Мирослав Тирш (Miroslav Tyrš), доктор филозофије, оснивач соколског покрета, рођен је 17.септембра 1832. године у Дечину  (Чешка Република), а преминуо је 8. августа 1884. у Ецу,Тирол (Аустрија).

Био је син немачког лекара. Пошто је у раном детињству  изгубио родитеље, бригу о њему преузимају чешки рођаци,тако да је одрастао  у Младој Болеслави. Завршава гимназију у Прагу, а потом Филозофски факултет – природне науке, филозофију и естетику.



Године 1860. стиче титулу доктора филозофије и постаје професор универзитета у Прагу.

У неколико наврата је биран за народног посланика, али је са групом опозиционих посланика одбио да учествује у раду скупштина.

Због  слабог здравља у детињству , лекари су му препоручили да се бави физичким вежбама. Тако се родила његова љубав према вежбању и здравом животу.

Бавећи се питањима телесног и естетског вежбања, иницирао је оснивање првог Соколског друштва.  Тако је 16. фебруара 1862. године група „ Младочеха „ основала у Прагу „ Гимнастичко друштво прашко „ чији је идејни творац био Мирослав Тирш.

Користећи идеје Јана Коменског (1592-1670), чешког педагога у соколски систем је унео ритмичке и симбилчке, као и масовне вежбе.

Две године касније, 1864. на  предлог професора Емануела Тонера, који је, читајући српске народне јуначке песме у којима је реч „ соко „ означавала све оно што је јуначко, слободољубиво, правдољубиво и племенито, дошао на идеју да се овом Друштву да име “ Сокол „(Коло на старословенском – Сунце, со-коло – онај што лети под сунцем.).

У својим «Основима гимнастике» издатим 1868. године Тирш истиче огроман значај систематског телесног развоја и његов утицај на васпитавање духовних својстава човека: владања собом, храбрости, упорности, схватања лепоте, поштене борбе, тачности и навикнутости на систематски рад. По томе се у знатној мери Тиршово залагање разликовало од сличних залагања Немаца који су маштали само о припреми народне војске у Немачкој, док је Тирш бринуо о томе да се правилним васпитавањем тела и духа у народу уздигне морал од кога зависи његова способност за живот.



Тиршова теорија и пракса Соколства представља научно образложено социјално учење с практичном применом у васпитавању словенских народа.

Први соколски слет 1882. године, водио је сам Тирш, а као гости били су преставници соколских друштава из Словеније и Хрватске.

Убрзо су, за свега неколико месеци, пансловенске идеје Соколства привукле велики број присталица и приврженика у његове редове, а по својој делотворности јединствена соколска методика васпитавања, заснована на древним словенским традицијама, омогућила је стварање многобројних једнодушних организација у Чешкој, Словачкој, Србији, Словенији и Бугарској, као и у земљама где живе Словени-емигранти.

У престоници Словеније, Љубљани, 1863. године је основано гимнастичко друштво “Соко”.
Соколство се шири међу Србима који су живели у Аустроугарској монархији, а у исто време развијало се и у Краљевини Србији и Краљевини Црној Гори.

Прве иницијативе и покушаји да се оснује Српско соколско друштво покренуте су од групе Срба из Фоче, предвођених Ристом Јеремићем студентом медицине 1893. год, али Земаљска влада није одобрила оснивање таквог друштва које би носило национално, српско обележје.

