mi ćemo se boriti. Sa vama ili bez vas, nećemo u mišje rupe pobeći!
Sabraše se momci. Njih 303. Manastir Čokešina imao tada i zidine, reče Janko da Srbi nisu babe, da će na megdan Turcima. I, bi megdana. Izađoše srpski ustanici pet kilometara dalje, gde će Turke bolje sačekati.
Penjemo se na padine Cer planine, onda spuštamo među hrastove i lipe, gde je klisura Lipovog potoka. Tu je bila bitka.
- Pa ako sad više naše vojske ne može doći, mi se onda uklonimo, da ne ginemo ludo, bez nevolje - govorio je harambaša Ćurčija. - Ako Turci zapale manastir, narod će ga opet načiniti, kano što je i do sad gradio, ali mi kad izginemo oko tijeh zidina, nas ne može niko povratiti ni pograditi... Nas je šaka jada ovde.
Ode Ćurčija sa pisarom Vukom Stefanovićem Karadžićem. Jakov Nenadović je predložio da se ljudi ušanče u manastiru Čokešina.
- Čiča Jašo, nismo žene da mremo ovde u zatvoru! - povikao mu je Damnjan Nedić.
- I da crkvu krvlju poganimo! - dodade Panta Nedić.
- Jašta, more! Idemo da se sa Turcima junački pobijemo! - povikao je jedan od braće Nedić. - Putuj ti, Jakove, sakupljaj vojsku, ajde da mi nešto pojedemo i popijemo!
Jakov sa svojim ljudima - pobeže. Pobegli harambaša Ćurčija, onda Jakov. Šabac mora da padne! Ustanici ga opkolili, Turcima stiže pomoć, ali ne mogu da zaobiđu - ludu braću Nedić.
I bi boj kod Čokešine.
Nisu ona zvona crkve promukla, jetko udara metal o metal, sedimo sa igumanijom Anom, sada je ovo ženski manastir, govori Ana o junaštvu:
- Nije junaštvo tući slabijeg. Junaštvo je Srbima u krvi, zato smo milosrdni i pred jačim. Pamet uz junačku krv donosi pobedu, ma koliko je neprijatelj naizgled jači.
Turci sa Nožić-pašom nisu pomogli svojima u Šapcu. Uglednih, 50 sasečenih turskih glava poneli su u - nedođiju. Toliko je ostalo i živih, turskih glava. Paša nije smeo da se pojavi ni u Janji niti Bijeljini ni u Brčkom sa desetkovanom vojskom. Uputio se ka Srebrenici.
Niko nije preživeo u odredima braće Nedić! Niko nije pobegao!