  Српски соколски покрет је отпочео 1904. год. када је аустроугарска влада, марта исте године, одобрила Правила Српског соколског друштва у Сремским Карловцима и од тога дана Др Лаза Поповић целим својим бићем предаје се  Српском Соколству. „ Он му даје душу, месо и костур “ и  постаје вођа целокупног Српског Соколства – даје му једну садржину и један циљ и одређене упуте који воде најпре духовноме, а онда и територијалном уједињењу Српског Соколства. До уједињења целокупног Српског сокола долази на Првом свесрпском састанку, одржаном новембра 1910. год. у Београду, када су у Уједињено Српско Соколство ушли: Српска соколска жупа фрушкогорска, Савез соколских друштава „ Душан Силни „, Српска  соколска жупа босанско херцеговачка, Српска соколска жупа крајишка, Српска соколска жупа за Приморје, Српска соколска друштва из Баната и Бачке и Српска соколска друштва из Америке

 По завршетку првог светског рата Српски соко прихвата југословенску идеју и улази у Југословенски соколски савез, основан у Љубљани 1922. године.

После Другог светског рата, нова, комунистичка власт није дозволила обнављање сокола, проглашавајући га као фашистичку и ненародну организацију, извршивши конфискацију његове имовине, коју је преузело Друштво за телесно вежбање „ Партизан „.



Данас, као најстарији друштвени покрет Соко се успешно обнавља, ослањајући се на 140-годишњу традицију.

Приредио: Бора Станковић

http://tamoiovde.wordpress.com/2011/09/18/onaj-sto-leti-pod-suncem/

 Видовданска уметност сокола    

Пише: Саша Недељковић   


Соколски покрет настао је у борби за очување и јачање националне свести. Соколски старешина др. Лаза Поповић истакао је: „Соколство уноси у свој рад и живот, дакле у телесну вежбу, сву културу свога народа, у чијем кругу постоји и коме до краја припада“. У часопису „Српски Соко“ истакнуто је: „Култура је модерно ратничко оружје, много убитачније од ханџара и пушке, јер одрађа и заробљује дух. Ступњем културе мери се величина сваког народа. ...Српски Соко прикупља под своја крила сав српски народ, он ствара јаку везу између појединих делова нашега народа.“(1) Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ. У редовима сокола били су уметници који су своја уметничка дела градили на изворним вредностима села (обичајима, умотворинама, народним песмама) и народној прошлости (видовданска етика). Соколи су истицали да се у нацији одржавају везе са прецима и да завети и задаци предака постају завети и задаци потомака. Соколи су величали јунаштво Милоша Обилића, Карађорђа, Синђелића, Хајдук Вељка, Танаска Рајића и Јована Курсуле.

Соколи су учествовали на прославама 700 годишњице смрти св. Саве, 100 годишњици Варваринске битке, на прослави подизања споменика Његошу у Београду, на прослави Филипа Вишњића, Церске битке,... .Посечивали су редовно Опленац, гроб Незнаног јунака на Авали, Кајмакчалан и давали помене изгинулим ратницима на Космају 1914. Прослава 550-годишњице Косовске битке 1939. одржана је пред спомеником који је 1928. подигло соколство. Соколска штампа препоручивала је својим читаоцима дела књижевника Стјепана Митрова Љубише, Ива Војновића и Глигорија Божовића (2). Соколска чета Беркасово у оквиру жупе Београд одржала је 1939. јавни час. Увече је давана: „Смрт Стевана Дечанског“ од Стерије. Међу књижевницима члан сокола био је Милош Црњански (3).
 
Године 1895. Момир Коруновић ступио је у подмладак друштва „Соко“, чији ће члан и истакнути првак бити до краја живота. Био је оснивач и један од чланова управе фудбалског клуба „Соко“ из 1903. првог у тадашњој Србији, уредник „Соколског гласника Душан Силни“ од 1910, председник грађевинско-уметничког одсека Савеза Сокола Краљевине Југославије. Од 1907. па до 1947. архитекта Коруновић био је службеник Министарства грађевина у коме, захваљујући преданом раду напредује до звања генералног инспектора Архитектонског одељења. Током рада у државној служби пројектовао је преко 40 јавних и државних грађевина (министарства, поште, храмова, школа, конака и споменика) као и 24 соколска дома и вежбаонице. Његове најпознатије грађевине у Београду су Пошта код Железничке станице, Министарство пошта у Палмотићевој улици и Соколски дом „Матица“. Пројектовао је православне цркве у Београду, Љубљани, Марибору, Цељу, на Сушаку код Ријеке, Прилепу, Брзану, Крупњу, Делиграду, Кленку и на острву Вису. Коруновић је пројектовао (по правилу без накнаде) спомен-обележја (Зебрњак, Мачков камен, Текија на Дунаву, Светозарево, Охрид, ...), и соколске домове у Београду, Обреновцу, Куманову, Јагодини, Бјељини, Високом, Јајцу, Ужицу, Ћуприји и тд.

Моравски стил може се сматрати извором на основу кога је Момир Коруновић створио свој особени израз у обликовању простора и украшавању грађевина маштовитом стилизацијом народних мотива. Стваралаштво Коруновића заснивало се на вери у нераскидиву повезаност архитектуре и националне културне баштине : „У соколском неимарству ми морамо бити своји ... каже се да треба да будемо савремени, модерни ... али у архитектури соколској и једног народа не може бити моде; у народносној архитектури и грађевинској делатности једне државе, ...може се применити само оно што је својствено духу народа који живи у тој држави ...“. Александар Кадијевић своје дело „Момир Коруновић“ почиње реченицом : „У српској архитектури двадесетог века готово да нема значајнијег и оригиналнијег ствараоца од архитекте Момира Коруновића“.(4) Најзначајније Коруновићево дело била је кула-обелиск (48,5 м) на Зебрњаку подигнутој у спомен Кумановске битке. Коруновић је сарађивао са сликарем Живорадом Настасијевићем, оснивачем Друштва уметника „Зограф“. Настасијевић је осликао фреске на Зебрњаку, Мачковом камену, Спомен цркви у Крупњу и Соколском дому „Матица“ у Београду. На чеоном зиду велике сале Градског центра за физичку културу, некадашњег Соколског дома „Матице“ у Делиградској улици вежбачи могу да гледају Настасијевићеву фреско-композицију „Повлачење преко Албаније“ (15 x 3 m) . Репрезентативна зграда Матице завршена је 17. јануара 1936. у српско-византијском стилу (5).
 
Драгутин Инкиостри Медењак, творац националног стила у уметности радио је плакате и разгледнице за соколске слетове. Инкиостри је своју декоративну уметност стварао маштовитом стилизацијом народних мотива. Од 1912. боравио је у Босни, радећи српске алегоријске патриотске плакате и слике, које су биле изложене и у народ растуране. Због тога је био гоњен од аустријских власти. За време боравка у Херцег Новом 1932. Инкиостри је осликао Соколски дом у Рисну. Свечану дворану декорисао је радовима који симболишу соколску идеју, или су у вези са догађајима из српске прошлости. Ту су се налазили и велики портрети краља Александра, изнад позорнице Мирослава Тирша (оснивача сокола) и Васе Ћуковића, о чијем трошку је дом био подигнут. Простор позорнице уоквирио је сликаном траком народних орнамената. На позорници народног дома осликао је завесу, која је приказивала Ловћен. Поред Ловћена били су приказани соколи у војничкој опреми као стража Јадрана. На горњем делу завесе била је убележена 1389, а на доњем делу завесе 1918. Соколски дом отворен је 6.септембра 1932. На првом спрату биле су просторије за општину а на другом за Соколско друштво, Рисанско пјевачко друштво и Коло српских сестара. За свог пријатеља Шпира Јанковића, коме је посветио своју књигу „Моја теорија о новој декоративној српској уметности и њеној примени“ из 1925,  радио је декорацију хотела у Игалу (6).
   