Извор

Mačva zna da slavi junake



Čokešina

SPOMENIK od crnog kamena, sa belim krstom u porti manastira Čokešina, visok pet metara. Na svakoj strani uklesane reči. Ispod ovog zdanja 1890. godine prenete su kosti braće Nedića i slavnih čokešinskih junaka. Bilo ih je 303. Izginuli, i ni za pedalj nisu ustupili tog 16. aprila 1804. godine, na Cveti, uoči Lazareve subote.
„Srpski Termopili“, nazvao je Leopold Ranke ovu bitku. Na zapadnoj strani spomenika piše: „Ništavni su spomenici davni spram junaštva tih Nedića slavni, nek smrt njina celom Srpstvu služi, nek se svako kao oni zavičaju svom oduži...“
U podnožju Cera, s pogledom na ustreptalu ravnicu Mačve, kao začarana nevesta stoji Čokešina, ponos Podrinja, srpska svetinja. Piše u letopisu manastira: „Grljena je zracima sunca, milovana hladnim krilima obesnih cerskih vetrova i nemo, mistično, ali rečito priča o životnoj, nacionalnoj snagi...“ Tako je napisao iguman Mitrofan (Matić), 1934. godine, koga su komunisti ubili avgusta 1941.
„Polećeše dva vrana gavrana, sa vrh Cera, iznad Čokešine, krvavijih kljuna do očiju i krvavih nogu do koljena...“ Tako je guslao Filip Višnjić. Hodamo uzbrdo, pa nizbrdo i posmatramo gde su se naši junaci borili. Bilo je pet na jednog. Hiljadu i po Turaka, uz aleuku, zurle i talambase, sa dosta džebane, nagrnulo je na 303 srpska ustanika. Zveket jatagana nalik zvonu crkve u Čokešini.
Iguman Čokešine Hadži Kostantin zatražio je od bratije da ga raščine, a pop Spasoje se raspopio. Obojica su opasali sablje i stali na čelo ustanika, zajedno sa braćom Nedić.
- Da se momci braće Nedića nisu suprotstavili Turcima, verovatno Srbi ne bi osvojili Šabac - govori nam Zvezdan Tadić, učitelj i predsednik MZ Čokešina.
- Čudi me što ove slavne bitke nigde nema u udžbenicima. Turci su krenuli iz Janje, mesta kod Bijeljine, prešli Drinu kod Lešnice i kretali se izbegavajući drumove. Iz boja sa 303 srpska ustanika izašli su - desetkovani, samo ih je 50 preživelo! Harambaša Ćurčija nije bio za boj, kao ni Jakov Nenadović. Uzmakli su sa svojima. Ne i braća Nedića.
Nisu Turci stigli u Šabac, od sramote se nisu vratili ni u Janju, Bijeljinu, pa ni u Brčko. Njihov vođa, Mula Nožina je podvijenog repa našao utočište u Srebrenici.
Miriše nama taj hrast, koga ovde zovu i grm, oko njega munje sevaju i stvarno grmi. To je srpsko drvo boga Peruna. Imanje, gore njive, dole šuma, vlasništvo je Slobodana Radanovića (67). Vodi nas do nadgrobnih spomenika braće Nedića, tamo gde su i izginuli, ispred klisure Lipovog potoka.
- Majka Neda, po kojoj se i prezivahu ovi ugledni Srbi, došla je iz Osečine da digne nadgrobne ploče - kaže Radanović.- Ko zna koliko se turskijih kostiju nalazi ovde. Ja sam sam održavao i grobove i poprište bitke. Grobovi su stari 205 godina.
- Ja sam ti pomagao - dobaci Mladen Radanović (72), koji nije u rodu sa Slobodanom, a iz istog je mesta Čokešina.
Ova dva čoveka dobila su odlikovanja od Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine. Nose ih s ponosom, spremno su ih stavili na grudi.
Pitamo ove ljude da li se kod Srba izgubio pojam junaštva. Narod Mačve, Jadra, Rađevine, odnosno Pocerja, uvek je bio na udaru zavojevača.
- Mi iz ovog kraja smo kao dobrovoljci krenuli da pomognemo ugroženoj braći u Hrvatskoj, 1991. godine - napominje Tadić.- Znam da su nas neki gledali s podozrenjem. Da nismo došli, jedinica ne bi mogla da se popuni, pa ne bismo ni išli na front. Pojam junaštva se izmenio, više ne važi ni ono „rado ide Srbin u vojnike“.
- Da su se braća Nedić povukli sa momcima u manastir, koji je tada imao zidine, Turci ih verovatno ne bi ni dirali, već bi nastavili ka Šapcu - ističe Slobodan Radanović. - Nedićevi momci su znali da idu u smrt kada su izašli na megdan pet puta jačem protivniku.
- Iz ovih krajeva malo momaka želi civilno da služi vojni rok - dodade Mladen.
- Od 100 njih možda samo jedan neće uniformu.
Domaćinu iz Čokešine, Raći Desančiću, koji se oženio Nemicom i živi u toj zemlji, sin je došao u Srbiju, mada nije morao, da služi vojni rok.
Sačuvana su imena sva 303 srpska ustanika. Svake Lazareve subote, u crkvi manastira Čokešina, posle liturgije, čitaju im se na parastosu imena. Najbolja četiri učenika iz ovdašnje osnovne škole recituju stihove uklesane na četiri strane spomenika. Pročitaće:
„ ...Nedići su složni bili, venac slave Srpstvu svili. Slava mladoj braći toj, srpski rode uvek poj.“

Извор

  odlican tekst

Stvarno je sramota da se o ovoj bici tako malo zna.
A da ne govorim o tome kakav bi tek film mogao da se snimi. Da li negde postoji možda tekst na engleskom. Treba mi za jedan strani sajt.

Још мало о Светим Витезовима Чокешинским...
публикација

od 8 veka do danas srbi su vodili uglavnom termopilske bitke...

tuzna istina

jbg... nas je sam bog postavio ovde... ne znam koji narod ima ovakve psihofizicke sposobnosti, rat u genima, smisao za opstanak. ako hocete napisacu vam par bitaka koje smo dobili protiv viyantije i madjarske u 9, 10 i 11 veku... srbi su ratnicki narod kroz celu svoju istoriju, a mnogo smo stariji nego sto nam serviraju u udzbenicima

U zeti je pocetkom 11 veka vladao knez Vojislav. na njega i njegovih 4000 boraca je krenula armija od 40000 dobro obucenih i naoruzanih vizantijskih vojnika sa autoritetom najbolje armije sveta. Vojslav videvsi da je mnogo slabijiposluzio  se starim srpskim nacinom borbe. povlacio se u planine imitirajuci da se odupire svom snagom, a mi na zalost ne ynamo ime klanca u kojem ih je sacekaodok su se vracali od hercegovacke strane. uglavnom, tako ih je rasturio da je samo jedna trecina vizantijske vojske uspela da se bekstvom spasi. poginulo je sedam vizantijskih stratega(nivo generala)

izvor: pop dukljanin