Светолик Пашћан-Којанов, известилац за музику Савеза Сокола Краљевине Југославије, рођен је у Петроварадину 1892. Као студент отпочео је своју диригентску каријеру међу средњошколцима и Привредниковим омладином. Као сарадник националних бораца Јукића, Хорвата, Доленца и Најхарда био је осуђен у Аустро-Угарској због велеиздаје и затворен у Лепоглаву, а за време рата интерниран у Мађарској. Кад је ослобођен 1917. основао је мушки пјевачки збор „Мокрањац“. По уједињењу наставио је са студијама на конзерваторију у Загребу. Тада је био диригент певачког друштва „Једнакост“, Српског пјевачког друштва, Типографског збора „Слоге“ и Академског певачког друштва „Балкан“. По завршетку студија 1922. отишао је у Нови Сад и убрзо постаје центром музичког живота. Његово су дело подизање збора музичког друштва, оснивање женског музичког удружења, освајање прве награде на утакмици зборова Југословенског пјевачког савеза 1929. и турнеје по Југославији и Чехословачкој. Деловао је као педагог у мушкој гимназији и као музички референт Савеза Сокола Краљевине Југославије.
                                                                                                                                                         
Светолик Пашћан био је организатор, композитор, педагог и диригент. Међу његовим композицијама најважније су обраде народних песама за хорове. Новосадска жупа Певачког савеза „Изидор Бајић“ приредила је 15.6.1935. прославу 25-годишњице уметничког рада Светолика Пашћана. У поздравном говору композитор Коста Манојловић изнео је заслуге Пашћана који је пре 25 година био први диригент Савеза славенских пјевачких друштава. Новосадски грађани предали су Пашћану венац, а певачко друштво из Скопља почасну диплому. Прослава је завршена великим концертом на ком су учествовали: Женско музичко друштво, Музичко друштво гимназије, Певачко друштво „Невен“, Женски пјевачки збор из Аде ( 7 ). Пашћан је као таборски хоровођа учествовао у снимању филма „Ој летни, сиви соколе“ о таборовању новосадске соколске жупе на Бледу 1934. Написао је текст и компоновао музику за филм. ( 8 ) Пашћан-Којанов радио је у Артистичком вођству Јужнословенског певачког савеза. У певачкој жупи Исе Бајића било је учлањено 49 певачких друштава. Жупа је учествовала са својим жупским хором на свечаностима откривања споменика др. Светозару Милетићу у Новом Саду. На слету жупе Лазе Костића у Борову 10.новембра 1939. учествовала су 4 певачка друштва жупе Исе Бајића (9).


После Априлског рата 1941. и окупације земље забрањен је Савез сокола. После ослобођења комунистичка власт наметнула је свој модел културе у коме није било места за соколе и њихову уметност.

Соколска штампа о нападима на соколе у Бановини Хрватској         
Пише: Саша Недељковић      

На удару хрватских сепаратиста у краљевини Југославији тридесетих година 20. века нашли су се Срби, Далматинци и југословенски националисти. Соколски гласник, лист Савеза Сокола, и остали соколски листови извештавали су о нападима Хрватске заштите на чланове Савеза сокола. У чланку „Соколским радницима пале куће“ објављеном 15.октобра 1938. у „Братству“, гласнику соколске жупе Осијек, наводи се : „У Орашцу, напредном месту у близини Дубровника, запаљена је кућа једном соколском раднику док је с мајком боравио у Дубровнику. Као опомена да ће то недело бити извршено извешена је неколико дана пре црна застава. Будући да је на исти начин дат знак и старешини чете бр. Ракидији, бојазан је да ће и његова кућа бити запаљена, у толико пре што се његовом заслугом подиже у Орашцу соколски дом. ...“ У „Братству“ од 15 децембра 1938. доносе : „Ноћу, у очи прославе рођендана г. Мачека, Соколски дом у Клису, који се налазио у клишкој тврђави, изгорио је до темеља. Прошле године изгорио је соколски дом у Конавлима. У ова “јуначка” дјела убрајамо и напад на соколске просторије у Комижи, у Крилу-Јесеницама и у Постирама. У Постирама однијели су радио апарат и бацили га у море”. Нико Љубанов, члан соколске чете Крај, соколског друштва Биоград на мору погинуо је од убода ножем пред судом у Биограду “оставивши за собом незбринуту породицу и уцвиљену браћу соколе”.

Ти напади нису застрашили соколе па је жупа Сушак-Ријека јула 1939. приредила  слет на Сушаку. Слет је организован уз велико учешће сокола из жупа Сушак-Ријека, Шибеник, Задар, Сплит, Загреб, Карловац, Марибор, Цеље, Љубљана и Београд. Градски стадион био је препун такмичара, војске и мноштва народа. Цео програм такмичења, поворка кроз град и јавна вежба изведена је на опште задовољство гледалаца. Истовремено поред трибина пролазила је поворка присталица Х.С.С. са бакљама а поводом рођендана доктора Мачека кличући слободној Хрватској и хрватском Сушаку. После завршеног програма дошло је до појединачних инцидената и до напада на соколе при повратку кућама. За пострадале соколе на слету новчану помоћ послала је жупа Београд (1).
 
Нова ситуација у Југославији настала је склапањем споразума Цветковић-Мачек  26. 8. 1939. После оснивања Бановине Хрватске почели  су масовни напади на соколе. Соколски гласник од 17.маја 1940. јављао је о упаду наоружаних припадника Заштите у кућу Вјекослава Бенчића у селу Крају код Шибеника. У кући се налазило 10 чланова тамошње Соколске чете. Из чланка „Нападаји Хрватске Заштите“ : „Стали су да их грде и вређају, тражећи да одмах напусте Бенчићев стан. Кад су их чланови наше чете избацили, вратили су се чланови Заштите у троструком броју, претећи им, да ће порушити кућу, ако се сви не разиђу. Пред таквом опасношћу наша су браћа покушала да побегну, али су неки од њих тешко рањени“. (Бенчић Вице, Љубановић Андрија, и Мазић Драгутин).
 
У чланку се наставља: „Исте вечери су чланови Заштите напали још неке соколске чланове и силом их претресли. А на кућу старешине Крсте Бенчића напали су камењем. Истога дана био је нападнут тајник чете, Петар Бенчић, који се налазио у Биограду на мору, од тамошњих чланова Заштите“. (2). О положају сокола у чланку „Пише нам један брат из Велике Кикинде“ : „Пре кратко време путовао сам у Загреб, показао сам на жељезничкој станици, због идентитета, соколску легитимацију, ... међутим кад је чиновница видела да је то соколска легитимација, бацила ми је кроз прозор, изјављујући да то „ништа не вреди“. Исто ми је изјавио и кондуктер у возу, а кад сам се пожалио једном вишем чиновнику, тај ми је изјавио, да Соко у Бановини Хрватској више не постоји и да соколска легитимација нема значења. Близу Новске пришао ми је један господин и изјавио ми, да скинем соколску значку, док не дође „Заштита“ и док горе не прођем“. (3)  Око соколово, гласник соколске жупе Београд писао је о нападима и избеглицама из Хрватске: „Изненадним нападајима каменицама, мотикама, ножевима, боксерима и револверима падали су премлаћивани, рањавани и убијани млади и свесни соколи. И испред револверских метака, рањавања, премлаћивања и убиством претећих писама побегли су појединци, па и читаве породице, напуштајући своја огњишта на домаку јесењих и зимских дана, тражећи заштиту,....“ (4).
 
У оквиру Народно-одбрамбеног одбора при Савезној Управи ССКЈ радило је треће одељење за заштиту соколских радника. Одељење је у  границама расположивих материјалних средстава и датих могућности чинило све што је могло да соколима пружи помоћ материјалну и моралну. Донет је „Правилник за подељивање помоћи прогоњеним соколским радницима”. СННО (треће одељење) поделило је 1938. на име помоћи 21.623 дин. појединим соколима, 10.700 дин. соколским јединицама, 300 дин. установама. Одељење се трудило да својим интервенцијама на надлежним местима издејствује да се поправе учињене неправде. 
 
На ванредној скупштини соколске жупе Београд позвани су сви соколи са територије жупе да прикупљају помоћ за избеглице којих је сваким даном било све више. У Београду је 16 новембра 1939. отворена соколска кухиња за избеглице. Отварању је присуствовао прочелник Народно одбрамбеног отсека Савеза Сокола Краљевине Југославије Љубомир Максимовић, генерал у пензији (5). Кухињу су водиле чланице Социјалног отсека жупе. Чланови жупског социјалног отсека били су председник отсека прота Милутин Магазиновић, Живка Мелентијевић, Славка Вучковић, Милка Младеновић, Момир Синобад, Милутин Митровић, Сава Сурутка, Миша Матић и Милојко Јефтимијадес. Највише се залагала Живка Мелентијевић.  Кухиња је у почетку делила ручак и вечеру за око 50 особа у летњој кућици (летње вежбалиште) Соколског друштва Београд VII (6).. До јануара 1940. кухиња је издавала оброке за 85 особа (7). У Прегледу рада жупске кухиње износе се подаци да је у новембру исхрањивано 61 лице, у децембру 82, у јануару 1940. 74, у фебруару 81, у марту 86. Помоћ је пружио Отсек за зимску помоћ градског поглаварства града Београда, Соколско друштво Стари Бановци, предузећа, уреди и појединци.
                                                                                                                                                           
Пододбор у Матици сакупио је око 20.000 динара а Пододбор у Соколу  VII 7.500 дин. ( 8 ).
Избеглице су се захваљивале преко соколске штампе за указану помоћ. Као пример може се навести писмо Павла К. Поповића: „По образовању Бановине Хрватске, отпуштен сам из државне службе.... Као члан Сокола, обратио сам се Соколској жупи Београд. Жупа ме је са сажаљењем примила и помогла у исхрани. Будући сам добио намештење, пуно се захваљујем братској Соколској жупи на исказаној братској љубави, а нарочито сестри Живки која је толико водила рачуна о нама избеглицама. Уз поздрав!“(9). Други пример је писмо Тончић Томице: „Сматрам за своју свету дужност, да, након што ми је успјело посретством и препоруком братског Савеза, добијем мјесто на војном аеродрому, да се овиме начином нарочито захвалим братској Соколској жупи Београд на свему ономе што је за нас до сада учињено, а нарочито да се захвалим нашој пожртвованој сестри Живки, која нас са мајчинском пажњом сусретала и скрбила се за нас, је као за своју посвојену децу, која су изгубила властиту мајку.
Овај племенити .. гест ..... за који се ми никада нећемо моћи одужити.
 
Будите увјерени, да ми нисмо дошли к вама с разлога што се бојимо за властити живот; већ напротив натјерала нас је, да напустимо наше домове и наше борбене положаје само нужда, јер су нас наши противници лишили зараде и круха, ......... За све ово нека Вам буде свима братска хвала, а од Бога плаћа, а ми стојимо и надаље чврсти борци за наше свете соколске идеале и нашу узданицу, нашег младог ..... Старешину Краља Петра II“. У истом броју Ока Соколовог објављен је акт Соколске жупе Загреб: „Вал нове „слободе“, који је захватио и прекрио ове наше крајеве присилило је многу нашу браћу, многе сестре, да или појединачно или са својим породицама оставе домаће огњиште ...... те да ... бегају у крајеве, где та „слобода“ својим грешним загрљајем још није угушила сваки племенити осећај, својом циничком хипокризијом није уништила право на живот и опстанак сваког појединца, о коме воле сваком пригодом да говоре баш ти најгрлатији проповедници и следбеници те нове „слободе“. У тим по нас тако црним данима и опет је дошло до изражаја право соколско братство, које је на најефикаснији начин потврдило стару реч, да се у невољи познаје пријатељ. Дошло је до пуног изражаја у нашој драгој престоници и његовом Соколству, у првом реду код братског Савеза, а једнако и код братске Жупе те братских друштава Београд II и Београд VII. Сви сте Ви, браћо и сестре, уложили за наше беднике толико љубави, толико мера и труда, толико физичких и материјалних жртава, да би свака наша реч похвале Вашег искреног и срдачног братства изишла тек бледом и баналном фразом. Наша је једина жеља да би што скорије осванули у нашим „ослобођеним“ крајевима тако светли и радосни данци, да би Вам свима Вашу љубав, Ваше гостопримство могли да вратимо радосна срца..........
 
Вама и свему чланству Ваше жупе наш искрени братски поздрав“ . Бивши начелник Соколског друштва Загреб V Владимир Широња захвалио се Соколској жупи Београд, а посебно Мелентијевић Живки и брату Милојку, као вођама емигрантске кухиње. У свом писму објављеном у Оку соколовом изјавио је: “био сам присиљен, да ... напустим Загреб и родитеље и да потражим уточиште и посао у Београду. Осмог новембра 1939 год. кренуо сам у неизвесност, свестан да ћу у Београду наићи на пуно разумеваља код братског Савеза и Жупе.  И нисам се преварио. Поред моралне и материјалне подршке ... добио сам и бесплатну храну у кухињи Соколске жупе”. (10)
 
Због писања о избеглицама нападнута је соколска жупа Београд и њена хуманитарна акција у загребачком „Јутарњем листу“. У чланку „Одговор „Јутарњем листу“ Загреб“ Милојко Јефтимијадес је истакао: „Није толики број убијен, рањаван, нападан, отпуштан из службе и прогањан претећим писмима уморством по својој молби и жељи. Није толики број дошао код нас без средстава за живот на почетку хладних зимских дана из жарке жеље да посети Београд и да се у њему проводи. Зар то нису прогони? Још се на некима виде ожиљци рана“(11). На писање „Јутарњег листа“ одговорио је и Соколски гласник у чланку „Бездушна хајка на соколство“ : „Под ... насловом „Несметано се наставља соколска кампања против Хрватске“ објављује „Јутарњи лист“, од 3 јануара, вест, ... да је Соколско друштво у Лозници, у Србији, ... „Од чистог прихода 50% иде за социјални фонд соколске жупе Београд, у корист кухиње за прехрану избеглица из Хрватске Бановине“ ...
 
А прави циљ свега тог писања види се из завршетка, у коме се поново тражи, да се соколски домови одузму Соколима ... Ми међутим понављамо: Има само један начин да престанемо да се бринемо за наше избеглице, а то је, да тих прогона и тих избеглица више не буде !“. (12)  Око Соколово пренело је из „Политике“ вест да је Влада Југославије одлучила да соколима исплати помоћ од 500.000 динара као надокнаду штете коју су им нанела разна неодговорна лица којима се није могло ући у траг. Ту вест Око соколово коментарисало је : „Ипак, признање с одговорног места, али не и правилан пут”. Као одговор на ту одлуку  на насловној страни Соколског гласника изашао је чланак „За моралне репарације !“ у коме се наводи: „...Ми, међутим још и данас, седам месеци иза оснивања Бановине Хрватске, имамо читав низ соколских домова, који се протузаконито,  ... налазе у рукама, не „лица, чији се идентитет није могао утврдити“,  већ организација, којима се дао полузваничан карактер, а да власт још увек нема снаге да тој отимачини стане на крај. Такав је случај са соколским домовима и имовином у Цриквеници, Делницама, Вараждину, Пагу, Кустошији, Загребу итд. ... Соколство неће одрећи јединствености своје организације за читаву Југославију...“ (13).
 
Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. О томе је писала и Политика. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. и пред одржавање скупштине у селу Главини код Имотског. Припадници Хрватске сељачке заштите њих стотињак напало је групу сокола на путу између Имотског и Главине бацањем камења према групи, звиждањем и друго. Нова група напала их је при уласку у Имотски а затим у кафани у коју су се склонили. Разбили су стакло, демолирали просторију и инвентар при чему су се и сами озледили. Нико од сокола није повређен. Овим поводом поново се огласила Политика доносећи саопштење са седнице извршног одбора Савеза Сокола Краљевине Југославије којим се најоштрије осуђује злочиначки напад на старешину жупе Мостар. Послат је телеграм бану Хрватске бановине др Ивану Шубашићу у коме се тражи истрага и хитно кажњавање криваца.
 
Београдско и земунско соколство 17.3.1940. донело је резолуцију: „ ..... Власти у бановини Хрватској не показују озбиљну намеру да спрече терор, те се ствара веровање да оне фаворизирају све ове злочине, што проузрокује крајњу безобзирност и бруталност неодговорних елемената. Последица тога су све чешћи и тежи напади,.... Београдски и земунски соколи сматрају да је време да испуне дани завет,...... и да устану у одбрану соколске ... мисли, и то идејно и начелно док их противници нападају идејно и начелно а силом ако не престану са насиљем. Престоничко соколство...... тражи да се најенергичније истраје у наметнутој борби. Прогоне и нападе на браћу и сестре из Бановине Хрватске осећају као нападе и прогоне на цело соколство и солидаришу се са њиховим жилавим отпором и борбом.“ (14). У чланку Момира Г. Синобада, председника Просветног одбора жупе Београд и уредника Ока соколовог, „Више се не може  ћутати ни трпити“  истиче се:  „Очигледних примера имали смо толико, да смо морали нашу социјалну акцију упутити на прехрану и збрињавање оних који су дошли да траже помоћ. ... Савез сокола мора донети одлуку да се из дефанзивног става пређе у офанзиву и на сваки удар одговори истом мером“. (15)
                                                                                                                                                           
Соколи у Бановини Хрватској изразили су признање Соколском гласнику : „На скупштини соколске жупе Сплит, ... усвојен је једногласно закључак да се редакцији  „Соколског гласника“ изрази признање за  одлично уређивање листа, а нарочито за одлучан и борбен став у одбрану слободе соколског рада у  Бановини Хрватској “.(16)
 
И други листови писали су о догађајима у Бановини Хрватској. Часопис „Јадранска стража“ из Сплита јануара 1940. пренео је извештај Повјереништва Јадранске страже Суђурађ за 1939. : „Ради мјесних прилика повјереништво није приредило већих забава и манифестација, већ се прослава Јадранског дана обавила одржавањем свечане сједнице“. Обласни одбор Јадранске страже у Дубровнику прославио је 31.октобра 1940. Јадрански дан одржавши свечану седницу на којој је предсједник Душан Башић у поздравном говору истакао историјску важност Јадранског дана. У извештају се истиче: „Других приредаба није било због садашњих тешких прилика. Тога дана на друштвеним просторијама вијала се друштвена застава“. У листу „Дубровник”, гласнику Срба Дубровчана, објављена је окружница Соколског друштва Београд  II у којој се истиче: „ ...Остављајући своје домове да би спасили себе и своје, дошли су нам у Београд да затраже братску помоћ и гостопримство. Ми смо их радо примили и постарали се, да им бар за извјесно вријеме осигурамо онај најпотребнији минимум за живот.  ... јер помажући њих ви помажете освештано гесло нашег народа: Јединство, братство, љубав. Здраво! “. Коментар  листа „Дубровник” био је: „... Кад је овако са Хрватима како ли је тек са Србима !?”.(17) Све  што  се  догађало  у  Бановини Хрватској  било  је увод  у  све  оно  што  се   дешавало  у НДХ.
 
Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије